Beta je konačno dobila nove opanke . Stari su se baš, baš istrošili, pa se više teturala, nego što se kotrljala na točkovima. Sve sam odlagala zamenu, u nadi da ću to razvući do proleća, pa tada da dobije nove gume. Sad se gotovo i ne vozi, ili vrlo malo i ograničeno. Ipak, preveliki pritisak mi je bio da vozim i to povremeno, istrošene gume po mokrom i klizavom. Ako negde proklizam i padnem, pa se još i ne daj bože ponovo povredim, to ne treba da bude zato što gume nisam zamenila. Pritom ih već neko vreme imam spremne za zamenu. Tako je Beta konačno dobila nove gume i to pred zimu, umesto u proleće. Ne samo to. Nego se i okupala. Morala sam je oprati pre odlaska kod majstora. Nisam ni bila svesna koliko je bila prljava. Sad, odjednom blista. Ljudi moji, to je kao novi motor da imam . Pitaj boga kada sam je poslednji put kršteno oprala. To se zemlja i blato samo taložilo. Kad sad razmislim, toliko je bila musava, da je pitanje da li bih je uopšte prepoznala u recimo gomili motora. Ali lanac se uvek sijao . Njega sam redovno čistila. E sad je cela temeljno oprana, sa čitava dva žetona i toplom vodom. Tona blata je ostala okolo. Verovatno sam ljudima i zapušila odvod . Pošto je čista i ponovljena sa novom obućom, a lep je dan, red je i da izađe malo, da razgazi čizmice . Noć je bila hladna, zemlja smrzla, a po putu voda poledila. Dugo sam čekala da otopli, da se bar malo raskravi. Nema smisla odmah ovako doterani da padamo. Ali sporo je to išlo. Neće smrzlo da popusti. Šta je tu je. Idem polako pa ću videti može li se, i gde. Ispostavilo se da je najrizičnije bilo po asfaltu. U senci se zadržala poledica i led, pa je dobro moralo da se gleda i zaobilazi . 11.12.2025. Krug po Prekobrđu, Dolsko brdo i nazad dužina 48,7 km, najviša tačka 1375 mnv U početku je bilo pipavo i kao po jaima. A i ja sam krenula nešto na tri ćoška. Nisam baš bila preterano raspoložena za vožnju. Ali treba iskoristiti lep dan, a i da se probaju nove gume. Odnosno, dva, tri sata maksimalno. Jer se ne može krenuti pre podneva, dok ne popusti smrzla zemlja, a već iza pola tri, tri, postaje ponovo dosta hladno. Kao što rekoh, asfalt je bio najkritičniji, klizav svuda gde je senka. Čim sam se dokopala makadama, a posle i zemlje kroz šumu, novi kramponi su sjajno prianjali. Ja sam i zaboravila u međuvremenu, taj osećaj poverenja i sigurnosti koji nova guma pruža. Mada, i prošle zime, ono kad sam na ledu proklizala i slomila stopalo, guma je bila dobra. Ali džabe kad sam na čist led naletela. Na istom ovom putu kojim sam i danas krenula . Srećom, danas nije bilo zaleđenih bara. A one delove za koje znam da su stalno u senci, pažljivo sam prolazila. Beta je lepo cvrkutala. Kao da su novi opanci uticali na sve, pa je lepo, mirno radila. Kako onda čovek da se ne provoza. A izašla sam samo na probu . I samo sigurnim putevima. A završila na vrh brda. I to ne bilo kog brda. Već onog na koje sam se zimus poslednje popela, pre nego sam polomila nogu. Ali, neću biti sujeverna. To je bilo tada. Ne znači da će i sada. Vozila sam tamo ja i jesenas. I tada su bile vododerine. To je bilo pre svih ovih kiša. Kako je sad, videćemo. Sigurno su još veće, ali motor dobro prianja. I vuče me da izađem gore Grip nije bio problem, samo je trebalo pažljivo birati putanju i eto nas gore. Srećom da sam se u međuvremenu razbudila i fokusirala na vožnju. A tamo prelepo, kao i na svim vrhovima. Pogled se otvara ka planinama okolo. Mnogo volim to! Vredi svakog truda da se stigne do takvog nekog vrha. I motorom, a i peške. Dosta sam se raspisala. Sad malo i koju sliku da okačim. Slika čiste, tek oprane Bete, pre nego se ponovo zasvinji Prekobrđe Novi kramponi . Jeeee Kad bi bar takvi i potrajali. Dolsko brdo Lukanje čelo i Tali u pozadini Trenutak za opuštanje, dok gledam Maganik preko puta A mora se i energija malo nadoknaditi Beta je sva važna , uživa. A i ja. Mada, gore duva hladan vetar, i nije prijatno dugo se zadržavati. A i vreme curi... Spust na dole je bio lakši nego što sam očekivala. Poslednji put, jesenas, kad sam silazila, na prvoj serpentini odozgo sam pala. Sklopio mi se prednji točak. I to sam dosta nezgodno pala, ali srećom bez povrede. Sada je put lošiji, ali gume bolje. Pa i uz Betino povremeno dodavanje gasa kad ne treba, siđosmo bez problema. Odatle se uputismo nazad kući, okolo, drugim putem. Dosta je bilo za danas, naročito sa ovim neplaniranim ali lepim usponom.

Danas je granulo sunce . Prelep dan da se ponovo proba do Štavnja. Prethodni dani su bili koliko, toliko topli, mada noći baš i nisu, pa sam pomislila da se onih zadnjih dvesta metara možda i otopilo. I jeste Usput je pomalo klizavo, kako od blata, tako i od slane, ali kad se izađe gore, pa još na ono moje brdo, sve se momentalno zaboravi. Kakav predivan pogled na okolne visoke vrhove pod snegom ! Kristalno čist, jasan pogled na koju god stranu da se okrene, u krugu od trista šezdeset stepeni. Uh, koliko volim ovakve trenutke! Kada posle mraka, oblaka i kiše, sine sunce, i sve zablista neverovatnim sjajem. Sve postaje nestvarno lepo! Svako brdo, svaki prevoj, svaki vrh... A svaki pogled je čista radost I ne samo pogled. Nekada mi se čini da mogu da osetim miris te nestvarne lepote . Ona jednostavno opija sva čula. 08.12.2025. Štavanj i obala Morače dužina 35 km, najviša tačka 1296 mnv Beli vrh Maganika proviruje iza oblačka Komovi pod debelim snegom Betica, mrvica, na plavom horizontu Radost Kanjon Mrtvice Levo Maganik, iza Moračke planine Beli Maganik, kao da je obavio šal oko vrata da ne ozebe Danas sam baš imala inspiraciju za fotkanje. Šta ću, obradovao me je lep dan U povratku sam sišla do Morače, do mesta gde se Sjevernica uliva u nju. Morača se razbistrila, pa ponovo ima prelepu smaragdno zelenu boju. Ušće Sjevernice u Moraču Štavanj je visoravan iza kanjona Platije. Brdašce na koje se popnem i sa kog je slikano je otprilike ovo označeno strelicom. Beli vrhovi levo su Komovi. Nego, danas izađem da prošetam i naiđem na zanimljiv otisak na putu. Na kilometar ipo od kuće. Putem kojim često šetam, a i vozim. Pitam se čiji li je?

Dođe red i na Betu, da malo protegne točkove . Zatišje između padavina i vedro, mada prohladno vreme, danas sam iskoristila da malo izvezem motor. Nećkala sam se, hoću, neću... Niske su temperature noću i ujutru. Snega ima na višim vrhovima, ali ga verovatno ima i niže, u delovima koji nisu izloženi suncu. A ima i poledice sigurno.. Ali ako propustim i ovaj dan, da bar malo izađem sa motorom, pitanje je kada će se ukazati sledeća prilika. Prognoza kaže još danas i sutra suvo, s tim što je sutra oblačno, a posle ponovo kiša. Znači, Beta danas ide na vožnju. A možda i mene bude htela da poveze . Upalila je odmah, mada nije dve nedelje paljena. Ok, to je dobar početak. Osmotrila sam malo brda preko puta. Htela sam da se uputim ka Štavnju. Nema snega, bar se ne vidi. Samo braon lišće na drveću. Iz ranijeg iskustva znam da to ništa ne znači. Štavanj je na preko 1200 mnv. Mala je verovatnoća da je put do samog vrha bez snega. Ali sigurno se može dobar deo voziti. Idem da izvidim kako je posle svih onih padavina, pa dokle stignem. 30.11.2025. Do ispod Štavnja dužina 30 km, najviša tačka oko 1200 mnv Put do gore u početku ima par km asfalta, zatim se nastavlja makadam koji vijuga naviše kroz šumu. Taj deo planine je uglavnom stalno u senci. Leti je to jako zgodno , jer pruža prijatnu hladovinu. Ali zimi, u kasnu jesen i rano proleće, dugo drži poledicu i sneg, zemlja se sporo suši, a povremeno ima i blatnjavih deonica. Potoci na par mesta od obilnih kiša , prerastaju u vodopade koji se prelivaju preko puta. Ali ima i u tome draži. Ako ništa drugo, mogu se napraviti lepe fotografije Današnja vožnja je više bila ispitivanje stanja puteva i prirode, posle onoliko dana raznoraznih padavina i oluja, nego što je bila vožnja za uživanje. Mada, sam izlazak motorom je uvek uživanje . A ispostaviće se, da iako nisam izašla do samog vrha, zaustavila sam se nekih dvesta metara ranije, ipak je to bilo lepo druženje sa Betom, po lepom danu, poslednjem u novembru mesecu. Ipak se pri vrhu zadržao sneg na putu. Da sam baš htela, mogla sam verovatno izaći. Ali je pitanje da li bih gore mogla da se popnem na brdo sa koga je onaj fenomenalan pogled, gde uvek pravim fotografije. Verovatno ne bih. A i ovo parče puta ima veći nagib pri kraju , pa mi se nije baš rizikovalo neko proklizavanje. A zna se kako to kod mene ume loše da se završi. Došla sam do snega, slikala i okrenula nazad. Sam put naniže je dosta blatnjav i klizav, pa sam morala baš da pazim. Ali , dan je bio vedar, prelep. Vodopadi čarobni. Beta je uživala u poziranju Vrhovi Maganika i Moračkih planina preko puta, beli, nestvarni, u vedrom svetlo plavom nebu. Levo na horizintu se vidi Babin zub ( Maganik), a desno Lukanje čelo i Tali Bela tačkica pozadi na brdu je manastir Prekobeđe Kako čovek da ne uživa u ovakvom danu, još na motoru . Više puta sam pomislila, šta ću ja da radim ako zima bude mnogo snežna i hladna, i ako ne bude moguće izaći motorom do proleća! Uh, biće to katastrofa i za mene, ali i za okolinu . Volim ja i aktivnosti na snegu. Volim i skijanje. Možda čak koliko i motor. Ali, kad bi bar moglo i jedno i drugo. Ili bar ponekad motor . Mada, egzibicije kao što je vožnja motora po snegu, ove godine bih morala u širokom luku da zaobilazim. Moje koskice kategorično odbijaju ponovo da budu povređene . Zato ovi ukradeni trenuci, ove kratke ali slatke vožnjice, imaju još veću draž. I na kraju pogled na Sjevernicu. Kako je lepa i brza ova planinska reka

