Kako je krenulo moraću da prodam Crnca. Prikolicu neću da prodajem, bar ne u ovom trenutku dok ne vidim šta će sa Crncem biti. Možda nužda i nije tolika nego mi se smučio, zasitio sam se... Dokle god je kod mene biću blokiran za bilo kakve promene: nema potrebe da uzimam 250 kad je to isto a ustvari ja želim taj 250 od kako imam Crnca a što je sigurnih 8 godina ako ne i više... Dosta je to, oni prošli nisu bili kod mene tako dugo, češće sam ih menjao i mogu da kažem da sam baš uživao u tim promenama. Ustvari, nemam neku želju za novim motorom koliko bih voleo da nemam ovaj. Baš tako, da ga nemam a imam pare u džepu pa polako, da vidimo šta se može... Ma ne bih vozio isti motor ceo život koji god da je! Oglas još nisam dao. Treba mi kurbla i automat migavca, to je jedino neispravno i to moram da popravim pre oglasa. I sad je moje pitanje o tržišnim prilikama: koliko da cenim motor, šta mogu da očekujem ne računajući zamene za koješta, ima li ozbiljnih kupaca? Ima ljudi koji u trgovini uživaju a mene to opterećuje, nekako bih hteo da to završim što pre. Ima li neko korisnih iskustava?

Dobijete po jednu od MZ Svet-a, u nekomercijalne svrhe a kao znak podrške.

I ja sam nekada trenirao Džudo, zato sam pitao. Prestao sam verovatno kao i većina drugih što su prestali, manguparija i žene kad postanu preokupacija onda od sporta nema ništa... Ali mi je sve to ostalo u jako lepom sećanju. Moj trener je umro ali su ostale žive priče kojih se rado sećam. Svojevremeno su u staroj Jugi naši džudisti imali jako dobre rezultate i zbog toga su dobili usavršavanje u Japanu. Kada su otišli tamo vredno su radili ali je ipak naš čovek ostao naš, brzo je sinula ideja "Jao brate Japan, grad, život!" pa odluče da se iskradu i pobegnu za grad. Zid te škole je bio visok ali kako je reč o vrhunskim sportistima to nije bila prepreka, preskočili su čas posla i pravac za grad: pirinčana rakija, gejše, ma sve moguće... Kad su se vratili mislili su da nisu provaljeni što nije bilo tačno. Međutim niko nije reagovao tako da ih spreči u nameri odlaska, sami ste izabrali nedisciplinu pa izvolite, mogli ste i na kapiju da izađete. Bez kazne nisu prošli, ošišani su do glave kako bi se razlikovali od ostalih koji su bili ne samo vredni nego i disciplinovani. Kazna traje ne smo koliko i šišanje nego dok kosa ne izraste jer ostali sportisti nisu došli zbog zajebavanja pa su težili da se druže sa uspešnima a ne sa kažnjenima. Bilo kako bilo, priču sam zapamtio kao dobru jer su ih Japanci doveli u red ovakvom merom, kasnije su morali da se trude daleko više da bi povratili izgubljeno poverenje. Nema zajebancije sa Japancima.

Sve je bolje, rad obećava!

Zorane reci nam nešto o džudou, na koji se način baviš time? Da naučimo nešto jedni od drugih, treba to.

Kad vidim koliko je naroda a kakva disciplina odmah pomislim da su nekom efektnom merom morali da se koriste.

Garmin se napio vodurine i stalno je "preračunavao" pa sam "naglo skrenuo" preko dve pune linije u polukružno okretanje. To je tamo težak prekršaj za koji se oduzima dozvola na godinu dana, tako rekoše policajci. Pošto nikome nije u interesu da me zadrži u Rusiji dogovorom smo došli do simboličnog iznosa ali obavezne uplate u Sberbanci pa je traži okolo...Pa nema gde da se ostavi motor. Pa može uplata ali nema menjačnice: onda prvo naći menjačnicu, pa banku, pa dostaviti dokaz o uplati... U međuvremenu se pojavi banka u kojoj mogu karticom da platim ali je red ispred tog bankomata ogroman pa polako, dug je dan... Oštra kazna, na put sa 4 sata kašnjenja u startu.

