Vidi kako su ti slatke komšije Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta. Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem. Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe. A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove. Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano. Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan. Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje. Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije. Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu. Po danu, Bjelasicu donekle poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac Iz iskustava se trudim da izvučem pouke. Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema. Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto

Evo jedne neplanirane pešačke ture po Bjelasici od prošle jeseni, koja je dobila neočekivani tok, i pretvorila se u pravu avanturu 28.10.2024. Uspon na najviši vrh Bjelasice, Crna Glava 2139 mnv , pogrešna procena vremena, mrak i spašavanje žive glave ( dužina pređene rute 15,2 km ) Tog dana sam sasvim nekim drugim poslom išla do Kolašina autom, pa kako sam to brzo završila, odlučim da odem do gornjeg skijališta na Bjelasici, da vidim radi li žičara , pa da se provozam do vrha pošto je bilo lepo vreme. U rancu sam imala samo pola flašice vode, i dve čokoladice. Srećom da sam se slojevito obukla obzirom da je bila kasna jesen , jutra i večeri su bile već dosta hladne. Ja sam već krajem septembra počela uveče da ložim u selu. A Bjelasica ima ozbiljnu visinu i tamo su temperature značajno niže, naročito predveče i noću. Sve to ne bi bilo uopšte bitno da sam se držala prvobitnog plana i samo se provozala žičarom do gore i lepo vratila nazad. Ali, još u korpi do gore, dok su me zraci sunca milovali po licu, a prelepi pejsaži opijali, pomislila sam kako bih mogla da iskoristim priliku sad kad sam bez motora i popnem se na Crnu Glavu, najviši vrh Bjelasice. Često se dovezem motorom ispod nje, ali nikada se nisam popela na vrh. Već je bilo dosta kasno. Čini mi se oko 13,30 h kad sam gore sišla sa žičare. Žičara radi do 16 h, ako hoću njom i da se vratim. Naravno, ako ne stignem uvek mogu peške do podnožja, ali to je već dosta kilometara za povratak a dan je kratak. Nisam dobro razmislila kad sam krenula od vrha žičare putem, prvo ka Zekovoj glavi i Pešića jezeru iznad koga moram proći da bih došla na stranu odakle ide put, a kasnije i staza do Crne Glave. A posebno nisam proverila koliko je od žičare vrh udaljen. Motorom to deluje časkom, a u stvarnosti se ispostavilo da je to 6 kilometara. U početku uopšte nisam shvatila da ću upasti u problem. Razdragana i opčinjena prelepom Bjelasicom, hodala sam korak po korak, čak i ne žureći. I svako malo zastajala da slikam. Naravno, nikoga na planini nije bilo. Svi koji su i izašli žičarom do Troglave, istom su se i vratili. Ljudi su bili svesni vremena i činjenice da se žičara u 16 h zatvara, i da planina u to doba godine vrlo brzo po zalasku sunca postaje hladna i surova. Nisu hodali sa glavom u oblacima kao ja. Pogled sa žičare na planinarski dom Vranjak Ovčice bezbrižno pasu. Još samo poneki retki stočari nisu već zdigli stoku ( sišli sa stokom sa planine u jesen). Ljuljaške postavljene na vrhu Troglave. Novost za mene. Nisam to ranije videla. Zekova glava. Toliko puta sam slikala sa istog ovog mesta, ali je u kadru uvek bio i motor Pešića jezero . Spuštam se stazom naniže ka njemu, ali ne sasvim. Pešačka ruta vodi izohipsom iznad njega. Ubrzo hodam putanjom kojom obično vozim motor. I kadrovi su prepoznatljivi. Penjem se poznatom strmom stazom sa kolotrazima uzbrdo, do mesta gde obično stanem sa motorom da napravim fotografiju. A onda sasvim slučajno, pre nego sam pogledala kuda trebam dalje, napravila sam samo par koraka napred od uobičajenog mesta, i ugledala ga. Ursulovačko jezero! Toliko puta sam bila na ovom mestu, i nikada nisam produžila tih par koraka napred, jer sam mislila da jezero nije vidljivo. Da je duboko u šumi skriveno. Auh koliko sam se obradovala zbog ovog otkrića. Prelepo je. Iza njega se prostiru severni obronci Bjelasice, ka Mojkovcu i Bjelom Polju obojeni bojama jeseni. Sve ovo me je očaralo i jako obradovalo. A još nisam ni počela da se penjem na Crnu Glavu. Već mi kroz maglu postaje jasno da na žičaru neću stići. A sporo i hodam jer sam pomalo i umorna. Shvatam da vode nemam dovoljno, pa pijem samo po gutljaj povremeno. A nemam baš puno čime ni da podignem energiju. Jednu čokoladicu sam već usput pijela. Ostala je još jedna. Opijeno nastavljam ka vrhu. Stazica ide jednim delom uz ivicu. Ne volim to, ne osećam se sigurno da hodam uz ivice. Ali cilj me vuče. Želim da se popnem do vrha sad kad sam krenula. Šta je tu je. Jasno je da će me uhvatiti mrak na planini . Nemam ni lampu. Nisam ovo planirala. A biće i hladno jer neću moći brzo da prepešačim 9-10 km do podnožja jer ću biti već umorna, žedna a neću ni videti dobro, pa će silazak baš potrajati. Ali sad prvo da se popnem, a posle ću razmišljati šta dalje. Crna Glava. Tu treba da se ispenjem I evo me! Sjajan je osećaj kada se ostvari cilj. I sa vrha se vidi Ursulovačko jezero. Nisam predugo mogla da uživam na vrhu. Sunce je već zalazilo, a žičara se već zatvorila kad sam krenula da silazim. Samo sada je trebalo sići sa 2139 mnv na 1600 mnv i hodati desetak kilometara. A mrak će biti za manje od dva sata. Stazica kojom se penje i spušta. Staza ide sve uz levu ivicu. Još jedan pogled na Crnu Glavu u povratku Zekova glava u zalasku sunca Za povratak odlučujem da ne idem istim putem, najviše zbog toga što je trebalo odmah jednu deonicu ići uzbrdo a nisam imala snage za to. A mučila me je i žeđ. To se kasnije ispostavilo kao veoma loša odluka. Daleko brže bih stigla nazad, a i povratak po mraku bi bio mnogo bezbedniji tim putem. Umesto toga odlučujem da siđem na obilazni put, onaj kojim se ide ka Biogradskom jezeru. Plus, da bih skratila silazak do tog puta krenem nekom zaraslom strminom sa korenjem i kamenjem. To je tek bila pogrešna odluka. Ne samo što sam izgubila mnogo vremena i jedva sišla na put pre mraka, nego sam uopšte jedva sišla a da ne polomim noge. Ali nazad više nije bila opcija. Pogled na Zekovu glavu odozdo, sa puta kad sam na njega konačno sišla. Odatle na dalje sve postaje izazov i borba sa samom sobom da siđem do auta. Sreća je što put poznajem. Mnogo puta sam motorom tuda prošla. Ali po danu. Noću je sasvim druga priča. Baterija na telefonu je bila već na 40 posto. Svetlo od mobilnog osvetljava jedva metar ispred mene, ali samo tamo gde je usmereno. Sve drugo okolo je u mraku. Sama u planini u mraku, a ispred mene još minimum 8 km hoda. Nije baš zavidna situacija. Taj deo planine ni u sezoni nema baš ljudi. A u ovo doba godine, posebno kada je već pao mrak, apsolutno se ne može očekivati da se bilo ko tu zatekne. Hodam korak po korak, ali često stajem da odmorim. Već mi je dosta hladno. A izgleda da sam pomalo i dehidrirala jer mi je svest nekako rasuta. Ne mogu da se fokusiram. Možda je to i zbog potpunog mraka. A znam da moram da hodam i moram da siđem. Opcija da ostanem preko noći u planini ne dolazi u obzir. Smrzla bih se. Iako znam šta treba da radim, dolazila sam sa motorom u sličnu situaciju x puta, kada sam potpuno iscrpljena, bez trunke snage, daleko od kuće a moram da nastavim. Iako znam šta moram, a to je da se fokusiram i izvučem sve skrivene rezerve i snage a i koncentracije i nastavim, ipak zovem ćerku da me malo ohrabri. Mada i pozivom trošim ono malo baterije na telefonu, potrebne za svetlo, ali potrebna mi je podrška. I ona zna šta i kako treba u takvim situacijama, planinarka je. Ona mi malo podiže moral pa nastavljam dalje. Put se odužio. Nikako da izađe na onu stranu Bjelasice gde je skijalište. Iza svake krivine mislim, ova je poslednja Ali nije, nižu se nove i nove. Na kraju izlazim na skijalište. Motorom , danju odatle obično idem prečicom preko livade. Krenula sam i sada, mada ne vidim jasno kuda. Jednog trenutka shvatam da nisam sama. Dižem svetlo od telefona i vidim ispred mene dva ogromna bela konja. Na slici se samo naziru. Možda se konji ne vide dobro ali se vidi mrak kroz koji sam hodala na 1800 mnv po Bjelasici. Da, sve je crno i ja u sred tog crnila. Srećna okolnost je ta što sam bila sve bliže autu, možda još tri, četri, najviše pet kilometara i što mi je taj deo Bjelasice poznatiji, kako zbog vožnji tako i zbog skijanja. Ali džabe, u mraku nema nikakve orjentacije. Idem naslepo i pazim da ne izvrnem nogu negde. Stigoh tako do katuna . Svi prazni, nigde nema svetla osim u jednom udaljenom. Kad odjednom čopor pasa počinje da laje i kidiše na mene. Vuku me za nigavicu. Gledam dal će me ugristi. A sve to se dešava na nekom putu punom vododerina. Pokušavam da se rešim pasa a da ne upadnem u rupu na putu. Ali tu nije kraj. Iz tog osvetljenog katuna izlazi neko sa uperenim jakim svetlom ka meni i nešto viče. Za njim i neki ženski glas viče. Od laveža ne čujem šta. A više i ne vidim ništa jer se čovek sa tim svetlom kreće ka meni i zaslepljuje me. U jednom trenutku čujem da viče, gore ruke. Ne svatam odmah šta se dešava. Pokušavam da mu kažem da sam zalutala na planini, ali glas mi je slab a posle će se ispistaviti da on ne čuje dobro. Kad je već bio na pola puta do mene, shvatam da žena viče, Pero, to je žena. Ona to uporno ponavlja najglasnije što može da bi je čuo. U celoj toj čudnoj situaciji, ja na kraju shvatim da to svetlo koje me zaslepljuje, da je to puška. Da čovek ide ka meni sa uperenom puškom i da ponavlja da podignem ruke. Vidim ja da je đavo odneo šalu i podignem ruke, šta ću. Oni psi prestadoše da laju kako je on prišao. Tek kad je prišao i video da sam žensko zbunio se i on. Pita šta radim tu po mraku sama? Znam li da planinama luta onaj manijak koji je pre par dana upucao stariji bračni par u selu pored Bjelog Polja, pa je sada u bekstvu po planinama? Zar ne znam da se priča da se krije po Bjelasici? Odakle mi ideja da sama lutam po planini po mraku? Džabe sam pokušavala da mu objasnim da sam se preračunala oko vremena i ostala duže i sad moram sići. Tu krenemo ka njihovoj kolibi. On se već smirio kad je video da ja nisam taj manijak. Žena njegova se izvinjava, pozivaju me unutra da odmorim. Prihvatam jer sam užasno žedna. Unutra vidim oni su i prozore prekrili ćebadima. Kažu, nije im uopšte svejedno. Ostali su samo još oni sa stokom tu. Treba sin da im dođe za dan, dva. A taj manijak ko zna kuda luta i gde se krije. Ljudi su bili u ozbiljnom strahu. A ja umalo da nastradam zbog manijaka Posle kroz priču dođosmo do toga da poznaju mog brata od strica. Svi se ovde poznaju. Pa su me molili da mu ne pričam da su me isprepadali. Malo sam se kod njih odmorila i ugrejala, fino su založili. Posle me je čovek prebacio autom, još dva preostala kilometra do mog auta. A i žena je pošla jer je bilo strah da ostane sama. Kad sam stigla do svog auta sve je bilo lakše. Polako se odvezoh nazad svojoj kući. A tamo sam i ja to veče, i par narednih sve zagledala oko kuće da se neko ne šunja. Valjda pod njihovim uticajem. I o ćebetu na prozoru sam na trenutak razmišljala, ali samo dok se nisam mrtva umorna srušila u krevet posle onakvog dana Eto, kako se jedno obično panoramsko razgledanje Bjelasice pretvorilo u avanturu koja se pamti i prepričava

