Dešava se da neko piše duži tekst pa mu u sred rada upadnu sa postovima koji narušavaju kontinuitet u pisanju. Zbog toga sam putopis stavio na strane koje nisu ovde vidljive, u urednički deo, pa ću ga prebaciti kada završim. Iako je politika ovde zabranjena smatram da je Broz više istorijska ličnost jer ostaci te partije ne figuriraju u političkom životu nijedne od zemalja stvorenih raspadom SFRJ. Bez daljnjeg, nameštaljka je velika a sve što si naveo je tačno i moglo je da se vidi po raznim novinama. Ljudi to znaju i opet su nostalgični, narod je živeo bolje pa i ako smo živeli u iluziji većini je bilo dobro. Od kako postojim protivnik sam komunističke ideologije. Ovo već jeste politika mada nije rasprava, deklarišem se na šta imam pravo. Međutim za razliku od većine ja volim da upoznam i ono što nevolim pa sam u današnje vreme jedan od retkih koji može da se pohvali da je čitao većinu dela kominističke literature. U ono vreme retko koji univerzitetski profesor je čitao Kapital pa je dobro što su stvari radile kako su radile kada se uzme u obzir ko ih je i kako radio. U Kumrocvu postoji kuća ali je njegovih ličnih predmeta jako malo. Postoji i poduži spisak koliko je puta posećivao Kumrovec ali i da nije tačan ja bih potpuno razumeo zašto: pa šta će mu tradicionalna Zagorska kuća pored ovolikih lepota kojima je raspolagao? Usput, sa njim treba spakovati veliku bulumentu vojske, policije, pratnje... pa na kraju da opet legne u drveni krevet star 200 godina. A na Brionima na plaži postoje tuševi sa slatkom vodom samo što je voda topla, greje se. Kada mu dođe ''ortak'' Haile Selasije zagube se kojegde po ostrvu, obezbeđenje uhvati panika, dižu na noge sve pod oružjem pa opet nemogu da ih nađu. Onda se pojave, kažu da su bili tu negde okolo i da je sve OK, nema razloga za paniku. Kakvi su to oblici provoda nemogu ni da zamislim. Neznam koliko novije generacije mogu da razumeju duh prošlosti. Danas se ističu individualne vrednosti: ja, novac, status, ugled, položaj, moć, popularnost, slava, sjaj i glamur, mediji, idolopoklonstvo... Onda je bio mir, jednakost, ravnopravnost, za bolje sutra... Nisam pametan, sad kad čitam šta sam pisao nevalja mi ni jedno ni drugo. :D

Ostatak puta do Poreča ostao mi je u sećanju po izvanrednim tunelima od kojih svojom dužinom ali i opremljenošću dominira Učka. Učka je najviša planina Istarskog poluostrva kroz koju prolazi fenomenalni tunel za koji se naplaćuje putarina. To me iznenadilo neprijatno ne zbog para nego zbog svlačenja i oblačenja zarad plaćanja sitniša ali sam kasnije saznao da je to graditeljsko čudo napravljeno putem koncesija pa je normalno da koncesionar ubira prihod. Tunel je dugačak 5062, a širok 9,10 metara. Promet se odvija u oba smera uz ograničenje brzine od 80 km/h, a preticanje je zabranjeno. Tunel ima 83 nadzorne kamere, 538 požarnih detektora, 39 vatrogasnih hidranata i 38 SOS stanica. U tunelu se nalazi i pet ugibališta te tri okretišta. *Wikipedia Nisam slikao jer mi se aparat već smučio ali sam se setio Pablove kamere koja se pričvrsti za kacigu i počeo da maštam o njoj. Da sam imao mogućnost da snimim/slikam sve što sam hteo imao bih neprocenjivo bogatstvo dok ovako grizem nokte sad dok pišem jer su mi reči nedovoljno slikovite.

Iako je dozvoljeno izaći na stazu od te ideje sam odustao kada sam video šta i kako ljudi voze. Italijani su doterali potpuno nove mašine i sasvim sam siguran da sam izašao sa motorom starim 30 godina među njih da bih odveo u smrt i posmatrače na tribinama. Koje su brzine nemam poima ali u prilogu je jedna jedina uspela fotografija od ko zna koliko pokušaja da se na njoj nađe motor na stazi u bilo kom obliku. Druga fotografija pokazuje da i mi sa prikolicama još postojimo i da nas nije pregazilo vreme. Da sam došao Crncem verovatno bih dobio nagradu za glupost. U ćaskanju sa ljudima saznajem da određena nostalgija za prošlim vremenima postoji jer Grobnik nije san samo mene kao klinca već svih klinaca bivše SFRJ. To mesto je prestonica motociklizma SFRJ i takve uspomene niko neće moći da zaboravi dok danas pistom jurcaju uglavnom stranci besno skupih motora većini nas nedostižnih. Po priči nedostaju duh i entuzijazam, nada da se sa prijateljima nešto važno može uraditi, da će ljubav da nadomesti nedostatak novca i da rezultati o kojima se sanja neće biti nedostižni. Kako god tužno zvučalo Grobnik ima svetlu perspektivu. Druga je draž ali nije da je nema, motociklizam mora da ide dalje a u razvojnom pravcu takmičarskog motociklizma ovo mesto će ostati vodeće na našim prostorima.

