Дивчибаре - Острог - Шековићи

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Намерно оставих да напишем овај путопис када падне први снег, лепо време је иза нас и могу слободно рећи да је лепо и дуго држало ове године. Прави разлог је управо да покушам да поново проживим ових пар дана на мотору са вољено особом и драгим пријатељима.

Да почнемо….

Поранисмо ујутро, акција ДДК је требала да се подржи и после тога да идемо на ''ко зна коју'' Кепијаду на Дивчибаре, а после…после ћемо размислити. Сале нас сачека изјутра, комшијски се организовасмо да нам долазак на ДДК буде лакши, натовареног Грујицу сам посматрао са дивљењем. Какво га искушење чека није ни сам био свестан, вала нисам ни ја….верујте ми да нисте ни ви али полако.

 

 

 

Дођосмо на акцију, гомила драгих људи, полако се диже шатор, набависмо активни веш и лепо се испричасмо.

 

 

 

Договор је БИО да се после ДДК крене пут Дивчибара . Међутим Марко (маркођуровић) и ја прекрајамо договор и ван екипе полако крећемо одмах пошто су остали отишли на дефиле. Лагано и без журбе крећемо обреновачким путем. Возимо лагано и киша почиње да нас хвата. Стајемо на пумпи (првој наравно да се натанкујемо) и лагано крећемо даље.

 

 

Пут је досадан и пролазимо преко Обреновца- Уба и Ваљева ја први пут возим овуда, Грујица само рза испод, киша ми смета јер НЕ пада него је купимо у ваздуху.

 

 

 

 

Смејем се док са Виолетом препричавам догађаје са ДДК и уопште ми не смета што пада киша, ономад кад смо у Босни упали у пљусак који нас је пратио неких 20-30 километара беше искуство које ми је баш остало у памћењу не по ружном него по томе што смо се смејали као никад, кривудали по путу мотором и певали познате песме наших забављача.

 

http://forum.bjbikers.com/index.php?showtopic=47209

 

Знао сам да нам киша неће сметати ни сада када смо се договорили да искористимо мало времена и потрошимо мало пара пошто нам је пут на море ове године баш за мало побегао.

Смејемо се……..како је живот леп…..схватиш да је сваки леп дан у ствари дар који требаш искористити али свакако то није толико уживање ако то радиш сам, зато имаш пријатеље, сапутника са којим треба да поделиш то искуство јер веруј колико год да је лепо кад си сам у двоје је много боље (у троје још нисам проба али ;D ;D ;D ;D )

На излазу из Ваљева улећемо у пљусак али буквално, завеса се спустила толико брзо да нисмо ни били свесни али колико је брзо пала толико брзо је и стала. Креће кривудава пењање на Дивчибаре нашу дестинацију у наредна два дана, пут је кривудав (пун серпентина) које су под маглом. Возим први и полако, наилазимо на југа који је ударио у камион на некој кривини, хвала Богу ишли су сви полако па нема повређених, настављамо даље кад налећемо на једно излетање са пута, неко је мало био убрзао, нема повређених а видљивост је сада још мања. Магла је ко на филму (врабци иду пешке поред пута) полако и опрезно улазим у сваку кривину јер не желим да се овај пут заврши практично и пре него што је почео. Излазимо из ово суморне језе на врху Дивчибара и докопавамо се локалне кафане крај пута….да, заборавих да нисмо јели…… ;D ;D ;D

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Симпатична дебељуца која је узгред и жена са брковима нас службено љубазно нуди са менијем . Пијемо топлу кафу (коначно) и наручујемо клопу која није толико скупа колико је укусна. Поједох тада ПРАВУ димљену вешалицу ! Како смо клопали, Марко позиван нашег домаћина Кепу и сазнаје да је Кепо у близини и да ће да наврати за који минут. Ускоро из магле изби шарена Африка са два путника, Кепо утрча у кафану, поздрави се са нама и објасни нам где је наш смештај и да ће после да дође по нас. Нама и то би довољно те са пуним стомацима задовољни клопом настависмо даље. После само пар стотина метара настаје невероватна промена. Магла и ППНК (популаран назив у војсци за кишу налик овој коју смо имали : Против Пешадијска Натапајућа Киша) нестају, одједном, СУНЦЕ, асфалт одличан а кривине још боље.

 

 

 

 

Ова клопа на Дивчибарама је чаробна (то ће бити потврђено и даље) обарамо, возимо и уживамо. Нисмо ни свесни да занимљивости тек предстоје.

Уживајући по лепом времену и лепим кривинама уз помоћ ГПС-а налазимо искључење и крећемо у правцу села Скакавци где ћемо бити смештени наредне две ноћи. Улазак у село су нам наговестиле колибе урађене- рестауриране за туризам , изгледају лепо нема шта, види се да је неко уложио доста труда у ово.

 

 

 

 

Позивам нашу домаћицу коју треба да пронађемо и она нам даје инструкције, рекавши да смо прошли поред дворишта и да су нас видели, те да се вратимо неких 200-тињак метара назад. Што на уму то на друму и за тили час се нађосмо у занимљивом дворишту…..

