Otišao sam da platim kamp za nas trojicu, koštao je 7,5 Eura za tri noći. Dali su mi plastificirani natpis koji je trebalo da okačimo na šator.

Hoće Mile, večeras nastavljam!

Drugi put sidji ranije sa autoputa Izvini sto ti kacim linkove po putopisu, morao sam Druže, da se ja pitam km auto puta ne bih išao, negde na početku sam to spomenuo, ali sam morao ispoštovati dvojicu starijih... A što se linka tiče, ok je, uklapa se u priču.

Pa jbg.. da uživanje bude kompletno! ;D

Nemci k`o Nemci, na svakoj raskrsnici u gradu postavili putokaze sa znakom BMW, tako da smo bez ikakve nedoumice stigli do mesta održavanja skupa, iako je to na drugom kraju grada u odnosu na ovaj odakle smo mi došli. Bio je Četvrtak,skup je počinjao u Petak, ali je tu već bilo par stotina motora koji su kao i mi stigli iz daljih mesta. Na ulazu nas je sačekao redar koji nas je uputio ka kampu. Na ulazu u kamp ( kasnije se ispostavilo da je to samo jedan od 5-6 kampova) dočekali su nas drugi redari koji su nam rekli da idemo da se razmestimo, raskomotimo, a kasnije dođemo da platimo kamp.

Nakon toga slikanje na granici i gas. Put između Innsbrucka i Garmisch Partenkirchena je kao izmišljen za trkače. Oštre, ali pregledne krivine,planinski predeli i asfalt koji lepi gume za sebe. Još malo smo uživali u ovom daru, malo slizali strane guma, i nakon 40-50 km, stigli do Garmisha.

Pošto smo kupili vinjete za Austrijske puteve, zapalili smo pravac Insbruck, ovaj deo puta je nezanimljiv, sve do silaska sa auto puta i pravca prema Nemačkoj, sa Garmischom na putokazu, našoj odrednici. Neposredno ispred Nemačke granice nalazi se prodavnica i servis starih motocikala. Jedva sam moje omladince odvojio od radnje. Dok smo gledali izložene motore, prošao je jedan Nemac na starom BMW-u iz 73.godine. Kada nas je video, vratio se, zainteresovali smo ga.Vraća se iz Merana u Italiji za Keln. Opet BMW-isanje, samo sada više rukama i nogama. Ponosno nam priča da je svoj motor kupio nov i da ga vozi 37 godina.

I ovaj uspon!Kažu da se po zakonima Fizike može savladati samo do 45%, posle toga gravitacija je jača od prianjanja na put. A i dopunska tabla kaže: Idete na sopstvenu odgovornost!

Neposredno nakon ovog grada izlazimo na Italijansku Auto Strada del Brennero, i krećemo pravac Innsbruck. Odmah nakon Italijansko-Austrijske granice nalazi se impozantni Europa Bridge,visok 190 metara, zaustavili smo se tu, da vidimo kako to izgleda. Od pogleda sa mosta zastaje dah...

Sada imamo još nekih 250-300 km planiranih za taj dan. Nekih 10 tak km pre grada Bressanone nalazi se stara tvrđava ispod koje teče reka, pa smo stali da napravimo pauzu, da se malo proteglimo.

Nakon ovih prelepih predela spuštamo se sa Alpa i zaustavljamo se da natočimo gorivo, i uz kafu podelimo oduševljenje ovim delom puta. 10-tak km nakon pumpe stižemo do Italijanske granice gde se za sećanje slikamo.

Naravno da se vidimo u Vršcu! Ma otkud! Tek početak, nastavljam sutra najverovatnije. ma šta da moliš,motor, i gas!

i još...

Mislim da je suvišno pričati, slike će više reći...

Kada je ušao u radnju,načekali smo se. Morali smo ga kao dete iz prodavnice slatkiša vući iz nje da ne bi sve pare koje je poneo potrošio, pa da ga posle šlepamo do Garmischa i nazad. E, od Villacha ka zapadu kreću ispunjenja motociklističkih snova: predivni krajolici, fantastični i čisti putevi, sa puno krivina, serpentina, uspona i nizbrdica.Ispostavilo se da je to destinacija koju turističke agencije u Nemačkoj nude motociklistima. Ovaj deo puta mi je ostao u najlepšem sećanju, i samo sam čekao da se negde iza drveta pojavi Hajdi, pa da bajka bude kompletna. ;D

Pošto je Marku falilo nešto stvari, svratili smo u Villach, u Louis da se dopuni.

Odmah nakon ulaska u Austriju sledi jedan ozbiljan vijugav spust od 18%, a evo kako Austrijanci upozoravaju na njega:

Prilikom slikanja na graničnom prelazu pored nas je prošla i pozdravila nas kolona od tridesetak Italijana sa Lambretama koji su iz Trsta prošli Sloveniju, pa se preko Austrije vraćaju za Trst.

Dogovorili smo se da ga vodimo na ručak kada bude došao u Augustu u Zrenjanin.Ispozdravljasmo se, posedasmo na motore, i pravac Austrija. Put preko graničnog prelaza Korenjsko sedlo je veoma atraktivan za motocikliste, pošto je vijugav, a tik uz put je toliko gusta šuma da je sigurno i na najvećim vrućinama ovde debeo hlad.

Nakon obilnog doručka koji nam je naš domaćin spremio, obukli smo odela, i došli da se pozdravimo i raskusuramo, a na pitanje koliko treba da platimo, Ljuban se nasmeja i reče: „Srećan put“. Eto, čovek u Sloveniji 35 godina, a još nije zapadnjak.

Kad smo se malo uredili sišli smo u selo da nešto pojedemo, gazda nam je preporučio piceriju,poslušali smo ga i opet se nismo pokajali, pošto ni Slavko ni ja nismo mogli pojesti celu picu. Kranjska Gora je selo za koje sam ja stekao utisak da živi isključivo od turizma i to im bogami dobro ide.Svuda su gomile stranaca koji u ovo doba godine ovde provode vreme vozeći iznajmljene bicikle ovim lepim krajevima. Umorni od puta, pice i par piva po povratku u vilu,odmah smo zaspali. Ujutro smo zapalili do Merkatora, nakupovali hrane, vode i sokova.

Bio sam malo sumnjičav što se cene prenoćišta tiče, pošto sam se par puta opekao po toj zemljačkoj liniji,pa sam Ljubana, vlasnika, pitao koliko košta prenoćište, na šta se on nasmejao i rekao: „Bez brige, bićete zadovoljni“, što se na kraju i ispostavilo. Nakon tuširanja izašao sam na terasu sa koje se pružao predivan pogled, naravno, vratio sam se u sobu po aparat.

Posle 20-to minutnog BMW-isanja krenuli smo da nađemo Vilu Romana koja je bila planirana da nam bude prenoćište, pošto je vlasnik čovek iz okoline Zrenjanina i Markov poznanik. Bez problema smo našli vilu i smestili se.

Sektaši...

Tek što smo se opet zaleteli, posle par krivina ukazala nam se tabla za ulaz u Kranjsku Goru, koja je bila odrednica za prvi dan puta. Stali smo kod table, kad moji omladinci preko puta ugledaše dva BMW-a, i odmah spopadoše ona dva Slovenca sa podacima, ciframa i iskustvima.