Гледамо се и ове године

По овако тмурном дану овај путопис дође као лијек за очи и душу Свака част на вожњи, фотографијама и тексту. Жив био!

Свака част и добро ти нама дошао. Који је Стром у питању?

Поздрав Стромаши. Имам питање за власнике старијих модела, ви са новим слободно прескочите дискусију Иде зима, а како нисам продао свој љубимца размишљам да га мало средим (просто тренутно не знам неку другу ријеч). Планирам да скинем фолију и ударим нову фарбу на пластичне дијелове, обновим налијепнице (то је што се тиче естетике) али сам и размишљања, пошто нисам до сада никада то радио, да чистим резвоар. Е сад, питање за искусне, колико је то захтјеван процес, да ли може шта да се поремети и на крају да ли познајете неко ко то услужно ради? И ако има неко неки приједлог, ето рекох иде зима биће слободног времена.

Никакав проблем. Потрага траје свакако

Чекам колегу да пошаље фотографије. Ово што сам на интернету видио а и прочитао доста добро изгледа.

И после ме питају зашто волим овај форум. Па увијек се нађе неко да подари ваљани савјет. Не знам зашто али сам искључио IX35 из претраге али ћу сад да га експресно вратим. Нисам имао прилику да причам са неким ко га вози али после овога биће сигурно тражен. Гледам и дизел и бензинске моторе, јер оба имају и преданости и мана. Видјећемо шта ће бити на крају. У главном одлука је да се купује ауто, супруга дијели исто мишљење и о моделима и цијени што ми је битно јер ће и она да вози то ауто. Хвала @max80

Није да умањујем твоју ријеч, али ево два примјера да има. Хвала теби на труду да ми олакшаш куповину али с обзиром да нити продајеш нити имаш да препоручиш не видим више сврху твог писања у овој теми.

Стари, пусти ми фотографије на 0652768547 па ћу да видим Хвала ти у сваком случају @Bole37 Нису пусте жеље, има на тржишту то што тражим али сам размишљања да можда неко наш, са форума, има за продати па да баш од некога са форума и купим.

Кратко јасно и гласно, купујем ауто а ви ако имате за препоруку или ако пак ви продајете неки од ових модела било би добро да ми јавите. У избор су ушли: Форд Куга Нисан Кашкаи Мицубиши ASX Пожељно би било да су произведени у периоду од 2012. до 2015. године, да нису прешли више од 175000 километара, да су добро очувани и да, ето, имају колико толико добру опрему. Е да, најважније сам пропустио, буџет је око 9000 (плус минус која стотка у еврима). Хвала

Чек чек чек, ако се не варам Марко је био прво у МК Гардианс а после у Вуковима?! О јебем те животе! Саучешће породици и пријатељима!

Хвала вам свима на ријечима хвале и подршке Било је стварно уживање и вјерујем да ћу већ следеће године поново бити у овим крајевима Сад лагано да се бацим на писање о овогодишњој вожњи

Ето, оставих и писани траг о томе како сам упознао источни и јужни крај наше вољене Србије. Надам се да ћете уживати у овом путопису и да ћете, ако већ нисте, и ви кренути пут Старе планине, кањона Јерме... Живи били и дуго се возили. Драки

