Ja sam u martu 2004. god. kupio 3 Givi Jet kacige (za mene, ženu i klinca) - sve model 10.X u različitim veličinama. Iako od prošle godine imam na raspolaganju i AVG flip-up kacige, Givi nosim po gradu i na kraćim relacijama. Iako bez sumnje pruža manji nivo zaštite, sa njom se u gradu osećam sigurnije jer mnogo bolje čujem šta se događa oko mene tj. ko mi se šunja iza leđa. Što se tiče održavanja, unutrašnjost se lako skida i pere, ali je zato vizir praktično nemoguće promeniti jer se jako teško skida. Verujem da su je kod novih modela ovaj problem bolje rešen. Ako ti relativno velika cena za ovaj tip kacige nije problem, (~130Eur) nećeš se pokajati.

Moje iskustvo sa Xciting-om 250. Za godinu i po - 21.000 km. (pola po gradu a ostalo do Istambula, Dubrovnika, Poreča, po Srbiji - često sa suvozačem). Stabilan, čvrst skuter koji se vozi veoma lako bez obzira na stanje na putu. Obzirom da ima svega 20KS ne obožava autoput jer nije mnogo brži od šlepera, ali je zato za lokal i magistralu sasvim OK. Potrošnja od 3,5l (na otvorenom) do 4.5 (u gradu). Što se tiče održavanja, redovan servis je na svakih 2.000 Km (zamena ulja i kontrola prenosa). Ostalo je potrošni materijal - do sada sam zamenio zadnje pločice, zadnju gumu i pogonski kaiš. Očekujem da da će me bez problema služiti još jednu sezonu (10-15K Km) a ako ne bude para za nešto novo - onda još duže!

Ruski Dnjepar u kineskoj vojnoj verziji?

Pozdrav, evo i nekoliko sličica sa moje kamere.... Ekipa na okupu... Cilj na vidiku... Ovako je bilo na početku... Ovako na pola puta... A ovako na kraju... (za one koji su imali snage i hrabrosti) Pogled na dolinu... (utešna nagrada za one koji su ostali na pola puta) Još malo zanimljivih detalja... Zmijče (možda mrtvo, a možda i nije)... Da nije veliko samo pola metra, moglo bi da bude pravo gorsko oko ili krater ugašenog vulkana... Na kraju, evo kako je to izgledao uživo

I ja sam! Ako ti odgovara, mogu u subotu oko 11h da budem u Lazarevcu, pa da produžimo dalje.

Izgleda da će ove subote biti mnogo bolje vreme, pa bi mogli da ga iskoristimo...

A sada samo da bude blaga zima, pa na proleće gde god hoćeš! Čestitam...

Pozdrav, Sinoć ste me pretekli kod sam stajao na rampi u Bubanj potoku! Prvo TDM, zatim Exceed pa Freewind. Nažalost, bio sam u kolima pa nije bilo načina da vas zaustavim i pitam kako ste se proveli. Sada mogu samo da vam zavidim što se nisam bolje organizovao i rasporedio vreme.