 

 

Лепо покошена трава доминирала је целим двориштем, са стране до пута неки стари вајат а по средини дворишта дугачак, славски, сто. Двориште пуно неких људи, за мало па ко мали вашар. Неко ловачко друштво је дошло на излет па је овде правило застанак. Поздрављамо се са домаћинима и лепо се смештамо у собе.

Собе – рецимо да сам први пут у овој варијанти сеоског туризма али то изгледа рецимо као да сте дошли код рођака на село. У собама у којима очигледно неко живи, добијате кревет и постељину да спавате. Јорган је онај прави сеоски, вунени топао и тежак, постељина лепо мирише а на креденцу су слике деце од наших домаћина.

Остављамо ствари и за тили час ето нас за столом на сред дворишта.

Кафа?- пита домаћица,

Наравно.

Ракијица?- опет пита

Обавезно, уз осмех добацујем уз ону чувену црногорску изреку :''Немој ми та два раздвајат' ''.

Седимо и гледамо по дворишту како је уређено и сређено. Марко просипа ракију. Екипа која је била у дворишту је већ мало попила (појединци) док овај господин

 

 

Покушава да одржи предавање о гљивама и природи.

Тада настаје драма због које мрзим алкохол. Док он покушава да привуче пажњу и да нам покаже и објасни неке врсте гљива, један ''господин'' са друге стране стола стално нешто добацује и подрива предавача. Марко просипа ракију. Тада се укључује у акцију предавачов помоћник и почиње салва пљувачине и бљувачине да засипају један другога- тужан пример наше свакодневнице. Помоћник се залеће на физички обрачун, једва их спречише да један другоме очи не изваде. Маре-царе време је да се повучемо се фронта, од овога смо и побегли из града. Марко просипа ракију. Повлачимо се мало вишље на усамљену клупицу и сточић и привлачимо значајне количине пива (иначе пиво је најдрагоценије у село, пошто све остало домаћини ПРОИЗВОДЕ, једино пиво морају да купују те га и продају код себе у дворишту за невероватних 50 динара ).

 

[Arakis 5219 Napisano Decembar 13, 2010]

Odlično druže, ožeži dalje

[kepo 4525 Napisano Decembar 13, 2010]

Iskusno Mare, bjezi od lovaca imaju puske!

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

У тој некој причи наилази мотор, СТ , са Бопком на њој, препознах шару са планинама на пластици мотора. Машемо и за пар минута разговарамо, Кепо мени реко ово, Кепо нама реко оно…..за пар минута обојица на мотору тражимо кућу у којој ће остали део екипе бити смештен. Уз пар промашаја проналазимо кућицу и домаћине који је припремају за наш долазак.

 

Окрећем мотор назад док Бопк остаје тамо, ја се враћам само због Виолете, Марета и Маре , јер неко мора да им покаже пут.

Стигох назад, оставим мотор, договоримо се са газдарицом око устајања и полако крећемо да нађемо остатак екипе. Док долазимо до пута на који треба да скренемо видимо гомилу мотора како један за другим возе по мраку у правцу дотичне куће на суседној косини. Нисам толико веш списатељ да могу да опишем тај призор али свакако је један од лепших које сам могао да видим на овом путешествију.

 

 

 

Погрешно скретање у шуми по мраку нас одведе на трећу страну села а нашу шетњу продужи за тричавих сат времена једно пар километара али боже мој, свима нам се дешава, зар не? Окрећемо телефоне, плачемо и кукамо да нас нађу а ''злобници'' са друге стране се само смеју и наводе нас да се вратимо и да потрефимо прави прилаз. Једва некако нађосмо где треба да дођемо.

Стижемо тамо а тамо је жешћа екипа……

Слике саме говоре….

 

 

кепо има добру мајицу

 

 

Домаћин се потрудио те је стару домаћинску кућу претворио у интересантан ''локал'' осветљен рефлекторима са земље на горе, са све помоћним објектима и озвучењем које је више него било довољно да нам створи појам о забави на отвореном. Музика се губила у брдима и вероватно је није сметала никоме али нас то јелте, није битно. Прави опис за ову кућицу би свакако био задња кућа у селу, јер после ње је био ''амбис'' у који се сутра спуштамо моторима.

 

После краћег одмора и уз чашицу релаксације крећемо до договореног домаћина на вечеру. Велика кућа и још већи (опет славски) сто, сви седам, ако се не варам било нас је 19.

Кафа- пита домаћин

Може- стиже одговор

Ракија?-опет питање

Обавезно- неизоставно је да се ово одговори.

 

Креће вечера, морам да напоменем да сам гладан док ово описујем па је врло вероватно да ћу мало претерати у опису али ме баш нешто и није брига јер ово се не описује него доживљава а и ја сам прави сладокусац и не могу да једем свашта.