Сутрадан са Власинског језера упутио сам се ка Лесковцу. Пут од језера до Сурдулице и даље до Владичиног Хана је један од пет најбољих путева у Србији које сам до тада возио. Нова подлога, дупле кривине, а како је било рано ујутро свега пар возила сам срео. Право уживање. У Лесковцу сам се нашао са другаром Лазом који је, иако је дошао у посјету родитељима и сестри, издвојио вријеме како би ме упознао са љепотама његовог родног града. Прије обиласка културно-историјских знаменитости отишли смо у ресторан „Цап Цап“ како бих пробао изворну лесковачку пљескавицу. Док сам уживао у јелу погледао сам временску прогнозу и нажалост вијести нису биле добре. У правцу Копаоника и Голије, гдје сам планирао да стигнем у вечерњим сатима, кретало се јако невријеме праћено јаким вјетром и градом. Брзински смо отишли до центра Лесковца како бих посјетио стару цркву „Оџаклију“. Имао сам велику жељу да запалим свијеће у цркви коју су Срби из овог краја изградили у вријеме када Турци нису дозвољавали градњу. Како би избјегли рушење изградили су је као сваку другу кућу, са оџаком па отуда носи назив. Поред ње налази се нова монументална Саборна црква свете Тројице, зидане по угледу на манастир Грачаницу. У току вожње, у мјесту Житорађа, нашао сам се очи у очи са највећим страхом. Са споредног пута, са десне стране, видио сам да се у саобраћај укључује аутомобил, мислим да је био Фиат Стило. И ако сам био прилично удаљен звучним сигналом сам му дао до знања да сам и ја на путу и да би требао да закочи тј. да се у саобраћај укључи када ја прођем. Међутим, возач није обраћао пажњу и већ је ушао у моју траку али се кретао веома споро. Како сам се приближавао поново сам дао звучни сигнал и упалио показиваче промјене правца како бих га обишао али возач није обраћао пажњу на то него је нагло кренуо да скреће у лијеву страну и ја сам се нашао очи у очи са лијевом страном аутомобила. Ни дан данас не знам како сам успио да реагујем, да смањим брзину и да довољно „оборим“ мотор, а да притом не ударим у ауто и не паднем са мотора. Милиметри су ме дијели од црног сценарија. Сам Бог ме спасао. У тренутку док сам пролазио крај аута, док сам свашта изговарао, видио сам да на задњем сједишту сједи троје мале дјеце. Ево, и сад док пишем овај путопис, питам се о чему је размишљао тај возач и ако му није жао мене како му није жао те дјеце која су такође могла да страдају у удесу. После пар километара стао сам јер су ми се руке и ноге толико тресле да нисам могао више да возим. Када сам се смирио наставио сам даље али проблемима није био крај. На улазу у Брус ухватило ме је оно невријеме које сам видио на прогнози. Склониште сам нашао испод надстрешнице код једне продавнице. Више од сат сам чекао да се вријеме колико толико смири, да се створе услови за вожњу али киша је све јаче и јаче падала. Добио сам информације да је на Голији дошло до одрона, да су чак неки путеви били и затворени те сам, сходно стању на терену, донио одлуку да прекинем путовање и да се упутим ка Крушевцу и аутопуту за Београд. Такво вријеме ме је пратило све до уласка у Београд, а Милица се потрудила да ми уљепша повратак те ме је дочекала са осмијехом и топлом супом.