I konačno stade kiša! Posle dvanest dana neprekidnog padanja, uz kraće prekide, ali i povremenog provejavanja snega, na kraju stade. I ne samo to, čak je i sunce granulo. Jeste hladno, ali vedro je i svetlo . U poslednji čas. Već sam mislila da ću potpuno izludeti, mada to ne bi ni bila neka šteta . U prvom momentu ovo značajno poboljšanje vremena nije odmah delovalo na moje raspoloženje. Pa umalo, po inerciji , da ostanem u kući pored vatre, i dremam. Dosta je jutros bilo hladno napolju, a vatra pruža toplu utehu. Ipak, naterah sebe da izađem. Nisam se pokajala. Napravila sam lep krug po kraju, raspoloženje se značajno popravilo, a imam i vama šta da pokažem 29.11.2025. Krug peške, Grablje, Zavrh, Smreka, greda iznad Mrtvog Dubokog i kanjona Mrtvice. dužina oko 9 km, najviša tačka 633 mnv Nije mnogo visoko, ali je pogled vrhunski. Ovo može i motorom da se vozi, do poslednjih dvesta metara. Onda se siđe sa puta, i mora malo da se pešači uzbrdo stazicom, boreći se usput sa ponekim trnovitim žbunom . Ali vredi. Kad se izađe na vrh, do ivice grede, sledi nagrada. Prelep pogled na kanjon Mrtvice odozgo, iz neposredne blizine. Iako je dosta kiše palo, Mrtvica je i dalje lepa, zelena. Puno vode valja se sada njenim koritom. Uzavrele, zapenušane vode, prelepe zelene boje. Na putu do gore. Priroda polako napušta jesenji , a počinje da dobija zimski izgled. Visoki vrhovi u novom belom ruhu, paraju plavo nebo. Kakva lepota ! Kanjon Mrtvice se već vidi A i Maganik Pogled sa grede odozgo, na kanjon i Mrtvicu Voda je penušava, zelena Dok sam stigla do gore , nebo je izgubilo svoju čarobnu svetlo plavu boju. Ali i pored toga, pogled i osećaj tamo gore na litici je nebeski E, a onda sam otkrila jednu blatnjavu stazicu do još jednog vrhića tu gore, odakle se pruža sjajan pogled na selo Mrtvo Duboko u podnožju, manastir Kostrikovača, i Maganik iznad Manastir Kostrikovača, najstariji manastir u parohiji moračko- rovačkoj. Manastirski hram je sagrađen nešto ranije od Manastira Morača ( 1252. godine). Ime je dobio po zimzelenoj biljci, kostrika, koja obrasta stabla drveta, i ima jake i duboke žile, za koje se u nevolji može uhvatiti, osloniti, a da se ne prekine i ne iščupa. A nalazi se ušuškan i skriven u podnožju Maganika, u selu Mrtvo Duboko A zamalo da prespavam dan i svu ovu lepotu

Kiša i dalje pada... Juče je na kratko i prešla u sneg. Krupne pahulje prvi put ove jeseni zabelele su se u mom selu. Nisu se zadržale na tlu. Ali okolni vrhovi, naročito visoki ponovo su prekriveni snegom. Kada na kratko stane kiša iskoristim za šetnju po kraju. Jutros je osvanuo dan bez padavina, bar u prepodnevnim satima, a onda je nastavilo da lije . Ponekad se pitam odakle toliko vode na nebu . Pošto sam i tako morala da odem do manastira Morača, autom, za motor je hladno i mokro, setila sam se da svratim do vodopada Svetigora i starog Kaluđerovog mosta, da vidim kako sada izgleda vodopad kada ima puno vode. Pisala sam i ranije o ovom mestu, a evo i današnjih par slika i filmić. Dan jeste tmuran i kišovit, ali vodopad je prelep, raskošan, sa puno vode i veoma bučan . Sasvim slučajno sam pronašla još jedan manji vodopad sa druge strane koji se isto uliva u Moraču. I on je jako lep. Moram ponoviti ovaj odlazak još neki put tokom zime, dok ima puno vode, ali kada bude lepši i sunčaniji dan. Kaluđerov most Vodopad Svetigora ispod manastira Morača Morača

Velike kiše padaju prethodnih dana. A padaće i narednih, kaže prognoza. Po selima kolašinske opštine bujice su odnele mostove, odroni zatrpali puteve, negde je voda ušla i u kuće, a makadamski putevi koji su teškom mukom došli na red i popravljeni ove godine, sledeće će morati ponovo da se popravljaju. I kod mene se sručilo mnogo kiše. A bilo je i grmljavine. Prođosmo za sada bez većih posledica. Srećom da sam onomad obrnula krug motorom. Ta prilika mi se neće skoro ponovo ukazati. Dobro će biti ako uopšte nos budem mogla da promolim napolje. Piše da će ove kiše potrajati dve nedelje. Ne mogu samo u kući sedeti. Ima da poludim Pošto kiša očito neće stati, ali bar se povremeno smanji, odlučila sam da vrebam taj trenutak i ugrabim ga za kratku šetnju, kad vožnje već nema. Takav jedan trenutak ukazao se danas. Brzo oblačim jaknu, uzimam kišobran i poluopremljena, u plitkim patikama krećem naviše. Ne znam kako je kod vas, primetila sam čim par dana ništa ne radim, čim nisam bar malo fizički aktivna, kondicija katastrofalno pada. Biće da to ipak ima veze sa godinama . Hodam uzbrdo sa kišobranom. Više se vučem. Okolo je sve mokro i sivo. Brda preko puta se jedva naziru u magli. A i Morača. Jedva dišem, a nisam ni krenula. Nije ni malo inspirativno šetati po ovakvom vremenu. Ipak je bolje i to, nego biti zatvoren u kući, tešim se. Korak, po korak, popravlja mi se raspoloženje, a i disanje je bolje. Možda i zato što sam skinula jaknu . Počinjem da primećujem prirodu oko sebe, da nalazim lepotu u njoj i po ovakvom danu. Priroda je zaista uvek lepa, čak i kada je siva i mokra. Čeka ona svoj trenutak da zablista čak i pod slabašnim zrakom svetlosti. Toliko kiše je palo da u svim lokalnim potocima voda vri. Ima je previše, pa se preliva putem, praveći svoj novi tok. Lepi su potoci, i vodopadi. Malo, malo, zastajem da ih slikam. Ima ih puno. Svaki je na svoj način živopisan i zanimljiv. Krči voda svoj put kroz kamen i zemlju. Nema prepreke za nju. Ona uvek nađe svoj put. Ovaj potok je predivan i dugačak. Veoma strmo pada niz liticu. Mislim da od njega nastaje potok Melještak, po kome jedan od mostova nosi ime. Šteta što mu nisam mogla prići bliže. Moglo bi, ali sa druge strane, a do tamo treba još dosta pešačiti. Danas nije dan za to , pomalo mi ponestaje snage U međuvremenu, kiša gotovo da je stala, tek pomalo sipi. I magla se diže. Pejsaž postaje svetliji, priroda življa. A i ja Ni mokre čarape, ni voda koja šljapka u patikama, mi ne smetaju više. Otvara se prozor među oblacima i svetlo konačno dolazi! Znam da će kratko trajati, ali dovoljno da raspoloženje značajno poraste. A kako i ne bi, kada je priroda sada odjednom ponovo tako živopisna i lepa. Igra svetlosti i boja prirodni ambijent pretvara u umetničku sliku. Nebo je opet lepo i plavo. Kratko ali slatko. Dovoljno da bar malo povratim energiju koju sivo i tmurno vreme iscrpi do minimuma. Morača mutna i siva vijuga podno Međurečja. Iznad nje je magistrala. A gore moja lepa kiflasta brda koja se prostiru sve do Crkvina, obasjana najupornijim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz guste oblake. Pejsaž uhvaćen u trenutku, savršen za ulje na platnu I crkvica na Grabljama je tu. Napravila sam krug i vratila se kući zadovoljna jer sam uspela lepo da iskoristim taj trenutak, prozor u vremenu. Samo što sam ušla i zatvorila vrata, ponovo je počeo pljusak . Krug je pet km dugačak, tri na gore, dva dole. Visinska razlika oko 250-300 m.

16.11.2025. Maganik ( opet i uvek ) dužina rute 40 km, maksimalna visina 1649 mnv. Polovina je novembra a dan prelep , sunčan, i ne tako hladan. Noći su hladne, temperatura pada do 1 stepen, ovde kod mene. A ja sam na visini od nekih četristo metara. Gore je noću daleko hladnije. A i danju. Razmišljala sam gde da se provozam danas. Da li preko puta po brdima, niže je i toplije, a opet šuma je, pa će biti mokre zemlje i klizavog puta od prethodnih kiša. Ili da krenem gore ka Maganiku, pa da vidim kako je, i dokle ću stići. Uvek više volim otvorene, visoke vrhove. Naročito kada ima sunca. Onda je kompletan doživljaj. E sad, koliko je to sunce toplo polovinom novembra, i kakvi su gore putevi posle onoliko kiše, to nisam znala. Povukla me je hladnoća prethodne noći, a i jutra, pa sam se malo toplije obukla, više za zimske uslove. Ispostaviće se da je gore sunčano i prijatno toplo. Fantastično vreme za novembar mesec! Drago mi je da sam na pravi način iskoristila ovaj poslednji prelep dan pre nastupajuće serije kišnog i hladnog vremena. A koji bi bio bolji način nego da se još jednom popnem do mog dragog, lepog, Maganika. On je sada tako tih i usamljen. Nema više ljudi gore, ni ono malo stočara od letos, a ni zaljubljenika prirode. I životinje su utihnule. Planina, a i živi svet na njoj se pripremaju za nastupajuće zimsko vreme, kiše i oluje, snegove i debele minuse. Ovako usnuo, a okupan suncem, izgleda prelepo. Zrači umirujućom a tako snažnom energijom, koja te prosto drži da ostaneš duže, da je upiješ više. Energijom koja okrepljuje, podiže, usmerava, ispunjava. Čini mi se da sam se danas zadržala možda i najduže do sada, sedeći na kamenim stepenicama u podnožju tog neobičnog kamenog diva. Samo sam sedela, a sunce me nežno milovalo po obrazu. Svaka misao je stala. Ništa. Samo tišina, topla i prijatna. Bez zvukova. Nema zujanja insekata, nema ptica, nema ni vetra. Samo nežna, duboka tišina. Zavukla se u svaki kamen, svaku poru u zemlji, u iglice zelenog bora, a sada i u moju dušu. Nije hladna, ni uznemirujuća. Naprotiv, veoma je topla i okrepljujuća. Kada se ona upije i doživi, sve posle toga ima drugačiji odraz. A i lakše je preživeti naredne dane koji donose hladnoću, mrak, kišu i oluju, kako napolju, tako i u duši. Na putu ka Maganiku. U podnožju je mesto Granice, a preko puta kanjon Platije. Pogledalo, sa uvek sjajnim pogledom Nastavljam da se penjem. Ovde, već preovladavaju četinari. Beli kamen i plavo nebo On - veličanstveni Maganik. Čista lepota, divljina i energija! I Beta se lepo uklapa u ambijent. Stopila se sa njim Pogled na Maganik iz katuna Maganik Pogled na Maganik iz katuna Poljane I to je to. Maganik, moj neiscrpni izvor energije i mira. Uporište, skrivena oaza radosti, mesto gde sve počinje a i završava. Uvek i iznova!