Pozdrav, Pošto se većina postova u ovoj temi odnosi na incident koji se desio na kraju poslednje trke, moglo bi se pomisliti da su se tog dana dešavale samo ružne stvari. Ako želite da sagledate i lepšu stranu čitavog hepeninga, pročitajte redove koji slede... Dakle, lepo vreme koje su meteorolozi najavili za vikend bilo je dovoljan povod za mali izlet do najbližeg susetstva. Četvoročlana ekipa se po dogovoru već oko 10h okupila na Zmaju i krenula ka zapadu. Posle stotinjak kilometara dosadnog autoputa, skrećemo prema Šidu i stižemo do granice. Već po navici, odgovaramo na pitanja koje nam carinici stalno postavljaju - koji je to motor, koliko ide, da li je skup itd. Mi se zauzvrat raspitujemo da li je pre nas ovuda prošao još neko na motoru! Na žalost, danas nije - a to znači da ćemo biti među retkim posetiocima iz Srbije. Do Osijeka ima još oko 70 km, ali put prolazi kroz naseljena mesta pa vozimo lagano i stižemo taman na kraj prve trke. Na sreću, nismo mnogo lutali jer se istovremeno sa trkom u gradu održavao i moto skup, pa su ogranizatori postavili putokaze koje vode pravo do trkališta. U prvi mah mi se učinilo da će ulaz biti slobodan, ali smo ipak naišli na blagajnu gde smo morali da ostavimo po 5 Eur. Obzirom da je staza u stvari redovna saobraćajnica koja vodi kroz kukurizište i da ne postoje nikakvi uslovi za gledaoce - nisu baš morali da naplaćuju ulaz, ali ni u Batajnici nije bilo mnogo bolje! No, barem se može prići motorom a to je veliki broj prisutnih iskoristio. Moram da priznam da nisam skoro bio u prilici da vidim toliko motora na jednom mestu. Posle kraće šetnje po prašini, stižemo do startne linije taman na vreme za drugu trku. U pitanju je bilo odmeravanje snaga tzv. nelicenciranih vozača koji su kako se kasnije ispostavilo bili jednako brzi kao i oni sa licencom. Čak ni sva instalirana tehnika nije mogla da ih spreči u nameri da startuju pre nego što se ugasi crveno svetlo... Zato je start bio malo haotičan, ali su ubrzo motori zujali na sve strane. Za razliku od staze u Batajnici, gde su posmatrači raspoređeni oko poslednje krivine, ovde su takmičari prolazili na samo par metara od nas i to punom brzinom. Moram da pohvalim organizatore koji su se pobrinuli da gledaocima čak ni u pauzi između dve trke ne bude dosadno. Naime, čim smo se popeli na nadvožnjak da bi bolje videli trkače, na stazu su izašli Stunt-eri. Prvo jedan par iz Hrvatske - Bruno i Senka, a zatim i mađar koga je zvanični komentator najavio kao svetskog šampiona u svojoj kategoriji. U svakom slučaju, bilo je vrlo poučno u stilu - MI ćemo vam pokazati šta se može na motoru a VI nikako nemojte voziti ovako! Ukoliko imate malo bržu vezu, pogledajte i ovaj kratak video... Na kraju, ako želite da saznate ko se domogao pobedničkog postolja, evo dokaza da smo i mi bili među njima...

Osijek nije daleko, vize nisu potrebne... Ja dolazim!

Sjajno! Ako sledeće sezone planirate nešto slično, obavezno računajte i na nas!

Evo i potvrde za ono što pominje Farbač. Naime, ispred Olimpijskog stadiona u Berlinu se nalazi veliki parking koji je preko nedelje potpuno prazan. To koriste moto škole i organizuju praktičnu obuku. Bio sam veoma iznenađen kada sam video desetak motociklista kako na različitim mašinama (ali sa punom opremom) kruže po poligonu. Neki su vežbali sporu vožnju, drugi su se brzo provlačili između čunjeva, a jedan je čak naglo kočio i pokušavao da izbegne prepreku. Pri tome je iza svakog vozača stajao instruktor sa voki-tokijem i direktno mu davao savete. Kada bi se kod nas barem jedan čas ovako vežbalo.... a ne plati "L" tablicu pa se sam snađi!

Pošto ste svi otišli daleko od početne teme, samo da vas potsetim kako izgleda pravo Harley predstavništvo... Na preko 500 m2 su izloženi svi bitniji modeli, a da ne pominjem izbor dodatne opreme (jakne, prsluci, kacige, rukavice, čizme), kao i gomile suvenira. Poseban deo salona je namenjen Buell-u a iza se nalazi mali servis (da vam odmah ugrade neko parče hroma koje ste kupili). P.S. Snimljeno u Berlinu, pre 7 dana.

Ja sam za 1. Maj prošao u oba pravca. Nigde nisam imao ni najmanji problem! Jedino su mi u Dubrovniku savetovali da ne ostavljam motor preko noći na ulici, a u Sarajevu i Mostaru sam ga parkirao u garaži i dvorištu (sa tablicom, naravno). Put preko SA i MO je mnogo zanimljiviji ali ima više saobraćaja. Ako ti se žuri, idi slobodno preko Foče, ali ćeš često biti potpuno sam na drumu. Za detalje pogledaj http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=7240.0

Nemoj da tražiš da te pusti, nego je povedi!

