Savane, čoveče, pa ti si u Roterdamu. Ideš li na trke? Ja ću biti tamo i ove godine osim ako se ne dogodi neki novi svetski rat ili ukinu MotoGP.

Imam još snimaka koje ću uskoro da ubacim na "tjube" ne bi li cela priča bila još slikovitija.

Nema na čemu, trudim se.

Bolje te našao. Proradiće, nadam se. Veliki su i planovi i radovi pa sve to oduzima i vreme i "bandwidth"-e.

Odlično rečeno, odlično!

Jesam li nešto pogrešio? Samo je poslednji link postavljen kao snimak na temi dok su ostali ostali kao "veze ka snimku". Kako je pravilno? Potražio sam eventualno uputstvo kako postaviti snimke ali nisam našao. Svaka pomoć oko toga bi mi bila dobrodošla.

Godinama sam se seljakao i nekako sam se svrteo sa porodicom u zapadnom delu Nemačke. Onda su deca bila mala, čekao sam da naslednik napuni bar 4 godine pa da idem do Holandije, do Asena na gledam već jednom te motore, da doživim da ih čujem, da mi utroba zadrhti kad protutnje. Napokon, dođe i ta 2015. godina i nas dvojica se zaputismo tamo. Pre polaska, morao sam se raspitati šta i kako. Ulaznice, parking, klopa, piće... ipak sam planirao da tamo idem sa maloletnim sinom. Veoma maloletnim. Prvo, Asen ima veoma dugu tradiciju moto-trka. Za njih je svaka trka na stazi, festival dvotočkaša u celokupnoj okolini. Od mesta gde živim, staza nije udaljena više od dva sata lagane vožnje ali ipak se mora krenuti znatno ranije jer se auto-putem svi veoma sporo kreću čim se priđe bliže Asenu. Zašto? Zato što se pravi prolaz za sve koji dolaze tamo motorima. Oni koji žive u okolini a ne idu na trku, naprave sebi nešto kao mali izlet. Pored puta stave sto i stolice, donesu klopu i piće i uživaju u prizoru pozdravljajući bajkere. Oni naravno otpozdravljaju i sve u svemu se stvara jedna zaista jedinstvena atmosfera. I da, ne samo pored puta. Svaki nadvožnjak ili pešački most iznad je pun "izletnika" koji su došli samo da bi mahali i pozdravljali nepreglednu kolonu. Ipak, pred sam prilaz stazi nema ih više. Jednostavno su ih sve blagovremeno preusmerili ka odvojenom parking prostoru, što zaista olakšava prilaz svima. Onda je usledila neizbežna šetnja do biletarnice, preuzimanje ulaznica i traženje ulaza. Usput je moj naslednik bio više nego oduševljen prizorima. Kao na primer ovaj sa nepreglednim nizom parkiranih tegljača u timskim bojama. Nebo je pretilo da odigra odlučujuću ulogu i sve zabrlja. Doduše, to je u Holandiji krajnje nepredvidivo. Kiša mož' da pljusne skoro pa uvek. Na kraju, nađosmo zgodno mesto iako je pored nas bio jedan "čudak". Pa zna li on ko, već godinama unazad, najbolje vozi na ovoj stazi? Lorenco sigurno nije. Rosi, batice, Rosi ali nije svako svako njegov navijač kao što sam ja. Posle mahanja čudnovatom zastavom, smirio se i on a boga mi i vremenske prilike pa se moglo uživati. Trku je obeležilo čuveno "gurkanje" i oslanjanje između Markesa i Rosija u metrima ispred cilja i kada sam video da je žuto pobednička boja, bilo je: "Miruj, miruj srce moje, ne tuci tako ludo..."

"African Queen" je odličan film Džona Hjustona. Hemfri Bogart je bio maestralan. P.S.: Kako je lako izvući sve iz konteksta, zar ne? Izvinjavam se na "off"-u.

Pa kad već Jamaha ne daje najnoviju evoluciju, onda mu je bolje na toj iz 2016. nego na prošlogodišnjoj na kojoj su se i Rosi i Vinjales mučili.

Dobro Sveto, nemoj odmah da se ljutiš. Kolega je bio iskren ali i direktan. Ne sviđa mu se i ima pravo to i da kaže, zar ne? Mogao je je tu izjavu da uvija u folije i oblande ali je na kraju svejedno. Nije valjda da su samo pohvale dozvoljene... Tebi radi posao, montirao si kako ti odgovara i to je to. Šta te u principu briga kome se sviđa a kome ne, je l' tako? Njemu je bzvz i šta ćemo sad? Ja predlažem jedno pivo u nekoj kafani na pola puta između vas dvojice.