Други дан путовања почео је у раним јутарњим сатима јер ме је чекао „поход“ на Стару планину. У Бору сам се задржао тек толико да наточим гориво и направим неколико фотографија крај механизације која се користи у оближњем руднику. Стара планина представља најдужи планински вијенац у Србији и дио је масивног вијенца дужине од 550 километара који се протеже од Зајечара па све до Црног мора. Овај масив носи назив Балкан по којем је и полуострво добило име. Дио планине који сам посјетио представља природну границу између Србије и Бугарске. Масив који се протеже кроз Србију припада општинама Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград. Водопади, пећине, видиковци, планински врхови, бистре ријеке, историјско-културни споменици, вјерски објекти - Стара Планина је богата најразноврснијим садржајем. За обилазак ове планине потребно је више од једног дана, па чак и од викенда. Обилазак Старе планине почео сам посјетом предијела око врха „Бабин зуб“. Природни резерват и истоимени врх сликовитог имена један је од најпрепознатљивијих одлика овог дијела Старе планине. Стјеновити врх се налази на надморској виси од 1.780 метара и до њега води неколико стаза. Такође, на врху се налази и скијалиште, а поглед се протеже и ка Миџору који је највиши врх Старе планине (2169 метара). Бабин зуб је од Пирота удаљен неких 65 километара и потребно је око сат и по времена да стигнете до одредишта, рутом 221 и 222 кроз насељена мјеста Темац, Церово, Стањинац Кална и Црни Врх. У мом случају ово је била одлазна маршрута, а сам долазак ишао је од Књажевца па преко насеља Трговиште, Штрбац, Горња/Доња Каменица, Иново, Вртовац и на крају Балта Бериловац. По доласку у Пирот позвао сам колегу Милана са којим радим да ми предложи којим путем би могао даље и шта би све могао да видим. Упутио ме је у село Дојкинци гдје ме је сачекао његов отац Ненад. Старопланинско село Дојкинци налази се на 38 километара сјевероисточно од Пирота. На улазу у село налази се црква посвјећена светом Николи саграђена у 15. вијеку. Велики број кућа и помоћних објеката датирају са почетка прошлог вијека те је село на тај начин задржало аутентичан изглед. О тим кућама, односно начину њихове градње чувени водитељ Јован Мемедовић посветио је посебну пажњу у специјалној новогодишњој емисији „Гладни туриста“. У једној од таквих кућа повремено борави и Ненад, мој домаћин. Док сам се расхлађивао водом из бунара предложио ми је да одем до водопада Тупавица, а да он спреми неко послужње. Приједлог сам прихватио и одмах се упутио ка поменутом водопаду. За разлику од већине старопланинских водопада, водопад Тупавица је доступан свакоме ко жели да га посјети. Препоручено је да до њега идете пјешке или бициклом (или мотоциклом као ја, мада то није била добра идеја јер мој мотор није био спреман на такав „off road“). Удаљен је 4,5 километара од планинарског дома „Дојкинци“, а пут је обиљежен пјешачком сигнализацијом тако да без већих напора, а притом уживајући у нетакнутој природи Старе планине, стижете до водопада. Сам водопад висок је 15 метара, а његова љепота посебно је изражена у прољеће када се велика количина воде слива. Када сам стигао код Ненада на столу су ме чекали домаћи производи: домаћа ракија, овчији сир, пршута и парадајз. Мелем за стомак и душу. Нажалост, нисам могао дуго да се задржавам али вријеме проведено са Ненадом дуго ћу памтити и ако буде читао овај путопис желио бих још једном да му се захвалим на свему, а поготово на сиру који ми је дао када сам кретао. Путеви, бар они којима сам ја прошао, на Старој планини су прилично лоши. На мјестима чак и нема асфалта. Али ништа од тога ми није кварило утисак да се возим по најљепшем дијелу Србије. Неколико пута сам застао да бих уживао у миру и тишини који се нажалост губи на другим планинама наше земље. Ми другу земљу немамо, она нам је од Бога дата али се према њој опходимо као да смо је нашли на улици. Потоке, ријека и језера напунили смо смећем, ставили смо их у цијеви, на мјестима гдје треба да уживамо са породицама створили смо депоније. Умјесто да је чувамо ми је уништавамо, а када се деси нека природна катастрофа онда нам је неко други крив а не ми сами. Волио бих да, макар код нових генерација, подигнемо свијест о значају чисте и здраве животне средине и поведемо много више рачуна о природном богаству које имамо. Да се не бих враћао у Пирот, на Ненадов приједлог, отишао сам путем који води до Димитровграда, а потом према Специјалном резервату природе „Јерма“ и кањону истоимене ријеке. Овај скривени драгуљ, југоисточне Србије, дуг 72 километра настао је усјецањем воденог тока ријеке Јерме између Влашке планине (1442 м), са лијеве стране, и планине Гребен (1337 м) са десне стране. Спада у најуже кањоне у Европи. До 1927. године кањон је био непроходан. Тада су за потребе рудника „Ракита“ изградили пругу уског колосијека како би превозили рударе и остале запослене на експлатацији мрког угља. Рудник је затворен током шездестих година прошлог вијека и тада су умјесто пруге поставили асфлатну подлогу чиме је пролазак кроз кањон знатно олакшан. Возећи се кањоном у близини села Поганово наишао сам на средњовијековним манастир посвећен светом Јовану Богослову. Према предању манстир је подигнут 1395. године као задужбина племића Константина Дејановића Драгаша (сестрић цара Душана и велможа). Управо због непроходности кањона овај манстир није био изложен скрнављењу и рушењу али је нажалост у току Другог свјетског рата опљчкан од стране бугарских фашиста. Тада су однијели иконостас са чудотворном иконом Богородице која је, на сву срећу, сачувана и данас се налази у Народном музеју у Софији. Велки број реликвија који су покрадени, такође, су сачувани и налазе се у цркви светог Александра Невског у Софији. Прекопута манастира налази се хотел са рестораном гдје сам направио паузу за ручак. Порција топле телеће чорбе била је довољна да „убије“ глад. У току ручка провјерио сам на навигацији колико још имам до Власинског језера и тад сам схватио да нећу стићи прије мрака што је аутоматски значило да нема ништа од камповања. Бацио сам се у потрагу за смјештајем и брзо пронашао апартман. До Власинског језера пут ме је водио преко некада чувене, а сада руиниране, бање Звонце па кроз Бабушницу и Црну Траву. Пут је на мјестима био раскопан па сам морао доста опрезније да возим. Како сам се пењао према језеру тако се температура спуштала да би испред куће, у којој сам био смјештен, термометар показивао свега 10 степени. Заспао сам, буквално, у лету.