Evo i kratak filmić kako stiže ekipa motorima do parkinga ispod Ostrvice

Javljajte se kako ko stiže kući. Vrhunski je bilo! Klizavo, ali prava avantura. Jako mi je drago da smo ćerka i ja uspele da se organizujemo i penjemo se danas sa ekipom. Jako pozitivna atmosfera i puno smeha. Uslovi za uspon malo otežani zbog mokrog i klizavog kamena, ali svi smo izašli. Posle uz timski rad i pomoć prijatelja smo se bezbedno i spustili. Drago mi je da sam videla drage poznate ljude a i upoznala neke nove Baš, baš dobar dan!

Kasnije ću još koju sliku okačiti

Svi se uspešno popeli i sišli

05.11.2025. Ropušnica dužina rute 88,6 km, najviša tačka 1506 mnv Posle par dana kiše , pa vetra i pada temperature, danas je osvanuo vedar dan. Doduše vetar nije stao, ali ipak se moglo malo provozati. Htela sam još jednom pre zime da odem do Ropušnice. Prehodnih noći je sneg ponovo padao na visokim planinama. Komovi i Bjelasica su se opet zabeleli. Ropušnica je niža, pa sam se nadala da tamo nema snega. Doduše , nisam se snega ni setila kad sam krenula. Ne samo snega da se nisam setila, nego sam i potpuno pogrešnim putem preko puta krenula. Umesto da vozim ka Vočju gde treba da izađem na magistralu, pređem preko puta , pa se tamo sa druge strane penjem ka Ropušnici, ja sam izašla na greben i krenula ka Crkvinama. To sam shvatila tek kad sam ugledala greben Tali, i njegove vrhove, Kule, Kokošiju i Rudu glavu, kako se udaljavaju preko puta, umesto da im se približavam. Plus sam ih gledala sa visine umesto iz podnožja. Ta vožnja pogrešno izabranim putem mi je uzela vreme. Prešla sam već 20-25 km. A kasno sam i krenula. Šta da se radi, omašila sam, voziću se tuda negde. Ropušnica može i da sačeka. Odlučim da izađem desno od grebena na neki malo viši vrh, da slikam pa da vidim gde još da se provozam. Ali put naviše je baš bio loš. Voda je napravila dublje brazde, a od kiša se zemlja skroz natopila i bila je klizava. Moja ćelava guma nije mogla tuda uzbrdo. Posle šlajfovanja i zaglavljivanja u blatnjavom kolotragu, okrenula sam se i vratila nazad na grebenski put. Pre toga sam stala makar da slikam Ropušnicu preko puta ako već danas neću do nje stići. Odatle sam nameravala da se spustim do Đuđevine, jednim dosta zanimljivim šumskim putem kojim baš odavno nisam išla. A ranije sam često volela tuda da vozim, onako vežbe radi, naročito odozdo naviše, jer ima par strmih serpentina. Nije previše težak, a ni malo dosadan. Međutim , sada i tu omašim, i odem među neke kuće. Iz trećeg tek nađoh pravi put. I odatle je lep pogled na Tali. Zove me i mami, a već je baš kasno za to. Plus sam se smrzla. Ja sam u glavi još u toplim temperaturama od pre par dana, pa sam krenula u letnjoj jaknici. Ispostaviće se da je to bila velika greška. Baš, baš sam se smrzla. Posebno jer sam u poslednji čas odlučila da ipak izađem na Ropušnicu iako je već bilo pola dva. Imala sam sat vremena da izađem gore i krenem nazad, jer je krajnji momenat kada bih odozgo morala da počnem da silazim da bih pre mraka stigla bar blizu kuće, bio pola tri. Sve posle toga bi značilo vožnju po mraku i već ozbiljnoj hladnoći. Bilo je realno to izvoziti, ali bez zadržavanja bilo gde. I krenula sam gore. Od magistrale do Ropušnice, i kraja puta ima oko 13 km konstantnog uspona. U početku malo krivudavog asfalta, pa jedan deo utabanog puta, a onda zemljani put kroz šumu, pa pomalo i kamena, do vrha. Kraj puta je kotlina , koja se nalazi u podnožju ispod grebena Tali, sa jedne strane i vrha Lukanje čelo sa druge strane. Koliko je potpuno drugačije voziti istim putem leti po suvom, i u jesen kada je zemlja mokra, prekrivena lišćem i mokrim kamenjem. Kao da nije isti put uopšte. Dobro, tome umnogome doprinose moje baš loše gume, ali i godišnje doba ima dosta uticaja. Stižem do vrha dosta brzo. Imam vremena i za koju sliku. Lukanje čelo se beli Put do gore je gotovo ceo u senci. Smrzla sam se. A ni na vrhu nije ništa bolje. Ne samo da sunca nema, već je jedan deo kotline prekriven injem. I vazduh miriše na zimu. Slikam, i žurim da se spustim malo niže, do katuna Ropušnica gde još uvek ima sunca. Ali i ono će uskoro zaći. A ni ja nemam vremena duže da se zadržavam. Katun Ropušnica Tali, veoma neobičan i lep greben, sa vrhovima, Kule, Kokošija i Ruda glava Sunce samo što nije zašlo Sneg je već blago zabeleo Lukanje čelo Zalazi sunce iza vrhova, to je meni znak da moram brzo nazad U povratku se otvara pogled na južni greben Sinjajevine A sa jednog vidikovca prelep pogled na sva ona obla brda preko puta, sela u podnožju pored Morače, i bele Komove na horizontu Ipak uhvatih taj krug do Ropušnice uz sva promašivanja danas. Jeste posle sve bilo u trku da stignem pre mraka. I jesam se pošteno smrzla, a bogami i umorila. Ali na kraju dana, kada sam ušuškala Betu i smestila se pored vatre, ostaje samo zadovoljstvo zbog lepe vožnje i ipak ostvarenog prvobitnog plana.

1.11.2025. Gornje Vučje i Tisov krš. Dužina rute 80 km, najviša tačka 1661 mnv Zakasnelo Miholjsko leto je donelo lepe i tople dane, čak i prvog dana novembra meseca. I životinje se neuobičajeno ponašaju za ovo doba godine. Puhovi koji koji bi već trebalo da spavaju zimski san, zadaju mi glavobolje. Toliko su aktivni, kao da je tek stiglo proleće. Prave haos u kući. Do nivoa da sam im ozbiljno objavila rat. Ali ne samo oni. Juče umalo da nagazim na šarku. Kamuflirana u jesenje boje opušteno šeta po putu. Ipak, prognoza najavljuje zahlađenje za par dana, i sneg na planinama , pa se životinje možda i smire. Za mene nažalost to znači, ređe vožnje, a možda i pauzu do proleća. Zavisi kakva bude bila zima. Pa da se iskoristi još koja prilika. Mislila sam da odem do Bjelasice. Ove godine sam bila čini mi se samo jednom. A volim tamo da vozim, ali se tako pogodilo. Kratak je dan, a krug do tamo i nazad je oko 120 km. Znači trebala bih ranije krenuti. A mogla bih i na Sinjajevinu izaći. Sneg se sigurno otopio. I to bi bilo lepo, naročito jer retko može na ovaj datum tamo da se vozi. Možda ne toliko zbog snega, već zbog niskih temperatura i kratkog dana. Međutim, sve ove opcije padaju u vodu jer krećem izuzetno kasno, što znači ne mogu daleko. Nisam baš raspoložena zbog toga, pa i nemam neka očekivanja od ove vožnje. Gde ću, šta ću, setim se da bih mogla da izađem do Tisovog krša, još jednom ove godine. Samo moram da požurim jer i taj krug nije baš kratak. A dan je savršen. Biće fantastičan pogled odozgo. I tako je pao izbor na Gornje Vučje i Tisov krš. A gore, bingo. Sasvim slučajno prateći tragove nekog četvorotočkaša otkrijem fenomenalan vidikovac, mada tamo je svaka tačka vidikovac. Ali ovom špicu sam mogla prići motorom do same ivice. A odatle pogled na Moračke planine da ne može biti bolji. Vrhovi Lukanje čelo, Tali, Kapa Moračka, i svi okolni, čija imena ni ne znam, vide se kao na dlanu. Vidi se i moj Maganik. Ovo bi trebalo da je Tisov krš Baš me je obradovalo otkriće ove tačke, pa sam se podosta zadržala na vrhu. A napravila sam i puno fotografija, kako motora, tako i okolnih planina. Zaista je bio savršen trenutak. Topao novembarski dan, kristalno čisto nebo, fantastičan pogled sa visine, pa deluje da i najviše vrhove crnogorskih planina gledam odozgo. Ovo pozadi su Umovi, veliki i mali Magična zemlja čuda, u kojoj je sve nestvarno, lepo i u drugoj dimenziji. Moja Nedođija. Kakav dan ...

