Na povratku u grad smo primetili da su neke zgrade postavljene pod vrlo čudnim uglom. Ispostavilo se da je i ovde veliki problem divlja gradnja ali izgleda da se to kod njih rešava - bagerom!

Na razgledanje jednog ovakvog kompleksa se lako može potrošiti čitav dan. Pošto mi nismo imali toliko vremena, pogledali smo još samo ostatake jedne rimske vile i vratili se na mesto od koga smo krenulil. Uostalom, i konjić nije navikao da dugo bude privezan za isto drvo...

Najimpozantniji od svega su ipak ostaci stare bazilike. To je bila trobrodna građevina, sa velikom oltarom i mozaikom na podu. Iako su od svega toga ostali samo osnovni konstruktivni elementi, lako se može zamisliti kako je izgledala u punom sjaju.

Zatim slede ostatci građevina iz rano hrišćanskog perioda, kao što je ovaj baptisterijum - krstionica. Na žalost, njegov najlepši deo - mozaik na podu nije bilo moguće fotografisati pa sam umesto toga ovekovečio njegovu skicu.

Prva stvar na koju nailazimo je veliki anfiteater. On i danas služi istoj svrsi, jer se tu preko leta održavaju koncerti o pozorišne predstave. U brošuri koju smo dobili na ulazu piše da je tu nekada bio i Eskulapov hram od koga je ostala samo česma, ali i javno kupatimo sa podnim grejanjem. To su doduše izgradili Rimljani, jer je svoj vrhunac Butrint doživeo u prvom veku posle Hrista.

Kod čuvara na ulazu smo ostavili kacige ali i 14 Eura, kao da je pred nama Rimski forum! No, šta je tu je, idemo dalje - uostalom, ako je ovde pre nas bio i bivši hrvatski predsednik - mora da je dobro!

Odluka je pala! Pošto je temperatura još uvek u podnošljivim granicama, prvo ćemo se spustiti još 4Km prema jugu i posetiti ostatke antičkog grada Butrinta. Prema onome što smo našli na Internetu i pročitali na forumu to bi trebalo da bude veoma dobro očuvan starogrčki i rimski lokalitet. Jedini problem je u tome, što do njega vodi onaj isti put kojim smo sinoć stigli u grad, što znači da nas čeka još makadama. No, barem je pogled vredan truda a i vožnja neće biti duža od 15-tak minuta.

Posle dobrog odmora, stvari uvek izgledaju drugačije! Sinoć sam bio na granici da umesto na sever krenem na jug i ostatak odmora provedem u Grčkoj, ali je na kraju ipak prevladala nada da je najgore već prošlo i da će ostatak puta biti "manje zanimljiv". Jutarnja kafica i obavezna mapa koja se od upotrebe na kraju skoro sasvim raspala. Pošto smo stigli po potpunom mraku, sada smo konačno mogli da osmotrimo okolinu. Sve u svemu, nije tako loše! Oko nas su uglavnom bile relativno solidne kuće sa apartmama za izdavanje, a ni plaža očigledno nije bila daleko. U prizemlju naše zgrade je smešten neki bar iz koga se celu noć čula muzika i glasovi, ali ujutro tu više nije bilo nikoga. Zato smo mogli da uživamo u potpunoj tišini i na miru isplaniramo šta i kako dalje?

4. dan Ksamil - Fier Za ovaj dan sam planirao mnogo toga. Očigledno previše, jer smo jedva uspeli da odradimo i polovinu! U svakom slučaju, vožnju od krajnjeg juga do severa Albanije je teško spakovati u jednan dan, pogotovu što mi nismo želeli da uz put razgledamo samo benzinske pumpe. Uostalom, one su svuda iste, pa čak i u Albaniji. Zato je program morao da pretrpi značajne promene - umesto Skadra, naše odredište će biti negde na pola puta, a slučajno se desilo da smo se zaustavili u gradiću Fier - za koga do tada nisam ni znao da postoji! No, krenimo redom....