Pisala sam već o ovome u temi u kojoj je najavljen događaj, ali ću pomalo nešto napisati i u ovoj mojoj temi. CF MOTO ADV SUMMIT 22-27.07.2025. Plužine Ovo je četvrti po redu ADV SUMMIT koji se organizuje u Crnoj Gori, a okuplja sve entuzijaste i zaljubljenike u takozvanu avanturističku vožnju, kako po asfaltu , tako i van njega. Naročito van njega . Ovaj događaj su osmislili i organizuju veoma uspešno supružnici Mirna i Đorđe, takođe zaljubljenici u motore. Svake godine je birana druga lokacija, uvek zanimljiva i atraktivna za vožnju po planinama, ali i za druženje. Ove godine za okupljanje su izabrane Plužine. Sam događaj , za razliku od prethodnih godina trajao je šest dana, pa je samim tim bilo i više vožnje, ali i drugih zanimljivih dešavanja. Bilo je interesantnih predavača, moglo se čuti svašta zanimljivo i novo. A to je privuklo i dosta učesnika koji su došli sa raznih strana, pa su tako svojim učešćem doprineli da događaj bude jako uspešan. Glavni pokrovitelj je bio CF MOTO, pa su se mogli testirati najnoviji modeli MT450 i MT800. Puno pažnje i truda je uloženo u ovogodišnji invent i on je zaista na zadovoljstvo i učesnika a i organizatora bio veoma uspešan. Ono što je meni naročito zanimljivo, to su vožnje. Ove godine su bile planirane tri vožnje, i mogućnost po želji da se vozi i četvrti dan. Iznenađenje su bile dužine ruta koje nisu ni malo naivne. Jeste kombinacija vožnje po asfaltu i off road, u odnosu pola, pola, ali za mene je vožnja svakog dana bio svojevrsni test izdržljivosti. Jako lepo i veoma naporno. Rute su pažljivo izabrane tako da pokrivaju sve ono lepo što treba videti i gde treba voziti u široj okolini Plužina. Pa se tako prvi dan vozilo po Durmitoru, ruta dužine 148 km. Ta ruta je ujedno sadržala i najteže deonice. Drugi dan se vozila Golija, 180 km. Meni potpuno nepoznati predeli i putevi. Zaista lepo ali dugačko, posebno po vrućem danu. Treći dan je bila Sinjajevina, preko Durmitora, dužina rute 210 km. Veoma dugačka ruta. Ja sam izvezla 180 km, sišla na asfalt i ostala u kvaru sa motorom. Tu mi je ostao samo povratak preko Durmitora do Plužina asfaltom, što sam vozila i ranije, tako da mi nije toliko žao . Ali četvrti dan nisam mogla voziti. Mada taj dan je i tako bio predviđen za odmor i druženje. Na vožnju su otišli samo Stavro i jedan momak iz Ukrajine. Ali, ni nama što smo ostali nije bilo loše. Neki smo se vozili brodićem po Pivskom jezeru, obišli pećinu i kupali u prelepoj zelenoj vodi. A neki su išli na rafting. Evo malo fotografija iz kampa i sa vožnji. Hava iz Holandije, Jasminka i kuca Rea iz Hrvatske. Kuca je suvozač na motoru. Ima svoju korpu i naočare . Vožnja preko Durmitora, prvi dan 148 km Svako je vozio svojim tempom. Ja sam uglavnom išla sama, po navici Šalim se, uglavnom zato što vozim sporije, naročito po asfaltu, a i navika je čudo. Ponegde se susretnemo pa nešto i prevezemo zajedno. Prutaš u pozadini, a na motoru Ines. Devojka je virtuoz na motoru, vozi relije i takmiči se. Ova tačkica dole je momak na MT450, sišao je niz neki kamenjar i vrlo uspešno se popeo. Baltrekka verujem znate Kanjon Nevidio. Puno je još imalo da se vozi, pa nismo silazili da napravimo bolje fotke. Jedna poteža kamena deonica u povratku. Ne deluje na slikama tako, ali bilo je povuci, potegni da se izađe. Simon Marčić pomaže Havi da pretera motor Ja sam taj dan izvozila svaki km treka, sve off road delove. A ostatak ove grupice se u povratku odlučio za asfalt jer je bilo i izgorelih lamela i slomljenih ručica kvačila na ovom nezgodnom delu. Golija, drugi dan vožnje, 180 km Jutro počinje sa ljubimcima na dva točka i sa četri nožice Kanjon Pive sa desne obale Golija Malo sam omašila rutu i produžila u planinu. Lep je put bio, ali nisam smela daleko jer je pumpa na više od 100 km a rezervno gorivo nisam nosila. Jesam litar, ali to je kao da nisam Pogled na Šavnik Pošćenjsko jezero Piva Zalazak sunca i poslednjih 15 km tog dana Treći dan, vožnja kanjonom Pive - tet, preko Durmitora severnim delom prstena , Sinjajevina i nazad preko Durmitora južnim delom prstena. Predviđena dužina rute 210 km, ja odvozila 180 km. Kanjon Pive Nedejano Kanjon Sušice Zminičko jezero Sinjajevina, uvek lepa Silazak na Tušinu I još jedan zalazak sunca, samo ovaj put do kraja ima još 60 km. Izvesno je da ću voziti po mraku preko Durmitora. Jeste asfalt, ali Beta nema dobra svetla a ja sam već preumorna. Naročito jer motor već zadnjih 80 km ne radi kako treba. Uspela sam da siđem sa planine, odvezem još jednu deonicu i stanem pored puta. Dalje nije moglo. Morala sam pozvati pomoć. Đorđe je sve organizovao a momci i devojke, pravi drugari, došli su autom i prikolicom po mene i motor. Akcija spašavanja je trajala do dugo u noć, svi su već bili preumorni, ali vratili su mene i beticu u kamp. I za kraj malo opuštanja uz druženje i zabavu. Ženski kružok Obilazak pećine Kupanjeeee I za kraj fotke za uspomenu sa veeelikim drugarima, Đorđem Ines i Mirnom Ludo i nezaboravno

Ja nemam, to je Vladin reon . On je trasirao rute oko Bg i vodio vožnje. Da napomenem da tu ima i nezgodnih deonica koliko se sećam, a nisam odavno vozila, pa je dobro voziti u društvu.

Završio se ovogodišnji ADV SUMMIT, pa da napišem par reči o tome kako je bilo. Kratko rečeno, bilo je sjajno! Organizacija, u svakom smislu odlična, od mene čista desetka Počev od izbora atraktivne lokacije za održavanje događaja, jako dobrog smeštaja i hrane, gostovanja brojnih interesantnih predavača od kojih se moglo čuti puno novih i zanimljivih informacija, pa do pažljivo izabranih ruta za vožnje po okolnim atraktivnim predelima za koje mogu reći da su bile pomalo i izazovne, kako po dužini tako i po sadržaju. Rute su bile kombinovane, asfalt i off road, dužine od 140 do 210 km. Vozilo se po Durmitoru, Sinjajevini, Goliji. Zaista jako dobre. Sve to doprinelo je da se ove godine na SUMMITU okupio veliki broj učesnika, zaljubljenika u avanturističku vožnju, iz različitih zemalja. Bilo je tu ljudi iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Srbije, ali i iz Holandije, Nemačke, Ukrajine .... Organizatori, Đorđe i Mirna, inače sjajni ljudi - lafčine, u saradnji sa CF Moto, pružili su nam jedno zaista nezaboravno iskustvo. Osim lepog druženja i dobre vožnje, imali smo priliku da čujemo kako se koristi navigacija uz pomoć roadbook-a, a ko je želeo mogao je to i da proba na vožnji. Takođe, naš Miloš Dišković je prezentovao DMD2, program za navigaciju u off roadu. Ne sumnjam da je prezentacija bila sjajna, ali joj ja sticajem okolnosti nisam prisustvovala Ko je želeo, imao je priliku da napravi test vožnju na nekom od CF MOTO motora ili kvadova, a za najmlađe je obezbeđena zabava na malim kvadovima. Da ne zaboravim da pomenem sada već domaćeg, Simona Marčića, koji je učesnicima prenosio svoja iskustva kroz kratke kurseve off road vožnje, a zatim se pokazano na poligonu uvežbavalo u vožnji prateći Simona i rutu. A pozadi, iza svih učesnika išlo je vozilo za podršku i medicinska ekipa. I mogu iz ličnog iskustva da potvrdim da ukoliko bi nekom zatrebala bilo kakva pomoć na terenu, pomoć je bila tu. Baš meni se pokvario motor nekih 40 km pre kraja rute, a već je padao mrak. U veoma kratkom roku je došlo do mene vozilo za podršku, i Stavra na motoru . Kako nismo mogli osposobiti motor da dalje nastavim na točkovima, iz kampa je poslato vozilo sa prikolicom po mene i motor. Puno hvala organizatoru na pomoći, jer je vrlo nezavidna situacija ostati u kvaru pored puta ( srećom ne u planini) a mrak već pada. Iako 40 km ne deluje puno, dok je auto stigao preko Durmitora i dok smo se vratili nazad u kamp, već je bilo dva sata iza ponoći. Ne mogu da ne pomenem i sjajnu frendicu Ines Stanić, devojku koja me je oduševila osim veštinom upravljanja motociklom , i svojim vedrim duhom i drugarskim pristupom. Ona je zajedno sa Mirnom i Mariom, došla po mene i motor da pomogne u spašavanju, iako je i za nju bio dug i naporan dan Šalu na stranu, htela sam reći da je organizator na sve mislio, pa i na mogućnost da nekom zatreba pomoć, a ako se to dogodi da istu najbrže moguće i dobije. Mogla bih mnogo toga još napisati. Utisaka ima jako puno. Dobra ekipa, sjajan program, lepe rute, fantastična priroda. Broj dana taman da se sve to u potpunosti oseti i doživi. A ljudi zaista sjajni. Evo malo mojih slika da se dočara atmosfera, a kada dobijem one profi okačiću i njih Đorđe Vlada iz CF Moto Stefan Rosner Simon i Stavra Rea ( pas), Ines i Jasminka. Inače, Rea se vozi na motoru svuda sa Jasminkom. Ima svoju korpu na mestu suvozača i naočare protiv vetra . Durmitor Prepoznajete li ovog Supermena? Naš drugar Miloš, baltrekk Pivsko jezero Smeštaj Kanjon Pive Kanjon Sušice Dan za odmor, vožnja brodićem Deo ekipe je išao na rafting, a mi na kupanje