Danas još jedna vožnja, da se iskoriste ovi lepi dani. Malo je isforsirano, dan za danom, ali sad je vreme lepo a i ja mogu, pa to koristim. Doduše pomalo sam umorna krenula, još umornija se vratila, ali zadovoljna. Danas sam vozila na mojoj strani planine, gore ka Maganiku. Onomad sam se pozdravila sa njim za ovu godinu, za slučaj da ne bude više prilike za vožnju gore. A eto, danas ponovo idem do tog lepog kamenog gorostasa. Ovaj put nisam vozila do katuna Maganik i Poljana. Krenula sam u suprotnom smeru i napravila krug ispod Maganika sa izletom do jednog drugog katuna. Katuni su već odavno prazni. A ja nekako najviše tada i volim da odem do njih. Male brvnare, ograđene baštice i štale za stoku, govore o tome da je tu boravio čovek. A zabitost u planini , udaljenost i teška pristupačnost , kažu da to pripada planini. Tu vladaju zakoni prirode. Čovek se prilagođava, samo je privremeni gost onda kada mu priroda to dozvoli. Uprkos probijenim putevima u kršu, i dalje se do tamo teško stiže. 29.10.2025. Krug ispod Maganika i katun Ivaćev do. dužina rute 60 km, najviša tačka 1694 mnv Danas je vožnja bila sve po kamenu, što je čini napornijom i manje udobnom. I predeli su takvi. Sivi kamen dominira. Tu i tamo ima tragova jesenjih boja, uglavnom u delu gde je listopadno drveće. A put do katuna Ivaćev do je upravo takav. Ovaj katun je u zabitom delu planine odakle nema puta dalje. Od puta za Maganik preko Ponikvice, odvaja se jedno parče slepog puta u dužini od 4-5 km kojim se penje do katuna Ivaćev do. Taj put je markiran kao planinarska staza ali predstavu nemam kuda se može stići ukoliko bi se produžilo peške. Vidim na mapi da se tu negde nalaze vrhovi Mali Rebrčnik i Veliki i Mali Kamenik, pa pretpostavljam da se odatle na njih može popeti. Retko idem do ovog katuna. Taj deo planine je toliko pust, a i put je podosta loš, pa se ne osećam baš prijatno tuda da vozim sama. Mada i ostali deo rute u ovo doba godine je pust, ali valjda mi deluje sigurnije jer ga poznajem. Ivaćev do, katun na 1400 mnv Podloga po kojoj se vozi je kamen podosta neravan, prekriven mokrim lišćem i povremeno granama. Stalno je u senci pa je mokro i mračno. Kad sam se vratila na poznati put i šuma je postala svetlija . Iz šume se izlazi na Brajovićku Ponikvicu Tu se otvara pogled i odmah je lepše. Leti su ovi katuni živi, a sada nema nikoga. U pozadini je planina Prekornica - Kula 1927 mnv Dalje put vodi iznad jezera Ponikvica Često tu svratim. Sada nisam. Kasno sam krenula a kratak je dan. Kako dalje napredujem preko planine ka Maganiku, menja se i vegetacija. Listopadno drveće su zamenili zeleni visoki borovi. Ovde jesen ne ostavlja vidljive tragove. Tu i tamo je odaje po koji žućkasto braonkasti žbun . Ali i dalje dominira zelena boja. Dević bor Stižem do katuna Rekočica. I to je katun podno Maganika. Tu leti ima dve, tri porodice koje izdižu stoku. Iz jedne kolibe se i sada dimi, i čujem pse, laju. Ali ne idem do njih. Vreme curi, moram dalje. Iako je dan topao, vozim samo u dresu, primetila sam u šumi tragove leda u barama. Noću je ovde hladno. Čim zađe sunce, već će biti dosta hladnije. Moram požuriti. Ne svraćam u katun Maganik. Samo zastajem kratko na putu da uslikam Maganik i žurim dalje. Nije baš najsrećniji kadar, ali nema veze. Važno da je on tu. Moj lepi Maganik. Pogledalo ponovo, po ko zna koji put. Sa ovog mesta je možda i najlepši pogled na vrhove crnogorskih planina. Opravdava ime. Sneg na Komovima se otopio, vidim. Put sa Maganika ka Granici , prekriven mekanim braon tepihom od opalog lišća. Jesenja čarolija je ponovo tu. Krug se zatvara, ja umorna, a sad već i smrznuta stižem kući i završavam ovaj dan. Tu je i vatrica koja brzo vraća toplo raspoloženje, pa uz njeno pucketanje i šoljicu čaja kuckam ove redove.

Budim se jutros, pogledam ka prozoru, a napolju tmurno, maglovito. Hm, prognoza je rekla biće i danas sunčano i lepo vreme. Možda se razvedri kasnije. Posle kiše, a noćas je ponovo padala, jutra su maglovita ovde. Magla se diže odozdo iz reke. I zaista, do deset se nebo razbistrilo i granulo je sunce. Provozala bih se motorom. Ali, palo je puno kiše prethodnih dana, zemlja se natopila vodom, a moje gume , uh... Kad god ih pogledam, krampončiči su sve tanji. A koščica u stopalu još seva od klizanja zimus. Otvaram vrata, gledam zemlju. Ne vredi, previše je mokro. Ako je kod mene tako, u šumi preko puta je sigurno gore, i vrlo klizavo. Taman htedoh da odustanem, ali Beta zapela, hoće i ona malo da vidi ta lepa brda u jesenjem ruhu. Zapela i ne pušta. Ja, šta ću, popustim. A lepo joj kažem, klizavo je, nemamo dobre opanke, ponovo ćemo se strovaliti negde. Ma nećemo kaže. Polako ćemo. Kao da polako pomaže u blatu. Više će da odmogne. Al ajd polako ćemo, brzo i ne smemo. Isteram je ja napolje. Malo se nećkala dal da upali, valjda i njoj došlo u pamet da možda vožnja i nije dobra ideja. Al brzo se presabrala i upalila. 28.10.2025. Krug preko grebena do Crkvina, povratak na Tori i Prekobrđe 70 km, najviša tačka 1404 mnv Ruta vožena mnogo puta,standardna. Samo sada u nežnim bojama jeseni. I malo klizavija ... Pa je vožnja bila oprezna i pipava. Bilo je par proklizavanja zadnjeg točka, srećom bez padanja. Betica je zadovoljno cvrkutala, valjda srećna i ona što smo izašle na vožnju. Deset dana nije nikud mrdnula. I na nju je priroda obojena u prelepe pastelne boje ostavila utisak, pa se nije ni malo bunila. I održala je reč, nije me zbacila. Ali se zato dogodio jedan drugi, neobičan za ovo doba godine, incident. Uletela mi je osa ispod marame i ujela me za vrat . Osa, gotovo u novembru mesecu! Nije me letos ni jedna ubola, ali eto danas je rešila to da nadoknadi. Srećom nisam alergična, ali vrat je otekao Ali nisam se dala da me to poremeti. Ni da umanji uživanje u druženju sa Betom i prelepim jesenjim pejsažima koji su se otvarali pred nama. Gledamo u vrhove južnog oboda Sinjajevine Tali i Moračke planine preko puta A vidi se i Maganik, Babin zub Tara, ušće Pješčanice u Taru kod Kolašina Tori. Jesen u mom sokaku. Jeste sokak na 1400 mnv, al šta fali , lepo je. Pogled odozgo na talasasta brda, ona koja gledam sa svog prozora, samo prozor mi je na suprotnoj strani i jedno 1000 m niže Talasasta brda su i dalje tu, samo sam ja sišla znatno niže. A sići ću još niže, sasvim do reke ( Sjevernice) Morača, most Pjenavac, moja kuća u šumi preko puta i Maganik gore iznad Most Melještak, kanjon Morače i magistrala ka Podgorici. Ovde dole, ne vidi se na slici, Sjevernica se uliva u Moraču. Zadovoljna je Beta, lepa vožnjica je bila. Uživala je u toplim zracima sunca dok još ima, i nežnim bojama kojima je jesen obojila njena brda i puteve. A pomalo se i umorila. Pa sad čežnjivo gleda ka kući. Još malo i tamo je.

Velika je istina da male stvari čine život lepim . Samo nekoliko dana nisam bila ovde, a priroda se tako puno promenila. Sinoć se vraćam po pljusku, autom. Vetar duva, lišće leprša kroz vazduh i pada na šoferšajbnu, kao krupne zlatne pahulje. Asfalt je još od Kolašina prekriven zlatno žutim tepihom. Jesenja čarolija koja ume da obraduje uprkos lošoj vidljivosti na putu, i umoru koji je već pritiskao. Ne znam jesam li ranije pisala o tome, kada se vraćam ka selu, ako sam recimo neko vreme bila otsutna, kako pređem Crkvine i počnem da se spuštam ka kanjonu Morača, svaki put, ali baš svaki, u momentu kada prođem prevoj, osetim neki duboki mir. To je onaj osećaj spokoja koji osetiš kada se vraćaš kući, u svoju mirnu luku. Neverovatno, zaista. Osećaj potpuno drugačiji od svakog drugog. I od radosti kada idem da vidim porodicu. Tada je radost intenzivna, pulsirajuća, sveobuhvatna. Radost do neba! Ovo je nešto drugo, tiho, lično, samo moje. Idem u moju kućicu, na mom brdašcetu, ušuškanu ispod šumice, na mesto koje će me primiti, obuhvatiti sasvim. Pružiti mi utočište, oslonac i snagu , za danas, sutra ... Uglavnom, povratak mojoj maloj kućici u selu, me uvek obraduje sam po sebi, kakve god vremenske prilike bile. Ali, posle onakve kiše čitave noći, nisam očekivala da će svanuti ovako lepo jutro. A prizor koji sam ugledala kada sam pogledala kroz prozor potpuno me je ostavio bez teksta. Moja brda preko puta su bila tako lepa. Sve moguće pastelne boje jeseni prelivale su se nežno, po njihovim oblim padinama. A nebo je bilo toliko svetlo i plavo, kao da su kiša i oluja bile prošle godine a ne prošle noći. Srce mi je poskočilo od radosti, samo od pogleda na taj prizor. Pre nego sam stigla da izađem napolje i zabeležim svu tu lepotu kojom nas jesen ponekad nenadano obraduje, još jedna doza čiste radosti ušetala mi je kroz vrata Bratovljev mačak, koji retko voli da se mazi, došao je da me pozdravi i neočekivano je bio raspoložen za druženje. Malo je zavirivao u šporet, malo pozirao na prozoru, a nije ni krov od auta zaobišao On je već spreman za zimu. Napravio je zalihe sala, a i dlaka mu je znatno gušća i duža. Prelep je mačak. Ima li unutra nešto za ručak? I on uživa u prelepom danu A malo i sa krova osmatra. Traži puhove. Ali oni sada ređe izlaze. Spremaju se za zimski san, verovatno negde na mom tavanu. Pogled kroz prozor. Tako obična, naizgled beznačajna stvar a toliko puno može da obraduje . Priroda se toliko mnogo promenila za samo nedelju dana. Sada izgleda prelepo, raskošno, obojena svim tim raznovrsnim jesenjim bojama. Samo je Morača hladna i siva, zamućena od velike kiše. Moja prelepa brda. Kolašinska brda i planine su stvarno lepa. Pogledajte! Nije što su moja, i nije jer sam pristrasna, a to jesam Ali pogledajte stvarno! Još u svim ovim divnim nijansama, a sveže okupana posle kiše i isfenirana jugom. Pa gde ima lepše ? I cveće još cveta Ni umetnik ne bi bolje posložio boje, kako to priroda ume. I kanjon Mrtvice drugačije izgleda u pravom jesenjem ambijentu Evo i jako stare crkvice na Grabljama, posvećene svetom Nikoli. Po predanju, ona je 120 godina starija od manastira Morača koji je podignut 1252 godine. Moj otac, baba, deda i stric, počivaju tu ispred nje. Ko zna, jednog dana, možda tu bude i moja kuća, ispod ovog plavog neba u podnožju Maganika. Za sada, moj mali, skromni dom je ušuškan na padini, između Morače dole i velikog Maganika iznad. Okružen prirodom koja me katkad miluje, a katkad je i teška. Ali mi uvek donosi neizmernu radost , bilo da vozim motor , šetam ili skijam. Ili je prosto samo posmatram i osećam. Isto kao ruža. Mirisom opija, cvetom očarava, a ume i da ubode. Ali me uvek obraduje, bilo da je pomirišem ili samo gledam. Pa i kada me ubode, neću prestati da je volim

