pa kako ces bez njih u mongoliju ?

Evo je i moja zverka :-) Drago mi je da je Strom sve popularniji Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Moj Strom koji je bio u Mongoliji sam prodao prosle godine. Ako je taj u oglasima sa Ša tablama moj je... Sada vozim istog crvenog i on se prodaje... ali je previse i dobar i opremljen da bi se prodao ;-) Sent from my iPad using Tapatalk

Ne. Po povratku Steva je bio sa porodicom na moru u Baosicima Sent from my SM-N960F using Tapatalk

i bonus video https://youtu.be/jri3TNzwQ8g

Teške boje Rok kreće ! Prašti to samo tako ! Dok se osvestim šta me snađe slušam muzički napad. "Jer ja ću pevati i evo pevam, ja ne svijetlim, ja sijevam"... Meni u glavi seva od alarma ! Kud ne stavih neku laganiju stvar a ne uzrok srčane aritmije. Sedam sati. Hladnoćo ona najgora je prošla, ali je i dalje duks nepohodan ukoliko krenem van vreće i našeg Šeratona. Čujemo vodicu napolju kako teče. Nikola, nećeš više majci piti ono ludo Legend pivo. Ko zna od čega ga prave. Kakva vodica u Gobiju u sedam ujutru ! Pripisujem zvuke priviđenju. Pogleda mi pada na ono što je predstavljalo moje lepe održavane i uglancane čizme. Sad je to nešto što ima sličan oblik, ali od prašine i blata je to oblikovano. Ona divna Italijanska koža se ne vidi. Srce me boli za mojim Forma čizmama. Kakav je to drug od čizama ! Nema vode, nema hladnoće, udobnija od najudobnije patike. Setih se da sam u sred Gobija... Jebale te čizme ! Samo nek izdrže Mongoliju pa ću ih baciti sa Šabačkog mosta u Savu ! Odlične jesu, ali ja sam valjda bitniji ?! Ustaj !!! Napolju vetrić, par skočimiša čisti ostatke naše večere. Ne obraćaju pažnju na mene sve dok nisam uključio foto aparat. Nestaše brzinom svetlosti. Kod džipa se čuje vodica... Au jebote ! Hladnjak !!! Garant se probušio !!! Trk do haube, i ništa. Čučnem i vidim neke noge iza džipa. Steva veseli nije mogao spavati, i bavi se pranjem suđa ! Italijani već spakovali njihov malecni šator i spremaju kaficu. Bosanac spava i ne misli na noge lagane. Posle kafenisanja i doručka na redu je sklapanje našeg šatora. Pola sata posla. Svi učestvujemo u demontaži-jer kako ga spustimo na zemlju moramo da ležemo po njemu da ga vetar ne podigne i ne odnese. Pakujemo stvari u džipa, i taman da zalupim zadnja vrata, pogled mi se zalepi na načet paket vode. A ostalo ? Stevooo...gde je voda ??? Pa eto je kaže gledaš u nju. Ali kako samo jedan načet paket ?! Pa morao sam suđe da operem ! Sve se skorelo od sinoć !!! Stevo ! Pet duša u pustinji Gobi sa 6 flaša vode ?! Pa kud sad uze da pereš ?! MORAO SAM PRATI ! NE MOŽE OSTATI PRLJAVO ! Zalupih vrata, upalih komunikaciju i sedoh na motor. Bez reči Bosanac, Mateo i ja krenusmo. Bosanac se smeje kao lud, što smo se našli sa 6 flaša vode u pustinji. Mateo nema komunikaciju, ali Valentina je pitala gde je njihov paket s vodom. Rekoh joj da usput pita Stevu. Aqua ti dođe voda, pa ga pitaj blago meni. Problem je što mi ne znamo kakav teren je pred nama danas. Nemamo predstavu da li će biti nekog naselja i prodavnice. Nema ga na vidiku nigde. Mi ne znamo da li ćemo doću i Bayanhongor danas, sutra ili za pet dana. I u toj situaciji 6 flaša vode može biti veliki problem ! Već je vruće kao u paklu. Od starta vozimo stojeći, umaramo se i dehidriramo brzo. Osim te vode, sledeća tekućina je Motul 7100 ! A vala ni Bmw ni Suzuki ga nisu trošili a kamoli ja ! Ne znam kako izgleda to piti ! Šta činiti ? Ništa ! Prepusti se faktoru sreće, ne umaraj se previše i ne pij vodu - nego srkući po malo ! Nismo ni 20 minuta vozili, prvo pade Mateo u pesak i motor na njega, posle toga 5 minuta ja padnem ! Hobotnica ide toliko sporo da ne pada nigde. S njim je ko s Piroćancem i ajfonom. Ajfon u džepu na guzici, i kad se naguzi da uzme alat ono nešto kvrcnu...on kaže: Uh! SAMO DA JE KIČMA ! E tako i Bosanac gleda da sačuva motor. Uh samo da je...nogica ! Nek je nama kardan živ i zdrav ! Bolje levo koleno - nego levi dekl ventila ! A pravi se vucibatina da je njega baš briga za motor, on to ne pere, radi servis kad mora i tako. Meni motor dođe ko dete. Pazim, volim, čuvam, brinem... i ja padam ko lud. Formula Off road vožnje za početnike je sledeća: Brzina kretanja je srazmerna stabilnosti, ali i srazmerna sa bolom prilikom pada. Kad pukneš o zemlju sa 30 je ništa, ali sa 60 boli majku mu. Posle svakog pada, očisti se od peska, podigni motor, i kreći opet. Dešava se da posle svega nekoliko metara opet nas dohvati pesak i obori. Nema šanse da očima razlikuješ utaban pesak od rastresitog. Oni što voze Dakar i lete po onom pesku - ono je garant video montaža ! Lete negde po studiju a iza im našaraju one dine ! Bem li ti holivud ! Prva pauza je već posle sat vožnje. Mi samleveni. Sunce nas prži i to na reš. Dođe mi da se skinem go i da vozim ! Sve je višak ! I kaciga i glava i sva oprema ! I koji đavo smo ovde pošli i došli ! Svi smo mrtvi, ali muka je što nema nazad. Nema ni napred. Nismo se pomerili maltene od jutros a mi spremni za veče i krevet ! U gornjem koferu imam vode u flašici od pre par dana, jest malo topla, al kažu zdravo je to. Ćuti i pij ! Ako mi Steva vidi-mogao bi s tim i šoferku oprati. Energija nam se troši ko da smo na kineske baterije. Izgleda blizina Kine utiče na nas. Pojavi se i Steva. Uzimamo neke keksiće i po trunku čokoladice. Ne smemo više jer će nam izazivati žeđ. Prikolica se smeška i samo čeka prvog koji će odustati ili ne daj bože upropastiti motor. Vala se neće usrećiti. Nema odustajanja ! Gas ponovo ! Opreznije se vozi, menjač radi prva-druga-prva-druga. Treća danas može na odmor. Stotine situacija gde motor kreće da pada, i da ga hvataš na nogu i vraćaš. Kad ne uspeš, onda svi staju i prvo se bore da svoj motor postave da stoji na ćopavoj a onda da ti pomažu. Dolazimo na deonicu kamene pustinje ! Knedlu u grlu gutaš svakog časa. Lako je bubnuti u pesak ! Kao klinac sam sa trećeg sprata skočio u pesak, i eto nema većih problema od toga. Možda malo luđi za avanturom i putovanjem i to je sve. Međutim...ako... voziš i izgubiš kontrolu, i bubneš o kamenje, polomio si telo i motor. Na to me je dobri Mato upozorio više puta. Nekoliko motora skršenih bez vozača smo videli na kamiončićima i džipovima. Gledamo da vozimo sredinom utabane staze, jer tu nema kamenja, i ako padneš, aterirao si na utabanu podlogu ili u pesak a ne na kamen. Ako odeš levo ili desno, e onda možeš završiti na kamenu. Metri sporo promiču. Voda se troši. Naselja nema. U nekoj od pauza vidimo rupu na zadnjim vratima od METKA ! Svi se skupili i gledamo ! Nema šta drugo biti nego metak !!! Ko je pokušao atentat na Stevana ?! Kako on nije čuo ništa ?! Kako mi nismo čuli ?! Posred petih vrata gore u vrhu ! Jedino logično objašnjenje je zalutali metak ! Razgledamo celu galeriju na džipu i vidimo da je cela pukla ! Dva nosača su skroz pukla, a dva naprsla !!! U sred Gobija ! Španer je jedino rešenje, da se galerija drži španerom uz krov. Krov će morati da se popravlja kad se vratimo druge nema. Jer nemamo gde sa stvarima sa galerije. Jedino što možemo jeste da olakšamo je tako što ćemo gorivo iz kanti pretočiti kod nas-koliko stane, i ostatak u džipa. Nadamo se da ćemo naći nekog varioca u Bayanhongoru da skrpimo galeriju ! Šape od galerije su upale u falc na krovu, i ona neće ići napred nazad, ali bi mogla po neravninama skakati. Španer spašava situaciju. Gorimo na suncu, udišemo isparenja benzina dok pretačemo. Gladni. Žedni ! Nadamo se da ćemo naići bar na neki hlad, bilo šta. Ako se ništa ne pojavi u narednih sat-stajemo i podižemo tendu. Opet se vozimo i padamo ponekad. U daljini vidim antenski stub na brdu. Ako je tamo stub - može se desiti da je iza naselje ! Put nas vodi sa strane brda, pa preko njega. I konačno pred nama Mongolsko selo ! Spašeni !!! Sa 4 litre vode dolazimo u selo ! Dve prodavnice, nekoliko koza, i dečica ispred. U obe prodavnice ukupno 12 litara. E s tim ćemo vala nekako preživeti. Ručak i restoran ovde ne postoji. Kupujemo keks, čokoladice, koka kolu i tako se hranimo. Jer na suncu i temperaturi preko 30 stepeni nećemo vala našu kuhinju aktivirati. Sedimo pred jednom od prodavnicama i postajemo predmet za posmatranje. Što u svakom slučaju i jesmo. Da odemo iz civilizacije, iz jednog nama normalnog života na vežbe preživljavanja. Za posmatranje. Nego šta ! Kuće i krovovi različitih boja. Sve je to sklepano od daske, kartona, i poneke cigle. Postoji neki kolorit. Ali boje, baš kao u pesmi. Nije to ona zdrava boja, boja jasnog tona i RAL koda. I boja je prenapaćena. Teške boje. Pokušavamo ući u priču sa lokalcima. Šta god mi ili oni rekli - odgovor je samo smeh. Ispitujemo ih za put do Bayanhongora, i tvrde nam da će uskoro asfaltni put ako ih dobro razumemo. Na pomen asfalta svi podigosmo umorne glave. Karavan za posmatranje objavi polazak i nesta u oblaku prašine ! Sa željom i nadom da će uskoro ugledati asfalt ljubljeni ! Sanjamo krevet. Sanjamo vodu i kadu. Može i tuš. Sanjamo da ovo samo sanjamo. Želimo se probuditi kući. Ili bar u komšiluku, na Jadranskoj magistrali na primer. U Sarajevu ! Ma bilo gde samo da je CIVILIZACIJA !