Moja želja, moj mladelački san u kome sam jurcajući na Tomosu zamišljao kako će doći dan u kome ću dostići sam vrh motociklizma i izaći na stazu na Grobniku. E pa autoput Zagreb - Rijeka vodi pored Grobnika na oko pola kilometra pa svako ko prođe a ne svrati nerazume motocikl koji vozi.

Krenuo sam starim putem kroz Gorski Kotar ali sam usput promenio mišljenje. Blesav sam jer neznam ni gde idem pa cenim da nije vreme za istraživačke poduhvate jer go transport do odredišta sam po sebi nameće dovoljno avanturizma. E taj autoput Zagreb - Rijeka je FENOMENALAN. Široke trake, odlični putokazi, vijugav put koji se proteže duž brdsko planinskih vrhova preko velelepnih mostova i vijadukta stvara u osnovi osećaj nemoći jer u prvi plan stavlja snagu prirode i beznačajnu osionost koju ispoljavam tokom puta. Znao sam ja da taj Gorski Kotar ume da bude zajeban jer su na vremenskoj prognozi dojadili i Bogu i narodu sa klimom koja je potpuno drugačija nego u celoj Hrvatskoj. Ako je svuda ovako onda je tu onako, vazda nešto drugačije, posebno, specifično, drugačije... Opčinjen prizorom upadam na jedan vijadukt i kasno uočavam vetrokaz koji samo što se nije iščupao. Vidim da je vetar izrazito jak i nabadam po kočnici ali ne uspevam da ukočim dovoljno pa mi predstoji borba sa motorom. Ljudi, vetar je tako duvao da je mogao da odnese i motor i mene kao slamku a dubina ambisa ispod vijadukta se sa puta ne vidi. Jedva sam se iščupao, nije mi bilo do fotografisanja i snimanja, svaki trenutak svog života sam ponovo preživeo i vrlo brzo sam shvatio da motor može da ide i tih 100-110 što kaže Bokilic.

Rastajem se od dragih prijatelja što je baš tužno. Dva dana sam proveo sa ljudima a opet je to nekako nedovoljno jer dobrih ljudi nikada nemože da bude previše. Zahvaljujem se ovom divnom paru na ukazanom gostoprimstvu i lepim trenutcima koje smo proveli zajedno. :) Galerija fotografija iz Zagreba: http://picasaweb.google.com/112515192906237202925/Putopis?authkey=Gv1sRgCODThqjlj6rCWA#

Da sam ostao još u ZG-u sigurno mi ne bi bilo dosadno samo što me hvata nervoza jer sam se od osvajača autoputeva transformisao u turistu. No, idemo dalje, putevi zovu... Okrenem telefonom prijatelje kod kojih sam se uputio i kažem da ujutru krećem za Pulu. Ljudi iznenađeni ali 'ajde, pitaju kad dolazim kod njih. Onda se ustanovi da uopšte ne treba da idem u Pulu nego u Poreč, da sam bezglavo krenuo na put i da od Svakaka zavisi gde ću i kuda ići. Tada me zove žena telefonom, plače, nedostajem joj, sama je... A? ;D ;D ;D E pa polako, pošto je pomirenje izvesno neka se zaželi još malo jer sam tek krenuo na put. ;D Uzimam od Svakaka tank torbu i kartu Hrvatske i određujemo rutu za Istru. Od ZG-a do Istre može da se dođe starim putem kroz Gorski Kotar ili autoputem Zagreb - Rijeka.

Verujem da nema nikoga ko ovo nije video po poštanskim markama, razglednicama, slikama i crtežima svejedno...

Naredne fotografije sve govore ko je najpoznatiji Zagorac i gde se rodio. Zbog poznatih problema sa baterijama unutrašnjost nisam uspeo da slikam ali i ovo što se vidi pokazuje da u čitavom kompleksu njegova kuća nije najvažnija već je samo jedna od prikazanih.

.

Prvi put sam video kako se kuće ukrašavaju kukuruzom. Ideja je fenomenalna jer ovaj kukuruz nabačen na kuću nije njegovo spremište nego ima isključivo dekorativnu ulogu.

.