19.10.2025. Zečka 1420 mnv Dužina rute 53,4 km Danas je osvanuo lep, sunčan dan, posle jučerašnjeg tmurnog i kišovitog. Idealan za aktivnosti u prirodi, a i vožnju motora. Jedini problem je bio taj, što sam u nedostatku sa vremenom. Ali priliku treba iskoristiti, bar na kratko. Nisam sigurna koliko ću u narednom periodu često imati takvih prilika. Provozaću se malo preko puta, razmišljam. Pošto je padala kiša prethodnih dana, zemlja je mokra i klizava. A moji kramponi, ćelavi. Preko puta su šumski, zemljani putevi. Sigurno će biti klizavo. To su isti oni putevi kojima sam zimus vozila kada sam naletela na led i polomila stopalo. Led je klizaviji od blata, ali moje ćelave gume nisu baš za vožnju ni po blatu. Ali sunce tako lepo sija, i nebo je sasvim čisto i plavo. Moram se provozati, makar malo. Evo, ići ću putem koji dobro poznajem, paziću kuda vozim i neću ulaziti u rizične situacije. To je bilo samo dok nisam krenula. Čim sam prešla sa druge strane magistrale, više nisam imala želju da idem uobičajenim putem ka Crkvinama. Sad je prilika za nešto malo izazovnije. Hoće li biti druge ili ne, ne znam, ali ovu treba iskoristiti. Da probam nizbrdo do Sjevernice, pa onda gore onim strmim putem izbrazdanim vododerinama, do Markovića laza? To je onaj deo teta preko Prekobrđa, koji je izazovan i kada je suvo, a sada ovako mokar i klizav, za moje potrošene gume biće baš izazov. Nisam baš dobro razmislila o tome, a već sam se spuštala nizbrdo ka Sjevernici. Taj deo puta je ranije popravljan pa nije bio toliko loš za vožnju. Problematičan je bio uspon posle mosta. To je uspon koji traje. Povremeno menja pravac u serpentinama. A gotovo celom dužinom je bio izbrazdan i oštećen. U očekivanju katastrofalne situacije, prijatno sam bila iznenađena kada sam videla da je u međuvremenu čitav taj zemljani uspon popravljen. Sve do početka kamene deonice. Ona je još u gorem stanju nego što je bila. Ali u ovoj situaciji, sa ovakvim gumama lakše sam se izborila sa kamenom nego što bih sa vododerinama na blatnjavom strmom usponu. Još nisam odlučila da li ću praviti krug preko Uvača, pa na Lopate, Slacko i Štavanj, ili možda samo da izađem na Zečku pa istim putem nazad. Ne sećam se ni kako sam prvi put pronašla tu Zečku. Ali od tada, kada god tuda prolazim, popnem se na taj vrh. Tu se nekako osećam kao da sam na krovu sveta, iako je nadmorska visina svega 1420 mnv. Ali pogled je taj koji stvara takvu magiju. Danas sam pomalo emotivna, pomalo setna. Gledam sve te predivne vrhove ispred. Komovi se još bele, ostali su u braon i zlatnim tonovima. U zadnjem redu naziru se i Prokletije. Toliko puta sam gledala te vrhove sa različitih pozicija. A uvek i iznova me pogled na njih duboko dodirne. I svaki put se pitam, da li je ovo poslednji put da ih ovako gledam? Nikada mi nije dosta. Sećanja jesu nešto što čoveku ostaje kada više ne bude u prilici da ponovo bude tu. Ali sećanja vremenom blede. Možda ne nestanu sasvim, ali zafali po neki detalj, neka nijansa. Zato toliko slikam. Želim da zabeležim , trenutak, kadar, ono što moje oko u tom momentu vidi. To je ujedno i ono kako ja doživljavam ta mesta do kojih vozim i ono što odatle mogu videti. To delim sa vama. A ujedno je to podsetnik i sećanje meni na sve te lepe, posebne trenutke, pejsaže i predele, koje sam doživela i osetila, za neko buduće vreme kada mi sve to ne bude više tako blizu i dostižno. Život jeste lep. Predivan. Iako nam se mnogo puta tako ne čini. Ja sam svoj živela po svom, posebno ovih zadnjih godina od kada sam u Crnoj Gori. I mnogo toga lepog je prošlo kroz moj život. Možda nisam svakog trenutka bila budna, pomalo sam ponekad bila i uspavana. Ali onda kada sam bila budna, živela sam burno i intenzivno. Nisam želela ništa da propustim. Naročito sa motorom. Pa, sada mogu reći da sam dosta toga što sam želela, sa motorom i uradila. I da sutra bude kraj ove lepe moto priče, ne bi mi bilo žao. Eh, kada bi to tako bilo. Čovek ne bi bio čovek da ne želi uvek još i više Vratila sam se istim putem. Kad je izazov, neka bude do kraja. I na gore , i na dole

17.10.2025. Sjenokosi, Trmanje, Jasenov do Dužina rute 49,5 km, kombinacija makadama i uskog seoskog asfaltnog puta. Najveća visina 1210 mnv. Proredile su mi se vožnje. Kako zbog vremena, tako i zbog nekih drugih aktivnosti. A bilo je još par lepih dana posle ove vožnje do Maganika, ali ih nisam iskoristila za vožnju motora. A onda kada sam juče konačno htela da napravim neki mali krug, pala je kiša. Prognoza je govorila da će se kiša nastaviti i pojačati, ali jutro je osvanulo suvo. Oblačno, maglovito, ali suvo. Gledam nebo i nećkam se, dal da isteram motor ili da verujem prognozi? Ali ako danas ne izađem, ili eventualno u nedelju, makar kratko, u narednom periodu neću biti u mogućnosti da vozim. Pojavio se i tračak sunca među oblacima, taman na vreme da me ubedi da se ipak malo provozam. Pa, ako bude trebalo, bežaću od kiše. Ili ću kisnuti, šta da se radi Gde ću, šta ću, aj mali krug preko puta. Isteram motor, spremim se i umesto da krenem u šumu preko puta, ja samo produžim uzbrdo u pravcu Maganika Nešto mi je tako došlo, da ponovo krenem naviše, ka Gornjim Rovcima. Usput sam odlučila da ne idem sasvim do Maganika, već da skrenem ka Sjenokosima, i onoj mojoj steni sa prelepim pogledom na selo Maničevo ispod, ali i kanjon Platije i razne vrhove planina koji se sada verovatno neće videti od oblaka. Nije to neka dugačka ruta, ali je kameni put koji se ne koristi često, pa ne dozvoljava opuštanje. Prija mi danas taj uspon po truckavom putu. Prvo do groblja, pa do Gornjih Rovaca, a onda jedno parče asfaltom, da bi se ubrzo isključila levo na nešto lošiji , pomalo i strm makadamski put koji me vodi u Sjenokose. Kad tamo, potpuno neočekivano me okružuju uz glasan lavež ovčarski psi. A tu je i stado ovaca. Iznenadili su me, pa nit da stanem, ni da produžim, a oni laju iz petnih žila. Srećom ne kidišu na čizme i nogavice. Predvodnici su tri prelepa ogromna bela šarplaninca. Uh, kako su lepi. Zaljubila sam se na prvi pogled. Sad i da me zgrabe za nogavicu, čini mi se ne bih marila Utom lavež prestaje i vidim čobanina kako mi se približava sa kozom. Darko , poznajem ga. Njegova porodica ima mnogo ovaca, a i krava i konja. To je ona jedina porodica koja još uvek izdiže stoku u katunu Maganik. Ali već je kraj oktobra, sišli su sa stokom u Sjenokose. Tu će još malo biti, pa idu da prezime zimu u još niže i toplije krajeve. A na proleće ponovo ovamo, a onda i na Maganik. Malo sam popričala sa njim. Psi su polegali okolo po travi. Prelepi su, ali nisam se usudila da ih pomazim. Darko žuri da potera ovce u pravcu kuće za slučaj da počne kiša, a ja da odem do stene. Nebo je oblačno. A priroda lepa, obojena raznim nijansama braon i žute boje. Ima tu još uvek zelene, ali i crvene boje, koja daje posebnu živost ambijentu. Magična stena, čarobno mesto. Spoj energije, prostranstva, visine i lepote. Dovoljno je samo sedeti na kamenu i pogledom upijati ono što se pred tobom pruža, da se osetiš preporođeno. Na putu za Sjenokose sretoh čoveka na konju sa praznim balonima. Krenuo je na izvor po vodu. Retka pojava u današnje vreme da se konj koristi na neki način kao prevozno sredstvo. Bele ovčice rasute po već požutelim pašnjacima na Sjenokosima Ah kakav lep pas! A tu je i kozica Milka Pogled na Maničevo obojeno nežnim jesenjim nijansama, sa jedne strane Snaga i energija koju emituju stena, i kamen, sa druge strane Prostransvo Jesen je zaista lepa. Ako ni zbog čega drugog , ono zbog predivnih boja. Kiša još nije počela da pada kad sam krenula nazad sa Sjenokosa. A bilo je i rano. Odatle nemam baš puno opcija gde bih se još mogla provozati, a da to ne bude na Maganik. Setih se da odavno nisam išla do Trmanje. Do tamo je sve asfalt , zato i ne idem češće. Mada je put veoma zanimljiv, ide rubom planine i ima sjajan pogled na kanjon Platije. Trmanje je selo na visoravni, na visini od nekih hiljadu metara. U tom selu se put završava, nema dalje. Inače veoma lepo, pitomo mesto. Mana je što ceo taj kraj oskudeva u izvorima vode, pa se zidaju bistjerne kako bi se sakupila kišnica. Kanjon Platije Pre Trmanja skrećem na neki šumski put. Zapravo na dva, ali nisam išla do kraja . To ću malo bolje da istražim neki drugi put. U selu Trmanje postoji spomenik u znak zahvalnosti Rovčanima koji su pružili utočište Kučima pred progonom od Turaka, 1781. godine. Trmanje Stara bistjerna za sakupljanje vode Platije, kakva je to upečatljiva kamena gromada Sa asfaltnog puta ima skretanje za jedno malo seoce od dve kuće duboko , dole u rupi. Pre tri godine sam prvi put sišla tim putem sa mojim tadašnjim motorom, klx-om. Iznenadila sam se tada, kada sam u kući, na kraju tog puta, dole u rupi, zatekla čoveka koji tu živi. Nisam verovala da je moguće da je on još uvek tu. To mesto je tako izolovano, da se pitam kako je moguće uopšte tu živeti. Naročiti zimi. Ali on je još uvek tu! Na kraju slepog creva, na rubu litice stoji mala kućica u kojoj živi ovaj stari meštanin. Živi sam. Žena mu je preminula prošle godine. Deca su po gradovima, imaju svoje živote. Obilaze ga, zovu da pređe kod njih. Ali on kaže, ovde mi je najlepše. Imam slobodu, vazduh, prirodu. Imam svoj dom. Ako odem u grad, to će biti moj kraj. Potpuno ga razumem. Iako se retko zadržavam , ovde sam posedela možda i duže nego što sam nameravala. Čovek je željan ljudi, društa. Baš mi se obradovao. A i setio me se od ranije. Kilometar, po kilometar i ispade na kraju lep ispunjen dan. A nije ni kiša pala. Dobro sam izabrala što sam ipak izašla motorom.