Ima ovde još brdo odličnih putopisa, film je i dalje u mojoj glavi. A kada ću uspeti nešto da od njega napravim ne zna se.

Prijatelju, ne postoji tako ružna pustinja u kojoj bi Bosanac bio lep i prihvatljiv

Filter-regulator visokog pritiska na vrhu benzinske pumpe ti je zapusio. Resenje je ili nov regulator (tako se zove deo) ili bajpas da se uradi pa stavis eksterni filter. Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Ma to su neke tvoje insinuacije [emoji1] Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Aman braco imate privatne poruke pa se raspravljajte, ali nemojte zagadjivati temu. Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Pesak Gobija 5 juli godine 2017 Naši italijani se spakovaše rano ujutru i odoše polako. Ispred nas je asfaltna deonica, tako nam rekoše. A posle toga nema puta do Bayanhongora. Google maps zna da je to oko 450km. I kaže da se stiže za 6h30min. Pokušavamo doručkovati u Khovdu ali nam to nešto ne ide od ruke. Prodavnice oskudno i odevene i snabdevene. U restoranu se prvo pola sata objašnjavamo a onda shvatamo da kuhinja ne radi pre podne. Možemo samo piti čaj ! Jedemo neke keksiće i čokoladice, i krećemo. Nadamo se da ćemo bar ručati kao ljudi. Sunce već dobro prži. Asfalt nov. Sa planina silazimo u ravnice. Ravnicu ne krasi ništa osim naših motora i poneke travke. Čak je i kamenja vrlo malo. Glad me uništava ! Vrti mi se u glavi, malo se tresem i jedva čekam da nešto pojedem. Tri keksića su Bosancu dovoljna da preživi dan i on ćuti. Stevu ne čujemo. A i da ga čujemo - čulo bi se samo mljac, kršššš, mljac... jer desnu ruku je ugurao u boks sa slatkišima i pretovara polako. Bosanac traži zaustavljanje - radi istovara ! Pravac ispod puta u nekakvu cev... Iz one cevi počinju bežati nekakve životinje. Ta prokleta glad ! Gledam, vidim male kengure kako beže niz ravnicu ! Kakav sad mini kengur, nismo toliko spali sa rute pa u Australiji završili. Sreća moja jedno živinče stade ! Podiže se na zadnje noge i gleda pravo u mene ! Ispitivački nastupa, zagleda i između prednjih šapa ili nogu drži nešto. Na moj najmanji pokret, smota ono što nisi i nestade ! Prepoznalo živinče moju glad izgleda, pa što je sigurno sigurno. Mongolski skočimiš-Jerboa je bio pred nama. Skakuće kao kengur, ima velike uši i deluje pitomo. Sve i da je divlji, teško bi neku štetu naneo. On, kamila, konji i goveda, su jedine životinje koje srećemo. Nekako uspevamo voziti do 2 popodne a ne srušiti se. Gorivo smo sipali u Khovdu. Rezervu vode imamo. Imamo i hranu-ali moramo da se usidrimo kako bi spremili ručak. Vidim u daljini italijane ! Odmaraju uz neki zid kraj puta. Kriju se od sunca tačnije. I mi se zaustavljamo i dogovaramo da sačekamo Stevu pa da se kraj zida usidrimo, podignemo tendu i spremimo ručak. Napravićemo međunarodni banket kraj Mongolskog naselja. Preko puta nas prodavnica, koju prepoznajemo samo po natpisu SHOP. Da nema natpisa mislili bi da je to napuštena stara kuća. Iza nje se čuje beketanje koza. Ne zna im se broja. Mongolka ih čuva i zagonentno pogleda u nas. Sa naše strane gerovi. Malo naselje. Ugledasmo devojčicu na biciklu. Radoznalo nas gleda i bori se sa biciklom. Uči da vozi ! Škripa odaje otvaranje vrata na jednom geru. Drvena i stara. Reza pravljena, pukla nekoliko puta. Zarđala odavno. Vrata ojačana limenim flekama. Da njih nema verovatno bi otpala. Rukohvat se klati. Otpao odavno. Prag od dvadeset centimetara nije prepreka za malog mongola. Sa svojih 3-4 godine napušta sigurnost gera i ulazi u prašinu i pesak. U svom zelenom šortsu i patikicama potpuno je spreman da preuzme komandu nad kozama, i da se penje po motociklu. Njegovo lice je već ozbiljno. Preozbiljno za tako malo godina. Jer pesak ne mazi. Pesak para kožu i uvlači se u nos i pod nokte. Koža postane gruba začas. Sunce prži do crvenila i opekotina. Majka nosi dete sa sobom i ide da čuva koze. Obroci su im oskudni. Nekako zaboravismo da smo previše gladni. Voda nam je potrebnija. Usne nam se suše i pucaju pomalo. Pređosmo s druge strane zida, na spoljašnju stranu naselja. Postavismo tendu, začas ugrejasmo konzerve i počinje uživanje u ručku. Ala Gala Carnex pasulj uz luk i pivo - e ko to nije jeo u nedođiji on ne mora ni jagnjetinu na Braču probati. Italijani manđare poco poco... si si... Malo sutra ! Poco poco, počistiše sto kao brezovom metlom ?! Kanda bilo seksa prošlu noć mamicu Vam a ?! Potrošili ste se malo više pa sad poco poco po porciju ipo ! Blago kampu koji zaobiđete ! Steva uživa u spremanju, pranju, pakovanju... samo ne znam što psuje s vremena na vreme. Mateo nas pita mogu li oni u karavan sa nama pa da svi džumle prođemo Gobi i stignemo u Bayanhongor. A što ne bi mogli ? Ionako smo smatrali njihovu vožnju ludošću. Pretovareni u pesak Gobija, nije baš pametno. Valentina i ja odosmo da popravimo naše zalihe vode i spakujemo u džipa. U onoj prodavnici preko puta uzimamo po paket vode od 9litara. Više nemaju. Ukupne zalihe su nam sada oko 2x9litara i Italijani dodaše još 9litara. Nema tu više moje tvoje, naše Vaše. Sva voda je naša ! Hrana je naša ! Problemi su naši ! Devojka je naša ! To se Mateu baš i ne dopada. On ipak insistira da bude devojka-moja. Mislim njegova. Žabari cicije. Bosanac i ja se ljutnusmo, ali ajd sad šta je tu je. Naš karavan krenu oštro, dok se još može oštriti po asfaltu. Svega nekih 5km. Kreće utabana zemlja pomešana sa peskom. Tlo nije rastresito i može da se vozi. Ljulja pleše ali ide. Italijan koristi tehniku-Romeo pazi na đevojku, Bosanac vozi tehnikom hobotnica, a ja vozim kao da sam tri puta vozio Dakar i još dva puta osvajao. Italijan gleda kako da ne padne sa Valentinom, Bosanac vozi advenčera ali sa niskim ramom i sedištem, raskreči noge i ruke i vozi polako da ne bi bilo lete evri lete novčanice kad oblajzne u teren. Jer BMW je poznat ko jeftin za popravku. Meni se vožnja po bespuću svidela i osetim sigurnost, pa shodno tome vozim kao lud. Kako izgleda ova vožnja iz perspektive vozača mučenika ? Sunce te prži. Prašina i pesak te šmirglaju. Puta nema. Ima samo bezbroj utabanih staza kojima je pejzaž išaran. Gledaš u pravac na navigaciji i tako nišaniš. Ako ti nailazi u susret veliki oblak prašine-to je Toyota LendKruzer V8, i bežiš levo ili desno od nje što dalje. I svako drugo vozilo koje ti dolazi u susret tako izbegavaš. Ako ja kao prvi držim centralnu trasu - Vlada i Italijan koriste levu i desnu. Ako imamo samo jedan prolaz-usporavaju da se bar malo prašina raziđe pa idu i oni. Steva iza nas na 500m. Nekada se desi da on krene široko da nas obilazi, kada mi se gegamo jer naiđemo na testere na primer, pa ode ispred nas 500m. Tamo gde je u kišnoj sezoni prošao kamion-napravio je useke koji liče na testeru. I mi i motor se raspadamo po njoj. Sporije ili brže isti đavo. Rašrafljuješ se sa sve motorom. Kad naiđe pista mi po gasu ! Češće stajemo jer smo svo vreme u stojećem položaju i otpadoše nam i ruke i kolena ! Na pauzi skidamo sve što možemo sa motora i prebacujemo u džipa. Mateo vidi da je teren sve teži i ubeđujemo ga da Valentinu prebaci kod Steve u Pajera da se ne muče bez razloga. Stevi društvo prija i začas raskloni sve sa suvozačevog sedišta. Nastavljamo ! Mateo kreće da vozi GS-a, kao da beži od nas i da gleda da se otarasi devojke. Vičem Bosancu na komunikaciju da uspori ! Možda nam je ostavi ?! Kad eto Steve obilazi širokoooo, oblaaak dima... Valentina maše i navija ! Bosanac dan ti jebem pun gas ! Pobeći će nam Steva sa Italijankom, možda će i Matea stići ! Imuna na ubrzanja, hobotnica gega svojim tempom. Za Berlin, Moskvu ili Beograd postoji tabla. Kao najava, pa za 100, pa 50 pa 10km i stižeš. Gobi nema najavu. Gobi te mami, i kad se najmanje nadaš ti si već u njemu a nisi ni svestan. Prosto želi da te proguta. Vidim Matea ispred sebe, Steva desno. U milisekundi GS i Mateo se katapultiraju i padaju levo u teren ! Steva to ne vidi od oblaka prašine i produžava, Nisam siguran jel hobotnica spava il je videla pad, napominjem mu i umalo i ja ne padoh ! Utabano tlo je prešlo u pesak. Oslanjam nekako motor i silazim. Mateo otresa pesak sa sebe, nije mu ništa ! Odlično ! Podižemo svetu kravu nazad u vertikalu i nastavljamo. Osetno smo umorni. Ne znamo sad ni koliko smo udaljeni od Bayanhongora. Posle pada italijanu se ne žuri. Vozi s moje desne strane, 50metara iza. Gledaš u tlo i svuda misliš da je utabano. A onda samo izgubim prednji i nađem se u pesku ! Motor na meni leži, Bosanac je stao, pričamo na komunikaciju, ali ne može da osloni motor jer propada ! Italijan oslanja kravicu na žbun i dolazi do mene. Ja uveliko ko krtica kopam i izvlačim se ispod motora. Podižemo japanca i pojavljuje se i Steva - snimio u retrovizoru pad. Malo me boli ruka na koju sam pao ali nije ništa bitno. Nastavljamo dalje ! Nas trojica, nalik lalama iz Banata, kad krenu kod Sose na kafu... pa cela ulica od 20 koraka im traje letnji dan do podne. Nema žurbe. Svi voze polako ! Steva je nestao u obliku prašine. Još demonstrira Valentini sposobnosti Pajera. Oko 7h uveče stajemo jer više ne možemo. Ruke nam se tresu. Mesto za kamp gde ti volja. Pustinja. Podižemo naš šator, italijani svoj, Steva sprema svoju Pajero sobu za spavanje, i onda konačno večera ! Italijani spremaju pastu, mi spremamo supu iz kesice i pečemo jaja usred ničega. Stanje vode neverovatno ! Od 27 litara mi sada imamo samo 15 !? ko popi ovoliku vodu ?! Znam da smo svaki čas se nalivali...ali da smo toliko popili pa neverovatno ! Biće dosta do Bayanhongora nadam se. Tepih je zamenio pesak, spušteni plafon zameni nebo, zvezde sijaju bolje od led sijalica. Od kad je sveta, vatra je centar svih okupljanja i bez nje nema ni života, ni filma ni avanture. Jedna krajnje topla i zanimljiva atmosfera ! Iako premoreni do krajnjih granica, ne nedostaje nam ni humora ni piva ni vode da bi uživali u ovoj oskudaciji od komfora doma. Kratko pregledam motore sa lampom, nema nikakvih vidljivih problema. Konji su to spremni, izdržaće oni. Nego hoćemo li mi izdržati ? Ovo je tek prvi dan u terenu a mi smo pocrkali ! Kad smo sišli s motora mi oznojeni ko porno zvezde ! Naš prvi banket u Gobiju razbi umor. Otera nas u šatore i u vreće. Po danu pakao, noću frižider. Osećaj lebdenja iznad kreveta je izražen posle ekstremnog umaranja. Osećam se ko aladin na ćilimu. Lebdim uveliko ! Dok me san nije odvukao, stotinu misli i pitanja se provlači kroz glavu. Danas nismo dobili poruku od Makija i Vlade. Šta je s njima ? Šta nas sutra čeka ? Da li ćemo preći Gobi ? Vetar šiba po stranicama šatora. Čuje se pesak koji pada i spada s njega. San se uvuče u misli. Postadosmo imuni na sve zvukove i zaspasmo u lebdećem stanju. naše verne obožavateljke gde god pođemo obožavateljke ! kakvi bi mi bili džentlmeni da ih ne propustimo Mongoli na motociklu u zaklonu od sunca susret u prodavnici Selfiranje nego šta ! naselje počeci na biciklu radni dan na pragu života samo Vas posmatram vidite deco...došle neke budale da nas vide čak ovde ! ručak Pauza u Gobiju Surovost pustinje Mongolsanac - osvajač Gobija Bosansko Mongolsko Italijanski pejzaž Ima i Steva dušu, odmara i pozira Ne bira se mesto za predah Nema za njega prepreka Mateo put pred nama Jedini zaklon od sunca Pisac sunča tank torbu Kamp u Gobiju Kuvari iz uvoza - Mateo i Valentina konji naši mučeni u susret noći Vaš pisac uživa u zalasku sunca