Baš tako. U Mumbaju imaju dve, možda tri raskrsnice gde zaista stanu, samo zato jer su ogromne i veoma nepregledne. Sve ostale semafore ne j..u ni 5%. Par puta sam mu rekao da je prošao kroz crveno, odgovor je bio da kada je crveno ide lagano, drugom, a ako je zeleno, pun gas. Nema stajanja. Ludilo. Samo sledeći put probaj motorom kroz saobraćaj. Ja tamo u auto ne bih seo kao vozač osim ako ne budem morao.

Koliko li će se stanje promeniti u martu, da mi je znati? Samo neka ostanu zdravi i čitavi pa kom obojci kom Ribok patike!

Hvala.

Moguće da je bilo ipak hladno za gume pa je i to škodilo, ne znam šta je ali sam par puta pomislio da će da me lansira u stranu. Baš loš osećaj. Morao sam da iskuliram i usporim, ništa drugo. A baš je nekako kompaktan motor, lepo se spušta u krivinu.

A taj isti sudija ima čak i pravo da izrekne zabranu korišćenja tog vida javnog transporta na određeni period. Mesec, godinu, godine... ali ti to već sigurno bolje znaš, tamo si. Uživao sam, priznajem.

Može da priča ko šta hoće ako im pomaže. Koliko god to ružno, nama sa strane, bilo oni imaju prednosti koristeći te dodatke. Očigledno. Inače ih ne bi ni planirani ni trošili silne novce isporbavajući ih. Kada je Dukati počeo, svi su bili u fazonu: "Vidi ih na šta troše vreme i novac. Bolje da malo pripaze na vozače, na ovo, na ono..." A sada? Jedan po jedan proizvođač kreće da ih koristi. Pomalo licemerno jer su podbadali a u stvari su čekali rezultate ispitivanja. Moje mišljenje je da svaki od tih dodataka ružan. Dok su se motori razvijali tako da budu jedno sa vozačem, sve mi je bilo nekako potaman. Dobijali su lepe, blage linije i sve je išlo ka tom sinhornizovanju. Malo podsećanje, kako to nekad beše i kolika "cojones" su nekad bila potrebna za trke. Ne kažem da im danas nisu manja, sve je brže i eksplozivnije ali ne sviđa mi se kuda idu promene. Mada, realno i nemaju više kuda da se razvijaju. Agregati su dostigli 99% vrhunca, kočnice i oslanjanje isto...

Nisam tu, inače bih se veoma rado odazvao pozivu. Nego, koliko ima istine u onome da davanje krvi više neće biti ovako, da kažem, lako organizovati? Nešto sam čitao da žele da uvedu veću kontrolu i slično pa će davanje biti moguće samo posle nekih zakazivanja, samo u određenim bolnicama, čak je bilo priče da u Zavodu za transfuziju više neće biti te opcije?

Nek' si ti nama Živko i Zdravko. Kao i draga. Vidajte rane jedno drugom pa polako.

Povodom te glob..., sličnog sam mišljenja samo bih se ipak ogradio što se tiče država kao što je Indija, Kina, Pakistan, Bangladeš i slične mnogoljudne i siromašne države. Kod njih bilo šta novo teško stiže a još se teže može odomaćiti jer većina dane provodi tako što se trudi da sastavi bar za jedan obrok dnevno. Zeznuto je misliti na statuse po društvenim mrežama dok stomak krči prazan i gladan. Ali tu smo sa očekivanjima od sveta, tu smo slični.

Nema na čemu.

Kad sam saznao kako može nastradati onaj ko bilo šta u vodu baci, uh. Prva kazna je 100€ a onda ide drastično na gore. Ne bacaju oni ne zato što su dobri već zato što nemaju ni đubreta ni para za bacanje. Hvala na komplimentu.

Jesen jeste interesantna, kao što reče najbolja je suva ali ovo je bio drugi deo novembra! Pred sneg. Prirodni poklon. A njemu se u zube ne gleda.

Trudim se. Ako sam već daleko od porodice i prijatelja, onda bar da nekako zabavim svoju dušu.