10.10.2025. Maganik - Katuni Maganik i Poljana dužina rute 40 km, najviša tačka 1653 mnv I ovaj lep dan, od preostalih još par dana ovogodišnjeg kratkog Miholjskog leta, koristim za kratku vožnju. Želim još jednom da se popnem do Maganika, i katuna smeštenih u njegovom podnožju. Da se pozdravim sa njima za ovu godinu, dok je još lepo i suvo vreme. Pa, ako bude još koja prilika za vožnju do gore, to je samo bonus. Isti pejsaži u različito doba godine, na fotografijama mogu izgledati značajno drugačiji. Iznova volim da slikam ista meni draga mesta, i čini mi se da ni jedna fotografija nikada nije identična. Nisu samo boje u prirodi te koje daju posebnu notu godišnjem dobu, već se i svetlost različito prelama, nebo ima drugačiju nijansu plave, senke drugačije padaju... Pa tako i Maganik. Stočari su sišli, katuni su prazni. Sve se primirilo pod poslednjim toplim zracima sunca, pre nego snegovi zaveju ovaj hladni maganički kamen. Pre nego priroda utone u san do sledećeg proleća. Volim taj mir koji jesen donosi planini, prirodi, pa čak i ljudima. Posebno kada je dan ovako vedar, nebo svetlo plavo, a boje tople i jasne. Pogledalo. Koliko puta sam samo napravila fotografiju sa ovog mesta Ka Maganiku Katun Maganik u podnožju Maganika U ovom katunu još uvek izdiže stoku jedna porodica. Leti , po obroncima planine bude preko trista ovaca, ali i krava i konja. Sada je sve utihnulo. Priroda se sprema za počinak. Pozdrav Maganiku do nekog narednog viđenja...kad god to bilo Povratak nazad ka katunu Poljana Katun Poljana, takođe u podnožju Maganika Odavde počinju planinarske staze za uspon na Međeđi i Trešteni vrh. Trešteni vrh je ostao za mene još uvek nedodirnut. Zove me i mami, ali nisam ove godine bila spremna za njega. Nadam se da će i taj trenutak doći. Kažu da je gore potpuno nestvarno. Nešto što se vrlo retko viđa. Nadam se da ću imati priliku to da vidim. I ovaj katun je leti živ. Sada je pust. Ostali su samo tragovi da je tu do nedavno bilo ljudi i životinja. Karakteristične kamene maganičke ploče i korito za pojenje stoke Još jednom pogled na Maganik sa ove gole, kamene strane . Impozantna kamena gromada! Ovako surova i hladna, uvek zagreje moju dušu kada se nađem u njenoj blizini. Povratak, i ponovo Pogledalo u malo drugačijim tonovima nego u dolasku Pogled na razne vrhove preko puta, i kanjon Platije U podnožju, mesto Granice, i put kojim silazim dalje ka kući Lep dan. Pozdravila sam se sa Maganikom za ovu godinu. Sad i da ne odem gore još koji put srce će mi biti mirno. A ako odem, biće to dodatna radost.

Nisam u tom, ali bukvalno pored njega

09.10.2025 Krugić preko puta, Štavanj, Jasika, Prisoja, Štavanj dužina rute 55,7 km, najviša tačka 1472 mnv Prošlo je već deset dana od poslednje vožnje. Dosta baš. A tek je početak oktobra. Šta će tek biti kada prava zima zagudi. Mada, jeste nas vreme iznenadilo prošle nedelje, kada je ovde na planinama napadalo više od pola metra snega, u vreme kada sam se recimo prošle godine okupala u moru A ove sam komotno mogla da se sankam. Kod mene srećom snega nije bilo, ali se Bjelasica dobro zabelela, a i Sinjajevina, Komovi i svi veći vrhovi. Toliko je snega napadalo da su stočari koji još nisu sišli sa planina ostali gore zavejani sa stokom. A kod mene je samo lila kiša i temperatura se spustila na zimsku, pa sam počela da ložim pre nego što sam planirala. Ali, šta ću. Nećemo se Beta i ja valjda smrzavati, kad već nismo mogle da se vozimo. Još kod one vožnje za Pljevlja i Ljubišnju, kilometar sat je počeo da vileni. Malo radi, malo ne, a malo pokazuje neke nebulozne brojke. Da bi na kraju otkazao potpuno. Pa, dok sam čekala da se vreme popravi i stabilizuje (razmazila sam se, ne vozim po kiši, a ni po maglovitom, oblačnom, vremenu), malo sam čačkala tu sajlu što vodi do instrument table. Još prošle godine su se žice tu pokidale. Ili ih je puh pregrizao, ne znam. Ja sam to sama lemila, ali je to bila takva budžavina, da se pitam kako su i dosad izdržale. Naravno, žice su se razdvojile. Namučih se ponovo to da zalemim na sajli koja nije skinuta. Gde i to da skidam, pa to živa ne bih umela vratiti. I zalemih nekako. Ostalo je bilo da probam radi li to, kad se razvedri i otopli napolju. I evo, dođe danas takav dan. Suv, vedar, bez vetra a sunčan. Nisam planirala daleko, tu malo preko puta u krug. A odavno nisam izlazila do Štavnja, pa je izbor pao na taj pravac. Da je pravac, i nije baš. Zapravo je put sa nizom serpentina i stalno u usponu do vrha koji je na hiljadu i nekom metru nadmorske visine. Put je zemljani i popravljan, ali je zanimljiv za vožnju i vežbu. U početku ima i asfalta. Do Štavnja imam nekih 15 km. Vozi se kroz šumu , uvek u senci, samim tim je i hladnije. Utoliko više se obradujem kada izađem gore, na brdo iznad Štavnja. Ono je uvek osunčano po lepom danu, i ima sjajan pogled. I danas je bilo tako. Pogled od milion dolara , naročito posle svih onih tmurnih, kišovitih dana od prošle nedelje A ni vetar nije duvao, što je tu retka pojava. Da, zaboravih, dobro sam opravila sajlu, radi ko švajcarski sat. E, sad, dokle će, to ćemo videti U pozadini proviruju beli vrhovi Bjelasice A ovde se na horizontu beli Sinjajevina Maganik za sada samo goli kamen Plavo nebo kao more, sa ponekim belim oblačićem Dosta je snega napadalo na Sinjajevini prošle nedelje, neki nanosi su bili i po metar visoki. A Komovi, oni su najsjajniji i najbelji Pogledajte kako odozgo izgleda kanjon Mrtvice. Leva strana se nastavlja ka Maganiku, a desna ka Cerovici i selu Liješnje Veličanstveni Komovi ! Sa Štavnja nastavljam da se penjem do sela Slacko. Tu me čeka neprijatno iznenađenje. Put kojim sam često vozila, naročito kada pravim ovaj krugić preko Štavnja, je asfaltiran! Meštani su sigurno jako srećni zbog toga. Ja baš i nisam. Sve više niču asfaltni putevi po planinama i ovde u Crnoj Gori. Sve manje prostora ostaje za off road vožnju. Nedavno sam otkrila jednu zanimljivu prečicu preko nekog kraškog polja, pa kroz šumicu. Put se ne koristi često, ima povremeno i neke stepenice i kolotrage, ali kratko. Lepa spojnica od Slackog ka selu Jasika, odakle se mogu ponovo vratiti na Štavanj, sa druge strane. Ali i tu me sačekuje asfalt. Srećom, ne do samog kraja. Ipak, vedrina neba, toplina sunca i Miholjsko leto koje se još bori sa hladnim talasom, ali se ne da, izmamili su mi osmeh na lice. Ni ti kilometri asfalta po mojim dragim brdima, nisu tu radost mogli pokvariti

Jedna kratka vožnjica od juče, tu u lokalu. Izašla sam malo da obrnem krug, da vidim kako motor radi i izluftiram glavu, a na kraju ispade da sam se baš dobro umorila. Gde ću? Aj reko, idem malo preko puta po brdima, kratko da prozujim. U najavi narednih dana je značajno pogoršanje vremena, i veliki pad temperature, pa sam htela još malo da se provozam pre toga. Al nikako da odlučim gde ću. Tek u poslednji čas, kad sam već sišla do magistrale setim se da odavno nisam išla do izvora reke Mrtvice u selu Višnje. Skretanje za to selo je na putu za Velje Duboko. A ni tamo nisam išla od kada se put do njega u potpunosti asfaltirao, i od kada je voda rasturila serpentine ka Kapetanovom jezeru, pa se tuda više i ne vozi. Na izvoru Mrtvice sam bila jednom ili dva puta, odavno. Sećam se i tada je put kojim se vrelu može približiti bio odronjen, ali moglo se proći. A sad, kad sam stigla do sela Višnje nisam to odvajanje ni mogla naći. Sretoh neke meštane i oni mi rekoše da je put neprohodan zbog odrona, ali i sasvim zarastao. Znam da se i preko njihove livade može doći do izvora, ali je i ona zarasla. Tako da sam morala odustati od odlaska do samog izvora Mrtvice. Svakako je vožnjica do sela Višnje, koje se nalazi tik ispod Moračkih planina, bila lepa i osvežavajuća. Ali kratka. Kad sam već tu, reko hajde da produžim i pogledam taj put ka Kapetanovom jezeru, samo da vidim u kakvom je stanju. E, to je bila greška. Moja radoznalost uvek me skupo košta. Iako sam rešila da vozim samo do prvog mesta gde put postaje loš , to kod mene izgleda ne funkcioniše tako. A ono jeste, u početku je put sasvim ok, bez tragova odrona ili bilo čega. Možda čak kilometar,dva. A onda polako kamen postaje krupniji, razbacan, pa se pojavljuju i brazde. Produžila sam i tuda naviše, ne razmišljajući da sigurno neću daleko stići i da istim putem moram i da se vratim. Meni generalno uzbrdo mnogo bolje ide vožnja po težem terenu, nego nizbrdo. Razlog je visina motora i nemogućnost da se sa oba stopala oslonim na zemlju na nizbrdici i neravnom terenu, kada je potrebno. I tako prođem prve dve serpentine, i dođem do odrona na prvom potoku. Motori koji su prolazili tuda dok tet ruta nije promenjena su utabali stazice za prolaz. Ali sve to je katastrofa. Da je to ravan teren pa još i nekako. Ali ovde su usponi sa tim razbacanim kamenjem i rupama. Ni malo privlačno. Ne znam koji me je vrag terao da pređem i preko tog valovitog utabanog kamenja na potoku i krenem malo naviše. Srećom prizvala sam se pameti na vreme i shvatila da ja ni pod kakvim okolnostima ne mogu izaći do gore. Tek počinju vezane serpentine i ko zna u kakvom su stanju. A što više guram naviše teže će mi biti nizbrdo da se vratim. Stadoh tu. Srećom. Jako mnogo vremena mi je trebalo da vratim motor do mesta odakle sam ga mogla voziti. Potpuno sam crkla. Ali potpuno. Nemam ja kondicije za tu vrstu napora. Srećom motor mi nije pao inače pitanje je da li bih imala snage da ga podignem. Eto tako je prošlo moje izviđanje puta za Kapetanovo jezero. A možda sam i nesvesno želela toliko da se umorim, do granice izdržljivosti. Možda je to bio način da izbacim svu negativnu energiju koja mi se skupila ovih dana. U povratku, da ne bude da su mi oba pokušaja vožnje bila neuspešna, napravila sam krug kroz šumu Jasenovo. To je jedan fini šumski put dugačak oko 20 km od Liješnja do Manastira Morača. Nema nekih težih deonica pa može i brže da se vozi. A odatle mojim brdima preko puta sam se vratila do kuće uz dodatak jednog zemljanog putića sa vododerinama čisto malo za vežbu. Zaboravih da pomenem na početku, kad idem za Liješnje, volim da se u Cerovici isključim sa asfalta i vozim jednim kružnim šumskim putem koji ide vrlo blizu vrhova kanjona Mrtvice. Put je dobar za vežbu, a ima na momente i lep pogled na stene kanjona. Evo malo i slikica sa ove čudne vožnje Oko Cerovice, vidi se druga strana kanjona Mrtvica, strana ka Maganiku Liješnje, na horizontu su Moračke planine Lukanje čelo iza Ka selu Višnje u podnožju Moračkih planina Višnje E, a ovo je put za Kapetanovo jezero, ono što je od njega ostalo Slike baš ne dočaravaju verno stanje Srećom na vreme se vratih pre nego zaglavim u kamenčinama Šteta, bio je to lep i izazovan put. Za mene je on u ovakvom stanju van mojih vozačkih i fizičkih sposobnosti. Da imam više kondicije možda bih mogla još malo uzbrdo da guram. Bar do još većih gomila kamenja. Motor može, a ja vrlo teško. Ali nizbrdo nikako. Prosto je suviše džombasto i strmo, a ne mogu da se oslonim na zemlju. Sve u svemu lepa je vožnjica bila. Svakako je poslužila svrsi. Izmorila me je maksimalno, pa sam hladne, rasterećene glave mogla na spavanje. To je bar bio plan. Ali ostao je samo u teoriji. Uvek nešto iskoči što promeni planove i želje. 30.09.2025. Višnje, Gornje Velje Duboko, Jasenovo, Petrova ravan 86 km, najviša tačka 1271 mnv

