Od vidikovca do podnožja kanala je kratko rastojanje sa prelepim krivinama koje ispravljaju motociklisti pridošli sa raznih strana. U terminu u kome sam bio najviše je Italijana koji voze dobre motore i uglavnom nove. Ne divlja niko ali ljudi uživaju, nema nesreća i kvarova, sve je idealno. U kanalu na obali je restoran sa sjajnim školjkama. Nisam fotografisao zato što sam snimao a bilo me sramota da radim oba jer su radnici restorana bili krajnje predusretljivi. Objasnili su o kojim školjkama je reč, da je lokalno ekstradevičansko maslinovo ulje dobilo nagradu na nekom sajmu kao proizvod najvišeg kvaliteta i da ga zato serviraju uz svoja jela. Sa školjkama ide belo i nema razloga da ne bude najbolje: Istarska Malvazija. Abnormalnu količinu hrane unesenu u sebe pravdao sam njenim svojstvima, to je lako pa može da se jede. Ko voli da se toliko oždere nije problem, priroda je fenomenalna pa ima gde da se prilegne. ;D

... i da imam dovoljno dug pravac sigurno bi glavu izgubio, ne bi me ostalo ni u sećanjima. :o :o :o Dok je želja za pevanjem rasla bacio sam se na degustaciju Istarskih sireva. U želudcu nije bio požar kako bi moglo da se nasluti već osećanje potpunog blaženstva što me je zabrinulo jer ljudi gledaju da ne mešaju pića a ja sam probao sve i svašta pa mi posledice nisu poznate. Onda ovako: sir običan, pa taj isti sir ali dimnjeni, pa dimnjeni ali više suv, ekstar tvrdi sirevi raznih fela sa najvećim stepenom masnoće, ovčiji sir pa koziji sir. Poseban specijalitet: sir sa tartufima za koje se veruje da poseduju afrodizijačka svojstva što čini da ovaj specijalitet pruža carstvo u ukusima.

Evo dva interesantna tipa! Drže štandove/tezge pored vidikovca i prodaju Istarske proizvode. Zajebanti po prirodi, sede u lepoti ovozemaljskoj, uživaju u ljudima i dobroj hrani, popiju po koju sa znatiželjnim turistima pa su stres i sekiracija ovde potpuno strane pojave. Istarska rakija Biska nastaje kao produkt fermentacije insekta koji živi u Hrastu. Od Srpske rakije je slabija ali je izrazito pitka sa specifičnom bojom i aromom blagoslatkastog ukusa. Pored Biske probao sam medovaču koja se ovde pravi i mogu da kažem da baš ima meda u njoj, nije preterano jaka ali je slatka i gusta od meda. Čudnu meru imaju kad ovo prave jer i pored tolikog meda ovo piće i dalje liči na rakiju i nije povuklo otužan ukus kojima likeri obiluju kako bi dodacima prikrili krš od sirovinske osnove. Ko zna, možda je baš razlika u kvalitetu ta koja onemogućava poređenje sa bilo čim. A onda sam probao JOŠ! ;D Rakija sa rogačem je interesantna ali mislim da je imala suviše rogača jer je puna snažne arome i tamne boje. Jako je aromatično sa takođe umerenim alkoholom u sebi pa može da se proba više puta. ;D Rakija sa limunom uopšte ne podseća na liker jer se limun diskreno i u osvežavajućoj formi oseća u piću. Nema ga previše iako su kolutovi na dnu flaše, daje svežinu aperitivu i ostavlja ukus prirode u ustima. Rakiju od mandarine i pomorandže nisma probao jer su me misli omele. Palo mi je na pamet kako niko nikada nije skočio motorom u taj Limski kanal i da imam dovoljno dug pravac... :

Lep pogled na kanal proteže se sa vidikovca na koji je ulaz slobodan ali uz oprez.

Istra ima fjord za koji oni što su imali prilike da vide iz aviona kažu da liči na pi... Iako pošalica, ova se dosteka lepo uklapa u lokalni imidž: Vrsar je najveći nudistički auto kamp dok je na vrhu grada Vrsara dvorac Kazanove pa nudizam i seks turizam imaju dublje utemeljenje nego što se na prvi pogled to vidi. Limski kanal popunjava more ali voda nije toliko slana jer je slatkovodno razblažuju reke ponornice Limskog sliva. Ta slatka voda ne izbija u jednom mlazu nego ih ima više pa je cela voda u kanalu poluslana ili poluslatka, kako se već gleda na stvar. Zbog toga ovaj teren pogoduje uzgajanju školjki dok je ribolov zabranjen, izlovljava se samo u periodima kada se kanal čisti što je retko jer priroda čisti sama sebe pa na ovaj enorman ulov ne treba računati.