8. Dan - Poreč, Rijeka, Zagreb, Beograd Došlo je vreme da se krene kući. Doduše, odmor je mogao da potraje još koji dan, ali su nam majstori neplanirano “skresali” budžet! Zato smo odlučili da povratak sabijemo u jedan dan, jer je osim prvih 100 km praktično sve autoput. Opet krećemo rano i preko Pazina brzo stižemo do tunela Učka. Ova prečica toliko skraćuje put, da nikako ne treba žaliti 4 Eur-a koliko iznosi taksa za njeno korišćenje! Uz par kratkih pauza za osveženje i gorivo, brzo savlađujemo kilometre i već oko 11 stižemo do Zagreba. Pošto nikada nisam bio u ovom gradu, jednostavno nisam želeo da propustim ovako dobru priliku. U par reči ubeđujem Vesnu da je vreme za kafu, i umesto obilaznice biram pravac prema centru. Red je da prvu kafu u Zagrebu popijemo "kod Bana". Kafa nije bila loša, ali mi nije jasno zašto je skoro dva puta skuplja nego na primorju. Čak su i bajadere koje smo kupili u Krašovoj prodavnici za trećinu skuplje nego kod nas u Tempu. Izgleda da su u svemu toliko ispred nas, da već primenjuju "evropske" cene! Do sledeće vožnje, pozdrav od Saše i Vesne. ]

7.Dan - Poreč U Poreč smo stigli oko 20h, pa nam je prva briga bila da pronađemo smeštaj. Poučeni iskustvom iz Malog Lošinja, odmah smo otišli do turističke agencije i raspitali se za sobu. Odmah smo dobili odgovor da je sve puno, jer je sredina jula i da se smeštaj može pronaći samo u hotelima - za 100 Eur po osobi! To me nije baš obradovalo, pa sam pokušao u sledećoj agenciji. Tu su nam posle nekoliko telefonskih provera ponudili smeštaj koji je od centra udaljen oko 6km. Pošto prevoz nije problem, a i cena odgovara - prihvatili smo! Sačekali smo još 15-tak minuta da stigne vlasnik i posle kraće vožnje stigli do kuće - ali kakve! U pitanju je stara istarska kuća, spolja sva od kamena a unutra potpuno obnovljena tako da nudi savršeni komfor. Gostima su na raspolaganju dva nivoa, stim da se u prizemlju nalazi kuhinja, kupatilo i dnevni boravak a na spratu je velika spavaća soba. Sve to za oko 50 Eur na dan - i to u punoj sezoni sa svim taksama i porezima. U slučaju da ostajete više od četiri dana, možete dobiti i popust od 30%. Ako nekome treba smeštaj u Poreču, imam telefon vlasnika ... Poslednji "morski" dan smo proveli na plaži. Plava laguna je i dalje jedno od najlepših mesta na Jadranu, pogotovu nakon što su izgrađena nova turistička naselja i uređena čitava obala. Za dobar odmor vam i nije potrebno ništa više od čistog mora i guste borove šume... Posle podne, šetnja kroz grad i ubijanje vremena ... Ako niste znali, glavna ulica - Decumanus, je svoje ime dobila još u rimsko doba, po tome što je dovoljno široka da kroz nju prođe stroj od 10 legionara. Nakon šetnje nismo mogli da odolimo a da ne probamo navodno najbolji sladoled u gradu. Vlasnici poslastičarnice su naše komšije sa juga, i međusobno govore albanski, ali zato sladoled prave po najnovijoj italijanskoj tehnologiji! Na kraju, nismo mogli da ne primetimo ova dva KTM-a. Bili si parkirani upravo onako kako su nama savetovali, za svaki slučaj - tablicu okrenite prema zidu. Naravno, ovo važi samo u slučaju da imate srpske tablice - a ova dvojca su bila iz Beograda! Eto, ko kaže da u Hrvatskoj nema naših ljudi.