25.09.2025. Povratak kući Đurđevića Tara, Kosanica, Mekića Kula, Mojkovac, Sinjajevina Dužina rute 149,5 km, najviša tačka 1815 mnv Celu noć je padala velika kiša. Ja sam je čula samo dok nisam zaspala. Nisam navijala budilnik. Zaspala sam sa idejom da se probudim kada se naspavam, a onda pogledam kroz prozor kakvo je vreme i odlučim hoću li krenuti nazad kući, ili ću ostati još jedan dan u smeštaju, za slučaj da bude kiše. A prognoza za četvrtak jeste bila šućmurasta. Petak je već obećavao stabilnije i sunčanije vreme. Ali, ne može se prognozi baš verovati. Kad svane i razdani se, pokazaće se kakav dan me čeka. Kasno sam se probudila, i onako još sanjiva pogledam ka prozoru, a ono sve sivo. Magla se diže iz kanjona posle kiše. Poznato mi je to. Istu stvar imam i kod kuće posle kiše, samo je u pitanju kanjon druge reke . Uh što ne volim takvo vreme. Odmah mi je i raspoloženje tmurno i maglovito. Od pogleda kroz prozor mi se uopšte ne ustaje iz kreveta. Tu mi je toplo i sigurno. Ali već sam se dovoljno naspavala, možda i previše. Mora se ustajati, nema druge. Ustajem, oblačim se, ali još sam neodlučna da li da krećem ili da ostanem. Magla se sporo diže. Silazim do Bete da vidim šta ona radi, da li je raspoložena za vožnju. Ne buni se. Pali iz prve. Ja se još dvoumim. Uopšte, ali uopšte mi se ne vozi. Potpuno sam u nekom uspavanom, usporenom modu. Mogla bih ostati još jedan dan. Ništa da ne radim, nikuda da ne idem, samo da dremam. Privlači me ta ideja. Ali razum govori da to nije dobro razmišljanje. Otkud znam da li će mi se i sutra voziti? Možda se vreme naglo pokvari pa sutra bude potop! A ne mogu tu ostati do beskonačnosti. Ni zbog finansija, a ni zbog vremena koje se izvesno narednih dana još više pogoršava. I tako, baš nevoljno odlučujem da se ipak spakujem i krenem. Pa baš ako ne bude išlo, ili krene neki pljusak ostaću u Mojkovcu da prespavam. Ne udubivši se previše u proučavanje puta kojim ću doći do Kosanice, a da izbegnem magistralu, na brzinu sam nešto izrutirala, tih nekih 10 km. Računala sam, svi su putevi kojima sam došla bili baš dobri, bez ikakvih problematičnih detalja, pa je valjda i ovaj takav. Kad ono... Deo tog puta je zapravo neki šumski put koji se izgleda slabo i koristi pa je potpuno zarastao. To je manji problem. Ono što je bio problem je nagib puta. Put se strmo penje uzbrdo, vijugajući kroz to granje. Što se više penje to se sve teže uopšte razaznaje gde je put. A podloga je mešavina zemlje i kamenčića. Ako se uzmu u obzir, kiša koja je padala čitavu noć i natopila zemlju, ja još neprobuđena i potpuno nesprema za takvu vožnju, motor natovaren sa istrošenim kramponima, jasno je da je to kombinacija koja vodi u probleme. Kako sam bila mislima još uvek u krevetu, nisam na vreme shvatila da ja tog jutra tuda ne treba da idem. Umesto da se odmah okrenem i ko čovek odem magistralom tih par km, ja sam uporno srljala napred. Do momenta kada su me mokre grane okružile sa svih strana na do tada najstrmijem delu. I ja tu uradim ono što se nikako ne radi na takvom nagibu, stanem. I naravno motor samo počne da kliza unazad. Džabe kočnica, točkovi suljaju unazad. Zadržim ga nekako. Probam da krenem opet. Ma kakvi. Šlajfuje i kopa dok dajem gas, čim prestanem kliza unazad. Probam slabiji gas. Ne ide. Jači, ma ne. Na kraju isklizam i padne motor. Uh, ko će ga sad na tom usponu među tim mokrim granama podići. Probam da ga podignem bez dizalice. Ne mogu, težak mi je, natovaren je. Vadi dizalicu, podiži motor, sve opet pakuj. .. Nekako ga okrenem, rešena da se vratim nazad jer shvatam da se uspon nastavlja, a verovatno jednog momenta počinje isto tako strmo i da se spušta na drugu stranu. Retko odustajem, ali ovo je jedna od tih situacija koje me potpuno razoružaju. I to ne toliko zbog težine puta. Izlazila sam ja i na jačim usponima. Prosto se više faktora poklopilo, moja nespremnost tog jutra za bilo kakvu vožnju, mokra podloga, nepoznat zarastao put... Posebno moja rasejanost. Kao da su mi misli bile miljama daleko od onoga što je trebalo da radim, da vozim motor. Zamislite samo koliko sam energije potrošila da podignem i okrenem motor, da bi mi on ponovo pao pri pokašaju da ga opkoračim. I onda ponovo podizanje. Već sam bila mrtva a nisam još ni krenula. A čekao me je put od 150 km. Da ne pričam da su sve stvari na meni bile toliko mokre od znoja i od mokrih grana, kao da me je pljusak okupao. Do izlaska na normalan put motor mi je još jednom pao. Sve to u jednom kilometru. Katastrofa. Jasno je bilo da sam pogrešno odlučila što nisam ostala još jedan dan . Nije trebalo na silu da krećem. Mogla sam još uvek da se vratim. Naročito jer je već bilo podne, a ja nisam ni krenula. Ali mrzelo me je baš, baš da se ponovo raspakujem. I tako , posle svih peripetija izađem na magistralu i krenem ka Kosanici. Ideja mi je bila, pre svega da se presaberem koliko je moguće, da ne poginem tako sumanuta na magistrali. A onda kad siđem u Kosanici na lokalne puteve i makadam da probam pre te najavljene kiše da stignem do Mojkovca. Tamo ću ili prespavati, ili ići asfaltom do Kolašina. Cilj je sada bio stići najkraće i najbrže kući u jednom komadu. Brzo stižem do Kosanice. Ali nikako još uvek da se razbudim. Vozim kao po oblacima. Srećom valjda imam već dosta kilometara iza sebe, pa po tim laganim putevima rutinski vozim. Više sam motor ide nego što ja njim upravljam. Ali idemo. A i vreme se prolepšava iako sam očekivala kišu kako se približavam Mojkovcu. Polako počinjem da dolazim sebi, pa zapažam predele kroz koje prolazim. Tuda sam prošla i u dolasku. Ali sada izgledaju lepše, vedrije. Stajem povremeno da slikam i pogledam. Lepi pejsaži. Selo Žari Opet Tara Kako se oblaci razmiču i sunce više proviruje, tako je i moje raspoloženje bolje. Pa pravim malu varijaciju u ruti pri silasku u Mojkovac, čisto da vidim i taj prilaz. Na pumpu u Mojkovcu stižem dosta kasno imajući u vidu da sam prešla manje od pola puta. Ali, odjednom mi se vraća energija. U sekundi se sve resetovalo na ono kako treba da bude. Meni se sad ne ide asfaltom, već bih ponovo preko Sinjajevine. Samo za trenutak sam se zapitala da li je to trenutni nalet energije, i hoću li imati snage da izguram do kraja ako krenem tim putem. Jer ima oko 54 km preko Sinjaevine, pa još 33 preko Crkvina, sve off i to ne ravnim putevima. Ali samo za trenutak sam se zapitala. Već sledećeg sam vozila u pravcu isključenja za Sinjajevinu. A Sinjajevina prelepa. Još lepša nego u dolasku. Sunce je obasjava sa jedne strane, a sa druge se spuštaju oblaci. Ta druga strana je ona ka kojoj ja idem. Ali više nema veze. Ja sam ponovo u onom modu gde je važna samo vožnja. Ništa me tu više ne može poremetiti. Da je sada bio onaj putić od jutros, ne bih motor ni jednom podizala. Sve je opet savršeno. I vožnja i pejsaži i motor lepo prede. A adrenalin samo raste. Više se ne brinem da li ću imati energije da izvezem ostatak puta preko planina i brda do kuće. A ne brinem se ni što će me kiša uhvatiti. Ni da li ću stići pre mraka. Svakako ću stići i problema više neće biti to je sigurno. Više puta sam stajala da slikam. Prosto su prizori bili prelepi. Čak sam htela da vozim drugim putem od crkve Ružica, i siđem u Gornje Lipovo. To je još malo duže. I krenula sam tamo, a onda je počela kiša. Crni oblak je dolazio baš iz tog pravca. A ka Donjem Lipovu je bilo svetlije nebo. Nevoljno se ipak okrećem i vozim istim putem kuda sam i došla prekjuče. U međuvremenu sam stala da obučem kabanicu i navučem kišnu navlaku na ranac. To me je donekle zaštitilo od kiše i ugrejalo. Srećom, već kod vidikovca iznad Lipova kiša staje i razvedrava se. Kolašin na horizontu Lagano silazim do Kolašina, pa asfaltom do pumpe. Tu malo duže odmaram. Već znam da će me uhvatiti mrak , ali nema veze. Već sam takoreći u svom dvorištu. Beta ima užasno slabo svetlo ali put poznajem pa ću polako stići do kuće. Jedino što nisam očekivala da ću posle onih šuma koje sam prošla, baš ovde na mojim brdima naleteti na divlje svinje. Majka sa malim prasićima, njih pet, šest mi je pretrčala put. Morala sam stati dok su svi mališani poiskakali ispred motora i otrčali na drugu stranu puta. A par stotina metara kasnije je i zec istrčao na put. Taj susret me je samo razdragao. Ovo su takoreći domaće, divlje životinje iz mog kraja. Ne srećem ih često ali znam da su tu. I stigoh kući na kraju. Beta jeste malo štuckala, ali me nije izneverila. Lepo me je vozila čak i posle obaranja na zemlju. Zaslužila je svaku pohvalu. A putovanje, sve sam vam napisala. Lepa mala avantura, po putevima i predelima Crne Gore kojima uglavnom vozim prvi put. Uvek je lepo nešto novo videti i doživeti. To obogaćuje i oplemenjuje čoveka, hrani dušu i obnavlja energiju, pa je novi dan uvek bolji, vedriji i veseliji.