Kada je @Skittles svraćao do mene, hteo je da dotegne lanac. U njegovom alatu nije bilo tog ključa ( 21), a nisam imala ni ja, sećam se da smo od mog rođaka pozajmili. Tako da verovatno nema, ali bolje će Nemanja znati, @Skittles. I da, čestitam kupovinu novog motora , da se sa njim lepo navozaš i budeš zadovoljan

Ove godine, otkako sam ponovo počela da vozim posle povrede, nikako da odem do Kapetanovog jezera. Sve hoću , ali nikako i da se desi Tome doprinosi verovatno i činjenica da ne mogu iz Velje Dubokog da izađem gore ili siđem tim putem, jer ga je zimus kako meštani ovde kažu, voda ponjela Pa ne mogu da napravim krug. Plus, iz Velje Dubokog mi je Kapetanovo jezero na 25 km od kuće, a okolo treba skoro 60 km da pređem, i istim putem da se vratim. Zbog jako oštećenog puta za Velje Duboko je i tet cg izmešten, pa sada ide sa druge strane, ispod Maganika. Ja sam volela da pravim krug, do Kapetanovog jezera recimo preko Maganika a povratak spust serpentinama u Velje Duboko. Lep je to kružić, od oko 90-100 km, zavisno od toga da li malo produžim po Moračkim planinama da se provozam. A po težini, sve u svemu ima težih deonica, malo ka Maganiku, a onda i spust u Velje Duboko. Fino se čovek zamori dok izveze ceo krug. Ali se i napuni energijom od svih prelepih vizura koje ga okruže na Moračkim planinama. Ako su kadrovi sa Bjelasice podsećali na površinu Meseca, ne znam sa čim bi se ovi sa Moračkih planina mogli uporediti. Procenićete sami. Vožnja je od prošle godine, početak jeseni. Najlepše vreme za vožnju ali i za sjajne fotografije. 01.10.2024. Krug, Pogledalo, Maganik, Lukavica, Moračke planine, Kapetanovo jezero, Velje Duboko, Liješnje ( dužina rute 96,3 km, najveća visina 1986 mnv) Pogledalo ( 1518 mnv), na putu ka Maganiku Ispod Maganika. Ne svraćam u katun, nastavljam ka Rekočici Na putu ka Lukavici posle rudnika boksita Ceo taj kraj ima sličnu podlogu. Putevi su uglavnom kamen ili kamen i zemlja. A i okruženje je slično. Uglavnom pusto, kameno, sa malo rastinja, a pojedini delovi su opustošeni požarima. Ali kad se stigne do Lukavice, pejsaž poprima potpuno drugi izgled. Mnogo pitomiji , nežnijih linija i većih otvorenih prostranstava. Lukavica, Veliki Žurim ( 2035 mnv) i Mali Žurim ( 1965 mnv) Odatle odmah produžavam na Moračke planine. A u povratku ću napraviti pauzu na Kapetanovom jezeru. A Moračke planine, meni možda i najlepše mesto u Crnoj Gori, posle Maganika. Verovatno zato što sam pristrasna Mesto na kom je motor zove se Krstac ( 1908 mnv) Tu odmah ispod je postavljen i krst. Vrhovi Moračkih planina: Lastva ( 2226 mnv) i Zagradac , Moračka kapa ( 2217 mnv) Putem, kroz Moračke dolove, može se produžiti malo napred do katuna koji se nalazi par serpentina ispod ove granične linije koju vidimo kao korito. Posle toga je kraj. Dole je ambis. Zapravo tom strminom teče reka Ratinja koja se na dnu kanjona uliva u Moraču, u njenom gornjem toku. Dole je Morača. Ono preko puta što vidimo kroz ovaj kameni prozorčić je Sinjajevina, njen južni deo. Ono iznad Konjevog laza ako se sećate da sam pisala, gde se popnem ispod tih vrhova najviše dokle ima puta. U povratku ka Kapetanovom jezeru, pogled iz tog pravca na Moračke planine. Prelepe vizure jel da? Kapetanovo jezero na visini od 1700 mnv Odatle krećem ka Veljem Dubokom i poznatim serpentinama sa pokretnim kamenom, koje se svake zime urušavaju. Nekada manje, nekada više, nekada opština u proleće popravi put, ali kako god bilo, uvek je izazovno tuda voziti. A pre početka spuštanja stajem još jednom da i sa te strane napravim još koju sliku kad je već dan izmišljen za fotografisanje. Crna Gora je stvarno lepa Tu dole je bio put za Velje Duboko. Trasa cg teta je do ove godine ( 2025.) tuda prolazila. Ovo je ujedno moja poslednja vožnja da sam prošla tim putem. Ili zapravo, još jednom sam sišla tuda krajem meseca, kada je ogromna kiša par dana kasnije, ne samo nanela veliku količinu kamenja na serpentine, već je u Velje Dubokom odnela čitavu jednu deonicu puta. Tet cg je izmešten okolo, a pitanje je da li će se stari put iz Velje Dubokog popravljati ili će se probijati novi, malo dalje, postojaniji na surove zime i velike vode. Ko je imao prilike da prođe ovom deonicom, ostaće mu u sećanju kao upečatljiva. A ima entuzijasta koji su i po ovako razrušenom putu silazili, ali to već izlazi iz domena bezbednog. A ima i onih koji su se zaglavili, pa su satima pokušavali izaći odatle. Tet je i zvanično sada prerađen, tako da ko krene da vozi u ovim krajevima, neće imati neprijatnih iznenađenja Krug oko Maganika, tako ga zovem

Došla je na red, da o njoj nešto napišem, jedna interesantna vožnja, vožena prošle jeseni. Potpuno novi predeli, meni sasvim nepoznati, sa fantastičnim vidicima i nestvarnim vizurama - Kanjon reke Tare. 27.09.2024. Kanjon reke Tare Ravnjak, Bistrica, Prošćenje , Karaula, Crvena Lokva, Grabova lastva, Rasova, Konjska lastva Goveđa glava. ( dužina rute 67,4 km, najveća visina 1786 mnv) Ovo je vožnja na kojoj sam bila gost. Vožnju je organizovao Slava, Rus koji živi i radi ovde u Crnoj Gori. A radi ono što najviše voli, vodi moto ture po crnogorskim planinama u okolini Bistrice, u kanjonu Tare. Slučajno smo se upoznali par nedelja ranije, kada sam vozila na Turjak i Margaritu. On je sa neka svoja dva drugara vozio , za svoju dušu ,tu po šumskim putevima. Susret je bio zanimljiv, jer ja obično vrlo retko srećem motocikliste, a ni jednom se nije dogodilo da pred mene odozgo iz šume banu tri Bete Malo je reći da sam bila iznenađena. Kada je prva sišla, ajde još nekako. Ali onda odmah za njom još jedna, pa još jedna . Auh pomislih, pa šta je ovo, fatamorgana. Odakle ovolike Bete odjednom ovde? Tako se upoznasmo. I oni su bili iznenađeni što mene vide samu. Dogovorismo se tada, da će me Slava pozvati na vožnju u kanjonu, čim bude imao turu, i da se vozim sa njima, a i da mi pokaže lepe vidike odozgo na kanjon Tare. I jeste, pozvao me je. Natovarila sam Betu na prikolicu i odvezla se do tamo. Mogla sam i preko planina, ali je već bio kraj septembra, kraći je dan i hladnije je ujutru. Ne mogu dovoljno rano krenuti da prevezem 70 km preko mojih brda i Sinjajevine i stignem u 10 h na vožnju. Da je bilo leto možda bih išla na točkovima. Ovako je Beta išla na prikolicu, pa polako stigosmo do Mojkovca, a odatle uz Taru do hotela Ravnjak, odakle je ruta startovala. Osim mene, tu su bila još dva mlada momka iz Nemačke. Oni su bili na proputovanju kroz Cg, obilazili su prirodne lepote i zanimljiva mesta, i ponegde zastajali da se spuste recimo zip lajnom, popnu na neki vrh ili sada motorima izađu na vrhove iznad kanjona. Momci voze motore ali nemaju veliko iskustvo u off roadu. Međutim , jako su se brzo i lepo snašli. A Beta xtrainer, motori koje Slave ima, je fin, pitom motor i lako ga je voziti. Iz Bistrice smo preko visećeg mosta prešli na drugu stranu Tare, a onda makadamskim putevima izašli do vrha kanjona. Tu smo vozili jednim delom po širokim lepim pašnjacima, a delom i kroz šumu. A bar na jedno tri, četri mesta smo izlazili na tačke uz liticu sa kojih je prelep pogled na Taru u podnožju i sam kanjon, ali i na Sinjajevinu preko puta. Viseći most preko Tare Tara Kada smo izašli gore adrenalin je već radio svoje Jedan od pogleda na Taru odozgo Slava i ja Deonica kroz šumu. Bilo je mokro od kiše prethodnih dana i pomalo klizavo. Crvena Lokva, tu ima i katuna Lepi, prostrani pašnjaci E, ovo je već jedan fini vrh na rubu kanjona. Ne vidi se reka dok se baš ne priđe ivici, ali je lepo i neobično mesto. Kanjon Tare, a preko puta Sinjajevina Tu srećemo jednog rendžera koji nas upućuje na još bolji vidikovac. Doduše na privatnom je imanju, ali pripada njegovim rođacima. On nas prati do mesta gde je bukvalno ivica, a dole ambis i u njemu Tara vijuga. Ova linijica dole je asfaltni put od Mojkovca do mosta Đurđevića Tara. On je već dve godine zatvoren i u rekonstrukciji zbog odrona. Odatle smo krenuli gore, baš sa te krivine A sve ono iza njega je Sinjajevina. Bilo mi je veoma neobično da gledam Sinjajevinu iz te perspektive, odozgo. Svi ti pejsaži, odakle god se pogleda, ostavljaju baš snažan utisak. I još jedan vidikovac. Ovo dole je Tara. Fotografije ne mogu ni približno da dočaraju fascinantnu sliku koja se sa ovih vidikovaca pruža. Momci su potpuno oduševljeni lepotom kanjona i uopšte prirode u tom okruženju. Malo dalje još ivica i lepih pogleda A onda se polako preko pašnjaka vraćamo do puta kojim ćemo se spustiti nazad do Tare. Dan je bio prepun lepih utisaka, nestvarnih vizura i novih poznanstava. To toliko napuni energijom, da mi posle raspremanje, pakavanje motora i povratak kući , nisu ni malo teško pali. Čak sam svratila do perionice usput, da Beticu posle tako sjajne vožnje častim jednim lepim pranjem

