Italijanski Alpi, Dolomiti, Grosglokner - Moto Putopis u dvoje leto 2025

blazo95 · pre 2 sati

"A šta ako bismo otišli da radimo na Istri isključivo da bismo imali dobru startnu tačku za obilazak Alpa i Dolomita?"
"To uopšte ne zvuči kao loša ideja..."

Tako smo se moja devojka i ja odlučili da leto 2025. godine provedemo radeći na Istri, konkretno u Vrsaru kako bismo imali dobru početnu tačku za obilazak "Meke i Medine" za motor.

Jul mesec, velika vrućina u Vrsaru, gledamo u vremensku prognozu i uviđamo da je vreme idealno za otići i napraviti nezaboravnu moto turu.
Rezervišemo smštaj u Garnì Belvedere u mestu Bellamonte, i tako se odlučujemo da 08.07 u 5 ujutru krenemo putem Bellamonte-a. 357km i nekih 4h vožnje.

Dan 1 - Vrsar - Bellamonte 357km

Put do Bellamontea autoputem preko Trsta > Portogruaro > Ponte nelle Alpi > Bellamonte.
Autoput kroz Italiju - jako dosadan kao i svaki.
Sa izlaska sa autoputa krećemo putem Ponte Nelle Alpi i predeli ostavljaju dosadan autoput iza nas, jer se ispred nas nalaze prelepi pejzaži.
Tako nakon nešto više od 4h vožnje stižemo u Bellamonte i smeštamo se u Garni Belvedere. Pratilo nas je lepo, sunčano vreme, međutim ostatak dana kiša i jako loše vreme.

Dan 2 - Bellamonte - Passo dello Stelvio - Umbrail pass - Glorenza - Bellamonte 329km

Budimo se ujutru, doručkujemo, i krećemo put Stelvia. Kako je moguće planirati put u italijanske Alpe, bez da odeš na legendarni Stelvio pass.
Put do Stelvia preko Bolzana jako dosadan, velike gužve u saobraćaju, izbegavamo autoput, ali bez obzira velike gužve i Italijani koji su jako bahati vozači, stoga mora biti obazriv da vas ne "useku". Gomila kružnih tokova, semafora i slično, ali ono što olakšava put jeste fenomenalna arhitektura i jako lepe građevine u ,tom, alpskom stilu, prelepe katedrale i fenomenalan put.

Passo dello Stelvio

Nekoliko sati kasnije, stižemo do raskrsnice za Stelvio pass. Tu pravimo pauzu, puls se ubrzava i "hvata" me trema. Verovatno zbog gomile snimaka od Kanyar Foto-a kako razni ljudi padaju motorima u uskim krivinama. Ohrabrujem sebe, i krećemo putem Stelvia. Više nema povratka.
Polako se penjemo Stelviom, krivina za krivinom, tj kako Italijani kažu tornanti. Krenuli smo Prato stranom, stoga nam sledi 48 lakat krivina.
Krivine kao krivine tehnički zahtevne, naročito desne. Put dobar, a saobraćaja ne previše.
Svaka desna krivina me dodatno umara, ali kako se polako penjemo ka vrhu, i kako počinje da se pruža neverovatan pejzaž tako umor slabi i nakon nekih sigurno 30tak minuta stižemo do vrha, parkiramo se i odlazimo pravo u radnju da kupimo magnet!
Na vrhu nas 9. jula dočekuje 5 stepeni, oblačno vreme sa odličnom vidljivošću i gomila snega. Prosto neverovatno videti sneg u julu. Čak je i Kanyar Foto rekao da sneg u julu na Stelviu nije viđen jako dugo. Ali taj sneg, je ono što kompletan uspon čini fatastičnim.
Sa vrha Stelvia se pruža fenomenalan pogled, i sam Stelvio od vas traži da spremite kameru i da "opalite" gomilu slika... To se i dešava - naravno.
Odmaramo na Stelviu, i saznajemo da nećemo moći da provozamo Gavia pass zbog radova na putu i stoga skrećemo putem Švajcarske, Umbrail passom do Val Mustair mesta, pa do Glorenze. (Što se ispostavlja odličnom odlukom!)