6. Dan - Mali Lošinj, Pula, Poreč Još se sedište nije ni osušilo od jutarnje rose, a mi smo već bili na putu. Cilj nam je da danas napravimo pristojnu kilometražu a da nas ne uhvati podnevna vrućina. Lokalni put koji vodi duž ostrva Lošinj i Cres se na par mesta pretvara u makadam jer su u toku radovi, ali nam to ne smeta da već oko 10h stignemo do Porozina i stanemo u red za trajekt. U stvari, obišli smo celu kolonu i spustili se pravo u pristanište. Vezu sa kopnom stalno održavaju tri broda, a mi smo naišli baš u trenutku kada se jedan od njih spremao da isplovi. Pošto za motor "uvek ima mesta", mahnuo sam čoveku koji je stajao na ulazu a on nam je pokazao da požurimo sa kartama i da će nas sačekati. Sve u svemu, nije prošao ni minut a mi smo već bili na trajektu koji je isplovljavao. Nakon kraće pauze koju smo iskoristili za doručak, nastavljamo prema Puli. Stari put vodi preko Labina, tj. dubokog zaliva iznad koga smo se zaustavili da bi napravili par slika. Šteta što se na njegovom kraju nalazi ova ružna termoelektrana, ali valjda je struja važnija od tamo neke prirode. Slično razočarenje nas je čekalo i kod Rovinja, jer ni čuveni Limski kanal nije mnogo bolje prošao. Umesto ribarskih koliba, tu se sada nalaze novi restorani i kafići a ni more više nema onakvu boju kao nekada... Pošto smo u Pulu stigli taman na vreme za pauzu, parkirali smo se u blizini amfiteatra i krenuli u obilazak. Ova rimska građevina je na mene ranije ostavljala mnogo jači utisak - možda zato što sam kao student preskakao njenu ogradu da bih odgledao neki od festivalskih filmova. Danas je to samo još jedno mesto na kome će vam kao turisti naplatiti skupu ulaznicu za malo starog kamenja... Malo bolje izgledaju stari forum i slavoluk, ali ni od njih nije mnogo ostalo. Jedna od novijih znamenitosti Pule je svakako čuveni Mate Bar, koji je još početkom 80-tih osnovao svetski šampion u profi boksu Mate Parlov. Danas je skoro neprimetan, a kada se samo setim kako je nama vojnicima bio strogo zabranjen ulaz ... Pošto u centru za nas više nije bilo ničeg zanimljivog, seli smo na motor i spustili se do kampa koji se nalazi u delu grada poznatijem kao Stoja. Plaža nije nešto naročito, ali se bar nalazi u borovoj šumici, pa je temperatura mnogo podnošljivija. Tu smo proveli narednih nekoliko sati i nakon odmora krenuli dalje - za Poreč. Nastaviće se...

5. Dan - Zadar, Mali Lošinj Trajekt za Mali Lošinj isplovljava tačno u 9h i to iz industrijske zone. Pošto smo bili smešteni relativno blizu, nismo morali da žurimo! Bilo je dovoljno vremena da pre polaska popijemo kafu sa domaćinima i posetimo obližnji dragstor. Nakon 10-tak minuta vožnje, stižemo u luku Gaženica i lako pronalazimo naš trajekt - možda zato što je bio jedini! Dok čekamo red na ukrcavanje, koristim priliku da napravim par fotografija. Trajekt je inače bio dovoljno veliki da primi i duplo više vozila i putnika nego što se tog jutra pojavilo na pristaništu, ali je na ulazu vladala zbrka zato što su prvenstvo imala dostavna vozila koja su samo istovarivala robu i vraćala se na obalu. Nas su smestili pored nekih gajbi sa povrćem, pa me je bilo pomalo strah da na kraju puta ne skidam paradajz sa motora. No, more je bilo mirno a brod dovoljno veliki, pa se ništa nije ni pomerilo sa mesta. Plovidba od Zadra do Malog Lošinja traje više od 6 sati. Mnogo vremena se gubi na usputnim stanicama, jer je u pitanju redovna linija koja povezuje obližnja ostrva. Ipak, boravak u klimatizovanom salonu uz kaficu i grickalice je mnogo prijatniji od višesatne vožnje magistralom, što je u ovom slučaju bila jedina alternativa. Ako se pri tome uzme u obzir da karta za dve osobe i motor košta svega 20 Eur, jasno je da to ne bi pokrilo ni troškove za gorivo. Inače, u Malom Lošinju sam pre skoro 25 godina proveo polovinu svog vojničkog staža, pa mi je bilo intresantno da ponovo vidim ovaj deo obale. U gradu su mi rekli da je sada sve to napušteno, pa nisam imao želju da prilazim bliže. Zahvaljujući dobro organizovanoj turističkoj službi, brzo smo pronašli smeštaj i odmah prešli na drugu stranu ostrva, gde se inače nalaze najpoznatiji hoteli i plaže ...

