Popili smo kafu,lepo se ispričali a šta sad da radimo?Kiša pljušti,mrak je uveliko pao ? Kad kod Zagreba ovako pada kiša kako li je tek kroz Gorski Kotar-najkišovitije mesto u SFRJ?Oni nisu nikad bili u Rijeci i raspituju se koliko još ima do tamo i šta ih čeka usput? -Do Karlovca bi mogli i po noći s obzirom da je auto put a nije ni daleko ali do Rijeke noću kroz Gorski Kotar ne bih preporučio nikome,može i neki medved da nas presretne a ceo taj kraj deluje vrlo negostoljubivo i pusto i po danu. Kako li je noću nisam nikad video... Momci uvažavaju moje mišljenje ali šta ja kao stariji i iskusniji predlažem? Predlažem da postavimo šatore na ivici šume koja se nalazi par stotina metara od pumpe i do koje vodi put kroz jednu livadu.Tu spavamo pa sutra idemo dalje. Pozdraviše obojica moj predlog kao da su jedva dočekali da to kažem.Za desetak minuta smo uz svetlost farova svojih motocikla raspakovali i postavili šatore na ledini uz samu šumu. Nadao sam se da sam klinove dobro ukucao i da šator neće propustiti kišu... U tesnom prostoru uz romantičnu svetlost voštane sveće nekako sam skinuo čizme,jaknu i pantalone ...sve je prilično mokro...Malena se raskomoti uz moju svesrdnu pomoć... Njoj sam objasnio da nikako ne sme da dodiruje krov šatora jer će tu odmah da procuri voda...nasmejala se obešenjački ''aha,dakle ne smem dići noge,pa šta će mo sad''? Gurnuo sam je u vreću gde se naša tela u mraku sama pronađoše i spojiše,zapali se vatra strasti i ljubav nas ugreja... Suvozačica je definitivno vrlo,vrlo korisna stvar...slatko je zaspala na mom ramenu.. Dugo sam joj mrsio kosu i slušao kako diše...i čudio se koliko lepote ima u jednoj odvratnoj noći,u mokrom šatorčiću sa mirisom vlažne zemlje na nekoj bezimenoj livadi dok me grejalo usnulo žensko telo... Miris te noći uvukao se duboko u platno šatora... Ujutru smo ustali kao po dogovoru.Malena nam kuva kafu na primusu dok ja pažljivo pakujem vreću i šator težak od vode kojom se natapao cele noći. -Jelda nije hladno u vreći?pitam Malenu kojoj to natera rumen u obraze i vragolasti smešak na lice...smeškaju se i naši saputnici... Oni su oduševljeni primusom na benzin.Korisna stvar... Uzjahali smo i krenuli dalje.Za manje od sata smo bili ispred Zagreba gde smo na jednoj pumpi doručkovali i natankovali motocikle.

Beograd je ostao iza nas a nanizaše se brzo Ruma,Mitrovica,Županja pa ispred Slav.Broda reših da napravimo pauzu. Skrenuo sam na benz.pumpu kraj auto puta da malo protegnemo noge i natankujem MZ-a... MZ-e je motocikl koji ima vrlo pristojnu autonomiju kretanja,rezervoar može da potraje i svih 400 km jer je umeren potrošač(cca.4-5 litara) a u njega staje 17,5 litara... A ja nemam laganu ruku na gasu,ne štedim ga uopšte i uprkos tome potrošnja nije velika... Malena se drži dobro,vesela je i raspoložena.Za nju je to sve novo i kako vidim sviđa joj se... Ali avaj,...kako smo krenuli s tog parkinga prve kišne kapi počeše da se razbijaju o moj vizir. Kišica...ma proći će brzo ,Jul je mesec ne može to potrajati...običan letnji pljusak od deset minuta,staće...džabe sam se tešio,kiša je sve obilnije padala..... Kod Okučana sam ponovo skrenuo na neku pumpu,kiša nije uopšte naivna a Malena se vidim,uozbiljila. Ona je navukla kišni kombinezon a moj kožni može da izdrži neko vreme pre nego se prokvasi,to je provereno. Vozio sam dalje razmišljajući gde će mo konačiti?Ili da spavamo u nekom motelu usput ili da skrenem u Zagreb pa da tražim hotelski smeštaj,druge nema... Do Rijeke tog dana neću stići,to mi je bilo jasno. Primećujem u retrovizoru neki motocikl iza sebe,vozi bez namere da me obiđe a moja brzina nije veća od 100 km/h. Polako se približio,vidim da je to takođe solidno natovaren MZ....izbacujem desni žmigavac a on me pažljivo preteče i svirnu za pozdrav. MZ Somborske registracije...dva momka na njemu,šator,...?Možda će i oni u istom pravcu? Momak na MZ-u je pažljiv vozač,niti ubrzava niti usporava,vozi jednim tempom i odlično se snalazi po mokrom putu.Ja ga pratim. Mrak se spustio a kiša ne jenjava,na momente mi se učini da pada sve jače... Taman smo prošli Popovaču a MZ ispred mene dade desni žmigavac,ispred nas je benzinska pumpa pa skrenusmo i mi. Na toj pumpi smo se i upoznali,momci su iz Sombora i krenuli su na Grobnik kako sam i pretpostavio.