Прошло је три године од када сам ову вожњу одвозио али тек сад нађох времена да о њој напишем неко слово. Није да је мање вриједна зато што је била по Србији, него се у међувремену много тога лијепог десило па сам писање скроз запоставио. Та 2020. година била је веома „интересантна“ за све становнике планете Земље. Пандемија изазвана вирусом Корона пореметила је многе планове, па тако и мој план да се провозам до Турске. Из дана у дан ситуација се погоршавала, а мени је једино било важно да моји најмилији сачувају, како физичко тако и психичко, здравље. Чим су „мјере кризног штаба“ дозволиле, моја тадашња дјевојка, а сада супруга Милица, и ја смо почели да посјећујемо мјеста у околини Београда у којима до тада нисмо били. Манастири Фенек и Крушедол, Таково, Горњи Милановац, Опленац, Рајац све смо то заједно на мотору обишли. Отуд се родила идеја, иако је било дозвољено ићи у земље у региону, да направим вожњу по Србији. Средином августа кренуо сам на путовање које је требало да обухавти источни, јужни и западни дио Србије. Већ у првим сатима путовања било ми је јасно да ће 5 дана, које сам планирао за вожњу, бити мало за све оно што се нашло на листи жеља, али сам одлучио да не радим ништа на силу него да се препустим путовању и уживам у сваком пређеном километру. На путу, од Београда, до манастира Горњак једину паузу сам направио испред локалне продавнице у селу Батуша. Управо тад позвао ме је другар и радни колега Милош да ми каже да је и он надомак манастира и да ме чека да се видимо. Манастир Горњак налази се на 17 километара од Петровца на Млави, у живописној Горњачкој клисури, подно Јежевца, по којој је и добио назив. Задужбина је кнеза Лазара, а градња је трајала од 1379. до 1381. године. Као и многи манастири често је био пљачкан и скрнављен, а највеће разарање претрпио је у Другом свјетском рату када је спаљен заједно са великим бројем реликвија као што су Повеља кнеза Лазара али и барјак цара Душана. Са друге стране ријеке Млаве налази се и ресторан, а мало даље и пјешачка стаза која води до оближњег видиковцa са кога се пружа величанствен поглед. Након шетње кренуо сам даље ка следећем бисеру источне Србије, Крупајском врелу. На овом мјесту настаје Крупајска ријека која се даље улива у Млаву, код Крепољина, и тако чини њену лијеву притоку. До сада није утврђено поријекло воде Крупајског врела јер, према досадашњим истраживањима, нити један поток не пуни ово врело. На врелу се налази мала брана од чврстог материјала коју су саградили након што је дрвена 1945. године срушена. Истраживања су показала да дубина овог врела достиже до 123 метра у дубину. Србија је земља која нема илаз на море али туристе ипак привлаче јединствена мјеста нестварне љепоте. Једно такво мјесто је и Жагубичко врело (у народу познатије као врело Млаве). За разлику од Крупајског врела, познато је да вода у врелу настаје од ријеке Млаве која извире на Кучајским планинама па онда преко планине Бељанице стиже у Хомољ. Врело има облик амфитеатра пречника 25 метара, а истражена дубина је око 80 метара. У сумрак сам стигао на Борско језеро. Када сам пошао на путовање жеља ми је била да кампујем на језерима те сам са собом понио потребну камперску опрему. За час посла шатор је био разапет, душек надуван, а до заласка сунца сједио сам на обали језера и сумирао утске од данашње вожње.