Umbrail pass

Umbrail pass, po meni jedan od najlepših passova na ovoj moto turi me ostavlja u čudu.
Kako opisati Švajcarsku...? Evo da probam mojim citatom: "Kada uđeš u Švajcarsku bez da ti neki znak "kaže" da si u Švajcarskoj, ti nekako znaš da si tamo."
Priroda koju vidimo dok vozimo Umbrail passom je nestvarna i nekako drugačija od prirode u Italiji. Prosto neverovatno koliko je zeleno, koliko cveća, drveća i malih kaskada ima.
Vožnja Umrail passom - uživanje. Nema uopšte saobraćaja, samo po koji bajker koji nam dolazi u suprotnom smeru.
Dolazimo u mesto Val Mustair, i tu pravimo kraću pauzu za vodu, i odlučujemo da se ne zadržavamo previše i nastavljamo polako ka Bellamoteu.
Onako nekako neplanirano stižemo u mesto Glurns, Glorenza. Mesto deluje nekako čudno, malo i ograđeno zidinama. Odlučujemo da posetimo ovo malo mesto, jer sigurno je važno s'obzirom da je tako ograđeno zidinama.
Glurns je na nas ostavio neverovatan utisak, stare kuće, sve nekako u tom nemačkom stilu, narodna nošnja, konji, kočije... Predivno!
Pijemo kafu koja košta 2 eura! I nastavljamo dalje.
Nekoliko sati kasnije stižemo u Bellamonte, gde po preporuci vlasnice smeštaja odlazimo u piceriju Terrazza Lagorai Pizzeria.
U ovoj piceriji se prave napolitanske pice, i to su najbolje pice koje smo mi ikada u životu jeli! Cene i više nego pristupačne sobzirom na lokaciju. Jedna pica je od 10 do 14 eura.
Oduševljeni picerijom odlučujemo da svako veče posle vožnje ovde i jedemo. Ono što je važno jeste da je potrebno unapred rezervisati mesto jer je velika gužva, koja upravo i govori o kvalitetu!

Dan 3 - Bellamonte - Passovi na Dolomitima - Cortina D'Ampezzo - Bellamonte 224km

Ustajemo rano ujutru, uživamo u pogledu sa terase, spremamo se, odlazimo na fantastičan doručak u smeštaju i polazimo pravac passovima na Dolomitima. Najpre idemo putem Bellamonte - Moena - Canazei. Rani jutarnji časovi, okvirno oko 10 sati ujutru na putu nestvarna gužva. Jako velike, duge kolone vozila i na svakih 500tak metara po kružni tok koji po mom mišljenju dodatno usporava saobraćaj. Imamo osećaj kao da je cela Italija krenula putem Dolomita. Put uzak, i dugačke kolone vozila otežavaju preticanje motorom, jer su u oba smera velike gužve, ali nakon nešto više od sat vremena vožnje od 30kmh stižemo do Canazei-a i polako počinjemo uspon ka Dolomitima.

Passo Pordoi - prvi pass koji odlučujemo da vozimo počinje odmah desno. Sam pass je fantastičan sa dosta krivina. Poprilično lepi pogledi koji se pružaju tom stranom Dolomita, dobar asfalt. Sam Pordoi Pass je pass kojim se spušta kada se krene u krug na Dolomite sa desne strane, što ga meni nije činilo nešto previše posebnim. Sa ovog passa je moguće napraviti možda i najlepše fotografije od svih passova na Dolomitima.
Pordoi pass završavamo u mestu Corvara gde pravimo kraću pauzu, pijemo kafu od 2 eura i nastavljamo dalje.

Gardena Pass - Po meni definitivno najlepši pass za vožnju na dolomitima. Savršen, nov, asfalt, jako malo vozila i predivni predeli! Ono što ovaj pass čini posebnim po meni jesu nebrojne krivine koje omogućavaju pravo uživanje u vožnji, i omogućavaju lepo "peglanje" krivina.
Vožnja na ovom passu ostavlja poprilično jači utisak nego vožnja na Stelviu zbog uživanja u vožnji!
Ono što ovaj pass čini posebnim za nas jeste odmorište pri kraju passa Sella del Culac. Mesto gde se mogu napraviti prelepe fotografije! Tu pravimo kraću pauzu, i nastavljamo na sledeći pass.

Sella Pass - Sledeći na redu jeste Sella Pass, koji nam generalno nije nešto previše zanimljiv u smislu vožnje, ali je jako zanimljiv u smislu nestvarnih pogleda koji se pružaju na ovom passu. Mislim da je ovaj pass najviši na Dolomitima, i definitivno najspektakularniji zbog fantastičnih pogleda.
Dolazimo do vrha ovog passa, slikamo se, pravimo kraću pauzu i nastavljamo dalje ka izlasku sa Dolomita (ili ipak ne?).
Prolazno vreme nam je bilo dobro i stoga odlučujemo da se provozamo preko Falzarego Passa do Cortine d'Ampezzo. Što se ispostavlja kao jedna savršena ideja.