pa naravno...moj pokojni kum,inače ''šofer'' je ponekad skretao ovde kod mene... ''De molim te pomozi da odvadim ovaj višak pomorandži,ima jedno 200 kg''... ili...''parkiraj negde ovih 5 kartona vinjaka što mi je preostalo''... ''Poznaješ li nekog kamenorezca,imam tablu mermera''... Poslovođa u gvožđari me sretne pa pita poznajem li koga da mu treba elektromotor?Ili elektroorman sa osiguračima,povoljno... Trgovac nameštajem posle inventara mi se hvali...''ostalo mu čisto dva regala i spavaća soba,častiće dobro ako ga preporučim''...

Krenuli smo odmah iz Beograda,valjalo je požuriti jer do Rijeke ima dosta da se vozi a ne znam kako će Malena to podneti... Na izlazu iz BG primećujem previše automobila milicije a u suprotnoj traci auto puta nema nikoga? Par stotina metara od auto puta video sam pravilan vojnički stroj kako se polako pomera kroz njivu...? Kraj puta stoji milicioner i pokazuje mi rukom da požurim??...sigurno treba da prođe neki ''važan drug'' ... Shvatio sam kad smo stigli do skretanja za Surčin,velika koncetracija milicije i vojske,zatvoren auto put do Surčina značilo je da stiže neko jako važan. Kasnije sam saznao da je u BG toga dana stigao nesrećni Radživ Gandi,naš nesvrstani ''brat'' koji je par godina kasnije završio život u zagrljaju svoje zemljakinje opasane explozivom... Na auto putu MZ je uz svo dužno poštovanje jako udobnom i upravljivom motociklu ipak malo spor.Natovaren je kao mazga i mislim da on to može da nosi bez problema ali kad ne bi bilo vetra koji me jako usporava. Tad vozim četvrtom,izvlačim ga do kraja a onda hitro šaltam u petu.Petom on ide lepo neko vreme na punom gasu ali pustim li na trenutak tj.smanjim gas motocikl gubi brzinu nepovratno... Onda opet ispočetka,četvrta pun gas pa šaltanje...kad osetim jači vetar i ne prebacujem u petu,vozim četvrtom na punom gasu...ne smeta to njemu ali mene nervira. Stari ''četvorobrzinac'' (TS)je imao ugodniji menjač mora se priznati. Kad nema vetra motocikl zavrnem do kraja u petoj a on tad pokazuje čak i preko 130 km/h i lagano podnosi tu brzinu.Ipak,to radim samo nakratko,uglavnom vozim oko 110-120 km/h. Vozio sam prema zapadu u susret nekim na izgled neprijatnim oblacima.E nazdravlje,video sam šta nas čeka -kiša je negde ispred.