Прво на сто иде ДОМАЋИ хлеб, свака част домаћице одлично изгледа, румен, са тврдом корицом, свеж и врло укусан. Одмах потом ми пажњу одвлаче тањири пуни кајмака и сира. Домаћи сир, леп, тврд јак, млад ммммммм права ствар. За кајмак ћу само рећи да нисам пробао бољи али никад (а да се разумемо, појео сам их гомилу). ОК помисли, погледам у Виолету она већ маже по хлебу. Довољно ће бити ово, ипак је вечера, не ваља се преједати, трба се и добро одморити…….да, да на сто нису дошле одмах и поховане паприке које је весела екипа тако брзо елиминисала да је само она водица од њих остала. Ок опет помислим, добра је ово и лепа вечерица, да би ме у пола мисли прекинула домаћица гурајући ми под нос посуду пуну јагњеће чорбе. Јел, брзо ме превари пошто дуго нисам јео чорбицу од јагњади те ко насух мало (и то мало понових пар пута). Е сад је већ била вечера, ја наједен и више него задовољан са овим. Моје задовољство је било одмах прекинуто, на сто испред мене се спушта посуда пуна САРМЕ …… катастрофа, куд не рекосте да има сарме ништа друго не бих ни пробао. Виолета се облизује, њено омиљено јело, брзо јој из тањира нестаје све што је насула. Већ док сам јео сарму плашио сам се да домаћица не изнесе и печење, размишљам по старом српском обичају иде оно чорба, сарма, печење али на сву срећу моју и мог желуца то није било предвиђено. Да је било предвиђено мислим да бих изашао напоље да плачем, пошто верујем да на планинама расте најбоље печење.

Заврши се вечера и потрпасмо се назад- бајекри моторима ми П*ке колима. И вратисмо се на усамљену локацију припремљену да нам да мало разоноде пред спавање и одмор за сутрашњу авантуру на моторима.

[Charuga 767 Napisano Decembar 13, 2010]

Ovakve stvari me odrzavaju kada je napolju zimaaaaa, Divota je citati kada neko zna sve lepo i slikovito da opise

[alexanto 4023 Napisano Decembar 13, 2010]

...Ovo do sad' obećava...

[doktor 4644 Napisano Decembar 13, 2010]

Slastan opis!

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Вратисмо се лагано на спавање. Чим смо стигли у НАШУ кућу дофатимо се залиха пива да их решимо да би лакше заспали. (мало запажање- колико год смо попили нисмо могли да се напијемо).

 

 

 

Сат звони, не могу да га нађем, будан сам и сам себе мрзим због тога али ми много теже пада то што овај дрндави звук кога много мрзим и даље не престаје. Устаје и полако долазим себи док се Виолета ушушкава дубље у топлу постељину. Страшно овај призор гледам сваки пут кад идем на посао- зар морам и сад док сам на одмору? Договор је био да идемо до куће где су сви и одатле започнемо вожњу – ендуро, јелте.

Устај Виолета- љубоморно је будим да не би спавала пошто ни ја не могу.

Пропустићеш доручак- сад као тражим оправдање.

После се врло брзо качим на врата од Маркове собе и лупам, гребем , мњаучем само да би му скренуо пажњу да је време.

 

 

Обучен сам и већ седам за сто. Домаћица (жива и здрава била још 100 година) доноси гибаницу. Пун тањир има свега 6-7 коцки – парчади гибанице са млеком које се пуши из чаше. Пробавам млеко и схватам да је топло а не вруће и анализирам тањир већ мислићи да ће то бити мало за нас четворо. Појео сам само једно парче. Толико богату и ситу гибаницу још нисам пробао. Млеко је било врхунско, да се вратим сад у кревет да дремнем још мало? Не смем, товариће ме до краја живота да сам побегао.

 

 

Опрема и одећа је била на нама и убрзо смо се нашли у дворишту куће која сада по дану је изгледала најнормалније.

 

 

Све би било као да ништа није било да у дворишту није стојала нека априлија? Сви су отишли на доручак, ко је сад остао? Уђемо унутра а тамо

 

 

Мртав човек хода- Мојса комиран не може да дође до даха а вала ни до гласа.

Да скратим убрзо се окупи екипа, дође и црвен бан са малим кинезом и остатак екипе са доручка и кренуше припреме за туру.

Куда како ко сас ким, какве гуме? Лево, кепа већ би на свом КТМ који је лагано клизио низ брдо, Спаве се отисну за њим а после тога Бан оде десно неким споредним путићем. Злобници ме напујдаше да је кренем следећи и ја збуњен крећем Кепиним путем.