Kada sam se vratio u Srbiju s puta, imao sam novca da preživim dva meseca. Devojka, Niko mala vucibatina (moj pas i zamalo Mongolski saputnik) i ja. Bez auta-samo sa motorom. Odlazim u Zemun da jurim stan, a posao nemam. Dodjem pred stan-zvoni telefon... zovu me ako sam slobodan da dođem da radim u Pančevo. Rukovodeća pozicija za ozbiljnu platu ! Ni uselio se nisam a dobio posao ! Auto rešio u danu - dao mi Bosanac ! Posle toga prodam mog Stroma, uzmem bolja kola ! Posle toga dobijem daleko ozbiljniju ponudu za posao i odem u Crnu goru ! Ni u jednom momentu se nisam pokajao. Na protiv - trebao sam i ranije napustiti Dojčland. Ako znaš da vrediš - ne dozvoli da te neko obezvređuje ! I jebeš sve pare ovog sveta - ako nemaš ŽIVOT.

Planinama do budal-a Mongolske noći su prilično hladne. Vetar sa severa konstantno drma stranice našeg Šeraton šatora. I neozbiljan vetar deluje kao gospodin. Prve noći se stiče iskustvo i spava se na rate. Prva rata-u gaćama i majici ko gospodin legneš u vreću i zaspiš. Kraj prve rate je kad osetiš zimoću a ne daješ joj većeg značaja od aktivnog pod odela za motor, dodatno navučenog na sebe. Pa spavaš drugu ratu još kraće od prve. Pa te budi ozbiljnija zimoća. Pa da ne bi opet ustajao, navučeš na sebe i moto odelo sa sve termo uloškom i vratiš se u vreću. Pa kreneš spavati treću ratu. Onda usniš mladost svoju ranu. Detinjstvo. Šabac, neke 87 godine. Pobegnem iz mog kraja na Savu, sneg onaj pravi lepljivi. Pa grudve. Pa usne poplave. Pa se grudvamo dok na nama nije sve mokro. Pa drugari sve pogađaju grudvama po nosu. Em što boli, em što je hladan nos. Pa se trgneš iz sna. Nema snega, ali hladno toliko da šmrčeš i juriš potkapu da navučeš na glavu ! Usne plave, nos zaleđen, odleđavaš se u vreći i nadaš se da će ogrejati. Četvrta rata bude i konačna isplata mongolske hladne noći. Svako jutro oko 5-6 je toliko hladno da i kroz vreću i sve naše slojeve preporučene čak i od Rade Macure, budeš zaleđen. Mogli bi sada malo i u stilu dnevnika. 4 juli godine 2017 Dok Steva I Bosanac pripremaju doručak, sklapam letelicu. Dron ! Sve je granice prošao, svuda ga nekako prošvercovali, e pa red je da ga podignem u visine i snimim naš kamp ! Vetar duva, ali mogao bi dron leteti. Pravim par snimaka i ateriram bezbedno kraj plinske boce. Ka nama ide konjanik. Steva odmah priprema motorno ulje. Dečak ili momak. Momak ili čovek. Teško je utvrditi. Za njega smo mi isto što i za nas majmun u zoo vrtu. Atrakcija. Odeven u vojno odelo, davno dotrajalo. Koščat. Mršav. Umoran. A mogao bih se kladiti da nije prešao više od 30 godina života. Očigledno ovde život ne mazi. Pozivamo ga na doručak, ali nije zainteresovan. Blag osmeh na usnama je sve što nam govori. Steva iskopa iz džipa majicu kluba i pokloni mu je. Dodatna količina osmeha i vedrine pojavi mu se na licu. Mnogo je fin osećaj kad usrećiš nekoga makar i sitnicom. Maki je o sitnicama mislio. Natovario je jedan bunker u Pajeru pun krcat slatkišima za mongolske klince i nije nam dao da pipamo to. Dajemo mu koju čokoladu i još po koji umotan slatkiš. Nasmejan okrete konja, mahnu nam i ode svojim putem. Spakovasmo se za sat vremena i naš karavan krenu. Krećemo se asfaltom, i znamo da ćemo ga za nekih pet kilometara izgubiti, i onda samo off. Današnji plan je jednostavan - preživeti. Ne polomiti motor ni telo. Idemo ka gradu Khovdu. Ako stignemo u Khovd danas to je super. Okvirno nešto kalkulišem, mi smo tamo oko 4 popodne. S obzirom da su sada rute zahtevnije, to će biti i dovoljno. Ne valja se potrošiti sada na početku. Ulan Bator je daleko. Polako ulazimo u planine Mongolije. Puta nema, utabana zemlja pred nama. Navigacija pokazuje kao putić a putića nema. Postoje samo pravci i tragovi. Držimo se njih i napredujemo. Prvo upadamo u blato. Sreća nije ga bilo mnogo, i nismo tu nigde pali. Pa je sledeća prepreka potočić širine oko 40 centimetara. Smešna prepreka ! Da siđem i da proveravam dubinu-nije neophodno. A i zemlja je mokra, tonem u nju. Polako napadam potok - i prednji točak upada unutra ! Podiže se zadnji kraj motora ! Krećem da padam u stranu, i nekako se dočekam na nogu i držim motor ! Bosaaaaanaaacccc ! Silazi s krave i hajde ovamo ! Sišao bi on, nego ne može da spusti motor na ćopavu jer propada ! Steva javio radio vezom da mu se čini da na 100 metara odatle ima lakši prelaz i on je otišao u izvidnicu ! Zadnjim atomima snage držim motor, a razapet ko Isus ! Nekako Bosanac oslanja BMW-a i dolazi do mene. Izvlačimo motor iz neozbiljnog potočića i pravimo pauzu koji minut. Steva javlja da nema bolji prelaz levo od nas - ali da sa desne strane je dubina svega oko 10 centimetara i da tu prođemo. Hvalaaaa ! Okrećemo i prelazimo zgodno. Kreće deonica prašnjava i suva. Vozimo mi u rasponu od 30-70km/sat. Steva iza nas. Sada smo mi njemu smetnja. On sa Pajerom ovuda može da leti. Bosanac i ja već na komunikaciju diskutujemo da je naše poznavanje vožnje van asfalta već prevazišlo nivo Dakar vozača, i shvatamo da nema za nas prepreka ! Osim ako ne bude potočića. U daljini vidimo konja i dvoje dece na njemu. Prilazimo polako i pozdravljamo ih. Ozarenih lica mašu nam i skaču na zemlju. Sjaj u očima govori da im se BMW baš dopada. Dodiruju motocikl kao kakvu pitomu životinju, i prelaze prstima po rezervoaru. Nešto pričaju, ali ne razumemo. Stiže Steva i odmah ronja po džipu da nađe koju majicu za poklon i slatkiše. Lice Mongolije je pred nama, otelotvoreno u ova dva dečija. Taman imaju godina za prvi dvocifren broj. Duboke bore ne idu uz dečije lice nigde, osim ovde. Koža od vetra i prašine već otvrdnula. Rumenilo odaje mladost. Šake pokazuju ozbiljnost. Uveliko rade i cilj im je samo da žive. Nemaju ajfon. Nemaju internet. Imaju samo konja. On im je prevoz, drug, i igračka. Šta je to sreća ? Kako definiciju sročiti ? Ako bi ova deca pisala, ta definicija bi verovatno bila kratka. Da nisu gladni, da su zdravi oni i konj, i da ih vreme posluži. Šta bi naša deca pisala ? Spisak podugačak. Na njemu ajfoni, igraonice, televizor, tablet, internet svuda i bez prekida, laptop, biciklo i tako još dosta. Dajemo im dve najmanje majice moto kluba i pregršt slatkiša. Sreća i tuga među nama gradi neko čudno spokojstvo trena. Bar malo smo im dan učinili lakšim i lepšim. To je jedno od najvrednijih i najboljih ostvarenja naše ekspedicije. Uspeh ovakvih putovanja je ustvari količina pozitivne energije i radosti poklonjene drugima. Kilometri su mrtva cifra na papiru ili samo još nekoliko bajta u nekom word fajlu. Rastajemo se, i kao prijatelji mašemo jedni drugima. Prvo malo ćutimo na komunikaciju, dok progutamo tu knedlu što nam stoji u grlu. Vozimo sad već i bezobrazno. Malo smo se osmelili i zavrtimo nekad točak i na stotku ! Ispred nas u daljini nešto diže prašinu i liči na motor. Kako se približavamo, vidim da to stvarno liči na motor. BMW R1200GS stariji model iz 2006 i poznate jakne na njemu. Žuta boja motora... Pa to su Mateo i Valentina ! Sustižemo ih i svi se zaustavljamo. Pozdravljanje i pauza. Pauza se odigrava tako što prosto staneš i pauziraš. Ne moraš na parking. Parking je baš to mesto gde si se usidrio. Oni su takođe spavali u Olgiju ali u budalu. Budal - nije budala nego hotel. Tako ga oni zovu. A kako hoteli izgledaju, e to već deluje ko da se budale s njim bave. I oni idu u pravcu Khovda i polako napreduju. Mateo sa Valentinom pozadi, vozi sporije i opreznije. Iskustva mu ne fali, tri godine su na motoru i ne žure kući ! Dogovaramo se da čoporativno osvojimo najbolji budal u Khovdu i da se napijemo kao ljudi ! Bosanac se lupa po glavi... jer on pije kad mora i kad mu dođe. A retko mu dolazi. Mateov BMW više liči na magarca nego na motor. Skidamo sve što možemo s njega da ga rasteretimo, i prebacujemo u Pajera. Jakna, rezervna jakna, još jedna jakna (ako se izgubi rezervna), nekih 5-6 pari rukavica...zagledam ih bolje da nemaju po 2 para ruku...pantalone svih boja za motor, vreće, podloge, šerpe, lonci, poklopci. GS prodisao. Pajero još pola milimetra legao. Pojedosmo po čokoladicu, malo vode srknusmo i na 30 stepeni nastavismo ka Khovdu. Iz prašine skočismo na asfalt u nekom momentu, pa opet malo u prašinu. Stižemo bez velike muke predveče u Khovd. Najluksuzniji budal nema vodu. Tačnije ima ponekad. Sreća naša to veče je imao. Već ujutru je nije bilo. Restoran u budalu nema, ali ima prekoputa ! Mateu i nama je red da razmenimo eure i dolare za tugrike (Mongolska valuta). Ekipu šaljemo na tuširanje i spremanje za večeru, a mi začas do banke. Pazi sad ! Svuda na svetu banka ima lovu ! Banka je najlepši objekat u Khovdu ! Imaju čak i vodu ! Kako da poručimo klopu pitanje je sad ? Jelovnici su na Mongolskom. Osoblje od engleskog zna bajbaj. Gledamo šta drugi jedu i nekako objašnjavamo šta hoćemo. Valentina dobi neku čorbu iz koje samo što oči ne vire. Užas ! Mateo se izborio za neku tanku salaticu, a moja ekipa i ja uspešno poručismo i dobismo neko meso od nepoznate životinje. Cene su ovde smešne, kao i hrana. Svečano nazdravljamo Mongolskim "Legend" pivom ! E pivo nije loše. Pitam Matea i Valentinu gde im stoji frižider ? Da ponesemo koje pivo za put ! Za čudo nisu poneli. Razočaraše me. Naši mobilni telefoni stoje na stolu. Čekamo da Maki javi šta je sa Vladom. Znamo da ga danas operišu. Internet imamo ali je dobar kao i restoran ili budal. U neko doba se javlja Maki kratko i kaže da je sve proteklo kako treba i da je u redu. Sad je pred njim oporavak od nekoliko dana pa idu kući. Bosanac pokušava dobiti Vladu, i on se javlja posle nekog vremena. Morao je porodici reći za udes i to je sad prošlo. I nama je daleko lakše, jer ljudi nas pitaju na fejsu - gde je treći motor ?! A mi ga krijemo ko hajduci. E pa za Vladino zdravlje po još jedno pivo ! Jeste nam matora vucibatina, luda, i neiživljena malo išla na živce ali nam sad i nedostaje ! Jer ja samo sa njim mogu ko čovek popiti pivo. Žao nam je što nije ovde sa nama. To što je pao i jednu kosku slomio, ili što je motor malo polupao, to ga ne boli. Mnogo je veći bol u njemu. Nećemo zajedno ući u Ulan Bator. Maki je nekako pomiren sa tim što je ostao. Bar za sada tako deluje. Bosanac i ja uigran tandem, možemo do meseca na krempite i nazad. Ali Steva. Zamislite čoveka koji je vozio džipovima svakojakim reli, kome je ovo životni san i uspe da ga pretvori u javu ! A onda na javi vuče prikolicu pozadi jer je neminovna ! U terenu s prikolicom ! Steva polude ! Ide za nama, vuče se polako, i još je sam u džipu ! 64 gigabajta mp3 muzike naučio napamet ! Kad se vrati odmah može u Mihailo Vukdragović muzičku školu u Šapcu i odmah da polaže za Šabana Šaulića i položiće desetkom ! Još mora da se bori sa ajfonom i internetom. Mongolka objavi fajront i otera nas na spavanje. Sutra ćemo ka Bajanhongoru. Dodir kreveta učini da se telo i glava prebaciše na ler i ne ušaltaše se u prvu sve do jutra. Buđenje u kampu ! Jezero u brdima Mongolije Svako jutro pakovanje i gas To je put u najboljem obliku Mongol na konju pejzaž severa Steva poklanja majicu :-) Pauza za oftamološku terapiju Jedna od pređenih rečica MisterX - Bosanac Bosanac u epizodi - Mogu i na Dakar ! pisac ovih redova pauzira boje severa Pajero na zadatku Bosanac odmara čest mongolski prizor Osmesi Mongolije Lice Mongolije Rastanak sa drugarima i zastava našeg kluba Mateo, Valentina, i magare Suzuki je stroj kume moj ! Pozer iz Bosne Oduševljena čorbicom ! Čorbica od nečega Meso od neke životinje

