Erden Zuu
Od našeg ulaska u Mongoliju pa sve do sada, bogatili smo se planinom, vijugama po blatnjavim strminama, stepom, peskom Gobija. Malo ljudi smo sreli. To je ono čega smo željni. Kako spoznati Mongoliju, kako narod, kako reku...ako nemamo čoveka u priči.
E konačno su ljudi svuda oko nas ! Tek sada će zapravo početi proces spoznaje ovoga divnoga sveta, proces spoznaje ljudi i konačno spoznaje sebe ! Sve ono što si nosio u sebi, davno štrikirano kao naučeno i kao "znam" , izaći će pod ovo plavo nebo i zatražiće reviziju. Jel to baš sve onako kako smo mislili da jeste ?
Doručak u velikom geru sa stranicama od stakla kao u najboljem hotelu ! Sve što Mongolija može ponuditi ovde je u izvornom obliku, ali i u oblicima poznatim Evropljanima i Amerikancima.
Brzo završavamo sa hranom i kafom i krećemo u Erden Zu !
Turista kao mrava, jezika kao ptičijih glasova. I svi na istom putu. Na ulasku u manastir nekoliko tezgi sa suvenirima i mongolskom odećom.
Bosanac je rešio da se otarasi moto odela i da pređe u bezbednije Kublaj Kan odelo !
Priča razgovetno i glasno...daj de mi to odelo da obučem... pošto je a ??? Devojke koje rade na tezgama crkoše od smeha ali razumeju se. Piše se na papir cena u tugricima (mongolska valuta) a ja prevodim to Bosancu u eure.
Limene toke na prsima, u sredini mesingani poklopac od šerpe. Štit u levoj, sablja u desnoj ruci !
Na glavi šlem ne-kompatibilnog oblika. Nos mu mnogo viri i samo on nije zaštićen. Uzalud se traži model za njega. Džingis Kan nije imao ovakav primerak među vojnicima.
Čizme kožne okovane gvožđem ! Kad zakorači stena puca, neprijatelji Mongolskog carstva u grobovima drhte !
Skidaj to Bosanac, lično će Džingis iz groba ustati da te izmlati tako nakaradnog !
Mongolsanac (krstio ga Mato Kovačević) pozira domaćim i stranim foto reporterima. Ovo je jedinstvena prilika da se Bosanski međed koji obitava u Srbiji našao na prostorima Mongolije i transformisao se u Džingis Kanovog ratnika koji bi možda uspeo osvojiti lokalnu prodavnicu u Bangladešu. Budistički sveštenici žurnim korakom odlaze u manastir čim ga vide.
Pojavljuje se i orao ! Pravi veliki živ orao ! Orlušina !!! Smiren, naučen na ljude, pozira sa turistima !
Ispušta krike dok ga Bosanac uzima i podiže rukom !
Samo mi još fali neko udruženje za zaštitu životinja da ga optuže za mučenje orla.
Jedva ga ubedismo da skine ratničku opremu sa sebe !
Steva i ja nalazimo opremu za nas, daj i mi da se transformišemo. Kad smo zajedno vozili, vala ćemo i zajedno ratovati !
Rađaju se autentične fotografije koje izazivaju smeh i oduševljenje uvek i svuda.
Sva patnja i muke koje smo imali usput ovde polako se brišu iz sećanja i nestaju.
Na ulazu u manastir ogromna stara drvena vrata. Okovana simbolima budizma. Ponela težinu vremena i svedok su verovatno svih dešavanja.
Taman da uđemo unutra...kad mučki napad s leđa ! Bosanac i Steva ispred mene, ne vide šta se dešava, a mene s leđa napada opasan pas ! Gonič na turiste i kobasice ! Braon jazavičar od devojčice se otrgnuo i došao da mi se javi ! Kako lako pas prepozna prijatelja ! Izmazismo se, izlizasmo se i jedva se rastasmo ! Hvala Bosancu na fotografiji... Rekoh mu, kad budem poznati i važan putnik on će mi sigurno biti oficijelni nosač foto opreme... jer je za fotografiju anti-talenat.
Prolaskom kroz vrata manastira uđosmo u jedan sasvim drugačiji svet. Među zidinama Erden Zua, oseća se neki spokoj, čudan mir i tišina. Bez obzira što ima dosta turista mirno je.
Mir i spokoj garantuje masivnost i belina 108 stubova na razmaku od po 15 metara i preko 400 metara zida oko manastira.
108 se smatra srećnim brojem u Budističkom verovanju.
Unutar ovih zidina se nalazilo oko stotinu hramova, a komuniste su preživela svega tri !
Preko 1000 lama (budističkih sveštenika) je ovde obitavalo u oko 300 gerova.
Ubijeni su ili proterani u Sibirske gulage. Veliki broj kipova, maski, i ostalih artefakata je nekako preživelo sve strahote. Bilo je osećajnih vojnika koji su zajedno sa lokalnim stanovništvom pokopali dosta ovog blaga po okolnim planinama ili sakrili po kućama. Na taj način je dosta toga nama danas pred očima.
Glavni hramovi su iz 16 veka, spojeni u niz Zuu Buda, Zuun Zuu i Baruun Zuu.
Svaki hram je posvećen jednoj fazi Budinog života, Zuu Buda njegovom detinjstvu, Zuun Zuu mladosti, i Baruun Zuu njegovoj starosti.
Glavni hram (gde se održava molitva) - Lavrin Sum, izgrađen je 1675 godine, povodom posete sina Abtai Kana-Altana, Dalaj Lami na Tibetu.
Izgrađen u Tibetanskom stilu, bogato ukrašen, centar je Budističke molitve danas.
Lame udaraljkama pozivaju na molitvu. Molitva je pevanje i darivanje siromašnima. Zabranjeno je snimanje i fotografisanje, ali uz kulturnu molbu i to se odobri. Tako je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija i video snimaka.
Granice manastira su nekada spolja označavale četiri ogromne kornjače na stranama sveta. Danas su tu samo dve. One su preživele vreme i ljude.
One dve blaženopočivše, vreme su trpele bez problema. Ali malj od metala i mržnju čoveka nisu izdržale. Upokojiše se za vreme Rusa i komunizma u Džigis Kanovoj postojbini.
Kod kornjače nekoliko improvizovanih tezgi sa suvenirima. Džingis Kan metalni sa sve kopljem je još jedna uspomena za moje police u sobi. Validan dokaz Mongolsko Karakorumske avanture.