Доживљај? Рецимо да сам се укењао у гаће јер сам први пут доживео да држим кочницу, мотору је блокиран задњи точак а он и даље убрзава……очи сам исколачио и све знане и незнане технике употребио небили га мало успорио. Успео сам али само мало, видевши да се крај спуста приближава, пустих и гас и кочнице и квачило и једноставно се спустих низбрдо са неком мало бржом брзином али успешно. Шљунковити спуст сам преживео, шта је следеће? Искушењима никад краја, сада се возим по назови стази од шљунка али на косини, односно бочно у односу на нагиб. Дисање ми је сулудо, као да сам трчао полумаратон па наставио спринт на 100м. Срце оће да искочи, срећа па сам јакну закопчао. Погледам у фрци на ретровизор, нема никог, погледам напред, нема никог. Кепо са Спаветом је већ отпичио а иза нема Јагера. Полако возим, стварно полако када наилазим на незгодан нагиб и ТРАС мотор је доле а ја поред њега гледам. Подижем и наставим лагано даље. Кад је прошло шљунковито искушење наилазим даље на меку земљу и путић кроз шумицу. Супер, ово је лаганица, да бих после 50 м наишао на поток. ОК , кроз поток док ме грање шиба по лицу јер сам визир подигао да дођем до ваздуха. Пратим траг који видим по мекој стазици и не прође мало ето опет поток. Бан са кинешчићем пролази рекох ајд и ја и зезнух се. Поток (река) је толико био дубок да ми је вода пала по бутинама и скроз исквасила ноге, од препона па до малог прста. Да не пишем да ми је вода ушла у чизме…..

 

 

 

 

 

 

Спавету је пробушена гума па сад иду да је окрпе. Што се мене тиче, ово је био крај Офф-а пошто сам био мокар а пут је требало да се настави сутра. Пијемо кафицу у оближњем кафићу и машемо једно три четири пута једном тенерашу који пролази и маше нама док један африканац пролази исто тако пар пута и ни да погледа.

Мотором се враћам у НАШУ кућу и тамо затичем Виолету и Мару, оне су се шеткале по оближњим брдима и уживале у природи на сасвим нормалан начин за разлику од нас адреналин зависника који дивљамо по природи. Шта ћеш , еволуција учинила своје.

Гледам слике на апарату, стварно лепа места и природа.

 

 

 

 

 

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Стиже и Марко, ендуро вожња се завршила и сада можемо на пасуљ у Кући на крају села. Седамо на моторе и правац тамо, екипа се одмара, препричавају се доживљаји са вожње падају стандардне прозивке…

Пасуљ мајстор је био више него на висини задатка и већ се давимо у лепим залогајима ове чувене чорбе. Међутим неко спомену ребарца, нисам неки љубитељ али реко да пробам. Фантазија. Пасуљ није интересантан

 

 

 

Киша почиње и већ ми је жао њих што морају да се враћају назад, али пут је пред њима. Киша не престаје и спремни за тај изазов наши сапатници се спремише и полако назад. Испратисмо их у стилу добацујући и махајући белом марамицом ….. Недуго затим и ми се спаковасмо на наше моторе и полако се вратисмо у НАШУ кућу уз претходни договор са Кепом да се ујутро видимо да средимо нешто око мотора, пред Марков повратак а Виолетни и мој наставак пута.

 

 

Кад смо стигли назад покуписмо гомилу пива и настависмо наш претходно почет разговор у топлој соби породичне куће (како то лепо звучи-само што та породица није наша али нема везе). Спавање….

Јутро и ми доручкујемо, шта нам је данас припремила домаћица, уштипци и сир и кајмак. Ово је одлично, међутим , безобразни ја морам да тражим и мало млека и џема. Џем од шљива је најбоља ствар од воћа, после ракије наравно. Љубазно добијамо све и лепо доручкујемо кад дође и Кепо и Влајко и за час наместисмо моторе. Изљубисмо се онако пријатељски поздрависмо и опростисмо се од нашег главног домаћина Кепа.

Само да још једном уграбим да се захвалим човеку на свему.

Они својим путем а Маре и ја својим.

 

 

 

 

Када смо Виолета и ја планирали туру, мислили смо само да одемо на Кепијаду, међутим стицајем чудних околности живот нам се насмешио и успели смо да некако изборимо да одемо мало даље. Пошто смо више пута обећавали да ћемо отићи до Острога, решисмо да то и остваримо. Сада када смо били у Дивчибарама размишљали смо где даље. Оћемо ли отићи за Босну у Сарајево на ћевапе па код моје родбине или на Острог. Одлука је пала да то буде Острог у понедељак, а са Острога до Сарајева на ћевапе па до моје родбине и онда затварамо круг повратком у Београд. Значи (Земун) Дивчибаре- Острог.