4. Dan - Zadar Motor je ponovo ispravan, pa možemo da nastavimo dalje. Ipak, pošto za Mali Lošinj postoji samo jedan trajekt koji je već isplovio, odlučili smo da čitav dan provedemo u Zadru i da se konačno brčnemo u moru. Zamolio sam poznanika da nam pomogne da pronađemo neko zgodno mesto na kome bi mogli da provedemo dan i za par minuta smo dobili ličnog vodiča koji nam je pomogao da se snađemo u nepoznatom gradu. Za tili čas smo se obreli u predivnoj borovoj šumici, sa uređenom plažom i malim kafićem ali začudo, bez mnogo kupača. Kasnije smo saznali da je u pitanju napušteni auto kamp koji uglavnom koriste samo lokalci koji ne žele da se mešaju sa turistima. U svakom slučaju, idealno mesto za odmor. Zahvalili smo se našem domaćinu na pomoći i krenuli da prvo pronađemo prenoćište. Uostalom, svuda u okolini su se mogle videti table sa natpisima Rooms, Zimmer... a nismo želeli da sa sobom vučemo kompletan prtljag. Čim smo stigli do prve kuće, na terasi se pojavila starija gospođa koja nas je pitala koliko ostajemo. Kada je čula da nam treba soba za jednu noć, odmahnula je glavom i rekla da za tako kratko vreme nećemo nigde pronaći smeštaj. Pošto je ovaj dijalog bio relativno glasan, a nismo se trudili da sakrijemo naglasak, na kapiji je pojavio stariji čovek sa pitanjem - a odakle ste vi? Na naš odgovor - iz Beograda, samo se nasmejao, otvorio kapiju i rekao - ulazite unutra! Ispostavilo se da je u pitanju par penzionera koji su preko 40 godina - do '93, živeli u Beogradu, ali su morali da odu jer im je neko preko noći na kolima napisao - Ustaše. Od tada žive u Zadru i žarko žele da se vrate, makar na par meseci jer ni u ovde nisu dočekani sa dobrodošlicom. Iako vode poreklo iz okoline, za lokalce su oni i dalje samo četnici. U svakom slučaju, pored dobrodošlice i dugog srdačnog razgovora dobili smo i veliki popust na smeštaj. Veliko hvala g. Dinko.... Ko je već bio u Zadru, zna da je najzanimljiviji stari deo grada u kome se nalazi trg sa velikom crkvom. Obzirom da je tu stalno velika gužva, nismo se dugo zadržavali nego smo otišli na obalu da čujemo kako zvuče te čuvene - Morske orgulje. U pitanju je zaista jedinstveni "muzički instrument" koji uz pomoć talasa proizvodi nešto što bi se moglo nazvati melodijom. Konačno, na kraju dana, večera i još jedna šetnja oko luke pa na spavanje - sutra treba ustati rano da bi se na vreme stiglo na trajekt! Nastaviće se...