Sutradan ujutru ustao sam lepo naspavan i odmoran.Krećem odmah posle kafe,pažljivo sam na motocikl pričvrstio tank torbu a šator i vreću sam stavio u vojničku transportnu vreću . Moj drugar će paziti Rex-a dok ja nisam tu,sigurno će i kakav ''tulum da učini'' da se iskoristi prazna gajba.Nek' radi šta 'oće samo da pazi na REX-a. Ipak sam ga zamolio da u kuću ne donosi robu sumnjivog porekla i da ne dovodi maloletnice.Nasmejali smo se obojica.... Svraćam u Loznicu,najpre kod lokalnog dilera da konvertujem one dinare u ''čvršću valutu'',zatim odlazim da pokupim Krokija i odbijam da ''ljuljnemo po jednu rakiju za srećna puta''.. Kad god sam išao na dalji put izbegavao sam alkohol... Do Rumske raskrsnice smo stiglo brzo, nije daleko-90 kilometara.On ostade da stopira a ja produžih u BG. Pedesetak kilometara od Rumske raskrsnice do Beograda sam prosto preleteo onoliko brzo koliko je MZ-e mogao. Malena treba da me čeka na ulazu u Kalemegdanski park... Video sam je čim sam stigao,prišljamčio joj se neki vojnik.-Šta ćeš s vojnikom nesrećo jedna?-pitam je tobože strogo dok se vojnik udaljava. Ona se srećno smeška i priča mi kako joj je vojnik objašnjavao da ja sigurno neću doći... Njenu torbu sam zakačio pozadi preko vreće pomoću pak tregera,obična putna torba čak ne mnogo velika. Malena je od rođake pozajmila neku ''rokericu'',jevtinu jaknu od skaja,kacigu sam joj ja doneo.Jakna ne uliva neko poverenje ali to je što je. Ja sam kriv,poverovao sam joj kad je rekla da rođaka ima odličnu moto jaknu...eh,dete...pa kako bi i mogla da zna šta je odlično a šta ''može da posluži''?

Sve me neodoljivo podsećalo na ''Crni obelisk''... Iz Zvornika se odvezoh na Divič u lepu kafanu na brdu iznad jezera,popularni ''VIdikovac''.Volim da klopam i uživam u pogledu na Drinsko jezero. Napunio sam džepove parama,valjda će biti dovoljno,razmišljao sam dok sam srkutao pićence posle ručka.Savest mi je bila mirna,za tim parama niko neće zakukati. Skupio sam simpatičnu svoticu od 850.000 dinara...ili 85.000.000starih dinara....ili otprilike 800 DM,skoro četiri svoje tadašnje plate... A i vratiću ih,zlobno sam se nakezio.Saznao sam inače u nekoj temi na forumu koji često posećujem da je tada plata bila ''par soma maraka'',baš me lepo nasmejalo kad sam to pročitao.. Ručak plaćam naravno čekom a konobar insistira da ne pišem datum.Knjigovođa će upisati datum kad bude plaćao neku robu mojim čekom jer mu je to jednostavnije nego da ''pravi papire'' za naplatu od moje banke... ček će tako ponovo otići ko zna gde...državom lutaju zeleni papirići a na kraju tog lanca nema ničega... Pri povratku kući sam skrenuo kod vulkanizera.Doduvao malko gume a kod kuće sam to popodne podmazao lanac tovatnom mašću.U fabrički kompletić alata ubacio sam dve nove svećice.

A inflacija se zahuktavala,počeše masovno da se otvaraju tekući računi u bankama,postade glavna preokupacija imati dovoljno čekova. Veselom narodu koji se zaklinjao već dosta godina mrtvom čoveku se učinilo da ih se Gospod konačno setio...poslao im čekove i tekuće račune. Poče narod da živi ko u bajci...kad ti nešto treba odeš i kupiš-napišeš ček...kad treba kafanski račun da platiš-napišeš ček...kad nekom duguješ pare-napišeš mu ček. Kad oćeš na more-nema problema,''na čekove ćeš''.... Banke nespremne za takvu vrstu poslovanja dovedene su u situaciju da im se službenici izgube u ciframa i čekovima,sve se uglavnom računa i knjiži ručno.Kompjuter je retko koja banka imala... A kompjuteri su bili serije 8088 Često se dešavalo da poneki ček ne stigne uopšte u moju banku ili stigne sa zakašnjenjem koje totalno obezvređuje iznos na čeku... (Pričalo se tada da službenici u banci ostaju do kasno u noć na poslu a čekove koje ne stignu da proknjiže jednostavno odnesu u kotlarnicu.) Napišem li ček u Zvorniku on do moje matične banke koja je daleko punih 25 km putuje mesec ili više dana a zahuktala inflacija/devalvacija ždere vrednost tog novca pa ja tako pravim pare koje nemam. Država ubija samu sebe a stanovništvo joj u tome svesrdno pomaže. Još bolja varijanta - napišem čekove nekom trgovcu a on mi da ''prave'' pare,zatim moje čekove ''pušta'' sa zakašnjenjem koje se meri mesecima...dok stignu do banke ništa više i ne vrede. Takvog čoveka sam imao u ''Šipadu'' u Zvorniku....trgovac uzima moje čekove koje će da ''pušta'' narednih 6 meseci a meni daje pare. Nećka se da uzme ''čast'' od mene ali ja insistiram...''uzmi jarane i znaj da je od srca''!Delim ko' tuđe jer to i nije moje...