Za ovu priliku Vrganji su stigli kasno mada su ostali u kući za naredne obroke. I dok sam se ja čudio zbog veličine ovih pečuraka domaćini su odmahivali glavom jer suviše velike pečurke ne pružaju najbolji kvalitet pa se i u ovom slučaju pravilo zlatne sredine pokazalo kao ispravno. Vrganji su dopremljeni u kutiji a veličina jedne pečurke može da se nasluti na drugoj fotografiji ako se uporedi sa veličinom šake.

Kao što Dunavski alasi kažu da ne valja da se sa ribom pije voda jer će riba da pomisli da je pas pojeo, tako se i ovde zaliva hrana odabranim a proverenim sortama vina od grožđa koje krasi Istarske plantaže. Nama je najpoznatija Malvazija mada sem nje postoji veliki izbor belog i crvenog vina koje karakteriše pun ukus, dobra snaga ali kroz istančane aromatske čarolije što povećava želju i za hranom i za pićem. Pored ribe kao mesnatog dela obroka na roštilju se našlo razno povrće, pre svega pečurke. Svako od jela ili salata bilo je začinjeno travkama koje rastu svuda po Istri a čine neodvojiv deo ove bogate kuhinje. Iako sam dobio dosta saveta šta se za koje jelo koristi ne bih smeo da sugerišem ništa kako ne bih pogrešio ali znam da su bosiljak i ruzmarin jako važni elementi u radu svakog kuvara.

Naredne dane u Poreču sam proveo osmatrajući vremensku prognozu. U Istri je bilo lepo ali sam čekao da se vreme popravi u celoj Hrvatskoj kako me kiša ne bi stigla negde usput. Tu nameru kompilkovali su prolazni kišni oblaci koji su svoj mokri tovar izbacivali svuda po Hrvatskoj pa se gledajući prognozu sticao utisak da svuda pada. Dok čekam odgovarajuće vreme za povratak ili nastavak putovanja aktivnosti sustižu jedan drugu. Istrijani su pre svega dobri ljudi pa to što su dobri domaćini nekako mu dođe kao posledica ovog prvog. Ja sam se smestio kod prijatelja u stan, Marjana i Dragane ali se oni kao i većina ljudi iz Poreča bave turizmom i izdaju neke apartmane. U tim apartmanima su boravili gosti iz Zrenjanina, porodični ljudi sa decom koji su posle 15 dana provedenih u Poreču želeli još da ostanu ali im obaveze kod kuće nisu to dozvolile. Marjanu je bilo žao što ljudi idu jer se sa njima lepo družio dok sam ja obilazio okolo: sedeli su, pijuckali vino, mezili, jednom rečju uživali. Onda je doneo odluku da na taj poslednji dan njihovog boravka pravi roštilj od onoga što nam more dozvoli da uzmemo. Kontaktirao je drugare ribare pa se probrani deo ulova našao kod nas. More je izdašno i u pogledu vrste i kod količine ulova ali spremanje morske hrane nije jednostavno baš iz tih razloga. Niko nemože da garantuje šta će se taj dan izvaditi pa onaj ko sprema hranu mora da zna sve a uživaoci u plodovima rada ne bi trebali da izvoljevaju. Mi smo imali sreće jer su nas obradovale skuše, sitnija riba u vidu sardela, zalutao nam je jedan morski pas od takve vrste koja ne naraste mnogo pa nije opasna za čoveka a salatu su nam ulepšale manje hobotnice.

.

Ko pije Vijagru neka popije celu, polutka loše radi.

I ovde da ti kažem: idi kod doktora, ne zezaj se. Idemo dalje: kupovina, prodaja, zamena, ustupanje delova i opreme MZ motora...

U pravu je Miša, idi kod doktora što pre, nemoj da čekaš.

Nemojte po čoveku, nema smisla...

Istina pruža dovoljno surovosti i bez naših zapažanja. Idemo u OFF: Dule da li si imao udes? Da li je tebi dobro? Treba li ti nešto sem tih delova?

Manje mesto nad Porečom je Višnjan koji krasi vrh brda na kome se nalazi. Višnjan može da bude primer gradića koji ne izlazi na more a ima živopisnu arhitekturu sa ambijentom koji unosi mir i spokoj u posetioce.