Марко и Мара сретни одоше за Бгд јер раде другу данас, док моја лепша половина и ја резмишљамо куда ;D ;D ;D ;D

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Време је да се крене. Беше око 12 сати и ми полако кренусмо, знам касно је и има пар стотина километара али ми не журимо. Пролазимо преко таре и циљамо прелаз код Вишеграда. Дуге кривини и добар асфалт нас возе много боље него било шта друго. Певамо и уживамо у прекрасном дану. Сунце сија, нијe вруће али је јако пријатно. Пролазимо Ужице, Мокру гору и стижемо у Вишеград, границу смо прешли солидно брзо. После вишеграда правимо паузу, сипамо гориво и пијемо кафицу. Остатак пута ми је делимично непознат.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Морамо да стигнемо до Фоче а после идемо на прелаз којим никада нисам прошао ''Шћепан Поље''. Добро, знам за све постоји први пут али да не претерујемо. Дан је леп и треба га искористити. Стигли само до Фоче, из претходног искуства

 

 

http://forum.bjbiker...i+vespa__st__60

 

Знао сам да треба бити опрезан. ГПС- у Босни, ма важи сваки пут кад сам га слушао зајебао сам се и то жестоко. Скренусмо у Фочу и полако помоћу путоказа одвојисмо се за Никшић. Пут се полако сужава и нисам више сигуран да је то тај. Сада једва да могу да се мимоиђем са колима која ми долазе у сусрет. Пут је изузетно узак и свака кривина које су иначе јако оштре и врло непрегледне представља лутрију. Опа ево га бинго али у виду краве, наиме после изласка из једне кривине наилазимо на краве које слободно шетају путем.

 

 

 

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Обилазимо их и полако настављамо даље. Нисам успео да пребројим али мислим да до граничног прелаза има једно 4-6 парчади од по 5 метара на којима уопште нема асфалта. Све време са десне стране има гомила кампова са прелепим бунгаловима у којима су смештени сви који долазе на рафтинг. Изузетна је и природа и јак утисак оставља на нас обоје, скоро да не прође ни сто метара да не видимо нешто ново које коментаришемо и за чиме се окрећемо.

 

 

 

 

 

 

Долазимо до граничног прелаза и ту нас љубазни цариник преконтролиса офрље и пропусти даље. Крећемо и ОПА мост који је Тито срушио на Неретви, уски мост, металне конструкције са трулим дрветом преко. Било ми је фрка морам признати, чак сам размишљао да сиђем и да Виолета претера мотор ако она прође све ће бити ок.

 

 

На другој страни Европска граница, одлично сређена и лепо одржавана. Љубазни полицајац (невероватно, јер сам очекивао да ће бити класична Црногорчина) погледа нам документа и даде флајер (акција министарства ЦГ везана за саобраћај, нешто као ''успорите живот је важан''). Пошто смо у Никшић кренули на блеф, без резервисаног смештаја или знање где га можемо наћи, распитасмо се код полиције и иста нам љубазно објасни где има смештај и да није скуп. Полицајац нам је такође скренуо пажњу да је пут мало лошији и да обратим пажњу. Помислих у себи ако је лош као овај којим сам дошао има да умрем од Никшића. Захвални кренусмо даље.

Ушли смо у кањон Пиве, дубок и врло незгодан, доста камења по путу, размишљам шта би било кад би нас сад један закачио по кацизи, весело зар не? Постаје хладно али нам пажњу заокупља нешто друго, боја воде је …. Једноставно неописива. Када бих рекао да је зелена не бих вас слагао а не бих ни кад би рекао да је плава. Једноставно тако нешто фотоапарат не може да забележи. Пут је доста добар (за разлику од оног на босанској страни) и лепо напредујемо, уста су нам отворена од зевања у невероватну моћ природе која је успела да направи овако нешто фантастично. Хладно је и ова хладноћа коју смо покупили овде у кањону нас неће напустити све док се не сместимо вечерас у топлу собу али до тада…. Срећемо бициклисте, храбро возе, ја не бих ни за плату. На торбама им пише ''Нови Сад'' >><<''МОРЕ'' машемо земљацима ипак је НС на нашој таблици. Виолета и ја коментаришемо како би то било интересантно и да ли би и до Кошутњака стигли кад би кренули.

 

 

 

 

 

 

 

 

После кањона пут се отвара, две доста широке траке које уводе у дуге и лепо кривине задају само осмехе на нашим лицима. Видели смо пар врхова који се губе у магли, јединствени доживљај вожње мотора је тај који ти може пружити тај доживљај да тако видиш. Врхови који се губе у магли и светлост која се пробија кроз облаке и осветљава једну падину. Сноп светлости……стварно је вредело видети све ово, то није само чуло вида, реагује цело тело које ужива у оваквим призорима. Ипак је крај септембра и шума је сада у оним најлепшим шареним бојама.

 

 

 

 

 

Близу смо Никшића и размишљамо о смештају, неки мотел, само да има кревет и топла вода да се заноћи. На улазу у Никшић са десне стране Хотел, ок, стајемо да видимо а оно…..звездица више него најодликовани официр у РУСКОЈ војсци. Све нека есклузива исве сами џипови, није ово за нас. Виолета се смеје а ја дајем гас и продужујем даље. Стајемо на некој пумпи, питамо за смештај у близини, упућују нас на хотел који је на путу ка Острогу а на излазу из Никшића, мислим да се зове Вук. Долазимо тамо а оно иста прича као претходни хотел. Стајем и силазимо са мотора, око седам сати је и мрак је већ увелико пао. Улазим у продавницу која је ту на ћошку да се распитам.