Da bi se uspešno obavilo ''branje para'' seo sam na motocikl i odvezao se do Zvornika.Tad nije bilo granice na Drini a put do Malog Zvornika je bio isti kao i dan danas... Pun rupa i džombi koje MZ lagano ''guta'' zahvaljujući mekanom ogibljenju.Rekreativna vožnja do Zvornika je uspešno odagnala laki mamurluk i popravila raspoloženje. U Zvorniku su postojale dve banke koje su mi bile zanimljive,Privredna banka Sarajevo i Invest banka. Tamo nosim po deset čekova da unovčim.U bankama su strašne gužve ali nema mi druge nego čekati u redu...Dajem blagajniku zelene papiriće potpisane mojom rukom i uz čuvenu rečenicu ''FIKRETUJ MI OVE ČEKOVE'' čekam da on izbroji pare...to je ko neka lozinka ...tad je još moglo po deset čekova da se unovči u ''tuđoj banci'',kasnije smo ograničeni na tri. ''Fikretovanje'' čekova je bio način da se dođe do para uz podsećanje na popularnog babu Fikreta Abdića,direktora Agrokomerca iz Velike Kladuše poznatog po aferi sa menicama ... (Babo je izdavao menice bez pokrića i upao u platni bilans zemlje poznate po ogromnom broju ekonomskih stručnjaka koji su posle nekoliko godina primetili šta radi babo Fikret,čak mu je i suđeno zbog toga.) A reč je o menicama bez pokrića u vrednosti jedne milijarde dolara... Narod je inače voleo babu Fikreta jer je kažu sve što zaradi Agrokomerc davao u plate radnicima i sebi u džep...za dobavljače,fondove i Saveznu kasu ostajale su samo menice bez pokrića... Duže vremena odlagan sunovrat ekonomije SFRJ gledao sam iz prvog reda...polako i neumitno stizali smo do ''argentinskog scenarija'' ... Za inflaciju se oduvek znalo:čašćava dužnike i kažnjava poverioce!'Što se uvalim u veći dug bolje ću da prođem'' znali su da kažu mudri ljudi onoga vremena... Dobismo tako i novu novčanicu prozvanu od milja ''devojka za jedan dan''.Novčanica sa likom devojke-(''Dubrovčanke'')vrednosti 50.000 dinara kolko je trebalo ''za jedan dan u Dubrovniku''...na reversu je bio crtež Dubrovnika...

A sutra me čekalo poprilično posla. Ništa čoveka ne uspava tako lepo kao rakija,okreneš se na stranu i zažmuriš-gotovo...a budiš se iz alkoholne anestezije s mukom!Uglavnom žedan... Osim nesnosne žeđi bolucka i glava,odvratan zadah u ustima,mučnina u stomaku...kolko će da bude loše zavisi kakva je rakija i koliko si popio. Najbolje je onda ujutru ''slanjati'' ladno pivo po receptu pravih alkoholičara što sam i ja učinio...ah,kako je mojoj mamurnoj glavi godilo to pivo. Dan je valjalo potrošiti na pripreme za putovanje. A te su se pripreme svodile na nabavku ili skupljanje novca. Da,da...skupljanje novca-tako sam to nazivao onda...ili ''idem u pare'' kao što neko pođe da bere pečurke. Taj period onoga vremena nazivam ''doba čekova''. Dobro sam ga zapamtio a kao pravi letopisac u pokušaju,ponešto i zapisao ...