Ako ste pomislili da je ovo kraj današnje priče, prevarili ste se. Doduše, put do Sarande nije bio naročito zanimljiv kao ni sam grad. Ja sam kao "iskusan" putnik čak unapred rezervisao smeštaj za to veče ali mi se učinilo da bi bilo najbolje da izaberem nešto na periferiji tj. mesto gde ćemo se sutra lepo odmoriti, okupati u moru itd. I zaista, na nekih 20-tak Km od Sarande se nalazi Ksamil, gradić na samoj obali koji gleda pravo na ostvo Krf tj. na letovalište Kasioipi. Idealno, zar ne? Par dana pred polazak preko Net-a nađem simpatičan pansion, nov, jeftin i blizu obale. Iskoristim karticu i za manje od 2 Eur (10% cene) rezervišem sobu za nas dvoje. Neki bi rekli baš pametno ali ni mi nismo računali na faktor koji se zove "intenzivna izgradnja putne mreže". Naime, čim smo prošli sve on lepe hotele u Sarandi i izašli iz grada dočekao nas je - makadam. Tu gde je nekada bio kakav-takav asfalt sada leži brdo tucanika i peska. Uz to nema nikakvog svetla a ni putokaza. Ko kaže da mi Srbi ne znamo za inat! Ako sam već potrošio 2 Eur za rezervaciju, neće me sad nekih tričavih 22 Km makadama sprečiti da ostvarim svoje pravo i prenoćim tamo gde sam planirao! Na sreću, uskoro nas pretiču dva automobila što me ohrabruje da nastavim jer očigledno nisam jedini koji ima nameru da večeras stigne u Ksamil. Jedino što pamtim je oblak prašine kroz koji sam vozio narednih pola sata ili čak malo više. Uglavnom, za sve to vreme moj suvozač nije progovorio ni jednu reč. Vesna je sigurno pomislila da sam poludeo a nije imala hrabrosti da me zamoli da siđe. Na kraju se ipak sve dobro završilo. Čekala nas je velika i udobna soba a ni večera u obližnjoj taverni nije bila loša. Sutra je novi dan a mi smo konačno ispunili svoj cilj... Stigosmo u Sarandu. Tu bi negde trebao da bude i Ksamil gde je Saša rezervisao prenoćiste. Još par kilometara do današnjeg cilja. U centru pitamo policajca za pravac i on nam pokazuje da nastavimo - na dobrom smo putu. Ali tu put prestaje, počinje makadam. Mrak je već uveliko pao. Saša počinje ponovo polako da vozi. Nižu se rupa do rupe. Ništa ne promašujemo. Ja samo mislim još 5 minuta pa kraj. Prošlo je bar 10 minuta, a ono ništa. Ništa ispred, ništa iza. Mi smo još na makadamu. Odjednom neka deca istrčavaju sa strane iz mraka. On ne primećuje. Obilaze nas dva džipa. E sad je on nagazio za njima da mu ne pobegnu. U oblaku prašine i mraku mislim da je skroz poludeo. U noći se vide svetla sa Krfa, ali Ksamila još nema. Puta i dalje nema. Vide se svetla, ali ništa ne ukazuje da je to Ksamil. Ipak jeste. Raspitujemo se u mraku gde je taj čuveni hotel koji je Saša zacrtao sebi u glavi i još platio rezervaciju. Pratimo uputstva i stižemo na cilj. Ksamil nema ulične rasvete, nema asvaltirane ulice, ali ima hotele. Doduše male, ali i to nije loše.