Imam sada vremena i eto , svako vece jos malo pisanija. Tek sada krece voznja i prava avantura. Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Fotografija je MOREEEEE. Pusticu ceo album na kraju, a sada cu uvlaciti najbolje fotke na 1/4 rezolucije Sent from my SM-N960F using Tapatalk

Poliglote na tuđoj zemlji Juče Tašanta pusta. Poneki pas se pojavi a ljudi slabo. Hladan vetar iz Sibira nas šiba po licu. Branimo se potkpama i ostalim dostupnim sredstvima. A danas ?! Ponedeljak. Radni dan. Sve što ima ludog sveta, avanturista na kojekakvim prevoznim sredstvima sjatilo se ovde ! Kolona dugačka oko tri kilometra ! Mi došli u 8:30 ujutru i ispred nas kilometar ! Džipovi, kamioni, pokoji motocikl i svi bi u nedođiju. Rus vozač cisterne poče priču sa nama i pokazuje cisternu - proizvod Utve iz Pančeva. Stara preko 30 godina da i dalje je u funkciji. Nekada smo imali proizvod i izvozili ga, a sada izvozimo one koji su sposobni kreirati proizvod. Čudna vremena došla. Polako rešavamo papirologiju, razdužujemo kod rusa motore, a onda ih kasnije kod Mongola zadužujemo. Nego nikako da pređemo tu čarobnu liniju ! Problem su rusi kojima se nigde ne žuri. Njima je svejedno da li će danas pustiti tri stotine vozila ili trideset. Baš njih briga. Ubijamo se od dosade, sunce prži po koloni. Britanac se svađa sa mongolom koji ide preko reda. Mongol se više ne gura u kolonu na silu, jer metalni rolbarovi bi dobro zaparali novu tojotu lendkruzer. Stotine ljudi ovde u sekundi postaju prijatelji i kolege. Jer svi su u istom poslu. Mongolska avantura ! Još par vozila i mi dolazimo u punkt. Već je nekih tri sata popodne. Gladni smo kao vukovi ! Pregrizemo neku čokoladicu ili keksić, to samo imamo pri ruci. Ručaćemo kad se ukaže prilika. Sada je prilika da nas rusi puste ! Na redu smo, završavamo papire, rusi pregledaju sadržaj džipa, i stvaraju se uslovi da se uputimo ka Mongolskoj strani ! A sada !!! Bukvalno kako smo napustili punkt - tako je nestalo asfalta ! Nalazimo se na zemljanom izrovanom putu sa ostacima asfalta ! Tim krivudavim putem napredujemo ka Mongolskoj strani koju u stvari i ne vidimo ! Steva i Paja na pedeset metara iza nas, oprezno krivudamo između kratera i Steva nas sustiže i prolazi kraj nas desnom stranom, zatim beži na levo i staje. Rupa širine preko metar i iste dubine je tačno ispod Pajera ! On je namerno pobegao levo da je opkorači i da spreči da mi slučajno ne upadnemo ! Dajemo gas i Bosanac i ja izbijamo ispred njega… na nekih dve stotine metara ispred nas KAPIJA ! Oznaka puta “Rosavtodor 963” i obična metalna kapija, zatvorena i pored nje vojnik i tabla MONGOLIA ! Konačno ! Ova kapija je naš prolaz ka cilju ! Zamolimo vojnika da se slikamo tu, kaže u redu ali samo brzo ! Bosanac mene, ja Bosanca, Steve nema… fotkamo se koliko možemo i nastavljamo ka Mongolskom graničnom punktu. Eeee a sad malo obnova gradiva ! Jer evo kreće pravi offroad ! A tu nema zajebancije ! Jesmo se spremali - jesmo ! Kako ?! Bosanac upao jednom u jarugu kad je tek kupio prvog GS-a, i izašao kroz istu jarugu ! Par puta je vozio off road u parkiranju, kad zafali asfalta da se okrene. Što se mene tiče - provodio leta na Savi, i mojom dragom Aprilijom vozio po šumi i zemljanom putu, jednom stavio putne gume, pa po blatu se ubio i rašrafio u sred iste ! Imali smo u planu da odradimo neku off obuku ali nismo stigli ! Zato smo uradili ONLINE obuku sa našim dragim Matom ! Mato, ovaj…da ti nešto kažem…treba mi tvoja pomoć… Đe ba zapelo šta treba ?! Mato… mi ti pojma nemamo ništa oko pritiska ovih guma, mi ne znamo jahati van puta… Pričaj, pomagaj ako boga znaš šta da radimo ! Mato u tri rečenice reče suštinu vožnje van asfalta i kaže samo Vi krenite i vozite i sve će Vam se samo reći ! Apsolutno sigurni u obuku, još sigurniji u Matinu podršku, sigurnim okretajima točka prođosmo i Mongolski granični punkt, i zagazismo u blato. I ako se neko nađe da pita a gde je pečat ?! E pa tu je ! Začas razmenismo novac, rešismo osiguranje za motocikle i Paju i gas prema Olgiju ! Na prostoru od nekih 1565000 kvadratnih kilometara živi svega 2712315 ljudi (pop popisu iz 2003). Kada se statistika i matematika prebaci u nama razumljive reči, to mu dođe ovako… voziš, voziš, i još voziš pa odmoriš. Opet voziš i možda naiđeš na čoveka ! Najnenaseljenija zemlja. Brzo napredujemo ka Olgiju. Nedaleko od granice stupismo na asfat i to dobar ! Do Olgija vozimo brzo, jer već je kasno. Red je naći smeštaj i večerati ručak. Moji sapatnici bi u hotel, ali ovde je šator bolji od hotela. Dok čekamo Stevu na pumpi i sipamo gorivo, dolazi Mongol da nam nudi lux smeštaj za smešne pare. Ostavljam Bosanca da čeka Paju i odlazim da proverim smeštaj. Lux smeštaj ovde je u stvari ger (mongolski šator) i crevo vezano uz metalnu cev, ograđeno daskama i simulira tuš kabinu. Tuš kabina na sred dvorišta. Smrdi neverovatno ! Ali… kaže…seeer Vi hev internet ! Baš ti tenkju bat prihvatljiviji mi je naš nicht lux šator… Vraćam se, kupim Bosanca i Stevu i odlazimo u pravcu Khovda. Dogovorili smo se da kad izađemo iz grada nađemo lokaciju za kamp i postavimo se. Biće to naše kampovsko krštenje u sred Mongolske ravnice na severozapadu. Pejzaž izgleda ovako: levo su brda, desno je jezero i ravnica. A mi većamo hoćemo li malo levo, ili desno. Malo više desno su konji, sigurno nečiji jer su na ispaši kako nam se čini. Da ne smetamo, pomeramo se levo, više ka jezeru. Jezero je dalje od asfalta i nećemo čak do njega da nas ne bi pojeli komarci. Parkirani, skidamo šator sa krova džipa, Steva vadi stvari iz gepeka i izbacuje napolje. Da bi se stekli uslovi za spavanje - mi moramo da postavimo šator, da naduvamo kompresorom krevete, da sve stvari koje Steva izbaci iz džipa ubacimo u šator, i onda da džipa u kom Steva spava pomerimo bar pet metara. i proverimo pre spavanja jel zatvorio dobro vrata i prozore na džipu ! Jer Steva toliko hrče - da bi i one konje na petstotina metara od nas rasterao, a naše spavanje je glupo i pominjati. Naš šator, za osam osoba, sa ogromnim kao predsobljem, 180cm visine. Težak oko 40kg. E to je naša velika greška. Ovi putnici namernici koji čitaju ovo i vode beleške, koji žele nešto naučiti - neka ovo pribeleže: Ne krećite na put sa jednim ogromnim šatorom ! Jer… prvo veče nam je trebalo 45minuta da ga postavimo ! Da je vetar ozbiljniji dunuo i nekako ga uništio, ne bi imali gde spavati. Bolje nositi više malih prostih šatora, nego jedan veliki. To bi bila prva Mongolska lekcija. Da ne pominjem da svi ležemo po njemu kad ga pakujemo a vetar duva… Taman mi zategli pod od 100 kvadarata i planiramo podizati stranice…kad vidimo da čovek i dete idu ka nama. Steva uprpio…kaže sigurno smo na njihovoj zemlji ! Bosanac diže glavu… pomera ruku…umalo ga po prstima nisam opalio čekićem zakucavajući klinove. Da bar glavom drži, da ga opalim čekić bi pukao. Ali prsti…neće moći voziti ! Klimnu stariji mongol glavom i poče pričati… brlg klh ammm alll pop… ma nema načina dešifrovati. Mlati nešto rukama… Steva ga izgleda razume… Prijatelju ! Daraaagoooj pa rasteže reči… Miiiiiii tuuuuuu, tuu mi… kampovattttiiii, mi pajdom… kako se kaže sutra !? Pa nastavlja… spaaavamooo, spittttt… razumeš ? Mongol mlati glavom… Bosanac izgleda bolje razume. Rođo ! Ma hoće pare ! Njegov plac ! Steva nastavlja diskusiju… Deeeeengggiii mi davat ! Mongol opet mlati glavom… siguran da ga ja u stvari najbolje razumem, vadim lovu i odmeravam cifru… Mongol cokće besan… E ljudi moji pa šta je ovo ?! Ovaj gadljiv na pare ! Šta hoće !? Mongol stavi prst u usta pa pljunu, pa cokće, pa pokazuje u karter od motocikla !!! Aaaa ! Ja skontao !!! On se žali jer misli da mu mi zagađujemo državu i plac i ravnicu i majku i …. Čučnem i pokažem mu da suzuki ne curi, Pajera Steva sklopio za Dakar ne curi ni on, za BMW nisam mogao čoveku garantovati. On poče da skače i mlati rukama u pravcu kartera ! Eto Bosanac ! Mongol u nedođiji zna da ovo DojčeĐubretecŠareno goveče zna puštati ulje ! Izgleda da samo njega hoće da otera sa zemlje ?! Mongol progovori MASLO ! Stevane ! Petrohemiju li ti jebem ! Hoće ULJE đavo ga odneo ! Bosanac, ne pomeraj motor ! Izvadimo ulje iz Pajera - on i sin počeše igrati od sreće ! Damo im litru i oni zahvalni do neba nestaše u sumrak Olgija.