Stigao sam po mraku u Loznicu da se vidim sa Ivicom-Krokijem...svi su ga znali,neki po čuvenju a neki i lično. Prethodne godine je stigao ''sa koledža'' koji je trajao pet i po dugih godina u Zabeli kod Požarevca... Tamo je stigao neželjeno i neplanirano a da je postojao zakon i pravo u onoj nesrećnoj SFRJ ne bi on vrata od Zabele ni video. U državi gde se sudilo na osnovu ''sudijskog ubeđenja'' i preporuci svemogućeg Komiteta a bez dokazane ikakve krivice moglo je to da zadesi svakoga. Njega jeste,namešteno mu je ''delo'' ,on je optužen i osuđen.Nije se uklapao u šablon '' svesnog omladinca'' pa ga je kao takvog trebalo ukloniti iz društva gde tobože vlada jednakost,rad,red,disciplina... Ipak, on se vraća normalnom životu pa između ostalog želi da ide i na moto trke.Voli motocikle i pun je planova o prepravkama starog BMW-a R50 koga je tad posedovao,nađoh ga u stanu. Voleo sam s njim da vodim razgovore i o koječemu drugom a da nas je neko slušao i prijavio ''gde treba'' otišli bi mi u Zabelu obojica... Nije se tada smela pričati istina ni kritikovati pokojnik u belom odelu kao ni njegovi podrepaši niti se smelo sumnjati u genijalne misli bogova proleterijata... Te godine,ostade upamćeno da je jedan Lozničanin osuđen ekspresno na godinu dana robije zato što je razbio sliku pokojnog velikog vođe naočigled svedoka... Nesrećnik sliku nije razbio namerno... Dogovorismo se da ga odvezem do Rumske raskrsnice odakle će on da stopira do Rijeke a ja ću da produžim u BG po Malenu. ...''brate,čekam te prekosutra ujutru -nemoj da ne dođeš, slobode ti zlatne''... Od sve sile Lozničkih ljubitelja motociklizma na Grobnik će mo izgleda stići samo nas dvojica... Dogovor smo zalili obilato domaćom mučenicom kojom nas posluži njegova nevenčana supruga.Tu joj je i neka drugarica s kojom razmenjujem poglede. ...popio sam nekoliko rakijica preko mere pa krećem kući,drugarica kao da deluje razočarano što joj nisam posvetio više pažnje? Proveo sam dan sa Malenom na Drini pa mi utisci još sveži,nemam dovoljno interesovanja za drugaricu ili su mi samo baterije previše ispražnjene?

Nije izneverila moja očekivanja,za obilan doručak donela je više nego dovoljno,pola tepsije gibanice... Malena se muvala oko šatora dok sam tamanio gibanicu,za nju je to sve neobično jer nikad nije spavala u šatoru niti kampovala. Radoznalo je pipala vreću za spavanje...''a jel hladno u vreći?...jes' ti siguran da možemo oboje da stanemo u ovaj šator,?...a šta ako uđu po zlu poznati mali mravi pa nas izujedaju?Ili neke otrovne škorpije''? Šatorčić jeste mali ali poslužiće. -Da probamo,...guram je unutra a ona se zacrveni...razika u godinama između nas ipak nije mala a još se ni ne poznajemo dovoljno.Meni to ne smeta,nema veze što je tako mlada,lepuškasta je i zaobljena baš kako treba a ko ne bi poželeo da provodi vreme s takvim stvorenjem? U tesnom kupaćem kostimčiću deluje kao dete koje je naglo preraslo taj broj... Možda sve to i nije pametna ideja,ona i jeste dete...i to tuđe dete...ja sam odgovoran momak ali nisam naučio da brinem o nekome.Svašta mi je proletalo kroz glavu. Šta da radim usput ako počne da se žali da joj je hladno,da joj je vruće,da je žedna,gladna,piški joj se,boli je nešto...itd..?I dan danas mislim da je najlepše putovati sam jer tad brinem samo o svom komforu. Malenu sam odvezao kući u kasno popodne,to veče se nećemo videti a ona sutradan putuje u Beograd. Šator i vreću sam pažljivo spakovao i odneo kući razmišljajući usput šta još treba čoveku za kampovanje?