24.09.2025. Ljubišnja, pa Đurđevića Tara Dužina rute 80,7 km + 35,4 km, najviša tačka 1842 mnv - Trišova poljana ispod Ljubišnje Krevet u smeštaju možda nije bio baš najudobniji, ali umor je učunio svoje, spavala sam ne pomerivši se i može se reći, koliko, toliko odmorila. Navila sam budilnik na 7 h, što je nešto ranije nego što se uobičajeno budim, ali htela sam što ranije da krenem na vožnju. Više je bilo razloga za to. Osim onog najvažnijeg, da inače na vožnju treba kretati ranije, mučila me je i prognoza. Prvi deo dana je obećavao lepo vreme, a već za popodne je najavljena kiša. Nisam bila baš oduševljena idejom da me tamo negde usred šume zaspe pljusak. Dovoljno je bilo to što sam sa motorom upitne ispravnosti nameravala da krenem u planinu izuzetno bogatu vegetacijom, visokim, gustim četinarima, poznatu kao stanište razne divljači, naročito medveda . Pa reko, aj bar da požurim, kiši da pobegnem, ako mogu. Pakujem se, silazim do motora da vidim hoće li da upali. Hoće Betica, pali iz prve. Puštam je malo da radi da čujem kako prede . Pogled mi slučajno pada na ćopavu. Kad ono, fali čitav jedan deo, kao da je miš izgrickao. I to deo ka lancu. Sagnem se da pogledam, a ona se klati u ležištu, a kada je sasvim podignuta ulazi previše ka točku i lancu. Shvatam da je lanac izdeljao ćopavu u vožnji. Dobro da lanac nije pukao, a srećom i deo ćopave je ostao pa može još poslužiti. Takve stvari, kad nešto na motoru nije ok na putu, potpuno me poremete. Prvo taj neravnomerni rad i kašljucanje na nižum obrtajima. Pa zaboravih da pomenem juče još kod kretanja, kilometar sat počeo je da baguje. Malo stoji na 0, malo proradi. Katastrofa. Više manje za kilometre nego Rh mi sada nisu tačni, a oni su mi merilo za zamenu ulja. Sad i ova izglodana ćopava. Sve se dešava odjednom i to kad sam daleko od kuće. A spremam je sa odem još dalje, moglo bi se reći u vukojeb.... Sad, šta je tu je. Došla sam zbog Ljubišnje. Idem. Uzdaću se u to da će Betu i mene pogledati sreća, da ćemo tih 80 km koliko treba do tamo i nazad, izvoziti bez problema. U međuvremenu neki lokalci gledaju motor i raspituju se gde ću. Reko, aj i ja da pitam za put i životinje. Čovek je lovac, tamo ide u lov. Kaže, ima duvljači puno, a i medveda, ali ti nemoj da misliš na njih. Ako slučajno koga ugledaš, ti daj gas i beži E baš ću tako, mislim se ja. Krenusmo Beta i ja polako. Opet osluškujem kako radi. Nije baš kako bih volela. To me donekle čini nervoznom, ali trudim se da ne mislim o mogućoj situaciji u kojoj motor odbija saradnju u sred neke planine sa medvedima, u delu Crne Gore daleko od kuće, i eventualne moguće pomoći rođaka i poznanika. Bar sam se setila da uzmem telefon od vlasnika smeštaja za nedaj bože situaciju. Nižu se kilometri a ja se sve više fokusiram na vožnju. Posle prvih km asfalta kroz neka sela počinje solidan makadamski put. I on u početku ide kroz sela da bi u jednim trenutku ušao u gustu šumu sa visokim četinarima. Put je kasnije sitan rastresit kamen, nije toliko loš za vožnju. Sve vreme ide kroz tu šumu, penjući se naviše. Povremeno nailazim na izmet od životinja. Ne znam kojih ali nije kravlji. Iako se trudim da ne budem nervozna, ipak izbegavam da stajem da slikam. Kad motor već radi neću da izazivam sudbinu, negde tu u šumi da stanem pa da možda ne mogu krenuti. Staću svakako na kraju puta. Kad su sela ostala iza mene, i kad je počela visoka šuma, nikoga više nisam sretala. Bila sam sama tamo. Samo Beta i ja. Dobro, i sve te životinjice manje ili veće čiji je to bio dom. Stigoh do Trišove poljane. To je jedna udolina okružena šumom na visini od 1800 mnv. Iza šume je provirivao greben sa dva vrha, Dernečište 2238 mnv i Mala Ljubišnja 2073 mnv. Da su neke druge okolnosti i da imam društvo, možda bih se planinarskom stazom popela do nekog od tih vrhova. Ima tu dosta da se hoda uzbrdo. Ali verujem da je lepo popeti se gore. Mala Ljubišnja je na granici sa Bosnom. Ovaj vrhić gore iznad borova je Mala Ljubišnja U prvom trenutku sam motorom stala na Trišovoj poljani jer je po mapi tu bio kraj puta. Ali onda vidim jedan šumski put kako se na kraju poljane nastavlja u šumu. Reko, aj da vidim kuda on vodi kad sam već tu. Nije daleko, do jedne stare lovačke kućice ( Dobrilov konak) i jedne nove odmah iza nje. Zelena lokva piše na tabli Nervoza i osećaj uznemirenosti zbog divljine u koju sam došla, nestali su u sekundi. Te kućuce su mi značile sigurnost. Iako tu i dalje nikoga nema, bar imam gde da se sklonim ako zatreba. Odmah je sve bilo bolje, pa sam se čak i zadržala neko vreme da lepo osmotrim okruženje . Izvor hladne vode Da li je od nevremena ili namerno, drvo iščupano iz korena Jako lepe šume Lepa je Ljubišnja. Divlja na drugačiji način od planina koje me okružuju u mom kraju , po kojima vozim. Ova planina je zelena, šumovita, pomalo i tajnovita. Stvara osećaj kao da sam došla u tuđu kuću, da vozim po tuđem dvorištu, a domaćini negde iz prikrajka pomno prate svaki moj korak I čekaju da odem. Ako ne odem deluje mi da će na možda ne baš fin način da mi stave do znanja da tu nisam baš dobrodošla. Za onoliko koliko sam vremena provela tu, bili su dovoljno strpljivi. Niko se nije pokazao, i niko me nije dirao. Samo su tragovi njihovog izmeta podsećali da su tu negde. Beta je fino upalila. I ona se uplašula da ne ostane slučajno na planini. I začuđujeće je čak mirno radila gotovo do prvih sela, pa čak i do Pljevalja. U povratku stajem u nekom od sela da slikam malo i tu pitomu zelenu prirodu, sad kad izađoh iz šume. Topli jesenji tonovi već boje prirodu Pljevlja u podnožju Kad sam već sišla u Pljevlja, setih se da nisam ni doručkovala, a ni popila kafu od jutros. Srećom , prolazila sam baš pored nekog finog restorana. Stajem da se odmorim i okrepim, a i da razmislim šta ću dalje. Rano je, tek je dva sata. Realno bih mogla i do kuće da stignem. Ali samo teoretski. Već sam poprilično umorna posle ovih 80 km, i stresa oko motora i divljači. Do kuće imam još 150 km odatle. Previše čak i da imam snage. Prvo da jedem pa onda smišljam plan. Konobar nije skrivao oduševljenje kada me je video onako u opremi. Kaže da je retko i lepo videti ženu samu da vozi kros motor. Restoran je na početku puta za Ljubišnju pa je lako zaključio odakle dolazim. Pauza je bila pun pogodak. Prvo kapućino, pa seljačka čorba sa kajmakom uz hleb od heljde. I na kraju palačinke sa medom i borovnicama. Uh, povratih se u život Gledam mapu i smeštaje i nalazim privlačan kamp kod mosta Đurđevića Tara. Nisam baš bila za smeštaj u bungalovu, te noći se očekivala velika kiša i pad temperature. Pre bih neku sobu u kući. Ovaj smeštaj je to nudio po ok ceni. Samo još put do tamo da izrutiram a da nije magistrala. Ispostavilo se da je iscrtani putić ispao baš ekstra. I nije putić, ima 35 km do tamo. Malo je asfaltiran, malo makadam, ali baš fin za vožnju. A predeli prelepi. Pred kraj ulazi u deo ka kanjinu Tare. Da sam imala još vremena, ali i goriva, mogla sam otići do jednog vidikovca na rubu kanjona. Ali ovaj put to nije bilo izvodljivo. I bez toga, utisak u drugim delu dana je baš dobar. Kanjon Tare u pozadini, a iza njega Sinjajevina, deo ka Žabljaku Dok ja fotkam osećam nečiji pogled na potiljku A i smeštaj je bio baš, baš po mojoj meri. U prirodi, sa pogledom na kanjon i most. Domaće žuvotinje šetaju po dvorištu. Domaćini ljubazni. Okolo svuda oprema za splavarenje, ljudi i to organizuju. Betica će spavati na ovoj terasi u koju gleda, a ja na poslednjem spratu Iako sam sama i rezervisala sam jednokrevetnu sobu, gazdarica mi daje veliku sobu sa kuhinjim. Bila je prazna, a kaže biće mi lepše i bolje ću se odmoriti. I Betu smo preko stepenica ugurale na terasu jer je bilo najavljeno nevreme. Tu u tom kampu sve je konačno bilo savršeno. Možda jedino da sam se setila neke hrane i pića da kupim. Imala sam nešto, ali baš malo. Sve drugo je bilo baš savršeno za mene. Baš ću se lepo tu odmoriti, u prirodnom okruženju, a ušuškana u čistom i toplom. Bilo je to ono što mi je trebalo pred predstojeću promenu vremena i neizvestan povratak sutradan. I kiša je počela da pada. Prvo tiho a onda je prerasla u pljusak. Ali Beta i ja smo već bile na sigurnom i suvom, svaka u svom kutku. Ljubišnja Đurđevića Tara