Da li je Bruno 68 nepismen i da li sam ja lenj... nije tema ovog putopisa.

Kraj putopisa će biti vrlo zanimljiv, to samo mogu reći... [emoji6] Sent from my SM-N960F using Tapatalk

gde god je direktno spaner na telu motora tu ce ti ostati mali risevi. Namotas krpu malo finiju, pa preko nje španer. Nemoj pretezati motor da bude zavaren za prikolicu-nego ga pusti da radi na svom ogibljenju. Idealno je kad možeš da fiksiraš točkove za neku tačku u donjoj zoni, i da sa dva španera ankerišeš motor u trougao, tek da ne može pasti levo ili desno. Ako ga spuštaš na ćopavu-fiksiraj točkove i lagano nategni na levu stranu. Zakačiš španer za desni suvozačev fuzaster, staviš krpu i neku npr deblju knjigu na sedište (ili skineš sedište) i preko toga španer na levu stranu. Ako pretegneš-levi štap će ti propišati ! I na felnu uvek prvo fina krpa pa španer. Kad god sam sam španovao sve je bilo ok. Prvi put kad mi je drugi vozio motor - propišao je štap.

Zaključana kapija Niko ne obraća pažnju na hladnoću u smeštaju. Nikom nije do večere. Čuje se šuškanje torbi, kesa i zveckanje ključeva. Svi bi da prvi upadnemo pod tuš, koji se nalazi na 20 metara od sobe. Zajednički. Pod vodom da speremo prašinu asfalta i pokušamo se očistiti od osećaja krivice. Svako od nas se osećao po malo krivim što se ovo desilo. Svako je mogao po nešto učiniti da do ovoga ne dođe. Bez obzira što je samo jedna luda glava odlučila da divlja i pala. Mogli smo tu ludu glavu još juče ili jutros strpati u džipa da se voza a motor natovariti. Jer govorio je da je umoran. Mogao ga je Bosanac urazumiti da ne divlja. Mogao sam mu uzeti motor I dati mu Suzukija ispravnog. Svašta smo mogli. Sada treba napraviti plan. A činjenice su teške i okolnosti komplikovane. Opcija nema puno. Bosanac, Vlada I ja imamo na svom imenu I pasošu privremeni uvoz motocikla. Motocikl samo mi lično, svako svoj možemo izvesti iz Rusije. Steva ima na sebi džipa i prikolicu. Maki nema ništa. Dogovaramo da neko od nas ostane sa Vladom ili da sačekamo da neko od Vladinih dođe u Ongudaj. Mi ćemo napraviti plan I plan B. Stavićemo to pred Vladu pa neka on odluči. Spremni smo i prekinuti ekspediciju ako treba. Na njemu je. Ako bi neko od nas ostajao, hajde da vidimo ko. Prvi se samostalno javlja Maki. Da on ostane, da bude sa Vladom u bolnici dok ne dođe u mogućnost da ide kući. Da onda lete zajedno u Beograd. Vlada sam u Rusiji bi bio izgubljen. Najmanja muka sa papirima je u toj opciji. Pričamo sa Makijem i komentarišemo da Vlada treba da obevesti porodicu, što on od trenutka pada odbija. Verovatno bi neko od Vladine porodice ili prijatelja iz Sremske Mitrovice došao po njega. Ako neko dolazi-onda da vidimo sa njim da mi nastavimo. Stotine kombinacija i kako god se okrene, Maki ostaje. On i sam to potencira više puta. Jutro je pametnije od večeri. Probaćemo spavati, pa ujutru sa Vladom videti šta dalje. Ujutru na mobilnom nekoliko poruka. Dosta ljudi šalje upite jesmo dobro i šta se dešava. Jer imamo uživo praćenje, i javljamo se uglavnom svako veče. A sad tišina, a kretanje se primeti. Poruka od Mate na fejsu. Mate mi šalje slike iz bolnice gde sam juče doveo Vladu ?! Kako ovo ?! Kako nas špijunira ?! Jeza me hvata… Čitam njegove poruke Pričam ekipi koja gleda i neveruje očima svojim. Idemo u bolnicu. Izvlačimo Vladu iz sobe. U bolovima je nesnosnim. Kratko pričamo i na naše pitanje šta da radimo Vlado, hoćemo ovako ili onako…on kaže radite kako hoćete. Objašnjavamo mu sve mogućnosti. On prvo odbija da Maki ostane, da ne bi upropastio sebi odmor. Da neko od njegovih dođe od toga nema ništa, jer on i dalje krije pad. Jedina solucija na žalost je da Maki ostane. Pitamo ga više puta hoće li da i mi ostanemo dok ne prođe operacija pa da onda mi idemo skraćenom rutom, jer nam vreme ističe. Ni slučajno ! Tera nas da idemo dalje odmah. Što pre da krenemo da ne bi gubili vreme. Odlazi u sobu. Mi odlazimo da nađemo nešto za jelo i dogovorimo se. Maki nas takođe tera da što pre krenemo iz Ongudaja. Da njegove stvari istovarimo. Da Vladi ostavimo putnu torbu a ostalo sve u smeštaj. I motor ostaje u smeštaju zajedno sa viškom stvari, dogovor sa vlasnikom smeštaja je da to pokupimo u povratku i natovarimo motor. Maki će završiti papir sa policijom kao potvrdu da Steva može prebaciti Vladin motor i razdužiti ga preko granice. Makiju ostavljamo jednu rusku karticu koju ćemo koristiti za kontakt. Moja ideja je bila da ostanemo još jedan dan da se odmorimo pa sutra da mi nastavljamo, ali ništa od toga. Da se ne bi gubilo dragoceno vreme dogovor je da odmah krećemo. Pakujemo se na brzaka, I rastajemo se sa Makijem. Odlazimo još jednom u bolnicu da nam Vlada blagoslovi polazak i da se pozdravimo sa njim. I on nas najuri da što pre idemo dalje. Pozdravljamo se i tiho i tužno napuštamo bolnicu. Ponovo na putu. Bosanac i ja. Steva iza nas na nekoliko kilometara. On je sada sam u džipu i njemu je najteže. Mi vozimo I ćutimo. Tišina na komunikaciji. Stajemo kasno popodne da bi nešto ručali. Nekakvu ribu pojedosmo i popismo koka kolu. Kiša pljušti. Steva dolazi. Tišina i dalje. Nastavljamo ka granici i počinjemo komentarisati prošla dešavanja. Žao nam je što se desio pad Vladi, žao nam je što je Maki ostao. Ali nema nam druge nego da ostvarimo cilj. Previše smo sebe uložili u ovo, da bi sve propalo. Stižemo predveče u Koš Agač. Spavamo kod simpatičnog kosookog rusa. Dobar smeštaj za datu priliku. Spavamo do 8 ujutru I onda sa novom energijom i pokušajem odvajanja od stvarnosti nastavljamo dalje ka granici. Od Koš Agača do Tašante (granica) ima svega pedeset kilometara. Previše nam je ovo pusto za granicu ? Malo pre graničnog prelaza nekoliko motocikala pored nekakvog drvenog hotela. Zaustavljaju nas i obaveštavaju da nedeljom prelaz ne radi. Moramo ceo dan provesti u Tašanti, spavati pa ujutru dalje. Još jedan bačen dan ! E sad smo već besni. Skroz smo ovo zaboravili. Ispričasmo se sa japancem i njegovom ženom. Upravo su završili putovanje kroz Mongoliju i odlaze ka Kazahstanu i ostalim stanovima. A dečko i devojka italijani na GS-u, obišli stanove i evo ih na Pragu Mongolije. Razapinjemo našu mapu na Pajera I diskutujemo kuda ćemo. Ono što smo mi mislili da je asfalt - nije. Nema ga jednostavno. Ruta ima teška, teža i krajnje opasna. Zajedno upadamo u hotel u kom daske cvile. Plaćamo masno smeštaj u nedođiji i odlazimo u sobe. Crtam finalnu rutu na papiru i markiram po karti. Snimam tačke u navigaciji. Trošim vreme, kojeg imam sada na pretek. Perem enterijer moje i bosančeve kacige, perem potkape. Imam gde osušiti brzo. U drvenom hotelu postoji velika zajednička kuhinja. Idealna za naše razgovore. Tenzija je nestala. Nema je nigde. Maki I Vlada nam se ne javljaju. Mi njih kontaktiramo da vidimo kako je. Situacija nepromenjena. Čeka se operacija. Pojaviše se italijani, Mateo i Valentina. Podelismo hranu, njima malo serbiše gulaša iz konzerve, nama italijaniše pasta i malo suvoga voća. Malo šljivovice ljute, jer kakvi bi mi to bili putnici iz Srbije da nemamo čime gosta dezinfikovati ?! Italijani uspešno pune naše baterije energijom i osmehom. Oni će bukvalno istom rutom. Voziće svoj tempo i polako ka Ulan Batoru. Tenzija sad ustupi mesto tremi. Pa eto nas na kapiji Mongolije ! 1200 metara nas deli od granice ! TU SMO !!! Apsurd je da je Mongolska kapija zaključana danas. Ali, još jedno spavanje i mi stižemo kod Džingis kana na tu kaficu ! Ujutru u 8 planiramo da budemo na granici i ćao !