Podigao sam predveče struk na kome nema ničega osim izgriženih kedera koje sam zamenio svežim,na jednu udicu sam stavio tek ulovljenu žabu,kažu da som rado udara na žabu. Struk sam zabacio ponovo ali na drugo mesto. Pošto nema ulova prešao sam na rezervnu varijantu i podgrejao konzervu ''gotovog jela'' Naseckao sam i usput nabran paradajz za svoj skromni obrok,pasulj jedem iz porcije . Kad jedete pored Drine klopa je duplo slađa čak i kad je običan pasulj iz konzerve u pitanju. Svetlucajući u odsjaju naložene vatre moj MZ-e me vazda podsticao na razmišljanje kako će izdržati putovanjce koje sam isplanirao?Poznavao sam par ljudi koji su sa MZ-om obrnuli poprilično kilometara bez ikakvih problema ali u istočnonemačke proizvode nisam baš imao puno poverenja. Bio sam,priznajem,malčice nespokojan a tešilo me što je motocikl skoro nov.A šta može i da mi se desi usput što ne bih mogao sam da rešim?...izmami mi osmeh na lice kad pomislim za šta sve MZ može da posluži... A može,ja i Seka smo to probali... Uvukao sam se u vreću,šum reke i popijena rakija gurnuše me u čvrst san bez snova...Jutro je lepše od večeri znao sam kad sam se probudio.Osim Sunca i reke lepotu dana će upotpuniti i druženje sa Malenom... Umivanje u reci ledenom vodom i plivanje uzvodno je najbolji način za početak dana koji je bio predamnom. Kuvam sebi kafu na primusu koji radi čak i sa mešavinom.Primus je prava stvar jer benzina imam uvek pri ruci,odvrnem na MZ-u filter goriva integrisan u slavini i naspem koliko mi treba. Prosto mi žao što ću da odem odatle...proveo bih leto pored reke...ali setim se Grobnika i moto- trka,pa zar to da propustim?Ni slučajno. U izgledu je i interesantna vožnja,obići ću Jadransku obalu... Nisam baš tako zamišljao ali nije ni važno,lepota i jeste u tome što ne znam šta će sutra da se desi a i ne želim da znam... Čekao sam svoju novu devojku koja će doneti nešto za klopu jer na mom struku opet nije bilo ulova

Šator sam naravno postavio prvo pored Drine na pažljivo odabranom mestu da vidim kako ''funkcioniše''...blizu vode a ipak zaklonjeno šumom,mesto gde samo slučajno neko može naići. Malo sam ga i zamaskirao granjem.Navukao sam neko kamenje i složio u krug ispred šatorčića.U tom kamenju ću da naložim vatru,pa sam skupio kamaru suvog granja. Imam i džezvu i šoljice,kafu i primus na benzin ruske proizvodnje kao i obaveznu vojničku porciju sa čuturicom ''nabavljenu'' na nekoj vojnoj vežbi rezervnog sastava slavne JNA. Pljosnatu flašu sa domaćom rakijom sam stavio u vodu,rakija je najlepša kad se ohladi u Drinskom brzaku. U šatoru imam i odličnu vreću za spavanje. Sve što sam nabrojao je moglo da stane pozadi na korpu od mog MZ-a,i još preko toga... Korpa je bila neka fabrička pravljena za Tomosa pa malko dorađena i upasovana na MZ-a Motocikl je uguran u šumicu,odmah iza šatora. Pozajmljena skromna kamp oprema i nejaki motocikl mene su činili nestrpljivim i srećnim, sve je bilo spremno za putovanje! Sutradan dolazi Malena da provede jedan dan sa mnom pored Drine kolko da vidi kako to izgleda kampovanje... Dogovorili smo se da idemo na more,odnosno,najpre na Grobnik pa onda do Dubrovnika.Na Grobniku će mo kampovati. Tako to mora jer Malena zvanično ide sa rođakom iz BG-a u Dubrovnik na more(okolinu Dubrovnika),...u stvarnosti će biti drugačije. Ona će otići u BG,spavaće kod rođake,zajedno će izaći iz stana,poljubiće tetku i otići na bus...samo što ona neće ući u taj bus nego će čekati mene na dogovorenom mestu a ja stižem motociklom da je pokupim pa idemo zajedno. Moramo tako jer da kaže svom ocu da ide sa mnom motociklom na more dobiće zabranu izlaska iz kuće na neodređeno vreme. Skovani plan za putovanje nije imao manjkavosti a i njoj se svideo moj predlog... ''Jupiii...avantura,hoćuuu,hoćuuu...'' obesila mi se oko vrata i strasno me poljubila... O tome sam razmišljao u kasno popodne jednog lepog Julskog dana raspaljujući primus da skuvam kafu i uživam u prirodi...posle ću malo da se bućnem u vodu jer je Drina najtoplija popodne. Inače,vrlo hladna reka pa i u sred leta.Pored nje sam proveo najlepše dane detinjstva i mladosti...