Još jedna lepa vožnja od prošle godine, po Bjelasici. Već je bio kraj leta, poslednji dan. Sunčano, ne previše toplo, baš kako treba. A boje kojima je priroda obojena, videćete i sami, ono je nešto nestvarno. Eto, ne znam kojim bih drugim rečima to opisala. Neki kadrovi, i sada dok ih gledam , čine se kao da nisu slikani na ovoj planeti. 21.07.2024. Bjelasica - katun Vranjak, Zekova glava ( 2122 mnv), Pešića jezero, Crna glava ( 2139 mmv) , Biogradsko jezero ( dužina rute 127 km, najveća visina 2100 mnv) Ruta je uglavnom poznata, sa izletima na vidikovce odakle se pruža pogled na jezera i okolne vrhove. Katun Vranjak Zekova glava sa repetitorom, u pozadini Pogledajte pejsaz, i sve te boje. Neću puno pisati o ovoj vožnji jer slike govore mnogo više od onoga što bih ja mogla reći Pogled na Pešića jezero ( ono je u kotlini ispod Zekove glave) Crna glava ( 2139 mnv), najviši vrh Bjelasice ispred mene i psa Pešića jezero viri, Zekova glava ( 2122 mnv), Troglava ( 2072 mnv), a na horizontu iza Komovi Beta i Crna glava Ovo je mesto sa koga se vidi Šiško jezero i obronci Bjelasice ka Mojkovcu I Beta voli da pogleda jezero A i ja sam zadovoljna svim doživljenim tog dana, pa mogu malo i da odmorim na mekanoj travi. Na putu ka Biogradskom jezeru još raznih lepih boja i uživanja za sva čula. Biogradsko jezero Ruta Hod po Mesecu, mogla bih tako nazvati ovu fotografiju.

29.07.2024. Kolašin, Potočka gora, katun Potoci, Bjelasica - krug od skijališta Kolašin 1600, ispod Ogorele glave ( 1988 mnv), Melajski strug ( 1831 mnv), naselje Breza - Kolašin ( Dužina rute 112 km, najveća visina 1996 mnv) Ranije sam pisala kako sam u dva navrata prethodne jeseni pokušavala da spojim rutu iz pravca od Breze, preko Melajskog struga, sa skijalištem, ali nisam uspevala da pronađem najbolju liniju po kosini ispod Ogorele glave. Zapravo taj deo nisam ni pokušavala da vozim jer je kosina previše strma , pad bi značio verovatno da motor ostaje tu, a nisam uspevala da uočim tragove recimo kvada, pa njih da ispratim. Sasvim slučajno mi je pošlo za rukom da zatvorim taj krug ovog dana. Do Kolašina sam vozila uobičajenom rutom, jednom od par varijanti grebenom preko puta mene, a od Kolašina nekoliko kilometara asfaltom, do skretanja za Potočku goru. To je dosta lep put za vožnju. Penje se makadamskim putem kroz šumu , levom stranom Bjelasice , a skretanje na njega je nekih 2,5 km pre donjeg ski centra. Taj put se inače spaja sa glavnim makadamskim putem preko Bjelasice, odmah na njegovom početku iznad gornjeg skijališta. Ali ja volim malo iznad katuna Potoci da se odvojim, i kroz šumu uzbrdo da izbijem na jedan neimenivani vrh, odakle je lep pogled. Pogled sa neimenivanog vrha ( 1829 mnv) na skijalište i Zekovu glavu Vrh levo, na slici ispod, je Ogorela glava. Kosinom ispod nje ću kasnije proći. Prvobitna namera mi je bila samo da se popnem usponom do ispod vrha, to sam i ranije izlazila. Pa da sa te strane osmotrim da li bi se moglo, i kuda proći kosinom. Ali ovaj put uočavam tragove kvada. Kad su mogli oni tuda, mogu i ja. Odlučujem da pokušam. I uspevam. Kosina nije idealno ravna, ima rastinja sa tvrdim korenjem, a ima i rupa. Sve to treba pažljivo zaobići da negde ne zapnem i preturim se. Jako bi bilo teško tu da sama podignem motor. A pomoći u tom delu planine nema. Srećom , nije ni bila potrebna . I evo me, Ogorela glava ostaje iza mene. O, kolika je to radost bila Da li ću ponoviti? Ne znam. Ali i ovaj jedan prolazak meni zlata vredi. Odmah desno, dole su Zenjilove rupe Pod naletom energije posle ovog uspešnog spajanja rute, odlučujem da produžim malo napred, do još jednog malo nižeg vrha , koga sam ranije videla, ali nisam išla do njega. Kad tamo, bingo. Potpuno neočekivano otkrivam da se sa te tačke vidi Biogradsko jezero u podnožju. Auh, kakav uspešan dan. Kako je samo malo potrebno za sreću Ovo je još jedan usputni vrhić A onda dolazi Lica ( 1893 mnv) A sa nje se pruža pogled na Biogradsko jezero, ušuškano dole, u gustoj šumi . Jako me je obradovalo otkriće ovog vidikovca. Od Ogorele glave, ovom grebenskom linijim sam došla do Lice U povratku, pre strmog spusta do Melajskog struga Odatle silazim u Brezu i zatvaram krug. Još uvek imam energije, pa i preko mojih brda pravim krug, da se ne vraćam istim putem. Kakav sjajan dan! I dva meni značajna otkrića, spajanje kosinom ispod Ogorele glave, skijališta i Melaje, i pronalaženje vidikovca iznad Biogradskog jezera I sve to potpuno neočekivano. Tako je još slađe

Da ne ostane nedovršen povratak sa Bandžova i ADV SUMMIT-a. 07.07.2024. Povratak, Bandžov, Vrelo Ibra, Košutina lokva, katuni Petkov do i Zagorska lokva, Skrobutača, katun Luke, dolinom Kaludarske reke, Ržanica, pokušaj preko Vlašiča da izađem na grebenski put - bezuspešno, drugi pokušaj preko Suve glavice - uspešan, grebenskim putem isto kao u dolasku do Andrijevice, i istim putem nazad do kuće. ( dužina rute 149,7 km, najviša tačka 1876 mnv). Sa ove vožnje nemam puno fitografija. Dugačak je bio put do kuće, kasno sam krenula, a umor od prethodnih dana me je sustizao, pa sam manje stajala a više vozila. Trebalo je pre mraka stići kući. U povratku sam planirala da vozim jednu deonicu novom rutom za koju nisam sa sigurnošću znala da li je u celosti prohodna. Ruta je zanimljiva, ima tu i tamo nekih nezgodnih detalja, ali sve u svemu je ok. Put koji se spušta do Kaludarske reke je pomalo propao, na dosta mesta je izbrazdan dubokim kraterima koji se moraju zaobići. Priroda je i dalje prelepa. Red pašnjaka, red borova. Od Kaludarske reke trebalo se ponovo popeti na greben samo sa druge strane. Na mapi taj put postoji. U praksi on pri vrhu postaje zarastao i vidi se da se odavno ne koristi, čak ni za drva. Već se tu naziralo da neću moći da prođem. Ali kad sam dotle došla pokušaću koliko god bude moguće. Ne volim da se vraćam, posebno ako to nije malo. Provlačila sam se kroz šipražje uporno dok god je puta bilo. On je u jednom momentu krenuo nizbrdo, niz stranu i vrlo brzo potpuno nestao. A falilo je manje od 100 m da izađem na glavni grebenski put. Ali iz te tačke to apsolutno nije bilo moguće. Put je sigurno ranije postojao, a sada je tu gusto drveće i velika kosina. Ništa, ne mogu tu proći. Moram se vratiti nazad do račvanja, pa da probam drugim putem da izađem na greben. Taj put na mapi nije spojen sa grebenskim, ali moram pokušati jer u protivnom zaista imam mnogo da se vraćam nazad a pitanje je i kuda bih dalje a da ne moram asfaltom. Dolazim do tačke gde se na mapi put završava. Vidim probijen je baš strm šumski put za drva pravo naviše. Zemlja je dosta mokra od prethodnih kiša. Sve to nije baš idealno, a kada se doda i to da je motor natovaren, postoji ozbiljna mogućnost da tu padnem i ne uspem da izađem. Merkam uspon par sekundi i zaključujem da moram odlučno da krenem na gore, bez premišljanja, jer ako usporim ili proklizam, ne mogu zadržati motor na takvoj klizavoj uzbrdici. Put je neravan, izbrazdan kamionskim gumama, a ima i grana, ali izlazim. Bilo je gusto, ali sam ipak uspela. Kakvo olakšanje što ne moram nazad. Jer to bi dovelo u pitanje da li ću uopšte uspeti da se tog dana vratim kući. Sada je sve mnogo lakše, a i izvesnije, jer sam dalje tim putem već prošla. Otežavajući faktor je što sam u traženju puta izgubila puno vremena i dosta je kasno, a imam još 80-90 km preko planina, do kuće. Već je jasno da će me mrak uhvatiti, ali bar da to bude što bliže kući. Na vrh onog brda gde je šuma sam izašla A na onaj dole put se uključujem Izlazak na poznato je možda delovao da se previše opustim, pa kad sam već stigla do onih raznih glava, pravim grešku u manevru kod stajanja i motor mi pada. Nedelja je popodne. Neposredno pre toga sam se mimošila sa nekim terenskim autom koji je odlazio sa planine. To je jedna od onih situacija, kada ste toliko umorni da ne možete podići motor ni uz pomoć dizalice. A vreme curi, dan odlazi. Da situacija bude još apsurdnija, jednog momenta posle dosta muke, donekle podižem motor, ali nedoviljno, i on ponovo pada. Ne vredi, nemam snage. Potpuno sam iscrpljena. Vadim aktivnu vodu, energetske čokoladice, skidam štitnike, sve, u nadi da ću povratiti snagu. Ali, ne mogu podići motor, šanse nema. I onda, kada sam već izgubila nadu nailazi neki golf. Staju ljudi, moraju jer motor leži poprečno na putu, i pomažu mi da ga podignem. Ljudi su zbunjeni i situacijom a i mojom pojavom tu, pa ponavljaju, nemoj brzo da voziš, da ne padneš ponovo. Objašnjavam im da mi je motor pao u stajanju, ali da inače i ne vozim brzo, ali ne shvataju. Njima je i dalje razlog toga što motor leži na putu, taj što sam brzo vozila Zahvaljujem na pomoći i žurim dalje. Žurim polako Kada siđem u Andrijevicu i tamo se osvežim i odmorim, moraću da odlučim, da li da tu prekinem vožnju i negde prespavam, ili imam dovoljno snage da vozim još 70 km, gore, dole, pa opet gore dole po planini do kuće. Ako odlučim ovo drugo, zaista ću morati brzo da vozim, da stignem bar do mojih brda preko puta kada padne mrak. Beta ima užasno slaba svetla. A i ja loše vidim. Znači ako moram po mraku to može samo po dobro poznatom putu i to što kraće. U Andrijevici na pumpi sipam gorivo, pijem hladne sokove , jedem sladoled i to je čini se dovoljno da se malo oporavim. Ipak idem dalje, pa ću kod Kolašina još jednom videti kakvo mi je prolazno vreme. Uz par kraćih stajanja stižem kući tog dana. Iznad Vranještice, još je dan U mojim brdima sunce je već na zalasku Poslednje kilometre vozim po mraku ali stižem u jednom komadu. Uh kakva je ovo vožnja bila gledano sveukupno. Prešla sam preko planina čitavu rutu od kuće do Rožaja, i isto tako se vratila nazad. Sve je bilo savršeno, ako se izuzmu ova dva mala peha u povratku. Mada se i ono spajanje puta sa grebenskim uspešno završilo. Možda ne na planiranom mestu, ali nisam se morala vraćati. Ovo putovanje je bilo višestruko značajno za mene. Bio je to test, mogu li isplanirati i izvoziti sama, jednu sasvim novu podugačku rutu preko planina koje ne poznajem. U neku ruku i test izdržljivosti, i za mene i za motor. Test koji smo obe uspešno položile Jako je dobar osećaj sada kada i iskustveno znaš koliko i šta možete ti i tvoj motor zajedno Možemo. Mogu. Ali je ipak preporučljivo za neke duže vožnje tog tipa, po nepoznatim putevima i terenima voziti u društvu. Svašta može da pođe naopako, a često signala nema, kao ni ljudi. Ali divljih životinja ima Na sreću se ne može računati svaki put. A može da se desi situacija gde popravnog nema. Sve su to činjenice, ali .... Možda ne vozim neke dugačke vožnje u kilometrima i danima, ali i dalje vozim sama. Toliko već dugo vozim sama da mi je to postalo navika. Čak hvatam sebe da kada dogovaram vožnju sa nekim, da mi to na neki način predstavlja opterećenje, remeti mi ritam pa i komfor, da krenem kada hoću, vozim kako meni odgovara, stanem koliko puta želim ili ne stanem... Hm, postala sam pravi pustinjak u ovoj mojoj nedođiji. A, nije ni to loše, ali nije za svakoga Slika sa polaska, momci vežbaju neke egzibicije . Oni još ne kreću. Samo ja, jer me je čekao put preko brda i planina do kuće