Ka besanoj noći Kao da smo uzeli na pretplatu nebeski suncobran i dobili sivilo na dve godine ugovorom vezano. Kiša je tu negde oko nas. Oseća se u vazduhu. Pitanje momenta kad će pasti. Dilema da li da se odmah oblačimo za kišu ili kasnije. Džipadžije iako imaju limen krov nad glavom i oni nešto nevoljni i usporeni. Naš karavan se izvlači iz Barnaula i ide ka Mongolskoj granici, ka selu Tašanta. Neka tišina na komunikaciji. Slabo se čujemo i slušamo. Kiša kreće svoj lagani bal. Pa pređe u zvuke Rahmanjinova da lupa po nama. Nismo ni doručkovali a već mokri. Ruska kiša probija i Revit odelo i kišno preko njega. Samo me još čizme ne izdaju. Mrzovljno stajemo pred kafanu da doručkujemo – NAGLAŠAVAM na Bosančevu inicijativu ! Jer je pred kafanom bio spomenik istaknutom Bosancu, valjda iz njegovih krajeva. Lice konobarice, devojke od nekih 23 godine po mojoj proceni unese malo svežine među nas. Odlična klopa za čudo ! Evo i džipadžija. Odgovara im kvalitet hrane i usluga, i oni klopaju. Sve nekako odugovlačimo polazak, jer kiša ne smanjuje. Sivilo ne nestaje. A ne može se ovde ni ručak čekati. Nismo odmakli ni par kilometara kad Vlada se oglasi na komunikaciju... EEE ! Nekakav žuti trougao mi sija ! Šta je ovo ?! Vidi de pritisak guma... 1,4 prednja ! E mašala samo nam to fali. Posle nekih petstotina metara vulkanizer. Hajde da kod njega doduvamo i okrpimo-imamo svoju opremu za reparaciju ali nemamo krov. Ispostavi se da i ovaj vulkanizer nema krov. Ponudih se skinuti točak, ali ne. Nemoj ti. Imamo Stevu, on je mehaničar ekipe on će. Steva skida, Vlada smeta. Bosanac gleda u nebo. Maki trčkara okolo i snima. Ja se bavim mokrom fotografijom. Rus gleda felnu i pokazuje nam uspomenu iz Kazahstana. Vlada je tamo baš žestoko odvalio jednu rupu i to je ostavilo trag na felni. Felna dobro oštećena. Rus bi da mlati BMW felnu čekićem a to baš i nije preporučljivo-i to na falcu samom gde je kraj špice ! Trust mozgova Vlada, Steva, Rus...odlučuje da je čekić jedino rešenje u momentu. Vrhunac BMW inženjeringa i dizajna doživljava da ga Rus maklja čekićem u 3 metra kvadratna na teritoriji Gornje Altajske oblasti. Tri puta montira gumu na lepak i tri puta pušta. još jedna čekić seansa i zadihtova se ! Na lepak i vozi ! Drži guma, dobro je. Steva bi da montira, Vlada i Rus bi da smetaju. A kiša pljušti po svima pa stane na koji minut. Montira se ko na formuli. Brzo i samo da se sklanjamo. Plaćamo i polazak ! Vlada na komunikaciju... EEE ! Nešto blokira ! BRAAAP na zadnji ! Iz džipa psuju ŠTA RADIŠ TO ! Aterira na prednji, i eto ga opet... EEE !!! Nešto škripi napred ! Stani odmah ! Derem se na komunikaciju... Bosanac se dere MA TERAJ NE STAJ OPET, STAĆEMO POSLE... STANI ODMAH derem se ponovo... Rodjooo dobro je, ne škripi više... govori Vlada... E rekoh u sebi: do k.... EEE !!! Sad sija onaj trougao i ABS ! Stajemo na pumpu. Siguran sam da nisu ubacili distancer, da su pretegli viljušku i da se abs senzor naslonio na felnu i okončao karijeru. I baš to se i desilo. Maki radio vezom javlja da ih je zvao telefonom Rus (jer mu je Maki dao njegov broj da bi mu dao video link) i da smo neki deo zaboravili ?! Rus UAZ-om juri za nama ! Super ! Stiže ti distancer ! Vlada besan kao ris. Ja besan kao ris. Bosancu je ABS senzor višak delova. Steva besan kao ris. Namestiše točak kako treba, ali ABS senzor ne znam gde sad mogu nabaviti osim možda u Ulan Batoru i to da ga odmah poručim. Vozimo u tišini koju s vremena na vreme prekida Vlada. Jadikuje oko senzora. Može se voziti bez njega naravno, ali sva elektronika koja drži onako savršeno BMW na putu više ne funkcioniše. Znači polako, oprezno i pametno ! Svi smo naelektrisani. Sipamo gorivo i malo se dopunjavamo i mi nekakvom redbull alternativom. Kiša je stala i to je dobro. Na kramponkama po kiši uopšte nije zanimljivo. Vozimo nekim tempom 100 na sat, jer sa ovim gumama je mučenje. Vlada negoduje, ali šta će. Nema ABS. Sam da otperja-ne zna gde bi. Mora za mnom. Samo Bosanac ćuti i vozi. Džipadžije negde iza. Još jedna kafana krajputašica, još jedan pokušaj zajedničkog ručka. Jedemo lošu hranu i tugu za istom lečimo pivom, koje se našlo bogu hvala. Vlada se femka, te hoće te neće... hteo ne hteo mi po dva komada popismo. Džipadžije dođoše, sedoše za sto pored i ko da se ne znamo pojedoše svoje i naelektrisani odoše. Nekako smo jedni drugima dojadili. 30 juni, naš 15 dan puta, po mojoj računici. Tenzija prisutna i dalje. Maki i ja samo što se ne gledamo kroz nišan. Vladu ubija nedostatak porodice, i nedostatak mogućnosti da divlja motorom i vozi svojim stilom. Stevi je takođe sve ovo već dopizdelo, ali kad je već na pragu Mongolije izdržaće. Pokušavam u svakoj reči biti maksimalno i ljubazan i korektniji prema njima nego oni prema meni, ali džaba. Svako ima svoje nedostajanje koje ga jede iznutra. Samo je Bosanac izolovan u svom međedovskom sazvežju. Savršeno balansira između porodice, nedostajanja, realnosti i pleše između temperamenta i trenutka u kom se nalazi. Tu je šampion. Da njega nema-mislim da bi na Altaju počeo treći svetski koji bi mi izazvali. Džipadžije su nestale. Idemo u pravcu Koš-Agača. Nastupa deonica kao recimo Zlatibor-Kokin Brod... planina. Put je dobar ali dosta krivina ćoškara. Da su mi anakee3 na točkovima znam da bih krenuo malo peglati. Ali Wild Anakee definitivno nije za tu rabotu. Vlada gunđa. Bosancu već dopizdelo i govori mu da se smiri, da ne može brže sa gusenicama (tako on zove kramponke). Ali Bosanac... Ali...još par puta...i kaže: Ma odoh ja malo... Ma ludo jedna matora pa kud ćeš ! Ne može Vlado sa ovim gumama ! Obiđe me i odmahnu rukom. Poludeh zbog njega i dadoh gas, motor beži po malo s putanje, pali se kontrola proklizavanja, Wild se teže obara... ispred mene je gledam ga. Pobegne mi za krivinu. Tenzija do neba. Milimetri i stepeni odlučuju hoće li se Strom otkačiti i hoću li pasti. Čujem AAAAAAA... ugledah BMW kako se poprečio i leti ka bankini... AAAAAA !!! Oblak prašine na 100m od mene ! Čuo sam preko komunikacije pucanje, struganje... Vidim motor kako struže po ogradi i kako leti u vazduh i prevrće se ! Motor završava od ivice provalije jedan metar ! A Vladu vidim kako leži na putu, i samo tiho na komunikaciji... Rođo, pao sam. Sada, iz kancelarije gde kucam i srkućem kaficu, naježih se kao i onda. Govorim Bosancu da je Vlada pao, da stane tako da zaštiti mesto udesa od ostalih vozila. Stajem ispred, i trčim da mu ukažem bar prvu pomoć. Ali... Steve