-Добровече- рекох ја

- добровече- рече љубазна продавачица

- имал и овде у близини неки смештај а да није овај хотел овде?- питах ја

- има један на улазу у Никшић са друге стране, али ако ти овај не одговара због финансија онда ти тек онај неће одговарати.- рече љубазна продавачица

- добро, јел знаш можда колико је преноћиште овде? – опет ја

- немам појма, али осим ова два нема више ништа.- рече она

Поздравих се и изађем напоље. Испричам Виолети и да видим шта ћемо сада. Ајде љубави иди питај колико је преноћиште, ја сам питао у продавници . Наговорим Виолету ја и оде она а ја лепо упали мотор па право пред улаз нити гасим нити силазим, излази она и ставља кацигу каже вози. Договорили смо се ако ништа идемо пред манастир па ћемо одморити колико можемо. Када се закачила за комуникатор питам ја колико је, 40е без доручка за једну особу. Многооооо. Мрак, хладно ми је, верујем да је Виолети још гореа али ћутимо, оно што ме највише радује да не посустајемо нити смех и зајебанција јењава. На мети нам је хотел који кошта 80 е за пар сати (знам да постоје скупљи али не кварите нам ужитак ) . Одвајамо се са главне магистрале за манастир и почињу неки ресторани и продавнице. Надамо се да можда има и неки хотел-мотел. Питамо пролазника и он нам рече да за два три километра постоји неки хотел ''Колиба'' отворен пре пар месеци, да свратимо тамо. Супер ево нам наде, можда је и прошло осам а о зими да и не причам. Долазимо тамо а оно…..ЛУХ….. Виолета се смеје, ајде драги тој је ред да питаш, ја сам улазила у онај хотел. Паркинг је мало нижи од целог комплекса па и не знам како изглада а и мрак је одрадио своје. Пењем се и долазим до ресторана унутра је све направљено као у колиби а на вратима су три звездице. Мислим се у себи хебале вас звездице. Као киклоп улазим у ресторан док неки фини људи вецерају и гледају ме са чуђењем. Пресреће ме конобар и питам га…….бунгалов је 23е по особи са доручком а имамо и неке собе горе на спрату али оне имају заједничко купатило и оне су 13е по особи са доручком. Супер идем по мотор а ви да ми покажете како изгледају те заједничке собе.

Поучен искуством у Војсци замишљао сам ред писоара, ред кабина са шољама , ред туш кабина и ред лавабоа. МЕЂУТИМ…..

Скокнем по Виолету и попнем се мотором до објекта, љубазна домаћица (хостеса) нас одведе да нам покаже собе, чим смо ушли показа купатило. ХА ХА ХА ово није заједничко купатило, ово је свско за себе али на једном месту. Наиме, има више просторија са туш кабином, шољом и лавабоом које се затварају. Савршено, у туш кабинама чак има и гел за туширање а кабине су такве да бих врло радо био власник исте. Жао ми је само што нисам фоткао јер је то стварно одлично. Цео хотел је одлично урађен и све је НОВО као дан нико никада није спавао унутра.

Договарамо се и одма силазимо доле на клопу. Клопа? Ух . . .

 

 

 

Туширање од пола сата и коначно топла миришљава постељина сан….

Буђење ме баш никада није одушевљавала али рекох ајде, изађем, напоље а онда ми се поглед зледи……..

 

 

 

 

Ако могу рећи да сам се некада осећао пријатно, лепо, битно или тако некако онда је то био тај тренутак.

Поглед је као што видите, нигде облачка нема није топло али сунце греје, кафица на видиковцу који је невероватан и онда црногорски доручак. Таман колико треба, ни више ни мање.

 

 

Следећа станица Острог.

 

[ranko 211 Napisano Decembar 13, 2010]

Dzoks druze svaka cast! bas mi je drago sto Furuna pokazuje a i zasluzuje da je iz iste fabrike odakle je i sveta krava ...

 

ps. ako si imao neki sitan problemcic slobodno zaboravi da ga napises cisto da ne offujemo forum ko oni ST&AT sektasi

 

pps. slike prirode su...

 

 

[Popsy 2907 Napisano Decembar 13, 2010]

odlično :takoje:

[mootoograf 360 Napisano Decembar 13, 2010]

Bravo ! Za sada extra putopis :takoje: ,

čekamo nastavak

A "plavo-zelenu" Pivu lično doživeo.

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Пут до Острога је лош али прелеп дан и нашентузијазам је победио сваку препреку. Синоћ уз вечеру смо причали како даље,било је идја да продужимо на море, који дан, али оно што нам је недостајало утом моменту је свакако било ''време''. Договор је пао да сутрадан када обиђемоОстрог одемо на Баџ чаршију на ћевапе па онда до мојих рођака у Шековиће. Оношто је свакако било ЈАКО битно је да нас је време савршено служило.