Čitavo poslepodne smo imali osećaj da iz daljine dopire neka grmljavina. Bilo je vrlo toplo i bez vetra pa nismo očekivali da bi mogla da padne kiša. Ipak, čim smo izašli iz Leskovika odjednom kao da je pao mrak, počeo je da duva vetar a kiša je pljusnula bez ikakvog upozorenja. Nismo ni stigli da navučemo kišna odela a već smo bili mokri. Sada se postavlja pitanje da li je bolje sačekati da ovo prođe ili nastaviti dalje. Stajali smo tako par minuta, sami u šumi po mraku i kiši i shvatili da ovo neće baš tako brzo proći i da je bolje da se spustimo još nekoliko kilometara niže jer se tamo nalazi raskrsnica i veza sa glavnim putem. Zaista nikada nisam vozio po gorem nevremenu. Grmi, pljušti, mrak svuda oko nas, kroz vizir jedva da se nešto nazire a ja se skoro bez ikakvog gasa spuštam niz planinu. Iako to nije trajalo duže od 15-tak minuta, meni je čini da smo jedva stigli do one raskrsnice. Tu sam se odmah zaustravio da bi brzo otrčali do obližnje prodavnice i počeli da sa sebe skidamo mokru opremu. Već je kasno popodne a nama je do današnjeg cilja ostalo još 200 Km po nekom sporednom putu. Polako počinjemo da shvatamo da je to nemoguće, pa pokušavamo da se dokopamo Đirokastra i da tu provedemo noć. Kako? Pojma nemam. U trenutku se naoblačilo. Seva, grmi! Nebo se otvorilo. Jedva stižemo da obučemo kišna odela a da nismo mokri do gole kože. Nalazimo se u nekakvom planinskom procepu, šuma gusta četinarska, nismo baš blizu vrhovima, ali nismo ni u dolini. Munje i gromovi pucaju iznad naših glava. Ja sam se ukočila od straha i samo gledam na koju stranu ode munja. Smračilo se a ja proveravam da li sam skinula sunčane naočare. Naočare nemam, ali ništa ne vidim. Kao dete sam se plašila grmljavine u kolima. Otac mi je objašnjavao da se mi nalazimo u Faradejevom kavezu i da će elektricitet da se sprovede u zemlju, a nama u kolima neće biti ništa. Pokušavam da zamislim taj kavez na dva točka. Nikako ne uspevam jer ga verovatno nema, a mislim šta je sve od plastike i gde se ono beše nalazi motor? Mnogo nisko, pa valjda neće grom u nas. Sreća te nismo uključili komunikaciju, pa svako ostaje zaokupljen svoim mislima. Ja pojma nemam da li Saša vozi ili nas nosi vodena bujica. U tom trenutku nas sustiže jedan kombi, malo uspori pored nas, onda nas svi putnici dobro osmotre i pošto shvate da nismo normalni produže dalje. Mladić koji tu radi je bio očigledno iznenađen našom pojavom - verovatno nikada do sada nije video da neko iz tog pravca dolazi na motoru a pogotovu ne po ovakvom vremenu. Ipak nam je ponudio da se nečim osvežimo a mi smo izabrali sladoled jer je ispred prodavnice bio veliki frižider. Nakon pola sata, pljusak se pretvorio u jesenju kišu koja nema nameru da stane. Pošto je već prošlo 5 sati a do Sarande ima bar još 200 Km postalo je očigledno da danas nećemo stići na svoj cilj. Zato sam pitao našeg nesuđenog domaćina da li se negde u okolini može naći prenoćište. Na našu sreću, on je imao bolju ideju! Kada smo mu objasnili da je naš cilj Saranda ali da jedini put za koji znamo vodi preko Permeta i Djirokastera što podrazumeva veliko obilaženje on nam je predložio da krenemo na potpuno suprotnu stranu. Naime, u tom trenutku smo se nalazili na samo 8 Km od grčke granice ali nismo imali pojma da tu postoji novi granični prelaz. On nije uctran ni u jednoj mapi pa nismo imali pojma da je to mnogo bolja alternativa. Ako krenemo na tu stranu, uštedećemo skoro 100 Km i ostatak savladati po mnogo boljim putevima nego što su albanski. Pravo rešenje u zadnji čas! Pozdravljamo se sa momkom kome nisam zapamtio ime, ponovo oblačimo kišna odela i palimo za Grčku. Na granici je albanski carinik rutinski obavio svoj deo posla ali se grčki iznenadio kada je video naše crvene pasoše. Ne, ne treba nam više viza - ulazimo kad god poželimo! Odmah izlazimo na put sa četiri trake i iako kiša ne posustaje brzo grabimo prema drugom graničnom prelazu - Kakavia. On se nalazi na glavnom pravcu koji spaja severnu Grčku i Albaniju ali ni na njemu nema gužve i za manje od sata ponovo jezdimo ka Sarandi. Ovaj momak sa slike je učinio dobro delo. Spasao nas je naše ludosti i neznanja. Koristio je kobinaciju svih jezika koje je znao, ali smo ipak razumeli da pokušava da nam objasni da se do Sarande može stići i preko Grčke. Put je čak 100 Km kraći od onog našeg planiranog - preko Đirokastra. Pričao je vrlo polako i čak na mapi pokazivao koliko koja deonica ima kilometara. Sam Bog nam ga je poslao u pomoć. Sada je već skoro mrak, pa neće više biti prilike za fotografisanje. Ipak, pre nego što je spakovala aparat, Vesna je uspela da napravi ove dve fotke.