Platio sam kaznu od 1.000 rubalja a učinili su mi. Mislim da je to najniža kazna koja postoji, kao kod nas valjda za pojaseve... I još 50 rubalja bankarske provizije Sberbanci jer uplata mora da se izvrši kod njih, na drugom mestu nemože.

U Ukraini pored puta prodaju rakiju. U Rusiji su cisterne sa pivom po parkovima i raskrsnicama, kako gde. Ono se pije mahom pre podne. Sa popodnevnim satima se prelazi na vodku, kraj je radnog vremena pa se može... U prodavnicama srednje veličine nije retkost šank, mnogo vremena ljudi provode u kupovini pa nemožeš nekome da ograničiš alkohol. Na rafovima prodavnica Alkohol 95%. Bilo je primera u prošlosti kada su konzumenti stradali jer su pili parfeme i kolonjske vode. Sada se prodaje čist medicinski alkohol pa ko želi, izabrao je, valjda zna šta radi... Svuda sam detaljno pregledao prodajni prostor namenjen alkoholnim pićima i rado ulazio u komunikaciju sa drugim kupcima alkoholnih pića. A sa prodavcem u gigamarketu koji radi na odelenju vodke ide ovako: MINSK: - Kupio bih Vodku ali najbolju. Nije mi važna cena a i nije neki raspon u cenama koji nemože da se podnese tako me samo kvalitet zanima. - Da ima više ljudi, ovde oko nas, sigurno bih ušao sa nekim u polemiku ali ove dve su najbolje a ti vidi šta ćeš. - Ja ću da uzmem obe samo nisam siguran da su stvarno najbolje, mislio sam da je to Ruski Standard? - Jeste ali to je Ruska vodka. - Pa šta fali Ruskoj vodki? - Ništa, odlična je a ova naša Beloruska je ista takva mada se ni Ukrainska ne razlikuje. - Dobro ja ću da probam Belorusku jer je nisam probao pa ću da vidim. A malo mi je nezgodno jer su u Srbiji flaše veće, kod nas su normalne one od litre, te od pola se slabo koriste... - Pa popij dve, tri, ihh..., I ovako lakše u džep ulazi. - A ove Finske i Poljske? - To nije to, ove su Ruske vodke i prave se u Rusiji, Belorusiji i Ukraini. To drugo ne treba piti kad već postoji najbolje: Ruska vodka! E takva je ustvari ta Beloruska vodka. I da znaš da sam čuo da vi u Srebii imate najbolju rakiju i da mi je baš drago što je tako. - Dobro si čuo. - A jesi li ti doneo tu rakiju sa sobom? - Nisam, nemam gde flaše na motor kad nosim stvari za mesec dana. - I ti si na toliki put krenuo bez takve rakije? - Pa jesam. - Uuuuhhhhhh..... Onda moraš da probaš Vodku a kad je tako onda uzmi Rusku, ova naša Beloruska je takva. I Ukrainska je potpuno ista, takve su sve, Ruske...

Stigoh kući. Najebo sam teško. Imao sam oko 4.000km najgorih pljuskova po užasnoj hladnoći pa je Garmin crko što mi je pričinilo čitav niz komplikacija na koje nisam računao. Ostao sam bez lap topa kada su mi oborili motor u stampedu na Ukrainsko - Ruskoj granici jer se polupao prilikom pada. Pao sam u Helsinkiju svojom krivicom i objektivno bez potrebe. Motor me zajebavao, nije bio u kvaru nego je konstantno karao u najgorim mogućim vremenskim uslovima i onda kada je sve bilo najgore pa se još i njegova jebačina dodala na sve ostalo. Nemam više rupa na kaišu a nemam ni šta da obučem, sve spada sa mene, kao da je tuđe. Boli me sve što u organizmu postoji, neznam da li ima nešto na mom telu da radi kako treba. Oprema koju sam nosio toliko je dotrajala kao da sam se služio sa njom bar 10 godina. Vratio sam se u jednom komadu i živ jer su mi SVE VREME POMAGALI RUSI. Baš Rusi i niko drugi i to ne samo u Ukraini, Rusiji i Belorusiji nego svuda gde sam išao a gde je Rusa bilo makar i malo, e i to malo je bilo uz mene svim svojim bićem. Do daljnjeg ležim i lečim se.