15.07.2025. Ruta većim delom ista kao na prethodnoj vožnji, sada vožena u suprotnom smeru, sa jednom potpuno novom deonicom u središnjem delu. Štavanj, Poljanice, Širalija, Trebešica, Ljevorječe Tuzi, Uvač, Sjevernica ( dužina rute 70,6 km, najviša tačka 1422 mnv) Kada smo na prošloj vožnji drugar i ja svratili u Poljanici na kafu kod one porodice, komšija koji se takođe tu zadesio, pomenuo je neki put , dva kilometra dalje kojim se silazi u neko meni do tada nepoznato selo, odakle se kaže može izaći do železničke stanice Trebešica, a odatle i do Ljevorječkih Tuzi. U tom momentu nisam obratila pažnju na to što je čovek rekao, možda sam bila i umorna, a možda sam mislila da priča o putu do nekih sela, pa ga nisam detaljnije pitala. A nisam ni zapamtila ime tog prvog sela osim da počinje na slovo Š. Tek kada sam došla kući i malo pogledala mapu, shvatila sam da je taj put zapravo jako zanimljiv ukoliko bude dobar, jer bih tako izbacila sa ovog kruga jednu deonicu po asfaltu, a dobila bih novu koja se preko planine prvo spušta do reke a onda sa druge strane i penje. Na mapi sam mogla naći deo puta od Trebešice do Ljevorječkih Tuzi, ali prvog dela puta nije bilo. Niti sela čije ime počinje sa Š. I tako, kad sam jednom o ovom putu počela da razmišljam kako ga moram naći, ta misao mi više nije dala mira A ovi ljudi koji bi mi mogli dati bliže informacije su još danas bili gore u vikendici. Pa sam tako rešila da danas ponovim vožnju u nadi da ću uspeti da nađem taj put. A kada ga pronađem, da će biti dovoljno dobar i ne previše strm, da mogu njime i proći. Na putu do Poljanice, srela sam još jednog meštana koji je znao da mi kaže i kako se zove selo na Š, Širalija, i gde za njega da skrenem, i koga da tražim u tom selu da me uputi ka tom novom probijenom putu za Trebešicu. A srela sam posle , sada već mogu reći poznanika Vlastu koji mi je sve to potvrdio. Lako nalazim to skretanje za Širaliju. Tuda sam prošla mnogo puta ali nikada nisam produžila, jer sam mislila da je to samo prilaz kući. A ono, kakav božanstven put. Put je sređen i nasut ali veoma zanimljiv za vožnju. Sa 1300 mnv se serpentinama spušta na 900 mnv gde je praktično bio kraj ovog puta u selu Gornja Širalija kod kuće Adžića. Serpentine su sa unutrašnje strane planina, pa se ima osećaj kao da se spušta u rupu. Zapravo i jeste tako. Kod te poslednje kuće, koja deluje kao da je na kraju sveta, stajem da pitam domaćina šta dalje. Ne smem ni da pogledam iza jer već naslućujem da je dole veoma strma provalija u koju po svoj prilici ja treba da siđem. Domaćin je vrlo ljubazan, nudi me sokom i pokazuje sav ponosan to novo parče puta koje kako kaže nedavno probijeno, a silazi do sela Trebešica. Ja ga pitam kakav je put, ne bih sama da se spuštam ako ima kakvih problema. Ma, kaže, dobar je. Uzak, malo strm, ali prođe on džipom. Jedino je kaže, malo problem što su bandere od struje popadale, pa su žice nisko iznad puta, ali može se proći. Gledam ja početak puta, uh ne uliva mi baš poverenje. To je šumski put uz liticu, strm, sa serpentinama pod uglom od 360 stepeni, i pod nagibom. A posle će se ispostaviti na par njih došlo je do sleganja zemlje, pa je nagib bukvalno ka provaliji. Srećom put je dug samo 2 km. Krenula sam ja njim, ali moram to ponoviti, samo u suprotnom smeru. Kako nisam znala šta da očekujem, a zeznuto je baš, na dve serpentine sam morala stati i polako skrenuti da slučajno ne odletim dole. A žice od struje su posebna priča. Toliko su nisko da sam se saginjala da ih ne zakačim. Posle sam tek čula da nema struje kroz njih. Vrhunac je bio kada sam kormanom zakačila neki koren koji je virio iz zemlje u kosini, i umalo od tog udarca da odletim u provaliju. Ali siđoh u komadu. Pod stresom, ali siđoh. Posle ću zakačiti sliku izihipsi da vidite kuda su oni probili taj put. Samo teško da će on tu dugo potrajati. Previše je strma strana, odroniće se i tonuće, to se već vidi. Nisam slikala ništa tu. Fokus je bio da siđem bez problema. Posle dalje je ok put, zemljani ali širok i ne ide onako uz liticu. Penje se i on na istu visinu samo sa druge strane, ali nije problematičan. U podnožju se prelazi reka. Rekli su mi da je to Sjevernica u gornjem toku. Ali po mapi nije. Možda neka njena pritoka. Dilema, da li levo ili desno. Niko mi nije rekao da ima dve Širalije Taj fini nasuti put kojim se spušta do Širalije Sjevernica koja to nije Ovo je već na drugoj strani , put za Ljevorječke Tuzi Pruga u Trebešici, malo je granje zaklanja Ljevorječke Tuzi Dalje se vraćam delom teta od Uvača ka Sjevernici, nizbrdo. Kroz šumu je lepo, sveže. Iako sam tuda prošla pre samo dva dana uzbrdo, voziti nizbrdo istom tom trasom, nije ni približno isto. Bar meni. Put inače ima u nekim delovima vododerine, a onaj deo sa kamenom koji je i tako problematičan, ove godine je još gori. Nizbrdo voziti tim putem zahteva baš puno koncentracije, da se izabere dobra putanja i koliko toliko zaobiđu duboke brazde, ali i stalno se stiskaju ručice kvačila i kočnice, pa šake brzo zabole. Posle kamenjara sam stala na jednom ravnom delu da odmorim. Kad odozdo naiđoše dva momka iz Austrije, voze tet. Tu smo malo popričali. Njima je baš bilo zanimljivo što su me sreli samu. Posebno na ovoj deonici koja je jedna od težih na Cg tetu. Ben, momak koji je vozio prvi, dva puta me upozorio na kratere na putu na koje ću naići. Džabe sam ja njemu govorila da znam kakav je put, da sam prošla prekjuče, dečko je uporno insistirao da budem obazriva. Lepo od njega A ono jeste, zaista sam se pomučila da siđem. Dal zbog umora koji me je stizao, dal zbog toga što ovu rutu prvi put ove godine vozim u tom smeru, nizbrdo, ne znam. Ali jeste mi bilo teško da sve te rupe zaobiđem Posle tolikog lomatanja preko svih tih brda, odlučujem da siđem do Sjevernice ( one prave), nadajući se da je svežije pored reke. Ali nije bilo. Mada jeste lepo. Ruta Nova deonica ulazi u planinu, umesto dela gde se vozi i asfaltom Pogledajte kuda su oni probili taj šumski put, vidite kako su guste izohipse Ali, sada znam još jedan način kako preko ovih planina mogu preći na drugu stranu, i obrnuto. Mada ova opcija će biti samo za iznimne, specijalne prilike, kada sam raspoložena za egzibicije i kada je zemlja potpuno suva

06.07.2024. vožnja u lokalu u okviru događaja. Košutina lokva, Cmiljevica, pa sa druge strane magistrale ka granici sa Srbijom i nazad u Rožaje. Lep krug od nekih 76 km. Priroda u ovom delu Crne Gore je zaista prelepa. Svega ima, od prostranih zelenih proplanaka sa pašnjacima, do visokih gustih četinarskih šuma. Lepota! Čovek pred takvim darom prirode ne ostaje imun. Kada jednom to doživimo, neminovno nas zauvek promeni. Svaki boravak u prirodi, aktivno učešće, bilo pešačenjem ili vožnjom ili na neki drugi način, vraća nas korenima, približava onom možda zaboravljenom, spokoju ali i sreći, srži lepote ali i ljubavi, jednostavnosti a ujedno i suštini. Ova vožnja je zaista bila lepa. Osim što smo upoznali nove fantastične predele, bilo je vremena i za druženje, predah u dubokoj hladovini ispod četinara, ali i za smeh. Kako drugačije kad je dobra ekipa na okupu u tako lepom prirodnom ambijentu. Smeh je uvek pravi pokazatelj dobrog raspoloženja. A tog dana ga je bilo na pretek Dermando Ovaj bagi nas je vodio po prelepim predelima u okolini Rožaja. Nisam ni znala kako brzo može da ide ovaj zvrk, i prolazi svuda, čak i sa ćelavim gumama. Ponovo Košutina lokva Neko vozi u krug oko jezerceta A neko odmara u dubokoj hladovini ... I gleda kako se zaista vozi motor Cmiljevica Pogledajte te prelepe visoke četinare Luški katun E, ovde Simon preskače hrpu balvana sa velikim Dukatijem, a momci mu pomažu da siđe a da ne završi naglavačke na zemlji. Široka prostranstva pod pašnjacima Ja Evo me, stižem za dva minuta I na kraju dana ponovo nestvaran zalazak sunca Dermando ispod Hajle u smiraj dana I nešto što sam videla čini mi samo u ovim krajevima, krovovi koliba su prekriveni travom.