 

Први пут смо ишли на Острог, наслушали смосе свакаквих прича па смо решили да га и обиђемо. Стварно је вредело, мислим даако ме поново пут буде наносио овуда, свакако ћу га обићи поново. Плашио сам сепричче о путу до горе, говорили су да је пут јако узак, да је јако стрмо. Запрво су погрешили пут није узак него вероватно из туристичких аутобуса изгледастравично, међутим мени је било ок. Сваким пређеним метром дивио сам се погледукоји је овај предео пружао.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ово путовање је више него пун погодак.Време је феноменално, на небу нем ни једног облачка. Грујица само рза испод ипорпињесе желећи што више километара.

 

Видимо манастир у даљини и очекујемоускоро да се приближимо. Први пут смо овде.

 

Већ почињу ситнији ресторанчићи ипродавнице разноразних успомена са овог ''ходочашћа''.

 

 

 

 

Ускоро стижемо до Доњег манастира, гомилааутобуса и много људи (касније ће се испоставити да уствари и нема много људиколико их је кад је стварно гужва).

 

Када смо требали да кренемо из Колибе,места где смо преноћили, мислили смо да оставимо ствари и да их покупиму уповратку, међутим ипак смо све натоварили и тако кренули, што је сигурносигурно је. Скидамо опрему и пакујемо се код Доњег манастира. Мотор изгледа каочерга ПООПООПООПОПОП

 

 

 

 

 

 

Крећемо полако горе, код Горњег манастираи схватамо колико је уствари то напорно. Савршен асфалт пун серпентина води доманастира. Док стара, кривудава стазица води директно од доњег до грњегманастира секући сваки пут асфалт....ко воли нек изволи...

 

Кажу да се ваља попети пешке, бар првипут. Ми нисмо знали за то него кренусмо онако авантуристички.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Успут смо сретали људе, расположененасмејане и спремне за причу. Нека старија жена нас је питала јесмо ли први путовде, када смо рекли да јесмо, кренула је да нам објасни поступак. Немојте дауморни улазите у манастир и пијете воду, седите испред одморите се и ондаполако унутра (посебно Виолета). Рекла је да ћемо добити свету водицу и уље ада треба да купимо још три свеће и да их понесемо кући...каже да се тако ваља.Када смо се попели решисмо да одморимо испред па полако унутра.

 

Уђемо полако и напијемо се воде, лепахладна.

Дефинитивно ко није био требало би да оде, стварно је прелепо, цело здање икомплекс Горњег и Доњег манастира су лепо уређени, чисти и сви су насмејани ипријатни.

 

СВИ ДА ПОСЕТИТЕ ООПООПОПОПОП

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Обишли смо све горе и кренусмо назад, садсмо могли поново уживати у прелепом погледу...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Код мотора мали договор, изгледа да насСарајево неће видети, план је био да кренемо око 10 часова, а сада је 13ч.

 

 

 

 

 

 

 

 

Дефинитивно каснимо, не кад боље размислимнигде не журимо, ово је фантастично и уопште ми се не иде нигде.

 

 

 

Крећемо па успут хватамо за даље.

 

 

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

Лагано, стваро је лепо време, обоје сморасположено излазимо на магистралу, полако убрзавамо за Никшић, враћамо сеистим путем до Горажда па онда заврћамо на Рогатицу и Соколац. Негде предНикшић при брзини од око 90 и малим успоном мотор штуцну. На моменат ми сеучинило да је ми се чини. На улазу у никшић стајемо и точимо пун, мала паузицаи настављамо даље. Пред сам улазак у кањон, мотор почиње да штуца, по некад дапукне али сад је већ често и могу слободно рећи на сваких 2-3 километра.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Када смо стигли до ''кањона'' вода је садимала скроз другачију боју

 

 

 

 

 

 

Пошто сам све ово већ видео почињем даразмишљам о мотору. Шта би то могло да буде?

 

Струја? Како је почело тако од једном?Сигурно је гориво, сипао сам испред Никшића и ево почиње да ме малтретира.

 

Да мало скратим, поршли смо исти пот идолазимо до Горажда. На раскрсници у Горажду ГПС каже лево, не обраћам многопажњу, мучи ме мотор, а и знам да ту негде треба лево према Рогатици, скрећем ипочињем да пратим ГПС (ГПС по БОСНИ је тотални промашај, овећ сам се три путаопекао), полако серпентинама се пењем изнад Горажда а мотор почење да штуцаневероватно. Погледам у вожњи на филтер за гориво, он ПРАЗАН. Помислим да недобија гориво и да се запушила славина на резервоару. Налазим леп видиковац истајем да прегледам шта се дешава.

 

 

 

 

 

 

Алат видите на седишту, иначе употпуеујеслику.

 

 

 

Скидам црево за гориво и гориво креће дацури нормално ??? опа шта је сада? Продувам кроз филтер, све нормално, Што вишегледам у већем сам ребусу.

 

Вратим све на своје место, отворим слвинуједва да нешто мало нацури у филтер, упалим мотор он ради. Супер. Шта ћемосада?