Leskovik je sjajan mali gradić visoko u planinama. Okružuju ga goli vrhovi a i sam centar se nalazi u podnožju jedne velike stene. Koliko smo mi mogli da primetimo, postoji samo jedna glavna ulica ali je zato ona široka i puna zelenila. Tu je čak i česma koja izgleda kao da iz nje raste drvo pa sve zajedno deluje potpuno nestvarno. Stali smo da se osvežimo a oko nas se za tili čas skupila grupa radoznale dece. Pošto oni nisu znali ništa osim Albanskog a ni nama njihov jezik nije jača strana, morali smo da se sporazumevamo znacima. Na kraju je ispalo da smo ih pogrešno razumeli jer smo se bar tri puta vraćali na isto mesto pokušavajući da pronađemo put za dalje. Napokon dolazimo od Leskovika, a kada nešto dugo iščekuješ to ti je posebno drago i ostaje u posebnom sećanju. Tako i meni Leskovik. Mesto smešteno nekako usred stene. Teško je opisati ali stene gore, stene dole a zelena oaza u sred tog kamenja. Put direktno vodi u centar mesta. Široka ulica kao trg, nekoliko kafana, par prodavnica, sladoled na točenje, pošta i park. Zaustavljamo se radi kraćeg odmora, ja bi sladoled a Saša je protiv ovog na točenje. Hoće da kupi industrijski jer se na putu ipak treba držati nekih pravila. Skreće mi pažnju da u prodavnicama nema struje, odnosno da celo mesto verovatno ima problema sa naponom. Oseća se tako neverovatan mir i tišina u vazduhu. Samo vetar tera lišće da šušti. Ja bi da ostanemo još malo, ali Saša me panično požuruje da krenemo. Neka deca nam prilaze, želela bi da uspostave komunikaciju, ali se ne razumemo pa mi na kraju pokazuju da li sam gluva kad ih nerazumem. Krećemo dalje. Već je prilično kasno, a mi imamo još mnogo da se vozimo. Ulazak u Leskovik je logičan, ali gde je izlaz? Pravimo tri kruga po glavnoj ulici dok nam na kraju ne objasniše kako da izađemo. Izlaz je jedna jedva vidljiva stazica koja je zatrpana sa malo đubreta i još pokrivena korovom. Tom stazicom prolazimo 20-tak metara i evo nas opet na putu.

Sledećih 44 Km do Leskovika će biti najlepša i verovatno najteža deonica na našem putu. Put se konstatno penje i krivuda a sa stane skoro da nema nikakve ograde. Ja znam samo da sam tih 40-tak Km vozio skoro puna 2 sata i da sam jedva čekao da se negde zaustavimo. Problem sa motorima je u tome što vozač u ovakvim uslovima mora da bude stalno koncentrisan na ono što sledi. Ako mu pažnja samo malo popusti i previše uživa u pogledu, lako se može dogoditi da isto brdo ugleda i sa donje strane. Zato bar suvozač može da uživa u panorami i posveti se fotografisanju. Ja sam zamolio Vesnu da napravi što više slika, da bih na kraju i sam mogao da vidim kuda smo to prošli. Vožnja je inače fantastična. Na putu do Leskovika nismo sustigli nijedno vozilo niti je neko nas preteko. Osećaj da smo sami na putu ponekad izaziva neke sumnje, ali je ipak vrlo prijatno. Na možda 15-tak minuta u susret nam naiđe po neko vozilo, pa se ne zna ko je više iznenađen - mi ili oni.

Ok Korče do Ersekea ima oko 45 Km a pošto je veći deo te trase na planinskom platou uspeli smo da nadoknadimo vreme izgubljeno u prethodnoj deonici. Čak su i polja dobro obrađenja što znači da ovde ipak ima života. Erseke me je potsetio na neka mesta iz istočne Srbije. Mali, uspavani gradić u kome je vreme očigledno stalo pre 10-20 god. Par novih i mnogo oronulih zgrada i tek poneki prolaznik. Mi smo smestili u park koji povezuje centar naselja sa školom, opštinom i drugim javnim objektima i posle kratke pauze nastavili dalje.