Marjan je čovek od osiguranja i osigurava sve, i kuće i motore i automobile... ko šta želi. Po prirodi posla se kreće svuda pa smo taj dan proveli u razgledanju izuzetnih kuća u unutrašnjosti Istre. Kao i stariji žitelji tako i novopridošli turisti i vikendaši koji tamo obitavaju nemaju baš previše interesovanja za more, uživaju u čarima prirode koja obiluje raskošnim mirisima raznih trava i borova. Opredeljenje ljudi da su blizu mora ali da nemaju ništa sa njim je još čudnije kada se vidi koliko su investirali u kuće koje su kupili. Možda to meni tako izgleda jer mi u Srbiji insistiramo na moru dok sve drugo imamo kod kuće ali ne bih potcenjivao ni Skandinaviju čiji su ljudi došli i debelo investirali u ovakve kuće. Sramota me je bilo da slikam ženi po kući ali je u npr. taj objekat uloženo oko 500,000 evra, adaptirana je kompletno, ima fenomenalan bazen pa na more i ne ide a u otvorenoj garaži stoji mercedes AMG i kvad kakav nisam video. Vidim, ne tuguje nešto za plažom.

Da se razumemo, nisam ja tamo išao zbog kupanja i golih guzica nego sam želeo da provedem vreme sa prijateljima. Oni su radili a ja sam upadao u njihov raspored pa sam išao gde i oni kada je to bilo moguće. Posebno me interesovao taj kontinentalni deo Istre jer u njemu žive ljudi koji su potpuno vezani za zemlju a ne za more. Zemlja je izdašna ali je vizuelno neobična, bogata je gvožđem i ostalim mineralima i ima izrazito crvenu boju. Od Marjana mog prijatelja i domaćina saznajem da u Istri ima tri vrste zemlje i da sem crvene postoji i bela dok sam zbog obilja informacija treću boju zaboravio. No i ova crvena je baš crvena, fotografije nisu dobre jer boja vuče na bordo.

Umag je iako mali izuzetno dobro snabdeven. Brige nema ne samo za osnovne namirnice o kojima obično vodimo računa kad planiramo odmor već je pristupačnost najrazličitijim proizvodima neočekivano dobra. Sve sastojke sam uzeo u Umagu jer sam čekao da kiša prođe pa sam ih nosio za Poreč koji takođe obiluje objektima velikih maloprodajnih lanaca: Getro, Lidl, Kaufland nama manje poznat ali najviše liči na Tempo. Ono što se i u beogradu teže nalazi, goveđi jezici, u Umagu ima. Pored dva špikovana goveđa jezika pala je salata od pečuraka - šampinjona u sosu od paradajza i mešana sezonska salata. Možda je moglo bolje ali nisam u svojoj kuhinji i nevolim da preturam ljudima po kući pa je ovaj izbor pao zbog lakog spremanja i pruža kakvu takvu sliku o nama koji nemožemo da zamislimo život bez mesišta. Ko na trećoj slici prepozna ''Žutu Osu'' u pravu je, došla je iz Beograda, za više nije bilo mesta a za to je moralo. ;D

Pored puta su pokretne tezge/štandovi na kojima meštani prodaju svoje proizvode. Očekivao sam rakiju i vino, očekivao sam maslinovo ulje i smokve ali se nisam nadao da ću pored toga naići na veliki izbor pečurki i školjki. Pečurke plene svojom veličinom, poznao sam tartufe i vrganje ali je pored njih bilo još par vrsta za koje nisam znao šta su. Isto je i sa školjkama samo što mi je pogađanje teže išlo, jedna vrsta mi liči na Dagnje samo su znatno veće nego obično dok ostale nisam imao prilike da probam. Iz Umaga imam samo jednu fotografiju zbog kiše koja je upravo počela. I tako ima getro kao u Zagrebu pa mi je velika kupovina dobro došla jer sam imao želju da napravim večeru za prijatelje, da im uštedim malo vremena i napravim promenu od mediteranske kujne. No, u tom Getro-u užas: tuče kiša pa ubija a objekat je limeno stakleni pa sam na momente pomišljao da je bolje da sam napolju nego unutra jer je sve zvonilo oko mene. I onda kada se to najmanje očekuje do izražaja dolazi ono što je najvrednije: LJUDI. Prodavačica mi je prišla da se izvini. Ja sav zbunjen pomislim da joj nešto treba pa nemogu da shvatim šta hoće a njoj opet neprijatno i priča priču u koju postepeno ulazim. A suštima je sledeća: vreme je ružno, pada kiša pa je onome ko je došao na odmor ružno a i onaj koji živi od turizma još ružnije. Sve u svemu svima je jako ružno a njoj je neprijatno jer želi da iz Umaga odem sa najboljim utiscima. Utešio sam i nju i sebe rečima da je leto i da nemože kiša da nas pobije kao u Februaru, može da udara malo ali će stati za dan dva. Tada sam potvrdio ranije donesenu odluku da ništa neću slikati po toj usranoj kiši i tako je i ostalo. Krivo mi je bilo jer sam video da ljudi brinu, svi bez obzira da li su domaći ili turisti, nije dobro. Opet, ja sam sa porodicom bio 10 dana u Grčkoj a 5 je padala kiša dok je jedan bio promenljiv pa opet nije bilo kupanja i šta ću, nisu mi Grci krivi što su budale sjebale planetu. Na kraju se ispostavilo da sam bio u pravu, kiša je, iako je bila odvratna, prošla brzo i formalno je trajala dva dana mada je taj drugi već bio moguć za kupanje.