 

Седај идемо даље.

 

Крећемо, Горажде нестаје у котлини исподнас ми настављмо даље, пролазимо проед неког излетишта са ''тенком'' зове секопови или ровови или тако нешто. Пут је узак и врло незгодан. После паркилометара, скретање десно МАКАДАМ !!!!

 

ААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААА

 

 

 

Шта сад, питам Виолету да ли да настављамоили се враћамо, ДАЉЕ следи одговор са сувозачког места и наша Офф авантура сесада наставља. По слободној процени неких 10 до 15 км макадама и камења, кућусмо видели неких 200м од пута, једну једину.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Кроз главу ми пролази једна мисао, јел овоСрпска територија? Шта ако ми пукне гума овде? Натоварен са Виолетом не бихдалеко стигао, ако бих некога и позвао како да му објасним где сам отишао.Константно се спуштам, искуство ми каже да прелазим неки гребен, вероватно онајкоји магистрални пут обилази. После пењања серпентинама изнад Горажда ово јебило само спуштање. Никога нисмо видели, нити смо се са неким мимоишли- Свевреме мотор наставља да штуца.....пиздим константно.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

После разноразних мисли и размишљања,константно од када смо на макадаму са Виолетом збијам шале и трудим се да онане примети да размишљам о неким другим стварима.

 

Асфалт коначно........рекох не силазимвише са пута који има белу измеђе утрака па макар до Београда возио безпрестанка. Олакшање.....

 

Мотор и даље штуца пуца кљуца, заврћем гасрекох мало да га издувам (филтер је сада пун горива али ситуација се нијепроменила).

 

 

 

Сада наилазимо на дефинитивно најбољикомад пута, деоница Рогатица – Соколац :

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Пут за Сарајево дефинитивно отпада послеофрод авантуре (непланске).

 

Мотор све време штуца, различитиминтензитетом и у различитом распону. Стижемо у Скоколац и стајем на пумпу.Наточим опет пун и рекох да видим шта је.

 

*Мрак је пао, паслика нема, хладно је*

 

Скидам седиште и гледам, ако сам за нештодудук онда је то струја, препипам целу инсталацију кад поред мене стајенаранџаста СТ. Човек силази и прилази, поздравља се и представља као Неша, питашта је и јел може како помоћи? Мислим ја нема нама помоћи пријатељу. Оде човек,каже ако треба шта да се само распитам по граду неко ће га већ звати телефоном.Хвала друже и поздрав (и овом приликом).

 

Палим мотор, он ради без проблема, седамонас двоје и како сам дао гас почиње канонада топова из ауспуха !!!!!!! Виолетапочиње да вришти а ја јаче заврћем гас, ко реко да га продувам.....

 

И онда просветљење. АЛАРМ!!!!

 

Сетих са када ми је Аракис уграђивао алармобјаснио ми је поступак како да се спасим ако дође до онога што се десилоједном Јагеру (тада сам био присутан и видеш ту канонаду).

 

Сиђем одрадим и онда невероватна промена.ГАССССССССС.

 

Од Сокоца до власенице стижемо брзо алипосле Власенице ка Шековићима, катастрофа. Цео слој асфалта су скинули, све јеостало гребано и ја сам имао утисак да ћемо пасти бар једно 5 пута. Мотор јешетао испод нас и љуљао и једва сам држао равнотежу. Преморен долазим од једногместа између Тишче. Из споредне улице ме пропушта скутер са два клинца, возимполако, 50 мрак је, уморан ,сам и није ми баш до вожње. МАли ме опегла и уђе укривину све варничи ... . .. . . Смејемосе и Виолета и ја. После пар кривина, чека нас, па опет оде. Свака част момакмислим се, а где ти је кацига?

 

 

 

Стиго смо до сестре и коначно одморисмо,било је око 10 сати увече. Мртав сам био од умора али ипак сретан што сам решио''штуцање''.

 

 

[vlajko 2669 Napisano Decembar 13, 2010]

Promasio si profesiju nacisto..

Aj sto si stihoklepac..dobro ti ide i kao putopiscu..

 

Samo jos pravi motor da uzmes..i spreman si za Kepojebine 2011

[sinke 451 Napisano Decembar 13, 2010]

Auu opet imam problem da mi se otvore sve slike!!!

Inace sve ostalo za 10 ku!!!!

 

Pozzz

[DjordjeMijailovic 2624 Napisano Decembar 13, 2010]

Rastu zazubice

 

Jel problem da oznacis negde na google earth ili drugoj karti onih par mesta posle slike gde neko spava (most, vodopad, ...) ?

[Swa 58 Napisano Decembar 13, 2010]

Svaka cast! Kontaktiracu te sledece godine za taj smestaj na Divcibarama

[DzOkS 1169 Napisano Decembar 13, 2010]

kosjeric.bmpkosjeric.bmpto ti trebalo biti ovde

[jimmy 325 Napisano Decembar 13, 2010]