Falzarego Pass - Izuzetno je teško odlučiti koji pass je zanimljiviji i generalno lepši za vožnju, da li Gardena Pass ili Falzarego Pass. Ovaj pass je bio totalno neplaniran, ali se ispostavilo da je itetako jedan od najvažnijih passova za vožnju.
Jako lepe krivine, savršeno stanje asfalta, i apsolutno ni jedno vozilo do vrha passa. Ono što ovaj pass čini posebnim jeste sam vrh passa, odnosno nestvarna priroda i nestvarni vrhovi Dolomita koji se mogu videti u opsegu od 360 stepeni. Priroda, zelenilo i mesta za fotografiju su savršeni. Oduševljeni ovim mestom provodimo nekih sat vremena ovde i uživamo u pogledima!

Nagon savršenog Falzarego Passa, nastavljamo putem Cortine. Sam spust od Falzarego Passa do Cortine je savršen. Jako lepe, duge i učestale krivine. Prelepo za vožnju!
Krivina za krivinom, približavamo se Cortini, koja se ispostavlja kao jako loša ideja. Jako velike gužve, radovi na putu zbog priprema za Zimske Olimpijske Igre, puno semafora, mnogo kružnih tokova i mučna vožnja kroz ovo mesto. Samim tim odlučujemo da u Cortini ne provedemo ni sekundu više nego što je potrebno, i tako se vraćamo nazad ka Falzarego Passu. Na pola puta ka Falzaregu uviđamo raskrsnicu i odlučujemo da krenemo levo, a ne desno na Falzarego što se ispostavlja kao druga najbolja ideja na ovom putovanju!
Totalno neplanirano vozimo još jednim legendarnim i obaveznim za posetiti passom. Nismo znali da ćemo ovde ići, niti smo to planirali, ali izgleda, da nas je nešto navelo ovde.

Giau Pass - Giau Pass je izuzetno dobar pass za vožnju. Jako puno, oštrih i ne tako širokih krivina na ovoj strani Dolomita. Asfalt u savršenom stanju, i jako malo gužve. Uživamo u vožnji i nešto kasnije stižemo do vrha ovog passa. Sa vrha se takođe pružaju nestvarni pogledi. Odlučujemo da napravimo dužu pauzu, uživamo u pogledima, slikamo se i nastavljamo putem Bellamontea.
Sam spust sa Giau Passa je jedan od najlepših spustova koje smo imali. Puno preglednih lakat krivina, koje nisu previše strme i kasnije vožnja od Selva di Cadore do Bellamontea od nekih 60tak kilometara dolazi kao šlag na tortu ovog dana. Vozimo preko Passo Valles i nekih sat i po kasnije stižemo u smeštaj.

Dan 4 Bellamonte - Passo Rolle - San Martino di Castrozza - Malga Ces - Bellamonte 104km

Četvrti dan je bio, kako ja volim da kažem, blag dan. Taj dan je bio tmuran i nekako maglovit. Vreme nije bilo idealno, a prognoza za Timmelsjoch i Jaufenpass je bila katastrofalna stoga smo odlučili da ovaj dan bude lagan i da prođe u nekoj opuštenoj varijanti.
Nakon kratkog razmišljanja odlučujemo se da provozamo Passo Rolle koji se nalazio jako blizu našeg smeštaja, što se i u ovom slučaju ispostavlja kao jedna od boljih ideja. Passo Rolle, je pass na nekih 1980~ mnv, ali ono što ga je činilo posebnim jeste svež, tek postavljen asfalt. Na ovom passu se nalazi jedan fotograf (Dolomiti Foto) koji takođe pravi fotografije bajkera. Mada, ono što je važno jeste to da je ovaj pass jako dobar za vožnju. Krivina za krivinom, svaka pregledna, nov asfalt i pravo bajkersko uživanje. Toliko nam se svideo ovaj put da smo ga izvozali dva puta. Pass se proteže do mesta San Martino, koje karakterišu jako uske, i veoma čudne ulice. Treba biti pažljiv i obratiti pažnju za kontra smer. Po izlasku iz ovog gradića nastavljamo vožnju ka Malga Cesu.
Malga Ces se nalazi na jednom fatnastičnom pašnjaku koje je okruženo planinana, stoga su fotografije na ovom mestu savršene. Jako lepo odmorište, sa fenomenalnim pogledom!
Nakon duže pauze nastavljamo dalje i vraćamo se polako ka smeštaju u Bellamonteu. Vreme se popravlja i tako odlučujemo da kasno popodne i predveče provedemo šetajući šumskim stazama Bellamontea.