Ух, ја сам се враћао туда. На мјестима је пјесак био, па је било пуц пуц ожежи ожежи

Биће да се су јуче сви точкови ишли у Визић Кренуо сам већ око пола 9 са БП Гаспром у блоку 45 и лагано преко Крњешеваца, Војке, Голубинаца до Руме и Ирига. Пошто ми је жеља да посјетим све манаситре на Фрушкој Гори овог пута сам одлучио да од манастира Старо и Ново Хопово. На свега 6 километара од центра Ирига, дубоко у шуми, смјештен је мали манастир по имену Старо Хопово. Ту сам упознао монаха Атанасија са којим сам разговарао о историји манастира, животу манастира али и о моторима и мотористима. Када будем објављивао фотографије на инстаграму написаћу неколико ријечи о самом манастиру а ако баш некога занима може то овдје да прочита. У непосредној близини налази се доста богатији и раскошнији манастир Ново Хопово. Поред бурне исторје и разарања у манастирској цркви сачуване су изворне фреске а тренутно се ради на рестаурацији осталих фреска. Манастир је такође познат по томе што је Доситеј Обрадовић свој монашки живот започео баш ту. Пут ме је даље водио до видиковца Змајевац гдје сам обавио чин доручка На путу до Беочина свратио сам и у манастир Раковац. И о њему ћу сигурно писати на својој инстаграм страници јер таква љепота може само на Фрушкој Гори да се нађе. Веома брзо сам стигао у Беочин и одмах се упутио ка истоименом манастиру. На том путу се налазе и остаци дворца пордице Шпицер. То што је остало више личи на сметљиште него на дворац. Тужно је било посматрати нешто што је прије неколико деценија било понос овог краја. По добром старом обичају свратио сам на чарду у Баноштору одакле сам касније упутио ка Нештину и Визићу. О томе како сам ја доживио овај сустрет моториста можете прочитати овдје. Све у свему још један диван дан проведен на мотору, у природи и са пријатељима. До неке наредне вожње.

Ево и ја да убацим коју фотографију са јучерашњег скупа. Много драгих људи сам срео и сви смо се у једном сложили а то је да Неђо, заједно са мјештанима Визића, направио, још једном, сусрет моториста вриједан свих могућих ријечи хвале. Поснебна похвала иде за кувара који је направио шкембиће :) Некада младе наде Фудбалског клуба "Радник" Бијељина а сада редновни посјетиоци мото сусрета @SlobodanR1

Планира ли ко у Визић

Јави се мајстору за те ствари @moto.sedista_srdjan

Не У Лопарама је класични кафић Ово је стварно фино мјесто, могу и штапови да се поставе

Измјенa: Славко се зове. Сад ми је мајка јавила. Моји су тамо често

Овај, како да ти кажем, приликом упозавања упамтио сам само своје име он је из Лопара, држи и горе са братом кафић. Вози Триумфа, узео га од Жељка Симића.

Поздрав браћо и сестре, хтио бих да представим један угоститељски објекат који сам недавно посјетио. Зове се Даброва колиба и налази се код граничног прелаза Павловића мост. У понуди имају домаће колаче и сокове, велики број алкохолних и безалкохнил пића и мезе У плану је проширење, те ће бити могуће и камповати у непосредној близни. Свакако вриједи доћи. Када се пређе мост, од Бадовинаца, и прође пасошка контрола на улазу у Републику Српску, Босну и Херцеговину, скрене се десно и неких 200 метара макадамским путем се иде до објекта. Поред затвореног дијела, овај објекат има и прелијепу терасу која се налази изнад ријеке Дрине. Власник је такође моториста