Taj je motor jako dobar i u pravim je rukama, u rukama negog ko zna da vozi. Ti si naš i ostani naš, volimo te kao čoveka i prijatelja a vozi šta hoćeš. A novi vlasnik treba da obogati naše društvo, to bi bilo lepo od njega. Od motora ne treba da budemo zavisni. Sve ih je manje ali nas zato može da bude sve više. Spojila nas je ljubav prema MZ u i treba da teramo dalje. Kakav je novi vlasnik? Hoće li nam se javiti ovde?

Gde god bulja može da se osoli nije za potcenjivanje. Lepo se provedi i kad se vratiš da orgaizujemo jedno ispijanje pića u septembru. Željo, jedini posao koji nisam završio pre polaska je Zahvalnica. I za nju treba minut posla ali bih više voleo da sam odradio taj minut nego ovako... Imaju li neki datum i priliku za uručenje pa da se ravnamo po tome?

Šumi, sasvim je sigurno da ćeš ići tamo i to ne jednom kao što ti se sad čini. Zato vidi da to bude što pre jer vreme ide, sad si mlad, sad ti to treba...

Ove dve su aamaaterke što sa sobom uvek nosi izvesnu dozu rizika, uspeh nije zagarantovan. Ipak imaju dušu, ne zavlače i ako neće odmah stave do znanja a ako hoće onda nema bežanja sa bojnog polja. Dopada mi se što ne očekuju da muškarac pravi majmuna od sebe i gazi po svom dostojanstvu kako bi na taj način hranila ego. U prilogu dva devojčurka iz centra Kieva. Fontana je lepa pa bi se sve slikale u slapovima, izuju se pa gacaju po onoj vodi, prskaju se, ma slabost muška na videlu šta da se radi. Ko ne napada nije bezbedan, kad hoće napadaju one. Dobacuju razne stvari ali kako kaciga mora da se nosi razumeo sam samo "slatkišu" što su me počastile četiri lepojke iz nekog kabrioleta. I ako su zainteresovane gledaju otvoreno, ne skreću pogled. Ove koje su malo slobodnijih shvatanja gledaju i kad su sa partnerima pod ruku ili u zagrljaju svejedno, nije oči izgubila ako je sa njim. Zemlja velika, izbor ogroman, svako sreću može da nađe.

A sad malo zajebancije. Taša nije smela da se fotografiše jer se plaši gazde, ne bi ona zbog posla itd., no kad sam bolje prošetao gradom video sam da i nije neka šteta. Prilog: Devojka sa fotografije verovatno isto ima gazdu ali je priroda posla drugačija i ne protivi se fotografisanju. Ja sam je kao slikao na kvarno ali je videla i ne pravi problem, nije neko od konflikta. Nekima je ljubav usputna, neki žive za ljubav a eto, nekima može da bude i posao. I radi ga profesionalno. Mi imamo Jagodinku ali ni ove što muljaju sladoled nisu za bacanje. Na slici sedi i liže sladoled. Lepo tretira sve kugle, nigde ne curi. I kornet ne zapostavlja, sve je u njenim rukama mada nije od značaja samo ručni rad i konzumacija sladoleda, mora poštena žena cela da se uloži u proces rada.