Zagorsko selo predstavljeno je preko zanata koji su se u njemu radili. U svakoj kući je po jedna određena vrsta delatnosti a ima i kuća koje su namenjene promociji Zagorskih običaja kao npr. pripremanja mlade za venčanje i svadba. Tu je kovač, licider, vodenica, pravi se burad...

Zagorje je i zeleno i lepo. Podsetilo me na Šumadiju ali na delove koji nisu opterećeni poljoprivredom. Koliko sam primetio onako sa motora i u Zagorju buja vegetacija bila ona proizvod prirodne strukture bilo da je reč o poljoprivredi. Delovi u kojima se radi zemlja obiluju vinogradima koji su na strminama brdašaca, čisti su i uredni pa sam bio uplašen rada koji je potreban da bi se vinograd tako održavao. Voćke rastu pa sam na momente bio uveren da sam u Grockoj. Muzej u Kumrovcu je turistički dobro osmišljen jer predstavlja Zagorsko selo u kome se našla i Brozova kuća. To je dobro jer se promoviše Zagorski kraj a ne kult jedne ličnosti koja ovom mestu daje dodatno na značaju.

Nakon Sljemena imali smo u planu vožnjicu koja bi rezultirala odlaskom na kolače u ... mada to i nije važno jer su stvari krenule drugim smerom. Upali smo u gužvu. Gužva je podnošljiva ali je nisam očekivao jer sam budala, otišao sam da nabijam brzinu i kilometre iz Beograda u Zagreb, pa ima li veće gluposti od te? U svemu tome iznenadilo me i ponašanje učesnika u saobraćaju: gužva je, ljudi to vide pa su strpljivi, niko nikome ne svira niti verbalno opšti sa članovima bliže i dalje familije, motori se uglavnom ne provlače u automobilskom gustišu i sve obećava da smo se debelo zakucali na duže vreme. Nervoza je uzela danak jer sam dao po gasu i prošao skretanje pa smo završili na putu za Kumrovec. To mi se učinilo interesantno jer je po pesmi ''Zagorje zeleno'' što je lepo za vožnju a kada već znam gde su ga pokopali trebao bih da vidim i gde se navodno rodio.

Drugog dana boravka u Zagrebu postalo je jasno da ću morati da krenem i da neću moći da se zadržavam više zbog zakonskih propisa. Zakonodavac je odredio maksimalno zadržavanje u Hrvatskoj od 3 dana a da se ne prijavljuje boravak, već posle toga bi trebalo da se zna ko je gde završio. Kako sam u Zagrebu u prolazu nema svrhe da se u njemu prijavljujem jer ću završiti dalje a onda je potpuno besmisleno da se prijavljujem tamo gde neću biti. Iznad Zagreba je Sljeme kao Avala nad Beogradom. Fotografija nemam jer smo išli u vožnju pa nisam imao strpljenja za škljocanje. Put do vrha Sljemena liči na stazu na Golfu, od Avala Filma do Rakovičkog puta sa dužinom od oko 10km. Opet, taj put za Zagrebčane ima značaj kao naš Avalski put, ko bi malo da oseti motor zna gde treba da ga potera. Iako mi je Svakak rekao da ne treba da divljam jer po putu ima šetača, biciklista i ostalih pobornika prirode nisam propustio šansu da vidim kako je navrtati motor po Sljemenu. Da pamet nije svojstvena samo mojoj ženi već i meni shvatio sam kada smo se popeli na vrh, došla je hitna pomoć zbog stranog motocikliste koji je imao udes na istoj stazi a prošao je koji minut ranije.

Glad među bajkerima nije dobro došla pa smo uživali u Ivaninim đakonijama. ;D

U Zagrebu me je posebno zanimalo kako živi narod. Kulturnoistorijski spomenici neće pobeći iako su najvažniji ali su opet tu i kod narednih poseta. Opet, ekonomska kriza, privatizacija i standard građana su nešto što je daleko ispred preokupacija koje nam političari nameću pa je neminovno da se vuku paralele. Narod ima potrebe za robom široke potrošnje koje zadovoljava tamo gde je kvalitet ponuđene robe standardizovan, lokacijski je pristupačnost obezbeđena a cene prihvatljive. Beograd ima Rodića, Tempo, Metro... Zagreb ima Metro ali i Getro za koji nisam uspeo da utvrdim u čijem je vlasništvu tokom celog svog boravka u Hrvatskoj. Kada bih sad iznosio svoj stav o prisustvu stranih maloprodajnih lanaca debelo bih zašao u politiku što mi nije namera ali ostajem pri utisku da sam debelo zabrinut kakvi nam sve vetrovi duvaju sa severa. U Zagrebu ima daleko više Merkatora, Kinezi imaju daleko veći tržni centar nego u Beogradu pa sad može da misli ko šta hoće, i da je ponuda robe sveobuhvatnija i da se umesto objekata prodalo nacionalno tržište a mislim da su oba gledišta tačna.