Prva dva dana uglavnom je padala kiša a ja nisam želeo da bilo šta fotografišem po kiši. Ovde mi morate verovati na reč, lepota prirode je impresivna i baš zbog toga nisam slikao, nadao sam se boljim danima pa da svaka fotografija ispadne kao za bilbord. Na kraju, zahvaljujući prijateljima, imao sam jako dinamičan boravak po tom delu Istre i nisam stigao da fotografišem Poreč, Vrsar i Rovinj. Želja mi je bila da posetim Umag jer tamo nisam bio a dosta naših redovno ide na Skup. Sve vreme sam se neprijatno osećao jer su prijatelji kod kojih sam bio u velikom poslu, sezona traje a ja neznam šta ću sa sobom od slobodnog vremena pa nisam želeo da zamajavam ljude koji ozbiljno rade. Zahvaljujući prijateljima dobio sam turističkog vodiča, devojku koja je svo svoje slobodno vreme posvetila šetkanju samnom i pružila mi obilje podataka do kojih ne bi mogao da dođem na drugi način. Za razliku od Dalmacije Istra ima drugačiju konfiguraciju terena jer ima kontinentalni deo koji je drugačiji po svojim klimatskim svojstvima. Nema ustaljenog šablona po kome je iza leđa planina a ispred more već je iza leđa veliki prostor koji je zauzet makijom ili veoma ozbiljnom poljoprivredom pa Istra ima, može se slobodno reći, skoro sve. Put od Poreča do Umaga je kratak i prijatan, nisam gledao kampove i turizam već vinograde i mlade maslinjake koji govore da taj posao nije zamro i da postoje nove generacije koje će nastaviti tradiciju. Video sam stablo masline a pored njega kukuruz da bi u neposrednoj blizini bio vinograd i po koja trešnja. Impresivno jer mi je u glavi bilo teško da složim takve biljne vrste i u najluđim snovima.

U Poreč sam stigao zbunjen kulturom u saobraćaju koju ispoljavaju stranci, pre svega Italijani. Nije bilo potrebe preticati, obilaziti..., kako vidi motor u retrovizoru tako se pomera udesno pa i oko bele linije ostaje dovoljno mesta za manevrisanje. Sirenu nisam čuo, namrštio se niko nije što sam ga pretekao. Navigaciju na motoru nemam ali sam poneo Garmin-a iz kola za svaki slučaj. Baterija ne traje dugo ali je dovoljno da se čovek izvuče iz gadnih raskrsnica ili nejasnih odvajanja sa auto puta. Moje odredište bila je agencija za promet nekretnina koja je u vlasništvu prijatelja kod kojih idem što me je radovalo jer je ipak lokal u pitanju pa i ako se zagubim lakše ću naći nego da tražim nekoga privatno. Na sreću za tim nije bilo potrebe, Garmin me doveo na 10 metara od broja i bio je prisebniji od mene koji sam se pitao šta skuter traži tu gde idem.