Tačno je to za putopis ali odavde nije izvodljivo a kad se vratim sačekam me milion obaveza i nikako nemam vremena. Put obično kraće traje, sada je 28 dana, 14 gradova, 11 država uz prolaz kroz Mađarsku i Pridnjestrovlje koje je proglasilo nezavisnost ali je nijedna država sveta nije priznala pa šta mu dođe. Putopisi treba da budu od koristi onika koji će putovati i zbog toga treba da obiluju podacima. Meni je to problem jer je podataka previše i nemam kad da ih ispišem. Jbg, nisam uradio ni za prošlu ni predprošlu godinu, sad je prošao voz...

Pored puta prodaju se razne stvari. U Rumuniji su to lubenice i dinje, posle Bukurešta preovladava grožđe. U Ukraini svakakvih proizvoda ali zbog frekventnih puteva preovlađuju ljudi koji nude osveženje, čaj i kafu. Međutim najviše je onih što nude rakiju. Dakle umorio si ste, malo bi se okrepio, staneš pa kokneš koju i bez problema nastaviš dalje. Biznis očito nije legalan ali nije ni ilegalan čim ih ima na svakom koraku. Nisam probao, to nije za seronje nego za prave vozače a nama ovakvima prodaju recimo dimnjenu ribu. Uzeo sam šarana za 10 dolara i mrzeo sebe jer nisam imao gde da spakujem toliku ribetinu. Čovek je bio prijatan, kaže da probam od svake vrste pa da se odlučim.I probao sam samo nisam neki poznavalac, meni je svaka bila odlična. Ja mu dam tih 10 dolara i kažem daj šta daš, nemam druge pare, tek ulazim, nisam stigao da zamenim a on skine najveću, kao zadnja torba od 60 litara. Opaka je, više ljudi da jede, kad su oči proklete... Šumi, reklamirao sam te ovuda. Kod nas je Nataša od milja Nata ali njima više leži Taša. E pa Taša je SJAJNA ali teška za razgovor, ne smeš da je gledaš jer pobegnu misli pa se tekstovi izmešaju i na kraju obavezno ispadneš budala. Sva puca od svega, savršeno nešto... Onda ja kad upadnem u problem sa komunikacijom, a to se stalno dešava, kažem da će moj drug bolje to da objasni, on je Aleksandr pa ako neko zna te jezičke zavrzlame on je sigurno taj. I hoće Taša da proširi znanja, obrazovane su žene, sve ih zanima. Pa kakav je Aleksandr? Ih kakav, pa najbolji, nema takav ovde. A jel pije? On? Ma nikad, i na silu mu teško ide, nije taj. A jel puši? Ne bre, zdrav čovek, čist ko suza, tera velosiped. Trepće. Lepo joj zvuči, dobro je kad ne pije, onda od muškarca može nešto da ispadne. Šumi, Šumi, ti bi prošao upola jeftinije od mene jer ti treba samo za jedan pravac... Kao san je al nemiran, sa prevrtanjem...

