Još Barselone...

Obišao sam Barselonu onako planski, posluživši se malim lukavstvom, pošto nisam hteo da kupujem kartu, našao sam plan kuda voze oni otvoreni autobusi za razgledanje grada, sledio nju, i obišao sve znamenitosti.

Četvrtak 04.11. Nisam se baš naspavao, danju jeste toplo, ali je noću užasno hladno, tako da sam se smrzao i malo malo pa budio. Zatvorio sam šator, seo na motor i pravac Barselona. Prelep stari grad, ogroman i veoma jednostavan. Av. Diagonal je put koji ceo grad preseca dijagonalno, a Ronde su putevi koji idu po obodu grada.Gužve su kao i u svakoj metropoli ogromne. Kada sam stigao u grad, onako napakovan sa širokim bočnim torbama, stajao sam u koloni sa autima, dok su ostali, uži motori proletali sredinom između auta, nisam se usuđivao jer sam bio baš širok. Jednog momenta je auto ispred mene malo zatvorio motor koji je nailazio, ovaj mu kratko svirnu, i čovek se odmah skloni. Rešio sam da probam ovo, i upalilo je, jeste da sam mnogo svirao onako širok, ali su se svi sklanjali. Eh, što bi se kod nas sklanjali...

Pošto je već pala noć, nisam mnogo pitao, već dao pasoš i otišao da raspakujem šator. E, tu je sledeći problem: Kad sam raspakovao šator, skontam da nisam poneo pumpu za dušek. Odem do vlasnika kampa, nema, komšije u kamperu nemaju. Posle lutanja po kampu naiđem na dvoje matorih Holanđana kako piju pivo ispred kampera. Na njihovom jeziku im poželim dobro veče i počne priča. Oduševili se što ja iz Srbije muljam Flamanski (4 god rada u Holandiji), i pošto nisu imali pumpu, baba mi ponudi dušeke iz kampera, oberučke sam prihvatio, i tako bar za ovu noć rešio problem. Posle piva sa njima, bacio sam se na te dušeke i brzo zaspao.

Našao sam šalter za Maroko, ispričao službeniku,on me lepo saslušao, uzeo kalendar i pokazao mi 17.11. Ja mu kažem, ali rezervisao sam preko interneta, a on kaže:Onda i idi preko interneta! Pošto sam dobro nagojio živce pre puta, i bio spreman na svakakve izazove, samo sam se nasmešio i rekao: Ok, hola! Odem do informacija da pitam jeli ima još neki šalter negde, za Afriku. Nađem ga, lepo stojim u redu 1,5 sat i vrpoljim se tu, jer sam ceo napakovan motor ostavio ispred. Kad sam došao na red, službenica kaže, ima brod u Petak, prekosutra. Ima mesta za motor, a za mene samo u stolicama. Karta 220 Eura. Počeo sam da se preračunavam:...... kilometara, putarina, gorivo, spavanje, svakako plaćam brod na Gibraltaru..., pa ovo mi izađe jeftinije, a u Africi sam već u Subotu. Kupim kartu, i rešim pošto imam vremena, da spavanje nađem u nekom kampu dalje od Barselone, koja je za spavanje jako skupa, da malo uštedim, pošto se kasa ubrzano prazni. Izašao sam ka Badaloni, i logikom da će uz obalu biti kampa vozio 15-tak km. U selu El Masnou sam našao prvi kamp.

Nastavak sutra

Sipanje goriva i pravac Barselona. Stigao sam oko 13,00, i prvo što sam hteo da uradim je da vidim kako stoje brodovi za Maroko odavde, tj.da li mi se isplati da idem odavde ili da palim dalje do Gibraltara. Uz malo traženja našao sam Port Vell, odakle idu brodovi po Mediteranu.

Sedam na motor i nalazim pumpu, ali, ne lezi vraže,sipanje samo na karticu, a ja je nemam. Sedim tako na pumpi 15-tak minuta, nemam rešenje. Ne smem dalje, staću. Tada nailazi taksista (kao iz filma Taksi) da sipa, pitam ga da mu dam keš, a da mi sipa na karticu, bar za 10 eura,malo belo gleda i na kraju kaže: OK! Pošto sam dosta rano krenuo, već oko 11 sam bio na Španskoj granici, zaustavio sam se samo da se slikam.