i Makija nema ! Nema mi torbe za prvu pomoć ! Očekujem ih svakog sekunda.... Vlada ugruvan, leži na zemlji. Pomera se, priča, svestan je. Boli ga stravično rame. Postavljam ga u ležeći položaj i pravim mu od nečije jakne jastuk, hladim mu malo usijanu glavu i pregledam rame. Odmah je jasno da je ozbiljnije pukla ključna kost. Već se stvara podliv na njenom mestu a on jauče i na dodir. Pregledam kacigu – udario je i glavom negde. Kaciga ostrugana. Mislim se može samo doći u balans. Od tog udarca luđi neće biti. Ne mogu da dobijem sa VIP mreže hitnu pomoć u Rusiji. Prva kola koja su naišla zaustavljam kao kauboj i molim da zovu hitnu. Nema signala ! Vraćamo se peške nekih 500m i tražimo signal ! Hitna je na putu ! Trebalo im je nekih pola sata da dođu. Vlada u bolovima ali svestan. Kamaz iz sedamdesetih dolazi po njega. Zaustavljaju se na nizbrdici i poturaju kamenje da ne krene. Vrač ga pregleda i smešta na nešto što bi trebala biti spinalna daska. Rusi u tom kraju sitni, nespremni da utovare ovakvog oborenog diva. Nekako ga ukrcasmo i pravac bolnica u mestu ONGUDAJ. Pustiše kamaza nizbrdo i upališe na kvačilo. Okrete ga vozač u sred krivine i 10 na sat uzbrdo. Steva i Maki su obavešteni. Njima je usput otpala utičnica od prikolice i tražili su da je kupe. Zadatak njihov je da reše uviđaj, Bosanac ih čeka na licu mesta, a ja motorom pratim hitnu i odoh u bolnicu. Uzbrdo 10 na sat, nizbrdo dodajte nulu. Dodajte nulu jer na kamazu kočnice nisu naj ispravnije. Polovina bolnice srednji vek. Druga polovina osamdesete u Srbiji. To je istok Rusije. To je ruralni predeo Altajske republike. Meša se škripa nosila i Vladino zapomaganje. Istumbali su ga najstrašnije. Zezam ga da malo sad peva... i on posluša začudo ! “ Milaaaa majkoooooo uh uh...jebe mene Rajkooooo...ooooh” ! Prebacujemo ga na kolica i pravac na rendgen. Ruski sam učio dugo i znao odlično. Ali nisam ga koristio i 99% sam zaboravio. Sporazumevam se sa Rusima ali je to malo teže. Nekako ga istovaramo na sto za snimanje, koji više liči na sto za mučenje. Daragoj daragoj... da ja potpišem tamo nešto bla bla... i ustaje medicinska sestra sa svog mesta i ustupa mi i mesto i olovku... sedam i piskaram...i govorim da sam sad ja doktor...jer sam na toj poziciji, želim reći... Aaa ! Super ! Da ga ja spremim za rendgen i trijažu ! Dobijam makaze, skalpel i mantil !!! Ali nisam ja doktor... džaba... misle da jesam... Šta je tu je ! Nek mi daju šemu i ja ću ga od žica, tranzistora i kondenzatora napraviti...biće i lepši i bolji ! Kad me vide nesretnik u mantilu sa makazama... ROĐOOOO ŠTA ĆEŠ TO ?! Ja kažem, ništa ne brini, moram da te raspremim za snimanje... čuje se metal makaza... NEMOJ ROĐO BMW ODELO TEK SAM GA KUPIO ! Skidam mu nekako jaknu on jauče ko da ga derem. Aktivna majica je prva žrtva makaza. Njemu ko da su oči dva broja veće. Nešto je nepoverljiv. A ja čak tri kursa prve pomoći završio. Ako izvadim skalpel – pašće u nesvest. Anasovaćemo ga defibrilatorom, valjda će do jutra upaliti, razmišljam o najgorem scenariju. Prvi snimak-dobar. Drugi snimak u vertikalnom položaju – kad su me obukli u olovno odelo da ga ja držim i ozračim se, eee tu se vidi skroz pukla ključna kost koja para mišiće i tkivo. Zato jauče pri najmanjem pomeranju. Tovarimo ga na kolica za sedenje i sad ga vodimo kod mog kolege doktora. Ali ovaj je pravi ! Tako kažu. Guram ga u kolicima i mislim se u sebi što je ovde dobro. Nisam morao da prepisujem tuđi doktorat, da zaradim dioptriju, ništa nisam morao – a postadoh doktor rendgendžija-hirurg-oftamolog-ortoped ! Vlada jedva čeka da padne u sigurne ruke doktora (mislim pravog, kojeg ovde zovu vrač). Stižemo u novi deo bolnice. On se preznojio od bolova, jer i najmanji prag su sad Prokletije za njega. Vrač će se pojaviti svakog momenta. Bakuta od nekih 80 godina i dve mlade (naravno seksi) sestre na prijemu hirurgije ortopedije. Vidim da je Vladino stanje ozbiljno, i zahvaljujući mojoj doktorskoj disertaciji zaključujem da ima problem oftamološkog tipa te ih ne vidi, a zbog toga ih i ne komentariše. Što bi inače sigurno radio. Vladino jaukanje u praznoj čekaonici prekide škripa vrata. Vreme stade. Srce moje i Vladino stade. Sestre skočiše u stav mirno. Prolomi se Vladin uzvik... ROĐOOOOOO VODI MEEE ODAVDEEE ! BOLJE ME TI OPERIŠIIIII AAAA........... a mamicu ti sad ti ja valjam ! A ! E sad ćeš ga vala najebati ! Vrač... kosooki. Između 25 i 30 godina. Doktorska uniforma stoji na njemu ko na čiviluku. Šake dva broja veće. On je taj koji drži skalpel. Situacija za Vladu ozbiljna. Mora se operisati što pre. Može da se operiše tu u bolnici u Ongudaju ili da ga prebacujemo u Novosibirsk ili krajnja opcija da ide za Beograd. Muka je što je leto i može doći do infekcije. Muka je što on umire na 50 metara preko dva mala praga. A mi se nalazimo gde ? Tek tada u tom momentu kad nas muke pritisnuše mi shvatismo gde smo. Mnogo daleko od kuće. Telefonske konsultacije sa našim Šmakovom, rusom iz vukova. Pa konsultacije sa ekipom i Vladom. Vlada bi naravno u Srbiju da ga tamo remontuju, ali kako doći do Srbije brzo. Nikako. Petak je danas a doktor kaže da bi u ponedeljak mu radili nalaze pa u toku nedelje će da ga operiše. Konsultacija sa Šmakovom…doktor kad je video stotkicu evrića i smotao je da je malo bolje pogleda kad dođe kući, drastično promeni stav. Nalaze odmah sutra rade i već ponedeljak ili utorak ga operiše. Po operaciji mora biti u bolnici 5 dana pa tek onda može kući. Ne donosimo još odluku. Smeštamo ga u bolničku sobu za sada. Čekam ekipu da stigne sa mesta udesa. Motor je morao u policijsku stanicu, da se reši papirologija, pa su ih onda pustili. Doktor dotrčava do mene i kaže da su mu našli u krvi alkohol ! A to bi mogao biti u ovom momentu ozbiljan problem. Ali… kaže oni aparati za alko test u krvi lažu i to će biti nula. Jer dejstvo stotkice u Rusiji je čarobno. Dejstvo dva piva toliko košta. Pričam sa Vladom i on je definitivno svestan da on nije za transport. Moraće se ovde organizovati operacija. Naše putno osiguranje ovde ne prolazi. Moramo sve platiti a kasnije u Srbiji od Delte refundirati. Ekipa konačno stiže uveče oko 8h. Rešili su nam smeštaj, parkirali tamo slupan motor i doleteli u bolnicu. Posete nisu dozvoljene u ovo vreme ali doktor dopušta da sa njim progovorimo koju i da nestanemo. Jedva se dovlači iz sobe. Tek sad ga stižu bolovi. Oborenog pogleda progovori koju i ode nazad u sobu. A mi pravac u besanu noć.