U povratku sam prošao kroz Pridnjestrovlje, nešto što politički ne umem da objasnim ali ga ima ovde: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5 Ovu oblast kontroliše Ruska vojska, nemam nijednu fotografiju jer situacija uopšte nije za zajebavanje. Sve izgleda kao Berlin za vreme hladnog rata: bodljikave žice, rampe, kanali i ostala sredstva za blokiranje puteva... Na ID kartama vojnika piše KGB a na obaveštenjima koja su istaknuta stoji SSSR. Kontrole su neverovatne, pretres kompletan i ljudi i vozila. Za mene su odmah videli da sam pao s Marsa, ne idu motori tuda, nikada. Pobrao sam simpatije Ruske armije i baš im je bilo drago što se na motoru pojavio neko njihov a ne neko sa strane. Administracija je ogromna, sve je napravljeno da ti se smuči život i nikad ti ne padne na pamet da ideš tuda. Dozvoljen mi je prolaz kroz Rusku vojnu oblast. Nisam stajao ni da pišam, kretanje mi nije bilo ograničeno i pred mene nije postavljen nikakav uslov ali sam shvatio da zajebavanja nema i da treba da ostavim vojsku da radi svoj posao. Međutim nisam bio uplašen kao svi oko mene, mahom Rumuni i Moldavci. Osećao sam se bezbedno kao nikad u životu jer ima takvih trenutaka kada dođe samo po sebi na videlo da smo jedan narod i da ta armija nije nečija tuđa, neprijateljska. Taj osećaj nema u Nemačkoj, niko neće da pita kako je zdravlje vašeg patrijarha. Ah da, Garmin nije radio, tek kad sam ušao u Ukrainu završio je sa "preračunavanjem". :D Kontrolnih punktova ima bezbroj i na svakom sam razmenio tople reči, neverovatan osećaj pripaddnosti. Pa lepo se kaže: Bog pa Rusija! I još u Moldavskoj republici, nikakve veze sa nama... I dalje ne politiziram ali me zanima hoće li neko sada mene da vodi u Bondstil? To ima veze sa nama, itekako... I hoće li da me puste da se šetkam tamo kako mi se sviđa? Ma mamu im ja... Ukratko, u Moldaviju treba ići, jeste komplikovano ali se isplati. U Pridnjestrovlje ne treba ići, bar toliko možemo da uradimo za njih, da ne smetamo. I krivo mi je što sam budalina pa nisam išao okolo. Al baš mi je krivo, zajebo sam se nego nisam imao poima, ma nisam ni znao da postoji... A jeste mi toplo oko srca zbog srdačnog susreta ali kad ne idu Ruski motoristi koji ću moj ja tamo. Pre puta vozio sam jednog kriminalno summnjivog tipa sa Voždovca. Kaže: "kad odeš tamo znaj da si u svojoj zelji. Ona je najveća na svetu i zato se kaže da je Srbija do Tokija, ne zbog osvajačkih aspiracija nego je stvarno tako".Ok kažem ja ali da li su oni ikad čuli za nas, da li znaju da postojimo? I šta znaju ako znaju uopšte? Onda mi on ispriča da svaki Rus zna da su dobrovoljci išli u Rusko Japanski rat za Ruskog cara. Pre glavne bitke po želji Japanaca sukobila su se dva najveća junaka pa tek onda vojske. Rusku stranu je predstavljao naš Crnogorac a njihovu najbolji samuraj. E jebi ga sad, u to vreme nije bilo televizije, nije ovaj naš znao ko su samuraji pa ga posekao na keca, sjebo ga ko ništa. Ima o tome na netu, čak i uz gusle a Šeki sigurno zna o tome daleko više. Priča je tačna, događaj je istinit. Da o tome znaju svi Rusi takođe je tačno, učili su u školi. Ko u sebi vuče strah da ne postanemo ruska gubernija ne treba to sebi da radi, bio sam i pod vojnom upravom pa nisam bio ni gladan, ni žedan niti sam se osećao nebezbedno.

Za Čika Duleta jedna što telefonira dok prelazi ulicu.

A pošto u Španiji niko nije čuo za Srbiju sem jedne babe koja me pitala da li je Srbija negde blizu Jugoslavije ovaj brat iz Ukraine zna za izbore, Hag, celu istoriju oko Kosova... Naložen je na CBRa i nisam uspeo da ga ubdim da je njegovih 600 bolje od 1000 ccm kada su takvi putevi. Još je na tih 600 došao sa drugarom koji nas je slikao, ppa šta bi više...

Pa "selendra" od grada

Zatim dolazi taj "sirotinjski" smeštaj

Onda dolazi lepota od prirode, put preseca gustu šumu i jezera kojima Moldavija obiluje.

Kad se uđe u Moldaviju izgleda ovako: loš asvalt ali nema rupetina kao ovde u Ukraini, nigde nikog na putevima, pustoš