E jbg Bojane, pa predstavio si je kao: moja

Opet me je jak pljusak pratio, na sreću bez jakog vetra. Za nekih 2 sata sam stigao do Francuske. Namera mi je bila da obiđem Nicu i Kan, ali je to zbog lošeg vremena izgubilo smisao, po takvom pljusku ne bih ni aparat mogao da izvadim, tako da sam samo prošao pored. E tu je negde prestala kilometraža da mi radi. Posle Marseja upalila mi se lampica za gorivo, vozio sam tako 20-tak km, i pošto nije bilo ni najave za pumpu, odlučim da siđem sa Auto puta i u selu potražim pumpu. Selo se zove St. Martin, i uveče ni jedna pumpa ne radi, ali sam ugledao natpis Kamp-Hotel, stao i ušao da pitam. Kaže, kamp sada ne radi, ali imaju sobe, 43 Eura, uzeo sam je, dosta mi je bilo za danas, opet mokar. Onaj dečko na recepciji me je čudno merkao, nisam skontao da li zbog pune ratne opreme i vožnje po nevremenu, ili bi mi se pridružio u sobi, pošto je bio debelo isfeminiziran. Sreda 03.11. Ujutro obilazim selo, lepo je, pravim par fotki.

Utorak 02.11. Iz La Spezie sam krenuo oko pola 11,ustao pre toga, prošetao i napravio par fotki,kiše nije bilo dok nisam seo na motor da krenem...

Posle Parme sam već bio dobro nakvašen, nisam se zaustavljao, već sam u vožnji razmišljao šta mi je činiti. Noge i ruke mokre,niz vrat mi se sliva, a Đenova još 200 km. Razmišljam, mnogo je 200 km mokar... iz razmišljanja me trže auto ispred mene koji je naglo zakočio, tek tada sam video da cela kolona kojoj se kraj ne vidi stoji. Uđem u zaustavnu, i polako obilazim kolonu... bila je duga 6-7 km, prilazim početku kad iza auta iskoči besna italijanska policajka, i počne jako na italijanskom galamiti, možda čak i psovati... Sorry, English? Napravih se lud, ona viknu NO!, i pokaza mi da sad prođem na čelo kolone, nešto je još mrmljala, pokazala mi da idem i da pazim: Piano, incidente! Posle 300,400 metara u krivini stojao je isprevrtan Opel Corsa. Put od Parme ka Đenovi i La Spezii je fantastičan. I onako mokar i pri pljusku uživao sam u ovoj deonici... krivina za krivinom... Na kraju reših, voziću do La Spezie, to je 20-tak km okolo ali ću pre naći neki smeštaj i probati osušiti se. Plaćam putarinu od Trsta do La Spezie za motor 37 Eura, živeli. Ulazim u grad, pao je mrak i zbog kiše koja je ceo dan pljuštala, i još pada ceo grad pliva. Nalazim prvi hotel, ulazim unutra, Hello, free room, single? Kaže, yes 109 Eura, e pa taman upalu pluća... ne dam! Nađem na kraju grada hotel, 50 eura noćenje i doručak. Posle onih 109, odmah sam uzeo ovaj, i bacio se pod vruć tuš i na sušenje svega što sam imao na sebi.

Na 90-tak km od Ljubljane ulazim u Italiju, još je pre granice počela da pljušti i nije prestajala. Kod Venecije sam natočio gorivo, a odmah posle, još jedno iznenađenje: zbog udesa je A4 autoput zatvoren. Stajem na sledeću pumpu da uključim GPS i vidim koje su mi mogućnosti. Nakon desetominutne borbe sa njim uspevam da otvorim mapu na njemu (pošto nikakve druge mape nisam ni poneo) i najzgodnija alternativa mi se čini da se spustim do Bolonje, pa malo nazad na Modenu i Parmu, pa od Parme pravac azurna obala. E sad, bio sam spreman da se mrznem, kisnem,vozim po magli ali su me strašno neprijatno iznenadili strašno jaki bočni udari vetra. Počeli su od Padove i bacakali su me po putu kao listić. Ako se doda kiša koja lije, temperatura od 13 stepeni i italijani koji autima pored mene jure i do 180 na sat, doživljaj je kompletan. Posle pola sata nisam mogao više da se borim sa vetrom, i stao sam ispod jednog nadvožnjaka, nisam izdržao da ne slikam ovo drvo koje je vetar lomio.

Ponedeljak 01.11. Krenuo sam oko pola 10 iz Ljubljane,svi su došli da me isprate i vreme, kao jučerašnja prognoza mi nisu ništa lepo obećavali. Još u 8 su došli Bojan i njegova žena i Klimbra i njegova žena, pili kafu, zezali se. Barbara mi je u međuvremenu očistila vizir na motoru, i malo me je bilo sramota koliko su uviđajni. Klimbra je kad je došao, izvadio malu bočicu one rakije sa medom, medice kako je zovu.Bojan mi je dao dve ampule za punjenje guma i bočicu vitamina, dodatka ishrani. Ako dodam da mi je Jager dao litru ulja i ležaj kardana za moj BMW, jasno je kakvi su to drugari i ljudi, jedva čekam da ih vidim u Srbiji, ali će to da sačeka, pošto ni sam ne znam kada ću se vratiti. Pri polasku se ispozdravljasmo, njih 6 me isprati a ja krenem bez kišnog odela, kao, da ne dozivam....a već kod table za izlazak iz Ljubljane sam morao stati i navući ga.