Posle Korče put počinje polako da se penje i sve više krivuda. No, asfalt je još uvek dobar i brzo napredujemo. Iako nam se na prvi pogled čini da je ovo jako slabo naseljena oblast, s vremena na vreme nailazimo na poneku kuću pa čak i na legendarne Mercedese. Inače, potpuno je netačno da se u Albaniji voze isključivo ovakvi oldtajmeri. Možda je to bilo do pre neku godinu, ali se sada saobraćaj u gradovima ni po čemu ne razlikuje od onoga na šta smo inače navikli. Nijedna marka ili tip vozila se posebno ne ističe nego na sve strane zuje Fijati, Sitroeni, Fordovi a ima i mnogo luksuznih Audia, Mercedesa. Čak i policija ima za naše prilike neobičan vozni park - uglavnom su u pitanju Ševroleti i to oni manji modeli. Taj deo Albanije mi se najviše dopao. Predeli su predivni. Priroda fantastična. Naseljena mesta su u skladu sa prirodom. Nema otpada ni tragova zagađenja. Međutim, tu počinju moji prvi problemi. Usled česte promene visine, počinje da mi puca u ušima. Primenjujem poznate metode - držanje otvorenih usta, gutanje knedli, priča. Na mojih 10 pucanja u ušima Saša tek jednom konstatuje da je i on to primetio .To će me kasnije dovesti do ivice nervnog sloma.

Posle skoro sat vožnje, a prešli smo svega 30-tak km, stižemo u Korče, prvi veći grad na našem putu kroz Albaniju. Iako se na većini zgrada još uvek vidi da su građene u neko manje srećno vreme, nisu retke ni sasavim moderne građevine. Ulice su široke a sabraćaja skoro da i nema. Korču prolazimo lagano bez zaustavljanja i primećujem neke nove i moderne građevine od stakla i zgrade koje su skromne po svom izgledu. To mi nekako sasvim normalno izgleda, jer se takva situacija i kod nas često sreće. Iako nismo nameravali da se zadržavamo, pravimo kratku pauzu za benzin i kafu i nastavljamo kroz ravnicu prema sledećem cilju - gradiću pod imenom Erseke. U tom trenutku ništa nije nagoveštavalo ono što nas čeka, mada je bilo malo čudno kada nam je uz potvrdu da se nalazimo na pravom putu, jedan od dvojce mladića koje smo zaustavili pokazao rukom gore dole i levo desno - kao da pravi velike talase. Uskoro ćete saznati šta je to značilo... Put nas dalje vodi prema Ersekeu i Leskoviku. Na karti su putevi označeni strelicama što ukazuje do kojih tačaka su veliki usponi, a kada počinje nagli spust. Na putu se zaustavljamo da proverimo pravac kretanja. Nailazimo na dva mladića koji se trude da bolje pričvrste kauč na neka kola. Na pomen reči Erseke i Leskovik dečko nam sa par pokreta opisuje put. Tad sam mislila da malo preteruje, ali sam kasnije shvatola da je u tri pokreta sve sasvim precizno opisao. Prvo je pokazao gore dole, zatim levo desno, pa kao nešto kao da će da potraje. Preciznije nije moglo.