3. Dan - Plitvice, Zadar Odmorni i relaksirani posle jučerašnje šetnje, krećemo iz kampa i nastavljamo u pravcu Zadra. Pošto je u pitanju relativno kratka deonica, nadao sam se da ćemo do mora stići za par sati. Avaj, nakon 50-tak pređenih kilometara, motor iznenada gubi obrtaje, gasi se i potpuno staje. Uspevam da ga ponovo startujem i primećujem da na leru normalno radi, ali se gasi čim mu dodam gas. Pošto se pri tome zadnji točak nije pomerao, posumljao sam da je u pitanju problem sa prenosom, što se kasnije i pokazalo kako tačno. No, šta raditi kada vam usred ničega stane motor a niste u prilici da ga sami popravite? Pod uslovom da ste sa sobom poneli mobilni telefon - nema problema! Pošto u Hrvatskoj za pomoć na drumu i dalje važi stari YU broj - 987, treba samo što preciznije objasniti gde se nalazite i kakva vam pomoć treba. Dežurni dispečer me je ljubazno saslušao i obećao brzu intervenciju. Zaista, posle nešto više od sat vremena, pojavio se žuti kamion na koga smo natovarili Kymco-a i produžili do najbližeg servisa. Vožnja nije dugo trajala, obzirom da je vlasnik kamiona u stvari lokalni vulkanizer koji ima i malu mehaničarsku radionicu. Tako smo se neplanirano obreli u Gračcu, malom ličkom gradiću na oko 70km od Zadra. Majstor mi je pomogao da skinem poklopac sa motora, ali smo mogli samo da konstatujemo da se pogonski kaiš pretvorio u rezance i da bez novog dela nema popravke! OK, prešao sam preko 17.000 km, ali su mi na redovnom servisu pre polaska rekli da je sa kaišem sve u redu i da nema nikakve potrebe da se menja. Nakon nekoliko telefonskih razgovora, došao sam do zaključka da niko u okolini (a bogami ni šire) nema ono što mi treba. Iz KDM-a su mi predložili da pokušam sa kaišem od Piaggio-a 250, što mi se u prvom trenutku učinilo kao spasonosno rešenje. Na sreću, u Zadru imam poznanika koji doduše nije bajker ali mu nije bilo teško da se promuva po prodavnicama i pronađe kaiš za X8 250. Kada se posle sat vremena pojavio u servisu, pomislio sam da je problem rešen i da ćemo za nekoliko minuta ponovo biti u sedlu. Avaj, ni posle dva sata navlačenja, skidanja i nameštanja delova, konsultacija sa majstorima i drugih peripetija, kaiš i dalje nije hteo da legne! Kako god da ga okrenemo, uvek je falio još 1cm. Znači, ništa od popravke! Pošto je dan već odmakao, preostalo nam je još samo da se nekako dokopamo Zadra i sačekamo jutarnji autobus iz Beograda, kojim bi mogao da stigne originalni deo. Znači, opet na kamion i polako do sledeće stanice. Najteže mi je palo to što sam najlepšu deonicu na ovom putu (prelaz preko Velebita i Masleničkog mosta) umesto na dva točka, prešao u kabini kamiona. Na sreću, majstor nam je predložio da nas odmah odveze u servis koji je specijalizovan za motore, što se na kraju ispostavilo kao vrlo dobro rešenje. Čim smo stigli, vlasnik servisa je okrenuo par telefona i obećao nam da će originalni deo stići do večeri. To znači da sam mogao da otkažem slanje iz Beograda, jer mi se zaista nije dalo da jurcam po autobuskoj stanici i sam donosim delove. Iskusnom oku majstora nije promaklo ni loše stanje u kome se nalazila zadnja guma, koju sam inače hteo da promenim pre polaska, ali u KDM-u za to nisu imali vremena. Pošto nisam želeo više ništa da rizikujem, dao sam nalog da se stavi nova Michelin-ka, pa da vidimo u čemu je razlika! Totalno iscrpljeni od celodnevne "zabave", odlučili smo da potražimo neki smeštaj u blizini i ujutro proverimo kako napreduju radovi. Na moje zaprepaščenje, već u 10h, kaiš je bio na svom mestu i samo se čekalo da točak stigne od vulkanizera. Kafica u obližnjem Moto kafiću i već oko 11h - izvolite, motor je gotov! Svaka čast, zaista profesionalno!