13.07.2025. Krug, Prekobrđe, Sjevernica, Zečka, Uvač, Ljevorječke Tuzi, Slacko, Štavanj ( 76 km, maksimalna visina 1465 mnv) Drugar i ja smo danas napravili fini krug po planini preko puta. Od ideje da vožnja bude lagana i opuštena, na kraju završismo na delu teta preko Sjevernice, koji je od svih potencijalnih uspona preko puta zapravo i najzahtevniji. Plus sam ja htela da izađemo i na Zečku ( 1420 mnv), jer sam je prethodni put preskočila. To se pokazalo kao ne baš najbolja ideja, jer je put do vrha toliko zarastao da se jedva prolazi. Plus je trava na završnom usponu jako visoka pa se uopšte ne vide rupe koje su uglavnom divlje svinje kopale. Drugar je imao dosta potrošene gume, pa se na sam vrh popeo na kraju peške Meni je ova ruta poznata, vozila sam je dosta puta. Ali on nije. Malo me je brinuo izbor rute. Pitala sam se kako će na kraju sve to da se završi, da li će reći da nisam normalna i da više sa mnom neće voziti. Ma ne samo voziti, nego verovatno neće ni razgovarati . Srećom, druga polovina puta mu je više legla, pa je na kraju ipak bio oduševljen vožnjom U povratku smo svratili na kafu i sok kod domaćina kome se uvek javim kada tu prolazim. To nas je povratilo u život u zadnji čas, obzirom da smo nekako zaboravili vodu da ponesemo. Po ovoj vrućini Yamaha se uspešno izborila sa usponom iz Sjevernice Teži deo puta ostaje iza nas I evo nas na vrhu uspona Zečka ( 1420 mnv) Mnogo volim da se popnem na ovaj vrh. Nije mnogo visok ali ima prelep pogled. Nekako se osećam baš dobro svaki put kada izađem tu. Ona tačkica na livadi dole je Yamaha. Ipak joj je uspon uz travnato brdo bio previše, pa je ostala dole da sačeka. Ali zato betica kao skočica, izlazi svuda Prosto mi je neobično da vidim sebe na slici , a da nije selfi Motori još jednom poziraju sa Komovima u pozadini Lep krug. Dobra je to vožnja bila. Iako ima pomalo i asfalta, ruta je zanimljiva i aktivna, zahteva stalno angažovanje. Uspon iz Sjevernice je strm, ima i vododerina , a sa druge strane spust u povratku, sa Štavnja, je dobar put ali sa puno serpentina, pa mora dosta da se radi . Sve u svemu, dobra vožnja i lep dan.

Izgleda baš dobro pod snegom

05.07.2024. Uspon do planinarskog doma Grope ( 1900 mnv) ispod same Hajle i spust pešačkom planinarskom stazicom nazad u Dermando. Dužina rute, 52,3 km, najveća visina 1962 mnv Posle dugačkog i napornog putovanja preko planina, do Bandžova, te noći spavala sam kao beba. Na visini od 1450 mnv, noći su dosta sveže i u julu mesecu. Ali se zato fenomenalno spava i baš dobro odmori, pod uslovom da si dobro pokriven Za prvi dan događaja , predviđeno je par prezentacija i kraći kurs off road vožnje koji je držao slovenački Dakar reli vozač, Simon Marčič. A posle toga smo imali slobodno vreme za druženje ili kako ko želi da provede. Nas par enduraša iz Cg, koji se poznajemo od ranije, dogovorili smo da u toj pauzi do večere pokušamo da pronađemo put do planinarskog doma Grope. Do njega od Dermando doma gde se mi nalazimo vodi pešačka staza kroz šumu, ali je strma , sa kamenim stepenicama i vrlo teška za motor. Za neki hard enduro bi bila idealna Međutim, čuli smo da iz Rožaja, kada se krene u pravcu ka Ahmici ima put kojim džipovi izlaze do Grope, samo niko nije tačno znao da nam kaže kako da ga pronađemo. Ja sam preuzela na sebe da potražim na mapi moguću rutu, obzirom da mi je juče dobro išlo rutiranje do ovde. Ali, ispostaviće se da nisam u tome bila baš uspešna ovog puta, obzirom da se gradi novo skijalište na Ahmici, pa je i put u tom pravcu asfaltiran, a mnogi poprečni zemljani putevi su presečeni ili zatrpani. Ali pre nego pređem na vožnju, koja nas je ispostaviće se, odvela u pravu avanturu, malo da se osvrnem na kurs enduro vožnje. Ispostavilo se, suprotno mojim očekivanjima, da je Simon jedna zaista dobra i neposredna osoba. Sa njim je lako komunicirati, a što je najvažnije, svakom učesniku je pristupao krajnje posvećeno i trudio se svima da odgovori na sva moguća pitanja. Nije mu bilo teško i nekoliko puta da pokaže istu stvar, ukaže na greške, sve dok svima sve nije bilo jasno Evo par slika sa poligona Vežbamo pravilan položaj oslonca na fuzastere Zatim, malo u praksi primena teorije A onda Simon pokazuje kako bi to zaista trebalo da izgleda, na mojoj beti Zabavno je bilo i veoma korisno čuti sve te stvari od nekoga ko zaista ima znanje a ume i želi da ga prenese. Posle završenog poligona, nas pet, šest smo krenuli da potražimo put za Grope. Silazimo nazad do vrela Ibra, pa asfaltom do Rožaja, a onda nekom uličicom desno, ponovo asfaltom vozimo u pravcu ka Kosovu. Ja idem prva prateći rutu koju sam prethodno iscrtala. Negde na polovini tog novog asfalta za skijalište trebalo bi da se odvaja putić desno za Grope. Ali, njega nema. Vraćamo se gore, dole tražeći skretanje. Ali, nema. Pitamo neke ljude usput i oni nas upućuju do doma, ali pogrešnog doma. Do planinarskog doma Ahmica koji se nalazi na kraju asfalta. Tu vidimo neki zemljani put na gore, i odlučujemo tuda da krenemo. Put obećava. Iako ne vodi na Grope, lep je za vožnju. Prvo ide kroz šumu, a onda izbija na proplanak gde se zapravo nalazi granična linija sa Kosovom. Silazimo sa motora i peške idemo do graničnog kamena. Odatle se pruža pogled na livade i proplanke na Kosovu, a vidimo i kućice u daljini. Ako bi desno putem produžili, mogli bi bliže prići Ahmici, ali preko teritorije Kosova. U tom trenutku nismo videli tehničke puteve koji su probijeni do vrha ski staze. Stavro i njegov Mad Max Norden Kod graničnog kamena sa Kosovom Sa proplanka se istim putem vraćamo na asfalt. Mene i dalje muči onaj putić koji nismo našli, pa polako vozim i gledam levo. Ostali su već odmakli. I onda ugledam tablu Vidi se odmah da to nije put za motor, ali meni đavo ne da mira, pa silazim preko povećeg ivičnjaka da osmotrim put. I krećem malo njim naviše, ali ne može se tuda definitivno. Put je samo za planinare. Jedva se okrenuh da se vratim nazad. Momci me čekaju. Zapravo njih troica. Ostali su rešili da se vrate u bazu. A Filip se u međuvremenu raspitao i dobio smernice kuda do Grope. Malo lutamo, malo kroz tuđe imanje vozimo, ali izlazimo na pravi put. Put je dosta loš. Ima i krupnog kamena, i razlokanih deonica, kasnije i dubokih bara, ali izlazimo svi do vrha. A pre toga na novi prelepi proplanak odakle se lepo vidi Ahmica. Ahmica iza nas, a Nemanja demonstrira radost, valja se po putu A levo ispred nas počinje greben Hajle Uskoro stižemo do prevoja odakle se u podnožju vidi naš cilj, planinarski dom Grope, a iznad njega moćna velelepna Hajla. Spuštamo se do doma Negde dole u podnožju je Dermando Kod mene je euforija na vrhuncu. To je zato što još ne znam šta me tek čeka Momci odmaraju pred spust A spust je katastrofa. Strma, kamena staza sa kaskadama i tako u dužini od 500 m Meni je beta i tako visoka. Na ovakvim nagibima gde je potrebno oslanjati se stopalima o zemlju, ja ne mogu proći. Ali momci su pritekli u pomoć pa su Stavro i Filip prvo spustili svoje motore, dok je Nemanja sve vreme bio sa mnom. Onda su se peške vratili da nam, odnosno meni pomognu. Uz njihovu pomoć i beta je časkom sišla niz tu nezgodnu deonicu. Jako zanimljiv dan, i prava avanturistička vožnja. A u društvu je sve to bilo mnogo lepše i veselije. Drago mi je da smo na kraju našli put do Grope i izašli ispod same Hajle. Nekom prilikom bi bilo lepo i popeti se na Hajlu peške. Doduše, ćerka i ja smo krenule kasnije tog leta u poduhvat pešačenja na Ahmicu, ali nismo uspele da se popnemo do vrha, jer nas je uhvatilo strahovito nevreme i grmljavina, da smo jedva živu glavu izvukle Bile smo prepešačile više od pola puta kada je krenulo nevreme. Mogu vam reći da nije uopšte naivno kada gromovi krenu da udaraju u planini pored tebe. Tako da uspon na Ahmicu takođe ostaje za neki drugi put. A što se vožnje motorom tiče, to je bio pun pogodak Jako lepo iskorišten dan u dobrom društvu.