Polako se spuštamo u dolinu da bi se priključili na magistralu koja vodi do grada Korče. Da sam pre polaska malo bolje prostudirao kartu i u Albaniju ušao preko Sv. Nauma, mogao sam da u potpunosti izbegnem ovu deonicu i uštedim malo vremena. Kasnije će se ispostaviti da je ovde vreme dragoceno i da ga treba što bolje iskoristiti! Dolina je išpartana pravilnim linijama što je meni nekako čudno, ali ubrzo sam primetila da su to kanali za navodnjavanje. Njive su sve pravilnog oblika, bez ikakvog nagoveštaja korova, zasađene žitaricama, voćem, povrćem ili kukuruzom. Sve se navodnjava bez ikakvih pumpi. Voda iz većih kanala u manje stiže tako što se motikom razgrne malo zemlje koja služi kao brana. Glavna rezerva vode se nalazi u okolnim stenovitim brdima. Odličan primer kako se koristi sav prirodni potencijal. Uz put pitamo prolaznike da li smo na pravom putu, što nam oni redom potvrđuju. Uključujemo se na glavni put i pravac Korča. Pred gradom nailazimo na modernu pumpu i odlučujemo da napravimo pauzu. Svako zaustavljanje na pumpi treba iskoristiti za toalet. Jedna žena sa pumpe me ljubazno prati i otključava čist toalet. Naručili smo i kafu pa nas svi zaposleni pomalo radoznalo posmatraju. Na pumpi ih je bilo bar 15-ak, verovatno u različitom svojstvu. Većina ih je zauzela pozicije tako da su okrenuti Saši leđima, ali da mene direktno posmatraju. Sašu kasnije pitam da li je primetio taj raspored na šta on normalno kaže da nije. Svi ti pogledi nisu bili neprijatni, već radoznali. I tu je bilo OK, krećemo dalje.

Da smo ovo putovanje odložili za sledeću godinu, verovatno bi imali priliku da se do Korče vozimo po sasvim novom asfaltu. Ovako, druga polovina od tih 20-tak Km je i dalje u izgradnji pa nam nije preostalo ništa drugo nego da malo vežbamo Off Road. Jedino što nismo znali da će ovo uskoro postati redovna pojava, ali je bolje da se na to gleda sa vedrije strane - uostalom, kakav je to bajker kome smeta malo prašine? Prvo naseljeno mesto prolazimo i srećemo magarca natovarenog džakovima. Zatim još jednog, a onda na njivi moba gde se žanje srpom. Nisam sigurna da li su polja zasejana ražom ili ovsem, jer ja te biljke ne razlikujem baš dobro. Mobu nisam nikada videla uživo i ona mi je poznata samo iz narodnih pesama ili iz nekog arhivskog filma. Taj detalj ostavlja jedan prijatan utisak na mene. Idemo dalje i asfalt se pretvara u makadam. Pravim par fotografija kako nas neka kola pretiču, a mi ostajemo u oblaku prašine. Saša vozi oprezno jer ne znamo šta nas čeka. Malo ima nekog traga od puta pa opet čist tucanik, i tako ko zna koliko i dokle! Put počinje da se spušta i naglo krivuda. Sašin komentar na tom mestu glasi otprilike ovako: ''Dobro je što se spuštamo, jer uzbrdo ne bi moglo!''. Po karti treba uskoro da naiđemo na neki magistralni put. Ubrzo se pojavljuje dolina i tu predpostavljamo da ćemo konačno naići na asfalt. Ali to ne ide baš tako brzo.

Uskoro se pojavljuju i čuveni bunkeri, ali su i oni nekako uklopljeni u pejsaž. Dok im se potpuno ne približite, izgledaju kao veće stene koje su tu postavljene sasvim prirodno. Kasnije ćemo se toliko privići na njih da ih skoro nećemo ni primećivati. Ipak, mnogo lepši prizor predstavlja ovo ostrvo usred jezera pa nisam odoleo da ga ne slikam.

Posle neobične dobrodošlice, nastavljamo dalje savršenim putem koji blago vijuga uz južni deo Prespanskog jezera. Prizor za uživanje, a ja sam mislio da ćemo imati problema na svakom koraku. Jedino što odudara od ove idile su magarci i taljige na koje nailazimo. Ipak je ovo kraj u kome se teško živi, bez obzira na napore koji se očigledno ulažu da sutra bude bolje...