Dan 5 Bellamonte - Lienz - Grosglockner - Irschen 380km

Peti dan, i na žalost poslednji dan u savršenom smeštaju u Bellamonteu. Pakujemo se, doručkujemo i upućujemo se ka famoznom Grosglokneru. Jer kako je moguće doći u Italiju, voziti italijanske alpske pasove, a ne obići Grosglockner?
Put do Grosgloknera vozimo preko Giau Passa, penjemo se, serpentina za serpentinom, prolazimo vrh, i krećemo se ka Cortini D Ampezzo. Na svu sreću put kroz Cortinu neopterećen stoga možemo sa uživanjem da prođemo kroz ovo mesto.
Vozimo se putem Linca, i dalje smo u Italiji, i uživamo u predelima i lepim krivinama uz put. Ono što je najzanimljivije da se vidi ovim putem jesu autentične alpske kuće sa obojenim krovovima. Put generalno ne previše opterećen i poprilično prav uz nekoliko krivina koje prisete koje je uživanje voziti motor.
Polako ulazimo u Austriju i uvižamo velike table za vinjete, stajemo na prvu benzinsku pumpu i dobijamo informaciju da nije potrebno kupovati vinjetu ukoliko se ide putem ka Lincu, Grosglokneru i nazad na Sloveniju. Vinjeta je obavezna samo ukoliko se odlučite da vozite auto putem, što, mi bajkeri, vrlo rado izbegavamo.
Prolazimo kroz Linc, veoma interesantan grad, ulice na svu sreću nisu opterećene saobraćajem i veoma brzo prolazimo kroz grad i krećemo ka putu za Grosglokner.
Na putu od Linca ka Grosglokneru počinjem da dobijam jednu veliku euforiju i jedva čekam da stignem! Put je savršen, prolazi se kroz mnoštvo austrijskih sela koja se nalaze na prelepim pašnjacima, uviđamo puno krava i bajkovitih predela. Ono što je najleše na ovom putu jeste taj poznati vodopad, Jungfernsprung. Velika količina vode koja bukvalno pada sa vrha planine pokazuje uvertiru savršene prirode koju ćemo uskoro videti na Grosglokneru. Krivina za krivinom, počinjemo da se penjemo. Put visokog kvaliteta, isti kao u Italiji, kao šmirgla!
Nekoliko kilometara kasnije stižemo i do naplatne stanice koja naplaćuje eko taksu u iznosu od 35 eura. Dobijate mapu Grosgloknera (naravno na Nemačkom), stiker motocikla i račun. Prolazimo naplatnu stanicu i počinjemo taj pravi uspon ka Grosglokneru. Krivine su dugačke, prostrane, i priroda fenomenalna. Što se više penjemo ka vrhu, to više počinjem da se pitam kako je moguće da priroda stvori ovako nešto. Ovo je najlepša priroda koju sam ikada video. Visoki planinski masivi svuda oko nas, svaki vrh prekriven snežnim pokrivačem, na svakom koraku vodopadi, prelepi pašnjaci i fenomenalan put za vožnju! A, ono što je jako interesantno za ovo mesto jesu - mrmoti! Treba biti pažljiv jer ih ima previše i veoma često izleću na put. Nastavljamo dalje i polako stižemo do tog famoznog vrha Edelweißspitze. Veoma je lepo obeleženo skretanje, ali ono što i nije toliko dobro jeste taj popločani, kockasti put. Jako je "truckavo" i neprijatno za vožnju jer su krivine jako oštre i nepregledne. Naročito poslednja krivina pred vrh, tako da ova deonica mora da se vozi pažljivo. Stižemo na vrh, jako puno automobila i motocikala i jedva nalazimo parking. Na vrhu, fenomenalno! Prosto je nemoguće odlučiti na koju starnu gledati! Pogled 360 stepeni, planinski masivi, predivni predeli i neverovatna priroda. Slikamo se, odmaramo i vraćamo se nazad do centra Grosgloknera gde pijemo dve najskuplje kafe od po 7eura, pravimo malu pauzu, kupujemo i ne tako zanimljive magnete i nastavljamo da se vozimo po Grosglokneru. Krenuli smo putem Fuscha. Krivina za krivinom, spust fenomenalan, i predivan za vožnju i nakon nekoliko lakat krivina stižemo i do još jednog vodopada gde pravimo kraću pauzu i odlučujemo da krenemo nazad ka smeštaju koji smo bukirali u Irschenu. Odlučili smo da je 4 sata i više nego dovoljno boraviti na Grosglokneru, i tako krećemo putem Linca, i Irschena. Vozimo magistralnim putem, samo pravo, do ovog sela. Tu smo bukirali smeštaj u frühstückspension irschen u iznosu od 110eura. Ovaj smeštaj smo namerno izabrali u ovom selu zato što je uz put, i zato što je bio jedan od najpovoljnih u toj regiji. Smeštaj fenomenalan, kreveti jako udobni, doručak izuzetno ukusan, a sam pogled sa terase nestvaran. Celo ovo selo je toliko mirno da se praktično ne čuje ništa osim cvrkuta ptičica. Odmaramo u ovom smeštaju, i sutra ujutru krećemo polako putem nazad ka Vrsaru, kroz Sloveniju.