Gledam prognoze kod Jagera (Jagr na BJB) na netu, nisu sjajne...teške kiše u celoj Severnoj Italiji, Jager kaže da ostanem još jedan dan, ne mogu, sramota me je. Hrane me i poje kao najrođenijeg,Irena mi je čak i vizir na kacigi oprala.A on mi je dao ležaj kardana pošto je prodao BMW, pa mu ne treba. Planira Gold Wing-a Uveče opet puno hrane i piva, dolazi i Igor, tako da nas 8 pije pivo, priča i zeza se. Na kraju nisam više mogao ni piti ni jesti.

Nakon toga ručak, pa obilazak Ljubljane

A kod mog druga priče i piva na pretek,planirao sam da ujutro rešim čep i palim dalje, ali mi je on odmah rekao: Neće ti Jager dati.Posle večera i spavanje. Nedelja 31.10. Čim smo ustali, sve po propisu, kafa, pivo, pa gas kod Jagera i Barbare. Čim smo došli, stigao je i Bojan sa ženom, i njih dvojica mi rešavaju problem sa čepom. Naravno, bio je u pravu, nisu hteli ni da čuju da danas idem.

Carinik i policajac me nisu ni pogledali, ali su zato putnici iz nekog Bosanskog autobusa gledali u mene kao u egzotičnu životinju, pošto je u Sloveniji tada bilo +7. - Kud ćeš ti sad jarane? Stao sam odmah tu da kupim vinjetu, nema, kažu idi do sledeće pumpe, pa i ako te zaustave reci da nije bilo, sledeća, pa sledeća...6 pumpi ima do Ljubljane, na svakoj sam stao i ni na jednoj nije bilo. Tako bez vinjete i sat vremena kasnije stignem do Klimbre (Celovška cesta) u Ljubljanu.

Na pauzi u Hrvatskoj vidim da mi curi ulje na čepu i da mi je cela leva strana motora i čizma masna. Proveravam ulje, ima ga, rešiću to u Sloveniji. Taman je pao mrak kad sam stigao na Slovenačku granicu.

Ljubazni mladi Hrvatski policajac kad me vide onako napakovanog pita: Kuda Mišo? Pošto mi je bilo glupo da mu kažem Afrika, rekao sam: - Španija. -Španjolska, sada? Pogleda me kao kompletnog idiota i kaže - Hoćeš stići, hladno je... -Ma tamo nije rekoh, nasmejao se i poželeo mi srećan put. U Hrvatskoj na auto putu pokazuje 12 stepeni, meni se čini minus..

Peca (Peca ZR) i Peđa su me motorima ispratili do Hrvatske granice. Pre granice ručak, pozdravljanje, pa kud koji...

Pošto sam se sinoć vratio, a na brodu imao vremena za pisanje, da podelim ovu avanturu... Ideja mi je sevnula posle litre dve vina na svadbi mog druga Zolija (Gringo 023). Bio sam u nekom teško opisivom psihičkom stanju pa je vino učinilo svoje i ova avantura se rodila u mojoj glavi. Kada sam to saopštio Bornslipyju tamo, pogledao me je kao blago retardiranog, kao uostalom i svi kasnije kojima sam rekao svoju nameru. Za privremeni izlazak iz svega, Afrika je meni izgledala kao idealno rešenje,oduvek sam tamo hteo, doduše, ne baš idealno rešenje u Novembru motorom, zbog cele Evrope koju treba preći, ali šta je tu je. Već sutradan sam kontaktirao Marokanca koji mi je dao neke smernice i zvao Marokansku ambasadu, da čujem šta mi sve treba za vizu, nakon rezervacije hotela, sve ostalo je išlo glatko. Neke posebne pripreme nisam imao, samo sam zamenio ulje u motoru, tako da sam za 10 dana od odluke, te Subote, 30-tog Oktobra i krenuo. Par drugara je došlo na pumpu da me isprati.

Mislim da je akcija prošla više nego uspešno! Posebno priznanje Đunti, koji je po onoj zimi sam došao iz Bg, i Caji iz Bečeja.

Đunta, tebe čeka burek!!! ;D Šalu na stranu,Dragica i ja smo se ozbiljno bacili na ovo, a kad je tim takav, uspeh ne gine!

Dragica i ja smo danas bili u socijalnom, i sa direktoricom se preliminarno dogovorili. Na vreme smo krenuli, tako da ima dovoljno vremena da to napravimo stvarno lepo. Bornslippy, kad već to radiš za prinovu, najavi da skinem gaće, manje boli! ;D