2. Dan - Banjaluka, Jajce, Bihаć, Plitvice Poučeni prethodnim iskustvom, krećemo što ranije da bi bar delimično izbegli vrućinu. Na naše iznenađenje, temperatura upošte ne raste pošto se sunce teško probija kroz strme litice koje okružuju Vrbas. Posle par sati prijatne vožnje, pred nama se pojavila panorama starog grada Jajca. Parkiramo se praktično iznad vodopada i odmah pronalazimo zgradu muzeja u kome je održano čuveno II zasedanje AVNOJ-a. Do starog grada se može doći preko pešačkog mosta, ali mi nismo imali nameru da se tu duže zadržavamo. Iskoristili smo priliku da se malo odmorimo i napravimo još par fotografija sa same ivice vodopada. Pošto nas čeka još najmanje 200 km do Plitvica, odmah nastavljamo dalje i preko Bihaća prelazimo u Hrvatsku. Put je monoton, zato što ima malo sabraćaja a na granici skoro da nema nikoga. Zanimljivo je da se kućice sa pograničnom policijom i carinicima za obe države nalaze ispod jedne velike nadstrešnice - praktično na par metara jedne od drugih, pa nema "ničije zamlje". Negde oko 14h stižemo na Plitvice i odlučujemo da prvo pronađemo prenoćište a da tek nakon toga krenemo u šetnju kroz nacionalni park. Iz teme koju je pre par meseci postavio Joseph.B sam saznao da u blizini postoji odličan auto kamp. Pošto nismo nosili šator, nadao sam se da će bar jedan od bungalova biti slobodan. Na sreću, kamp je bio skoro poluprazan, pa smo bez problema dobili na raspolaganje drvenu kućicu sa dva kreveta. Ispostavilo se da je to veoma dobro opremljena soba, sa strujom, osvetljenjem, terasom i svim potrebnim komforom. Jedino što se kao i u svakom kampu koristi zajednički sanitarni čvor, koji je u ovom slučaju takođe bio besprekoran - tuševi, topla voda u svako doba dana .... Cena? Pa, moglo bi se reći da je povoljna - ukupno 32 Eur za jednu noć. Pošto Vesna nikada ranije nije provela noć u kampu, malo sam se plašio njenih primedbi. Na kraju mi je priznala da joj ništa nije smetalo, osim ove bubice sa poslednje fotke, koja je pred zoru počela da šuška tako da od spavanja nije bilo ništa... Pošto smo rešili problem smeštaja, ostatak dana smo mogli da provedemo u šetnji. Oslobođeni teške opreme, vraćamo se 5-6 km do glavnog ulaza u nacionalni park i ostavljamo motor na posebnom parkiralištu. Sigurno su mnogi od vas već bili na Plitvičkim jezerima. Ja se sećam mnogih detalja iz vremena dok sam još bio osnovac, pa me je iznenadilo što su mnoge stvari ostale iste. Pri tome naravno ne mislim na prirodu, već na hotele, staze, brodiće i ostale turističke sadržaje. Izgleda da su svi zadovoljni onim što je postignuto pre 20-tak godina pa se i ne trude da to mnogo poboljšaju. Ipak, mora se priznati da je priroda ovde izuzetna i da vredi potrošiti nekoliko sati - pogotovu po onako vrelom danu ... Na kraju dana, mrtvi umorni od šetnje i gladni, nismo mnogo birali mesto na kome ćemo večerati. Najbliža je bila čuvena "Lička koliba", zaista besprekoran restoran sa još boljom jagnjetinom i teletinom ispod sača. Jedino cena... uf! Nastaviće se...