Dan 6 Irschen - Bled - Vrsar 370km

Budimo se, uživamo u kafi, doručkujemo i polako krećemo nazad ka Vrsaru. Razmišljamo da li da obiđemo i Vršič pass, ali vreme tamo poprilično loše, kišovito i odlučujemo da to ostavimo za neku drugu avanturu, pa se odlučujemo da posetimo i jezero Bled. Vozimo se najpre kroz Austriju, kroz izuzetno lepe šumske predele koji su puni krivina, i predivni za vožnju. Totalno neočekivan, savršeni put za vožnju, asfalt u savršenom stanju, i mnoštvo krivina koje se mogu "peglati" sa uživanjem!
Približavamo se granici sa Slovenijom, i vozimo kroz Wurzen pass, koji i nije nešto naročito. Put poprilično uzan, i ne u tako dobrom stanju, ali ono što ovaj pass čini zanimljivim jesu tenkovi iz drugog svetskog rata koji su na jednom mestu parkirani tik uz put. Ulazimo u Sloveniju i krećemo putem Bleda. Velika gužva, čini nam se kao da je ceo svet krenuo putem koji vozimo. Dolazimo polako do skretanja za Bled, nekako se probijamo kroz velike gužve i dolazimo na to famozno jezero.
Jezero Bled na instagramu izgleda prelepo, ali u stvarnosti izgleda jako razočaravajuće. Voda poprilično prljava, ogromna gužva, milion ljudi i generalno ne tako zanimljiv pogled na ono popularno ostrvo. Sve u svemu, jezero Bled nam se nikako nije svidelo i definitivno ne bismo preporučili da se skreće sa kursa kako bi se videlo ovo mesto, jer nije vredno. Barem u našem mišljenju.
Posle pauze u Bledu, krećemo nazad ka Vrsaru i vozimo auto putem. Auto put u Sloveniji prepun kampera u "sporoj" traci koji voze 80kmh, a u "brzoj" traci ljudi koji voze puno preko ograničenja. Autoput preopterećen, milion vozila i generalno jako nebezbedan. Ljudi ne drže odstojanje, prevelika gužva i generalno razmišljam šta mogu da uradim da bih što pre izašao iz ove katastrofe u kojoj sam se našao. Posle Ljubljanje, malo bolja situacija, i uspevam da vozim normalno bez da mi se neko pribija na kofer, ali daleko od bezbednog.
Moja preporuka je da se auto put u Sloveniji, u toku sezone, izbegava što je više moguće.
Silazimo sa Autoputa, vozimo do hrvatske granice i magistarlnim putem pristižemo u Vrsar i tu se, ova, naša avantura završava.

Samo putovanje smo organizovali tako da nas nije previše zanimalo koliko šta košta, ali okvirno je za gorivo, smeštaj, putarine, hranu i magnete bilo potrebno negde oko 1200e.
Gorivo na Alpima je koštalo oko 1,81e po litru za self service. To je jako bitno napomenuti da treba obratiti pažnju i stati na mesto gde je cena vezana za self service. Ukoliko stanete na mesto gde to nije slučaj, iako sami sipate, gorivo će biti znatno skuplje.

A, evo i nekih, nadam se, lepih slika sa putovanja. Uživajte!