Možda baš zato što nemam afiniteta ka fotografisanju tehnika izdaje kada je najpotrebnija, crkoše baterije na aparatu. Dobio sam nakazan materijal jer je pola u fotografijama a pola u snimcima pa nigde nemam celinu. Od Zagreba sam video mnogo i nije moguće ''videti ga'' a da u tom gledanju ne pomaže neko ko je odatle. Svaku sliku prati velika priča, istorijat, osobenosti ambijenta i kulturološko okruženje koje daje suštinu doživljaja. Ja sam sve to od Svakaka i Ivane dobio i unapred sam se pomirio da ovim putopisom neću moći da interpretiram sve što sam naučio. Koga zanima treba da vidi jer je vredno gledanja.

ZG ima parking mesta za motore koja su lepo obeležena a parkirani skuteri su uredno složeni u lep poredak. Nažalost, fotografije su mračne ali treba slobodno uključiti maštu koja ne iskrivljuje stvarno stanje: ima dovoljno mesta i za veće motore, dovoljno je prostora oko motora pa čak i za trkeljanje po stvarima na njemu. Ovaj mi se parking dopao kao i znak koji ga obeležava. U povoju smo sa parking prostorom u Beogradu za motore, nema ih dovoljno a i ne vidi se jasna orijentacija kako treba da izgledaju. Ovaj parking je besplatan i nije veliki jer je u strogom centru Zagreba ali njegovo postojanje jasno govori da gradske vlasti Zagreba znaju da u njemu postoje motocikliusti i da imaju svoje potrebe.

.

Do uzvišenja i kule koja se na njemu nalazi može se doći autobusom, peške stepenicama i uspinjačom koja je na većini prospekata o Zagrebu. Uspinjačom se nisam vozio jer ona nije sredstvo masovnog prevoza već turistička atrakcija koja ima svoj red vožnje a koji nam se nije uklopio u raspored šetanja.

Stari grad Zagreb nalazi se na uzvišenju dok je ostatak uglavnom ravan. Po arhitekturi dosta me podseća na Zemun ali i na delove u kojima je Beč ostavio traga na Knez Mihailovu. ZG je čist. Iz ugla Beogradskog taksiste gledano, nisam se sreo sa šljamom i ološem koji su neizbežan deo svake metropole. Dok sam bio tamo mislio sam da zapravo gradovi i ne bi trebali da su veći od Zagreba jer tada nastaju problemi prouzrokovani saobraćajem, infrastrukturom, ogromnom površinom kojom se ljudi kreću...

Od Zagreba nisam očekivao ništa, to mi je usputno odmorište na kome sa Svakakom treba da se odlučim gde ću dalje. Opet, tamo su me sačekali Svakak i Ivana, izvanredni domaćini što me je nateralo da malo bolje pogledam gde sam. Mnogi će reći ''bio sam u Zagrebu'' i to govori samo po sebi dosta. Ipak nije tako jer Zagreb nije tako mali, pun je različitih sadržaja i da bi se video a ne upoznao nije dovoljno provesti u njemu dva dana koliko sam ja bio. To je moje prvo iskušenje za bes i nameru da ostavljam kilometre iza sebe bez obzira gde se kretao. Šta ću, tu sam, ako sada nešto ne vidim teško da ću opet imati prilike a i da hoću ima dosta toga sa čim se treba upoznati. Staršno me je nerviralo fotografisanje jer sam poneo i fotoaparat i kameru. Smeta mi da slikam iako sam svestan vrednosti dobijenih fotografija jer mi ne dozvoljava da se usredsredim na ono što vidim. Iz tog razloga nisam slikao dosta toga pa ispada da su najvažnije stvari ostale nezabeležene, sve ono što je okupiralo moju pažnju ovekovečeno je na najmanjem prostoru ili uopšte nije zabeleženo.

Sa Svakakom se nalazim na naplatnoj rampi. To je najbolje rešenje jer u ZG može da se uđe na više mesta u zavisnosti od odredišta. Dok sam čekao Svakaka posmatrao sam šta se dešava na naplatnoj rampi. Red i mir, disciplina. Ali i pravednost, putarina za motocikle i motocikle sa prikolicom nije ista kao i za automobile pa ljudi pošteno plaćaju. I to plaćaju za dobar put, na pojedinim mestima gde to nije slučaj postavljen je znak da ima kolotraga koji su, ako se uzme u obzir na šta smo navikli, jako mali. Uz to i signalizacija je odlična, boja po asfaltu nije klizava pa je autoput do ZG-a pre svega bezbedan i zahteva dobru samokontrolu od nerazumno velikih brzina.