Trebalo mi je nekoliko dana da sredim utiske i proberem fotke. No, sada je sve spremno pa možemo početi... 1. Dan - Beograd, Bijeljina, Banjaluka Posle ne baš ranog starta (oko 10h), krenuli smo autoputem prema Zagrebu. Sunce je već počelo da peče, kada smo se kod Kuzmina isključili i nastavli lokalnim putem do granice sa BiH. Već smo navikli da se carinici više zanimaju za mikrofone na našim kacigama nego za pasoše, pa smo morali da im objasnimo neke tehničke detalje. Oko podne stižemo u Biljeljinu i zadržavamo se vrlo kratko,tek toliko da se malo osvežimo i predamo par pošiljki koje smo poneli iz Beograda. Vozeći prema izlazu uz grada, primetio sam tablu sa natpisom "Gusar" i crtežom koji me je potsetio na avatar jednog našeg kolege sa foruma, ali dok sam sve to povezao, već smo bili daleko! Ako Gusar ovo pročita, neka se ne ljuti što nismo svratili - Biljeljina nije daleko, biće još prilika. Magistralni put koji vodi prema Brčkom nije previše opterećen, ali je zato krivudav pa mi je bilo teško da pretičem šlepere na koje sam nailazio. Zato smo odlučili da se zaustavimo i napravimo pauzu za ručak. Kafana na koju smo naišli se pokazala kao idealno mesto za odmor. Baštica sa drvenim klupama i prijatna hladovina su nas neodoljivo privukli pa smo se tu zadržali više od dva sata. U Bosni me uvek oduševe cene ... Kompletan roštilj za dvoje (ražnjići, krmenadle, džigerica, ćevapi, kobasice, pljeske) sa pohovanim šampinjonima, raznim povrćem + salata i piće = 15 Eur. No vreme je da se krene dalje, pa nastavljamo prema Modriči. Pre par meseci smo bili u Sarajevu, tačnije na mestu gde izvire reka Bosna, a sada smo mogli da vidimo kako ona izgleda u svojoj punoj snazi. Pošto je vrućina bila skoro neizdrživa, došlo mi je da se pridružim deci koja su se brčkala u plićaku. Ipak, negde ispred Dervente, više nismo mogli da izdržimo pa je prva kafana pored puta postala naše utočiste od vreline. Kakva greška.... Iako nosi moderno ime, u pitanju je klasična šoferska birtija sa razglasom iz koga "biju" nama potpuno nepoznati hitovi. Posle nekoliko klasičnih "Oj, živote..." pesama, iz zvučnika se začulo .... "opaka mašina... ka-va-sa-ki, ka-va-sa-ki, od 500 kubika.... svaka cura....". Kafa i kisela na brzaka, pa put pod noge... Dan je već bio na izmaku kada smo stigli u Banjaluku. Vozimo pravo u centar da napravimo par fotki dok se još vidi, a posle u malu šetnju do kaštela i reke. Za prenoćište ipak nismo izabrali nekada najbolji i najveći hotel u Banjaluci - Bosna, nego smo se vratili par kilometara nazad i smestili se u novom hotelu Grand. To je potpuno nov hotel sa perfektnim sobama (sa klimom i LCD TV-om) u kome prenoćište sa doručkom košta svega 15 Eur po osobi.

Pozdrav, Motorom na more! Još kao omladinac sam čežnjivo gledao kolone motorista koje se spuštaju prema obali - dok sam ja stajao pored puta i pokušavao da autostopom dođem do cilja! Trebalo je da prođe skoro 25 godina da davni san postane stvarnost, ali konačno mogu da se pohvalim još jednim novim iskustvom. Odluka da se krene je doneta na brzinu, ali pošto su svi osnovni preduslovi bili zadovoljeni, (podmladak na raspustu kod babe, mrtva sezona za poslovne aktivnosti i dovoljno finansija za nekoliko dana na putu) nije bilo razloga za odlaganje. Za polazak je određen ponedeljak (16/07), a ruta podeljana na približno jednake deonice - preko Banjaluke, Jajca i Bihaća do Plitvica, dalje na jug do Zadra pa brodom na Mali Lošinj, da bi se preko Pule i Rovinja stiglo do konačnog odredišta - Poreč. Sa povratkom u Beograd preko Rijeke i Zagreba to je ukupno oko 1.700 km. Šta još reći na početku... Osam dana je prošlo a da nismo ni primetili. Detaljan opis svega što smo doživeli - tek sledi!

Kao što reče Lalajko - srećan put, piši kad stigneš!