rus polira, teško meniSimbol Kazanja - kazan Maki ispred džamije Kol Šarif Kišni dan u Kazanju... Jedna od vrata Kol Šarifa. Ručni rad obrok u Kazahstanujedan od predaha na putu ka Kostanaju putevi Kazahstana Steva stao da malo predahne i pozira Kazahstanski pejzaž Malo bolji Kazahstanski obrokI to je kafana restoran Sjaj Astane

Barnaulska tenzija Kontam nešto...red je vala sad da naletimo na neku bogatu kafanu s dobrom kuhinjom. Da to bude puno sveže teletine i jagnjetine. Da spremaju bar na tri načina. Da je kuvar od 60 leta sa iskustvom sa kruzera. Pa karirani stolnjaci, pa za dobrodošlicu hladno pivo... Umalo ne upadoh u kanal prelazeći improvizovan most ka nekoj ruini od kafanane krajputašice. Nedođija između granice i Kostanaja. Po snovima se vazda neka prašina sa asfalta prospe, i iako slaba, lagana i bezopasna uvek uspe ih razbiti. Čuje se unutra samo neka zunzara. Konobarica spava nalakćena na pult. Može se popiti crni ili žuti sok. Mlako pivo i to je sve. O ručku razgovora nema. Džaba smo je i budili. Kako nam dani puta odmiču, tako smo i emotivniji. Hteli to priznati ili ne. Poručimo nešto za popiti, makar i bacili. Ali bar malo pazara da napravimo, bar neku Kazahstansku tengu (njihova valuta) da ostavimo i bakšiš damo. Težak život im se vidi u očima. Ruke sa svežim ranama iz polja. Obrađuju zemlju i dalje primitivno. A pejzaž ? Nestvaran. Sa najzelenijom bojom, i refleksijom sunca u vodi. Znamo šta nas čeka u Astani. Sjaj velegrada. Napravljenog ekspresno. A ovde ? Pade mi Šerbedžija na pamet i njegovi stihovi iz one “Imam pjesmu za tebe”... “u njoj miris prošlih ljeta sjaj i bijeda trošnog svijeta u njoj boja lijepih dana pada preko naših rana” Vozimo uz zvuk creva koja krče. Nadjačavaju i klepetanje boksera i klepetanje suzukijeve korpe kvačila. Džipadžije su nam negde na tragu u blizini. Malo smo im samo pobegli. Dim sa desne strane nije od dimnih signala. Biće da je iz neke kuhinje. Stajemo kraj nekakvog čardaka ni na nebu ni na zemlji. Pentramo se stepenicama koje su dotrajale sedam dana po izgradnji ovoga što se ne može zvati objektom. Iza se čuje lupanje čekića po limu. Restoran. Valjalo bi u trip advisor upisati – ne ulazi sve i ako te vukovi jure. Prljavo. Tužno. Sablasno. Muka i glad nas naterala. Sreća bar je pivo hladno. Jedemo nekakav pirinač i meso od nečega. Nisam želeo ni pitati jel od životinje sa ovog sveta, i da li je bar umrla prirodnom smrću. Maki i Steva videvši motore stadoše, popeše se, ugledaše naš obrok i pobegoše. Nismo mi gladni ! Jeli smo jutros u 6 ! Brm...prva kuplung druga, cange dange prikolica i odoše i oni i njihovi zvuci. Vlado, nemoj sve pojesti. Što ?! Gladan sam ! Ostavi mi malo... NE DAM ! Da ponesem...ako ti pozli, da dam urgentnoj službi da lakše nađu protiv-otrov ! Naši odnosi ponovo zahladiše. Bosanac je poseban zver koji se ističe u ovakvim situacijama. Njemu je sasvim svejedno da li jede ovaj pokušaj rižota sa mesom od paščeta u prašnjavoj mehani kraj limarske radionice ili jede stek u Moskovskom Radisonu. Jede da ne bi umro. Pije da ne bi umro. Uživa samo u seksualnim aktivnostima-koje ovde može samo da sanja. Najava Astane je parče autoputa ! Ulazak u veliki grad. Ulazak u hotel koji se nalazi u nekom getou. Hotel gde su sobe otvorene ko u latino američkim filmovima. Scene realne. Crnka širokih bokova, puši svoju cigaru i prati pogledom torbe i kofere pune prašine koji padaju na pod pred sobom. Vrata od sobe joj širom otvorena. Zagonetni osmeh na usnama i ono brzo kratko klimanje glavom kao pozdrav. Bosanac okreće glavu, gleda oblizuje se... guram ga u sobu. Samo mi fali još da dobije ovde sidu, pa da i nju vodimo u Mongoliju. Vlada vidno nervozan. Steva i Maki malo kasnije stižu. Rikverciramo Pajera, otkačujemo prikolicu i ubacujemo ga na portabl parking hotela. Radije bih ovo nazivao Geto. A ne hotel. Obilazak Astane se može svesti u svega dve reči. Lažni sjaj. Dovoljno. Mermer – ali loše postavljen. Staklena fasada – ali curi voda. Sve je tako lepo i divno gledati iz daljine, a tako loše iz bliza. Dok se ekipa šeta po Kazahstanu ja se vozam. Odoh da uradim redovan servis na Bosančevom advenčeru. Dogovaramo servis za nekih 90eur. Prilikom dolaska po motor to je 240eur (konvertovane tenge u eur). E neće moći blago meni. Što dogovorili to plaćam, posle kraće borbe. Vladina leđa su u stanju raspada. Poznajem masažu dovoljno da ga mogu malo rehabilitovati, ali ne mogu mu godine vratiti. Ishod moje terapije je upitan. Malo ga vraćam u život masažom, liotonom i spreman je za nastavak. Odlazak iz Kazahstana je preko Pavlodara u Barnaul. Barnaul večita stanica putnika na istoku. Do nje smo vozili i po živom asfaltu, i po pšeničnim poljima. Bosanac i ja se super držimo, ali Vlada vodi na etape. Jednu etapu bukvalno kunja na motoru i nema ga. Prođe koji minut dojuri ko besan i vrati se u vrstu. Pa opet kunjaža. U nekom momentu blizu ruske granice on nestaje. Vozimo već dugo a njega nema. Zaustavljamo se i kažem Bosancu da nema dalje dok ne odem i ne nađem ga. Dogovor je da Bosanac čeka na putu i ne mrda. Ja okrećem nazad. Steva i Maki u džipu su na tragu. I oni bi se trebali pojaviti svake sekunde. Tutnjim pejzažom Kazahstana, po izrovanom asfaltu. Rupa na rupu, slalom, izbegavanje, po neko pogađanje u rupu ali bože moj. Japanac je to. Livena je felna ali dobra. Nalazim Vladu kako se ekstremitetima ubeđuje nešto sa policijom-kraj njega džipadžije koje upravo kreću i meni daju znak da okrećem i idemo dalje. Šta je sad ?! Okrećem I gas do Bosanca. Vlada dolazi brzinom rakete. Dim neki ide iz kacige. Smrde gume, uljna isparenja se osećaju. Besni i ludi ! Stotkica ode korumpiranoj Kazahstanskoj policiji ! Sva trojica smo upali u radar ekipi koja se ne nada da će naići trojica motociklista koji jure kao besni. Pošto je on malo kunjao i kasnio za nama - e oni su njega uspeli uhvatiti. Stradao je za svu trojicu, a džipadžije su imale ulogu prevodioca sa srpskog na ruski, a oni ruski ne razumeju, ali nema veze objasniše se. Nek se računa ko prevođenje. Više mu se nije spavalo. Sad vozi meni u kofer. Kasno uveče uspevamo ugledati svetla Barnaula. Malo teže dogovaramo smeštaj iz drugog puta. Sreća je pa imamo ispod smeštaja dobar restoran i konačno donekle dobru hranu. Imamo taman dovoljno razloga da budemo srećni i zadovoljni. A nemamo dovoljno ostvarenih ciljeva puta da bi imali čime se i pohvaliti po povratku. Tenzija se oseća ko smrad gume u vulkanizerskoj radnji, koja nas već sutra očekuje. Uz večeru pucamo svi. Svako ima nešto što ga tišti. Problemi padaju po stolu umesto roštilja koji čekamo. Nemamo I dalje video snimke naših dijaloga i to je veliki problem meni za izradu filma. Mala tiha primedba Makiju, rezultuje eksplozijom. A nisam ni ja poznat po debelim živcima. Tutnji u kafani naša svađa. Problem je što smo već pojeli trećinu puta a nemamo priču ! Znam da smo već u situaciji da nemamo film u obliku kom smo trebali. Već smo u situaciji da kažemo toga neće biti. Vlada besni jer je stradao stotkicu. Bosanac besni jer mi besnimo. Steva besni jer Maki besni. Da nije klopa došla na sto - policija bi dolazila ja mislim. Punih stomaka se priča na pojačanju jedan do dva. Nekako dogovaramo da ujutru Steva i Maki odrade servis Paje u obližnjoj radionici. Ulje i filtere da izmenjaju. A mi odosmo da menjamo gume na motorima i da Vlada i ja promenimo ulje. Sve što nam treba imamo kod sebe. Razmišljam da dok oni poustaju i pojave se napolju, operem motor preko puta smeštaja. Stotinu nekih misli se provlači kroz glavu i ne da snu da me pokrije. Uveliko Vlada testeriše. Bosanac odavno prestao da kucka poruke na telefonu. Svima je san došao, samo mene nešto izbegava. Steva I Maki budili petlove. Petlovi probudiše ostatak radnog naroda Barnaula. Uveliko curi ulje iz prljavog Pajinog kartera. Gledam sa prozora radnika koji otvara perionicu. Slećem i ubacujem Stroma da bude prvi na listi za pranje ovoga dana. Dvadeset metara i jedna uska uličica deli Pajera od Stroma. Rus kreće da pere moj motor, a ja odlazim u mehaničarsku radionicu da potražim 4 šrafa M4 i matice. Nosač navigacije-touratech kavez stravično trese na gumicama i hoću da navi postavim začas da stoji samo na svom nosaču. Dok sam ja to tražio, Steva se mota po perionici… Rus koji pere ga je pitao nešto…da šprica ? I on pokazao rukama i mlatnuo glavom. Rus nešto šprica vidim iz daljine. Jurim matice. Sledeća scena - Steva mlati rukama a rus spira motor. Ček da vidim o čemu se radi… Auuuh. Moji novi alu koferi, eloksirani u prirodnu boju aluminijuma mogu da se bace. Rus ih je prskao nekom kiselinom i uništio eloksažu. Steva se teleportuje u mehaničarsku radionicu a ja da dobijam hronični napad. Rus mrtav hladan i baš ga briga. Utom silaze Bosanac i Vlada. Pošto to nisu njihovi koferi - ma što se nerviraš nema veze, hajmo da menjamo gume. Ja tražim od rusa da polira kofere i vrati u normalno stanje kako zna i ume, ili da vadi pare i plati kofere. Ekipa u strahu da rus nas ne pobije ko zečeve-sklanja se i ostavlja me na cedilu sa njim. Bosanac, Maki I Vlada tovare gume na motore i odlaze kod vulkanizera. Steva leži pod džipom. Zovem moju podršku iz noćnih vukova i dajem rusu telefon… Pojavljuje se i vlasnica perionice. Dogovaramo da polira kofere i vrati ih u normalu. Sve nalepnice skupljene svuda po svetu se bacaju. Rus polira. Kad se umori dođe Steva da ga menja. Rusko dobro i moje dobro se znatno razlikuju. Da bih sačuvao živce - dižem ruke od poliranja. Sam ću kući nema mi druge. Odlećem da I ja začas promenim gume. Moja ekipa izgibe sa dva motora. Njih trojica operiše jedan motor a vulkanizer pripomaže ! Sam začas poskidam točove i vulkanizer mi zameni gume začas. Anakee Wild je sad na motoru ! Sa pravilno okrenutim smerom. Taman ekipa misli da ide u smeštaj i da mi mahnu…ja snimim da su na oba motora okrenuli kontra smer rotacije… Bosanac… okrenuli ste gume kontra… NISMO !!! GLEDALI SMO ! Jeste… NISMO ! NEMA STRELICE ! Pokažem im strelicu. Zamenim za 15minuta ulje Vladi i meni…i ostavim ih da još malo se prljaju u prašini kod vulkanizera. Mahnem i odem.

Tek sad krece dramaturgija ! Sent from my SM-N960F using Tapatalk