Još jedna zanimljiva vožnja od prošle godine. Zapravo, ovo je više mini avantura u solo varijanti Početkom jula prošle godine je organizovan događaj koji okuplja vozače adventure motocikala i sve ljubitelje istih. Mesto dešavanja je bilo nedaleko od Rožaja, ispod planine Hajla u domu Dermando na Bandžovu. To je treća godina za redom kako se takvo okupljanje organizuje u Crnoj Gori, na različitim planinama . Svaki put sam želela da prisustvujem, ali se uvek nešto isprečilo. Počev od povrede prve godine kada je skup bio u mojoj blizini, na Bjelasici, pa iznenadnih gostiju sledeće godine kada je organizovano na Vojniku. Konačno sam prošle godine uspela da se uklopim i odem na okupljanje. E sad, to je na sasvim drugom kraju Crne Gore od mene, koji uopšte ne poznajem u smislu enduro puteva preko planina, a ideja mi je bila da na točkovima odem do tamo , sve off roadom sa minimalnim korištenjem asfalta. Do Andrijevice sam znala puteve. Neposredno pre toga sam još jednom otišla da potvrdim put kojim ću voziti do Andrijevice, da ne bude iznenađenja jer je trebalo poznatim trasama što brže proći, da ostane dovoljno vremena za one puteve kojima prvi put trebam da prođem, a praktično nemam informaciju da li su prohodni, da li je uopšte moj izbor rute samo na osnovu mape bio onaj pravi. Jedan deo puta i posle Andrijevice sam donekle poznavala. Jednom sam ga prošla, ali ne sama. Međutim, baš uspon iz Andrijevice dok se ne popne na visoravan je u nekim delovima dosta strm, pa sam želela da izbegnem taj put, što je značilo da će i taj deo rute biti nov. Bitno je bilo da cela trasa od kuće do Bandžova ne sadrži neku težu deonicu, gde bih se zaglavila ili bi mi motor pao, jer je motor ovaj put bio natovaren, bolje reći pretovaren Posebna priča je kako sam pokušavala betu, koja nema pozadi ojačanja, već samo plastičan rep da natovarim torbama za četri dana putovanja. Da stvar bude komplikovanija, tih dana je bila kiša i hladnije vreme, pa je bilo potrebno poneti i tople stvari. Pakovanje bete je trajalo čini mi se čitavih nedelju dana pre polaska 04.07.2024 Rovca - Bandžov ( Hajla) , preko Prekobrđa, Crkvina, Ćirilovca, Gradišnice, Andrijevice, raznih glava na visoravni iznad ( Sokolova glava 1618 mnv, Omarska glava 1747 mnv, Suva glava 1629 mnv), dolinom Šekularske reke, pa Ršumske reke, blizu Suve glavice 1777 mnv, Murgaša, pored jezera Košutina bara, vrela Ibra i konačno do Bandžova i doma Dermando. ( dužina rute 142,2 km, najveća visina 1893 mnv) Za mene je ovo bila zaista prava avantura ali i test da li mogu neku takvu vožnju sama izrealizovati, počev od pravljenja rute i procene njene prohodnosti, preko pakovanja, pa do ralizacije u realnom vremenskom okviru, da me slučajno ne uhvati mrak samu u nepoznatoj planini. I mogu sa zadovoljstvom reći da sam test uspešno položila I ne samo u pravcu do tamo, nego i u povratku. Jer sam i za povratak htela drugim putem, kad sam već u tom delu Cg, s tim što je u povratku na izabranoj ruti na jednom mestu bila slepa tačka. Falilo je bukvalno 100 m koje nije bilo moguće proći do spajanja sa širim putem. Ali o tome ću pisati u drugom postu. Beta napakovana kao magarence i spremna za avanturu Gradišnica Predah negde između onih glava Pogled odozgo na Lim između Andrijevice i Murina Priroda je i u ovom delu Crne Gore prelepa Košutina lokva Odavde pa do vrela Ibra je možda najteža deonica celog puta. Put je sa pokretnim, malo krupnijim kamenom, spušta se naniže do reke, ima i par serpentina. Iako sam tada bila već poprilično umorna, prošla sam ga bez problema. Odatle pa i na samom Bandžovu gotovo da nema signala, jedva se gde uhvati. Još jedna stvar koja drži tenziju i podiže oprez kada nepoznatim planinama putuješ sam. Ali zato kada stigneš do cilja, adrenalin pomešan sa radošću i olakšanjem što je avantura uspešno realizovana, je toliko visok, da se umor gotovo ne oseća do momenta kada komiran padneš u krevet A to sledi tek pošto se upoznaš sa ljudima, smestiš, raspakuješ motor i stvari, večeraš, istuširaš se i tek onda pošteno komiraš . Zadovoljstvo je bilo utoliko veće kada sam shvatila da sam ja jedini učesnik iz Crne Gore koji je zaista došao offom preko planina. Ostali su asfaltom a neki su i prikolicom dovezli motore. Moram priznati da sam i ja bila u dilemi da li da krenem autom i prikolicom, jer je velika kiša padala do jutra polaska. Ali, neopisivo sam želela da ovu priliku iskoristim i za trasiranje novih puteva u tom delu Crne Gore, jer mi to nije blizu i ko zna kada ću ponovo tamo voziti. Vreme me je ipak pogledalo, kiša je stala, i mogla sam krenuti motorom. Što je na kraju rezultiralo vrlo uspešnim vožnjama po planinskim predelima između Andrijevice, Berana i Rožaja. Na cilju, Bandžov A tamo prelep zalazak sunca Jutro posle, smeštaj I Hajla ( 2403 mnv) koja se izdiže iznad Put jednim delom ide uz samu granicu sa Kosovom, a i sama Hajla je na granici

Zalazak sunca u oblacima

Sad jedna vožnja od prošlog leta. Interesantna je iz više razloga. Istraživala sam nove pristupne puteve Sinjajevini, u odnosu na one koje sam do tada znala. Takođe, pokušala sam da skratim kretanje magistralom od Crkvina do Bakovića, kuda inače moram da prođem da bih došla do Lipova, odakle se penje na Sinjajevinu. To je u neku ruku uspelo, ali u praksi nije dobro rešenje, odnosno samo delimično. Na kraju sam se vraćala preko Svrka i Konjevog laza ( ruta iz prethodnog posta). Napravila sam krug po Sinjajevini, pa se vraćala ispod njenih vrhova. To sve je rezultiralo dosta dugačkom vožnjom u odnosu na moje uobičajene dnevne kilometraže. Ali, dobra je to bila vožnja. Veoma uspešna. A stekla sam i nova poznanstva 23.06.2024. Babljak, Drijenak, Donje Lipovo, Sinjajevina, Ružica, Vratlo, Semolj, Redice, Svrke, Mioska ( dužina rute 153,9 km, najveća visina 1833 mnv) Uspon na Sinjajevinu iz Donjeg Lipova Pogled na Kolašin sa jedne krivine na usponu Kada se serpentinama popne na Sinjajevinu ovim putem, dolazi se do Lučke gore. Put dalje vodi pored raznoraznih glava, Šuplja glava (1674 mnv), Javorova glava ( 1742 mnv), Jeličina glava ( 1737 mmv). Ovaj deo Sinjajevine mi se jako sviđa. Ima i proplanaka sa pašnjacima, ali i delova pod šumom. A sve to izgleda veoma bajkovito. Kravice na vrh brda Česma u kršu Konjići Prošavši sve te glave , dolazim do ravnijeg dela gde ima katuna. Inače, i pre toga sam nailazila na kuće, pretpostavljam vikendice, jer je put iz Donjeg Lipova , dok se ne izađe na Sinjajevinu, veoma dobar, mogu i auta njim izaći. Ali to je samo dok se ne izađe na visoravan. Dalje on postaje lošiji, krupni makadam, sa povremenim nizbrdicama i usponima, dok ponovo ne dođe na ravno. Verovatno je bio vikend jer sam usput sretala i auta a i ljude, što mi se jako retko dešava. Obično kuda vozim sretnem eventualno stočare koji izdižu a i njih baš retko. I tako vozim putem, još nisam ni do Ružice došla, kad ispred kućice pored puta stoji motor. Izlazi čovek i maše da stanem. Ja stanem. Kaže hajde svrati na sok. Motor nije njegov već momka koji je takođe tuda prolazio, pa je i on svratio. Ispred kućice , čitava porodica sedi u hladovini. Upoznam se sa ljudima, deca me gledaju kao čudaka I čovek sa motorom ih je tek sada upoznao. Uglavnom, počne priča, ko sam, odakle, gde vozim.. Ispostavi se da su dvojica od njih, planinari, visokogorci . Često dolaze u planinarski dom Đatlo, ispod Maganika. Pitam ih za Marka i Ivana, visokogorce koje poznajem. To su im drugari. I tu stariji planinar, pogleda me i kaže. Ja znam ko si ti. Ti si ona žena što sama vozi po planinama Crne Gore i ima blog, piše o tome. Nasmeja me čovek baš To što je čuo za mene nije mi čudno. Nema baš žena ovde u Cg koje se same lomataju po raznim nedođijama, ali ovo za blog, haha. Rekoh mu da jedino gde pišem je na ovom našem forumu, sigurno je na to mislio. Kaže, ne znam gde, ali čitao sam da si o Maganiku pisala. E, o Maganiku jesam sigurno, više puta Ispričasmo se i ismejasmo slatko, ali vreme leti, a ima puno da se vozi. Momak sa motorom, Ilija, takođe ide jednim delom kuda i ja, pa krećemo da zajedno odvozimo deonicu do Vratla. On tamo ostaje da prespava, a ja idem da istražim novi put, preko Sinjajevine koji izlazi na Semolj. Kod Vratla, na brdu klupica sa pogledom A izgleda i konjić voli lep i prostran vidik. Ponovo sam sama, sad i na nepoznatom terenu. Put za Semolj ima jednu deonicu sa nizbrdicom, a zatim i usponom uz neku liticu. Nije strašno, ali kada se ide prvi put i ne zna se šta da se očekuje, može biti malo nezgodno. Neizvesnost uvek podiže adrenalin i izoštrava čula. Ali i donosi zadovoljstvo kada sve dobro prođe. Posle uspona dolazim do pitomijeg dela, Svrčke Bare Put se i dalje penje. Prvo po čistini , a kasnije ulazi u šumu. Na vrhu se ponovo otvara vidik na lepa prostranstva Sinjajevine Posle Svrčkih Bara, prolazim pored katuna Bokvica, pa Poljane Nastića i onda stižem do Semolja. To već znači da sam uspešno izvezla ono što mi je bio glavni cilj tog dana, deonica od Vratla do Semolja. Sada je sve lakše i poznato. Tu izlazim na asfalt i spuštam se serpentinama do Redica. Jer od ranije znam da odatle mogu ponovo offom ispod kamenih greda Sinjajevine da dođem sve do Mioske, umesto da celom dužinom od Semolja do Mioske idem asfaltom. To je onaj put iz prethodnog posta, samo sada njim vozim sve od Redica. Već sam strašno iscrpljena, pa promašujem na jednom mestu i zaglavljujem se u šumi. Ipak, posle malo muke i manevrisanja, vraćam se na pravi put. Bio je to dugačak ali uspešan dan. Uvek je dobro otkriti nešto novo. A posebno jer donosi ogromnu satisfakciju. Ali i podstiče želju da se nastavi dalje

Ako će ko ovamo, javite se. I za kafu a možemo i deo zajedno odvoziti. Recimo preko Sjevernice, Prekobrđe, dolina Opasanice... Ako sam tu, što da ne

Znači, prerađeno je i zvanično. To je zbog deonice od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog koju je voda sasvim uništila i praktično je neprohodna. Dešavalo se da krenu ljudi sa većim motorima i zaglave se , pa satima pokušavaju da izađu nazad. Mada , već neko vreme vidim da stranci znaju za ovu novu trasu, samo nisam znala da je sada to i zvanično deo teta. Ko je pratio šta sam pisala o vožnjama u Cg, seća se da često pominjem Maganik. Tet sada prolazi tom rutom, ispod mog Maganika