Hvala. Pišem, pričam pa ko sluša, sluša. Ko ne sluša, opet dobro. Kulturološke razlige po svetu su ne velike nego ogromne. Ponekad zaista nepremostive ali Indijci su skroz opušten narod.

Godinu dana posle Indije, dakle 2015. godina, firma me šalje u Švajcarsku. Novembar. Zima. Sneg. U sred Alpa, gradić Domat/Ems pored Kura. Stigoh tamo sa još jednim kolegom a od snega ni pahuljice. Nisam se mogao načuditi lepo vremenu. Kolega je okoreli skijaš i jedva je čekao svoju šansu i šta je dočekao? Ništa. Na kraju se odlučio da ode dalje, do vrhova Flimsa i Laaksa a ja sam se raspitao kako iznajmiti motor? Od koga? Počnem da preturam po netu i nađem samo nekog "BMW" dilera koji cepa sa cenama. Prvi auto koji sam kupio i Nemačkoj je koštao manje od cifre koju je zacepio za vikend na nekom od njegovih motora! Ma važi. Između 15 i 20°C, sunce, skoro pa ni malo vetra, svi putevi suvi i čisti u šta sam se uverio jer sam danima pre toga vozio, od strane firme, iznajmljeni auto, a ja? Već po malo razočaran jer je vreme bilo predivno krenem da kukam Švajcarcima i jedan će: "Čekaj malo. Moj drugar prodaje motore. Sad ću da ga pitam ima li neki na raspolaganju." U principu bi trebao imati jer nije baš moto-sezona, svi spremaju skije i tako i bi. "Suzuki Gladius" me je čekao, sa sve odećom, rukavicama i kacigom ali mi je bio na raspolaganju samo jedan dan, tačnije jedno poslepodne. Bio sam kao malo dete. Poverovao sam u Deda Mraza. U čuda. Ja? U Švajcarskoj? O tuđem trošku? Na motoru međ' Alpima? Uh... pa makar i na sat vremena pa nek' ide život! Pre nego što počnem da rešam fotografije koje govore više od reči, moram priznati da me je motor dobrano razočarao. Zadnji kraj je imao svoju pamet, majke mi. Na pravcu, milina. U krivinama, lagano, milina. Malo više gasa i imao sam osećaj da zadnji deo hoće da me pretekne, da izađe iz krivine, kao da ću da driftujem, daleko bilo. Sa ove tačke gledišta, mogu to pripisati činjenici da je bio gotovo nov, sa smešnom kilometražom pa nije ni bio posebno podešen ni prilagođen. Svejedno, evo slika a ideja je bila od Domat/Ems-a do Lago di Mađore. Sve beše lepo dok nisam krenu da se penjem sve više i više i negde posle Tusisa na putu je bilo ostataka kiše i otopljenog snega sa vrhova i par kilometara dalje, počelo je da biva zaleđeno. Smorih se jer em nije moj motor, me nemam društvo i samo mi fali da se slupam negde i ko će me naći? Poštujem i druge ali kada se radi o motorima, "BMW" caruje a među automobilima Mercedes. Zato sam morao da fotografišem ovog usamljenog predstavnika G klase na livadi. Kada sam se vratio, onako razočaran sa delimično zaleđenih puteva, napravio sam pauzu. Espreso i sok od pomorandže. Ova kombinacija me uvek okrepi. Sabrah malo misli, energiju i odlučih se da krenem na drugu stranu, na sever, ka Nemačkoj do Bodenskog jezera. Znam da je niže i da nema vrhova, nažalost ali gre'ota bi bilo protraćiti ovu šansu. I... A priroda... kao sa razglednica. Pitao sam se kako li je kada je leto ili bar proleće. Bolje je pozirao nego što se vozio. Morao sam i ja malo da poziram. Neki zidić, kamera na tajmer i evo me. Lepši od ovoga nema šanse da ću ikad biti. Nakon ravnica i neverovatno upečatljive zelene boje, stigoh u Roršah. Malo mesto i ni malo interesantno. Malo pružih noge oko jezera, promuvah se i nazad. Valja se i vratiti u hotel ali pre toga i motor. U povratku sam opet poželeo pauzu i da je pitanje za milion, nema šanse da se setim gde sam skrenuo, u koji gradić. Znam da je bio neki vašar i da je u centru bio jezerce a pored njega kafić. Moram li reći šta sam popio pred polazak?