Od ove raskrsnice do graničnog prelaza ima svega nekoliko kilometara. Čim smo prošli poslednje naselje sa makedonske strane - Stenje, stigli smo do rampe i pružili dokumenta. Procedura je sa ove strane bila krajnje jednostavna, a ja sam se pitao da li će tako biti i sa albanske? Za divno čudo, iako je u pitanju mali prelaz, nismo bili sami već su ispred nas bila dva automobila tako okićena da je bilo očigledno da idu na neku svadbu. Zanimljivo je što su u njima bili samo muškarci, a uskoro se pojavio i kombi pa su napravili malu kolonu. Mi smo stali sa strane i pričekali da dođemo na red. Albanski prelaz je očigledno još u izgradnji, jer su nadstrešnica i prateći objekti bili potpuno novi ali je put bio bez asfalta. Konačno je i na nas došao red, pa sam predao dokumenta i pokušao da pratim proceduru. Carinik je na brzinu pogledao naše pasoše i okrenuo se prema drugoj osobi koja je iza njega ležala na nekoj vrsti kauča. Očigledno je to bio šef, jer sam čuo nešto poput - Serbia, visa? Na to je glavni dasa odgovorio sa jo - što znači ne, pa smo za tili čas dobili pečate i pravo da nastavimo dalje. Na žalost, prva fotka koju sam napravio je na oko 200 m od prelaza pa se na njoj vidi samo neasfaltirani put ali se ubrzo pojavila potpuno nova i moderna saobraćajnica. Čim smo krenuli dalje, osetio sam neko čudno krckanje pod točkovima. Stanem i pogledam na dole, a na putu reka skakavaca koji idu na sve strane! Ne znam koliko se to vidi na fotkama, ali ove tamne tačke su skakavci i to primerci od po nekoliko cm. Moji komentari su vezani isključivo za Albaniju, jer je to moj dominantni utisak sa puta. Prelazimo Makedonsko-Albansku granicu na prelazu koji je na nekim kartama ucrtan, a na nekim ne. Sa novim pasošima prolazimo mnogo elegantnije nego igde ranije. Tu pominjemo ministra u pozitivnom smislu, kako nam je uradio pravu stvar. Granični prelaz je u makadamu, ali to je normalno, jer pored njega postoji i nekoliko većih oko Ohridskog i Prespanskog jezera. Ali na 100-tinak metara od granične kućice, počinje nov put i asfalt preko koga ide najezda skakavaca. Skakavci pod gumama pucaju kao krupne bubašvabe. Ne treba mnogo opisivati kakav me osećaj obuzima.

Posle Galičice put vodi samo nizbrdo, sve do raskrsice na kojoj se rastajemo od naših saputnika i sami krećemo na onaj deo puta koji smo sa nestrpljenjem očekivali. Photo by Quasaar Možda bi posle malo dužeg uvoda ovo trebalo da bude pravi početak putopisa...

Do Albanije se može i preko Sv. Nauma, ali smo odličili da pre toga bacimo pogled i na Prespansko jezero. Ono se nalazi sa druge strane planine Galičica, koja je inače poglašena za nacionalni park zbog velikog broja biljnih vrta koje se samo tu mogu pronaći. Ne znam da li se to odnosi i na životinje ali Federfufna je spasila jednu šumsku kornjaču koju bi sigurno neko zgazio jer je bila na sred puta. Put vijuga pa se Ohrid vidi kao na dlanu. Na žalost, pored vidikovca smo samo protutnjali jer smo očekivali da postoji mesto sa koga se vide oba jezera. Tu smo bili u pravu, ali je problem u tome što se do njega može doći samo pešice ili na dobrom kros motoru.

Sv. Naum je poseban dragulj Ohrida. Jedino mi se nije dopalo što do njega možete doći samo pešice i do kroz čitav vašar tezgi sa suvenirima i drugim uglavnom nepotrebnim stvarima. Plaže su na tom delu relativno lepo uređene ali je za kupanje pomalo nezgodno to što se desetak metara od obale javlja struja ledeno hladne vode. To je u stvari reka koja protiče kroz celo jezero a njen tok se može videti i golim okom. Sa druge strane su izvori i veoma bujna vegetacija. Uostalom...

U drušvu je svakako mnogo lepše, pa zajedno krećemo prema Sv. Naumu. Put vodi pored samog jezera a ono je tog jutra bilo vrlo mirno mada prekrivenio slojem retke izmaglice. Uz obaliu se nižu mnogobojne plaže, ali ovoga puta nema ništa od kupanja - imamo mnogo ambicioznije planove! Na sledećoj fotki nije nikakvo turističko naselje već muzej. Uostalom, zar nije logično da se istorija jezera i ljudi koji uz njega žive prikaže na malo drugačiji način?