I one vožnje, i mesta koja ne vozim prvi put, svaki put me iznenade nekim novim otkrićem. A nekada je dovoljno samo različito doba godine, da se osetim kao da sam prvi put tu. 05.07.2025. Sela Donja i Gornja Ljuta, Raško, Konjev laz, Kokoravac ( dužina rute 97,2 km, najviša tačka 1580 mnv) Ovi nazivi ovako, ama baš ništa ne znače. Ali, ruta je veoma zanimljiva ako se obrati pažnja kuda ona zapravo ide, posebno gde joj je najviša tačka. Ovu putanju sam sasvim slučajno otkrila istražujući tu stranu planine ispod kamenih vrhova južnog oboda Sinjajevine. Prvi deo puta je takođe lep i zanimljiv za vožnju. On vodi kroz šumu delom planine preko puta Manastira Morača do iza Mioske, ka Gornjoj Morači. Taj deo rute se nalazi sa desne strane reke Morače, u pravcu njenog toka. Put je zemljani, postepeno se penje i krivuda, prateći izohipse, do Gornje Ljute, a onda nešto strmije, serpentinama silazi do Morače. Kada se preko mosta pređe Morača izlazi se na asfaltni put Mioska, Bovan, Žabljak.. Iz Gornje Ljute lepo se vidi kameni venac južnog oboda Sinjajevine , a nazire se i tačkica ispod njih, do koje ću se ja popeti kada siđem i pređem Moraču. Ova crvena tačkica označava mesto do kog se najbliže mogu popeti ispod kamenih vrhova. Tu je jedan napušteni katun, a danas ću otkriti da je par stotina metara niže, katun u kome još uvek izdiže jedina preostala porodica u tom kraju. Ovaj put u donjem delu slike, to je asfaltni put od Mioske ka Žabljaku, preko Boana. Uspon na drugu stranu planine počinjem u selo Raško. A onda se kroz šumu strmo penjem naviše. Šuma u jednom trenutku prestaje, počinje kameni put , strm i loš, ali i lepi pašnjaci. Moja današnja krajnja tačka je iznad Konjevog laza, i nešto iznad Kokoravca. To je ujedno i krajnja tačka ispod kamenih litica do koje se motorom ili terenskim vozilom može doći. Izvor u selu Raško,sada dosta siromašan vodom Na putu ka katunu ispod litica Preko puta prelepi vrhovi Tali Iznad, veoma blizu, kameni vrhovi na rubu Sinjajevine I evo me na livadi starog katuna. Dalje uzbrdo nema. Možda spretni planinar može, ili koza, ali beta i ja, ne I Tali se lepo vidi sa druge strane Novo saznanje, do koga sam došla gledajući u mapu dok sam odmarala u hladovini, je da se motor i ja nalazimo neposredno ispod Torne ( Bablji zub - 2217 mnv). To me je baš obradovalo. Bila sam ovde nekoliko puta ranije ali nisam nikada tačno locirala poziciju. U prvom trenutku sam pomislila da je to ovaj najviši vrh iznad motora, što se vidi. Jer po mapi Torna nije ni kilometar pravolinijski od mene. Ali ipak nije. Ona je iza ovih kamenih greda, i ne vidi se iz ove pozicije. Svakako me je obradovalo saznanje da sam tako blizu, ispod tog vrha. Stari napušteni katun ušuškan ispod kamene litice Pogled na Moračke planine Pronađi uljeza U povratku odmah ispod ovog brdašca , pogrešno skrećem i tako otkrivam taj jedan preostali katun sa domaćinima koji još uvek izdižu. Ljudi koje srećem na vožnjama su uvek srdačni, uvek raspoloženi za priču i svi žele da ugoste. Nekada svratim, najčešće ne, ali ovog puta ne mogu da odbijem. A domaćinstvo je na prelepom mestu, i ono ušuškano ispod kamenih litica. Rekoše da se ti vrhovi iznad zovu Zavodište. Neobično ime. A kakav izvor sa ledenom vodom imaju! Auh kako mi je samo prijalo po ovoj vrućini. Već sam počela da se pitam hoću li preživeti dan i živa stići nazad kući, ili ću se negde od toplote prevrnuti kraj puta. Spas u zadnji čas ! I to leden Pogled na Tali sa njihovog imanja (sveže pokošenog ) Pogledajte gde se katun nalazi. Koliko iznad svega ostalog. Ova udolina između planina je kanjon Morače. Levo na slici se vidi magistrala kod Crkvina. Poslednja na horizontu, da kažem leva polovina srca iznad kanjona, je početak Platija. I Štavanj koji pominjem da se često popenjem. Moja kuća je na suprotnoj strani. Po silasku na Miosku stajem da se malo odmorim. Imam još dosta do kuće. Društvo mi prave dva slatka kučenceta . Današnja ruta A pik izgleda ovako

Planina o kojoj ću sada pisati, po kojoj sam vozila je pravi mali skriveni dragulj. Prvi put sam preko nje vozila prošle godine i to samo jednom. To je bila istraživačka vožnja, pa samim tim nije bila opuštena, tako da tada nisam ni sagledala u potpunosti šta ova planina nudi. A nudi osim prelepih proplanaka sa pašnjacima, i fantastičan pogled na možda najviše planinskih vrhova u Crnoj Gori sa jednog mesta 03.07.2025. Bukumirsko jezero i Crna planina ( 98,8 km, najveća visina 1934 mnv). Danima sam umorna. Čini mi se koliko god da spavam, budim se još umornija. A i vrućina tome doprinosi. Ovu vožnju sam želela da ponovim, odmah čim sam je prvi put izvezla. Nisam zapamtila tačno zbog čega, ali ostalo mi je u sećanju da sam tada pomislila kako bi bio izazovno voziti tu rutu u suprotnom smeru. Verovatno zbog serpentina i kamena pri silasku sa Crne planine ka Brskutskom katunu. I tako je ostalo na čekanju da se kockice poklope, uglavnom u mojoj glavi, i da se ponovo uputim tamo. A kako kockice nikada neće biti lepo složene, nisam imala šta da čekam, pa odlučih danas da odem na tu planinu. Više je stvari koje su me u suštini trebale odvratiti od te namere danas. Na primer, loša zadnja guma, nezadovoljavajuće moje opšte raspoloženje i energija, potencijalne poteškoće zbog težine nekih deonica, vrućina... Ali, reših da krenem, sa idejom da će mi se bar energija usput srediti , pa će i ostale stvari doći na svoje. To se nije ovaj put desilo. Znate ono kada nije tvoj dan, pa se čini da stalno kasniš za trenutkom. U početku sam vozila ko pijana po poznatom putu do Štavnja . Zadnja guma mi je klizala u svakoj krivini. Nisam se nešto uznemiravala, mada se jesam zapitala, ako ovde kliza, kako ću izaći iz Brskuta do Bukumirskog jezera, a i posle po tim serpentinama na Crnu planinu. A, valjda ću nekako A onda, kako sam počela da se spuštam ka Jablanu i Brskutu, stisla me neka sentimentalna kriza, i ne pušta. Mnogi putevi ovde za mene imaju lični pečat, pa i ovaj. I tako nekao, sa glavom negde u oblacima stigoh u Brskut. Nekada je uspon odatle do Bukumirskog jezera bio dosta izazovan, posebno u jednom njegovom delu. Poslednji put kada sam ovuda išla, asfalt je bio stigao do potoka i početka uspona. Sećam se, kiša je neka padala kad smo tu naišli, a put je bio onako, kamen sitniji i krupniji, kako gde. A na jednom povećem usponu baš sam se pomučila da izađem. Ali danas, potpuno drugačija situacija. Put je potpuno izravnjan i verovatno pripremljen za asfaltiranje. Baš šteta za enduro svet. Bio je to izazovan put i samim tim zanimljiv. Svakako će on i asfaltiran , i dalje ostati interesantna opcija za stizanje na Bukumirsko jezero. Inače , otkako vozim u poslednje vreme, primećujem u Crnoj Gori intenzivan trend asfaltiranja nama baš značajnih puteva. Šteta za nas Druga takođe loša vest je da će izgleda naplaćivati ulaz vozilima u Nacionalne parkove. Gde sve, još ne znam, ali videla sam već postavljenu kućicu na ulazu ka Bukumirskom jezeru. Takve kućice sam prošle godine videla da su i na Bjelasici postavljene. Ali, loše vesti se ovde završavaju. A moja energija i fokus se značajno poboljšavaju. I od tog trenutka sve postaje čarobno, a na prvom mestu pejsaži. Oni su zapravo i zaslužni za moj iznenadni energetski bust Bukumirsko jezero ušuškano ispod Kučkih planina Posle jezera, kratko vozim asfaltom u pravcu ka Veruši a onda kod Brskutskog katuna silazim na makadam, put kojim ću se popeti na Crnu planinu. Crna planina takođe pripada Kučkim planinama i nalazi se u neposrednoj blizini Magliča, tačnije odmah u njegovom nastavku. Uspon sa ove, južne strane je kamenit, a pri samom kraju se završava nizom serpentina koje delimično podsećaju na one iz Velje Dubokog ka Kapetanovom jezeru, ali nisu toliko strme ni dugačke. Uspon na Crnu planinu iz pravca Brskutskog katuna Katun Crna planina u pozadini Već sam se popels na Crnu planinu. Uspon mi nije toliko teško pao kako sam očekivala, posebno zbog loše gume. Rasterećena jer je neizvestan deo prošao, razgledam malo detaljnije okolinu i zapažam tri travnata vrha do kojih vode tragovi kvada. Penjem se redom. Sa ovog vrha je prelep pogled na Komove. Zapravo, gledajući u pravcu Komova raspoznajem, Carine, pa Turjak, a onda i Margaritu. Kako je to dobar osećaj kada sa planine preko puta gledam vrhove na koje sam ranije izašla motorom Put kojim sam došla. A ono brdo iznad, njega nisam odmah uočila, na njega ću se vratiti da se popnem. Zove se Bali vrh. Još jednom pogled na katun Crna planina u podnožju i Kučke planine preko puta. Ovaj vrh iznad kacige je Maglič Komovi Sad pogled sa Bali vrha. Maglič ( 2142 mnv) je u produžetku , desno na slici Na horizontu ( levo) vide se Prokletije i sneg još uvek na njima Vizure odozgo su nestvarne! Ispred mene su vrhovi Kučkih planina (masiv Žijovo), Pasjak ( 2052 mnv), Štitan ( 2165 mnv), Surdup ( 2184 mnv), Treskavac ( 2024 mnv). Maglič I sa trećeg nižeg vrha pogled na Verušu i put kojim ću se spustiti do nje A odavde sam došla U ovom delu planine, ka Veruši, putevi su zemljani. Voda je napravila puno kolotraga, a u nekim delovima su dosta i uništeni. Pogled ka mom kraju, Maganik, Moračke planine, Sinjajevina... Fotografije ne mogu da dočaraju lepotu i posebnost ove planine. Ona nije poznata, ni posećena, ali je prelepa. Put do nje sa koje god strane da se krene je dosta loš, propao, od zima i kiša. Ali kada se popne, vredi svaka rupa i svaki kamen Još jedna posebnost ove planine, za koju ni ja nisam znala je da ispod nje izvire reka Veruša koja se kod Opasanice spaja sa rekom Opasanicom i tako nastaje Tara. Čarobna planina! Skrivena, nenametljiva, a možda čak i više pleni lepotom i ostavlja bez daha.

Kako ide tvoje putovanje? Fino napreduješ. Lepi predeli jel da?