Dešava se da neko piše duži tekst pa mu u sred rada upadnu sa postovima koji narušavaju kontinuitet u pisanju. Zbog toga sam putopis stavio na strane koje nisu ovde vidljive, u urednički deo, pa ću ga prebaciti kada završim. Iako je politika ovde zabranjena smatram da je Broz više istorijska ličnost jer ostaci te partije ne figuriraju u političkom životu nijedne od zemalja stvorenih raspadom SFRJ. Bez daljnjeg, nameštaljka je velika a sve što si naveo je tačno i moglo je da se vidi po raznim novinama. Ljudi to znaju i opet su nostalgični, narod je živeo bolje pa i ako smo živeli u iluziji većini je bilo dobro. Od kako postojim protivnik sam komunističke ideologije. Ovo već jeste politika mada nije rasprava, deklarišem se na šta imam pravo. Međutim za razliku od većine ja volim da upoznam i ono što nevolim pa sam u današnje vreme jedan od retkih koji može da se pohvali da je čitao većinu dela kominističke literature. U ono vreme retko koji univerzitetski profesor je čitao Kapital pa je dobro što su stvari radile kako su radile kada se uzme u obzir ko ih je i kako radio. U Kumrocvu postoji kuća ali je njegovih ličnih predmeta jako malo. Postoji i poduži spisak koliko je puta posećivao Kumrovec ali i da nije tačan ja bih potpuno razumeo zašto: pa šta će mu tradicionalna Zagorska kuća pored ovolikih lepota kojima je raspolagao? Usput, sa njim treba spakovati veliku bulumentu vojske, policije, pratnje... pa na kraju da opet legne u drveni krevet star 200 godina. A na Brionima na plaži postoje tuševi sa slatkom vodom samo što je voda topla, greje se. Kada mu dođe ''ortak'' Haile Selasije zagube se kojegde po ostrvu, obezbeđenje uhvati panika, dižu na noge sve pod oružjem pa opet nemogu da ih nađu. Onda se pojave, kažu da su bili tu negde okolo i da je sve OK, nema razloga za paniku. Kakvi su to oblici provoda nemogu ni da zamislim. Neznam koliko novije generacije mogu da razumeju duh prošlosti. Danas se ističu individualne vrednosti: ja, novac, status, ugled, položaj, moć, popularnost, slava, sjaj i glamur, mediji, idolopoklonstvo... Onda je bio mir, jednakost, ravnopravnost, za bolje sutra... Nisam pametan, sad kad čitam šta sam pisao nevalja mi ni jedno ni drugo. :D

Ostatak puta do Poreča ostao mi je u sećanju po izvanrednim tunelima od kojih svojom dužinom ali i opremljenošću dominira Učka. Učka je najviša planina Istarskog poluostrva kroz koju prolazi fenomenalni tunel za koji se naplaćuje putarina. To me iznenadilo neprijatno ne zbog para nego zbog svlačenja i oblačenja zarad plaćanja sitniša ali sam kasnije saznao da je to graditeljsko čudo napravljeno putem koncesija pa je normalno da koncesionar ubira prihod. Tunel je dugačak 5062, a širok 9,10 metara. Promet se odvija u oba smera uz ograničenje brzine od 80 km/h, a preticanje je zabranjeno. Tunel ima 83 nadzorne kamere, 538 požarnih detektora, 39 vatrogasnih hidranata i 38 SOS stanica. U tunelu se nalazi i pet ugibališta te tri okretišta. *Wikipedia Nisam slikao jer mi se aparat već smučio ali sam se setio Pablove kamere koja se pričvrsti za kacigu i počeo da maštam o njoj. Da sam imao mogućnost da snimim/slikam sve što sam hteo imao bih neprocenjivo bogatstvo dok ovako grizem nokte sad dok pišem jer su mi reči nedovoljno slikovite.

Iako je dozvoljeno izaći na stazu od te ideje sam odustao kada sam video šta i kako ljudi voze. Italijani su doterali potpuno nove mašine i sasvim sam siguran da sam izašao sa motorom starim 30 godina među njih da bih odveo u smrt i posmatrače na tribinama. Koje su brzine nemam poima ali u prilogu je jedna jedina uspela fotografija od ko zna koliko pokušaja da se na njoj nađe motor na stazi u bilo kom obliku. Druga fotografija pokazuje da i mi sa prikolicama još postojimo i da nas nije pregazilo vreme. Da sam došao Crncem verovatno bih dobio nagradu za glupost. U ćaskanju sa ljudima saznajem da određena nostalgija za prošlim vremenima postoji jer Grobnik nije san samo mene kao klinca već svih klinaca bivše SFRJ. To mesto je prestonica motociklizma SFRJ i takve uspomene niko neće moći da zaboravi dok danas pistom jurcaju uglavnom stranci besno skupih motora većini nas nedostižnih. Po priči nedostaju duh i entuzijazam, nada da se sa prijateljima nešto važno može uraditi, da će ljubav da nadomesti nedostatak novca i da rezultati o kojima se sanja neće biti nedostižni. Kako god tužno zvučalo Grobnik ima svetlu perspektivu. Druga je draž ali nije da je nema, motociklizam mora da ide dalje a u razvojnom pravcu takmičarskog motociklizma ovo mesto će ostati vodeće na našim prostorima.