Tamni je vilajet bio svet oko mene sazdan od bluda,razvrata,bahanalija i greha....A pokajao se svako ko je u taj vilajet zakoračio i poneo nešto odatle.Neko se kaje što nije uzeo bar malo a onaj ko je uzeo malo kaje se što nije poneo više. Nisu svi imali hrabrosti za iskorak u tamni vilajet a mene je užasavala pomisao na život u kome je neko već sve smislio i ugurao u kalup a ja samo treba da dignem ruku u znak da se slažem... Jebeš to,ja tako nisam mogao... U ludoj vrtešci tamnog vilajeta u koji sam svojevoljno upao probao sam i zajednički život (izgleda da smo te noći previše popili) ali smo i ja i ona brzo došli do zaključka da u tome nema draži.Složili smo se ipak da je bilo zanimljivo iskustvo,poljubili se i odjurili svako na svoju stranu... ...a moja se vrteška zavrtela još brže,još luđe, nije joj ni bilo vreme da stane.Točak ruleta zvani život se okretao a kuglica skakutala donoseći sreću...tok..tok...tok...Goca...Dara...Vesna... ...stade na početku čas vrelog,čas kišovitog leta 1988-e kad sam se smuvao s novom novcijatom devojkom mlađom od mene deset godina,tek stasalom,tek punoletnom,zvao sam je Malena...živela je takoreći u mom komšiluku i nekako je preko noći od devojčice postala devojka koju nisam mogao da ne primetim. Shvatio sam da je i ona želela da bude primećena. U početku se,kako mi je kasnije sama priznala, malko plašila nečega što je videla u meni ali je to i privlačilo na neki način(''živeo si ko' da je svaki dan poslednji'')...nije mogla da shvati ni šta će mi tolike knjige pisaca za koje nije nikad čula,pa nisam valjda pročitao i one debele knjige,komentarisala je moju skromnu biblioteku? To me oborilo s nogu a njoj se svidelo što slušam Doorse,Beatlese,Boru Čorbu i Azru,itd... itd...ali kako mi je tu zalutao neki Clayderman,Pogorelić, Aznavour,Leonard Cohen... Wagnerova muzika je činila da se uplaši a utisak nije popravljala ni Mozartova simfonija ,ni Bachova fuga,kako mogu to da slušam pitala me jednom kad me zatekla zanesenog zvucima violine neponovljivog Vlastimira Pavlovića?... ''Jel' istina da ovaj krvoločni pas kad oseti da će da ugine prvo pojede svog gospodara''? zanimalo je sasvim ozbiljno kad je prvi put pomazila REX-a.Ništa manje ozbiljno sam odgovorio da je baš taj pas poznati ljudožder koji još nije doručkovao na šta je ona hitro trgla ruku sa pseće njuške... Pravo pravcato dete iskreno u svoj svojoj naivnosti uveseljavala me svojim biserima a ja njoj objašnjavao da nisam izašao iz ''Paklene pomorandže'' kako joj je možda neko ljubomoran i zloban ispričao i da ako neko vozi motocikl to nipošto ne znači da je razbojnik,siledžija i kabadahija... Druženje s nekim mlađim ulilo je malo dodatne svežine u moj život u kome sam, tako sam bar onda mislio,već sve video,isprobao i doživeo... Postao sam te godine vlasnik jednog MZ ETZ-a 250, skoro novog.Sa Laverdom 500 koju sam imao pre toga doživeo sam dva gadna udesa u prethodnoj godini i rešio da je se kurtališem,da ne bih rizikovao s njom još neki udes,po treći put... Proleće je stiglo rano a meni motocikl polupan,sezona počinje....uzimaj šta ima a izbor je za one pare kojima sam raspolagao bio jako mali....MZ-e mi se svideo a bio sam malo skeptičan kad sam ga preuzeo. Posle nekoliko vožnji do Novog Sada nisam mu imao mnogo šta zameriti... Manji i lakši motocikl osim što je neprikosnoven za lokalnu vožnju može sasvim dobro poslužiti i za neko duže putovanje.Skromnost je doduše i tad bila odavno izumrla vrlina. To sam shvatio slušajući gomilu tzv. bajkera koji ''bez 'iljadarke ne bi krenuli na duži put''... mene su ipak, više mamile daljine i putevi a manje natpisi na rezervoaru i broj kubika... Daleko od toga da nisam voleo zver na dva točka ali - ''čemu vakat njemu i zeman''.

Nestajali su polako i crno beli ORWO filmovi kao i Fotokemikine hemikalije i raster papir 883 za c/b fotografiju a fotografija izgubi draž u mojim očima,nikad na kolor i c/b nisam gledao isto... Neki novi vetrovi dunuše državom,načuh negde da će da se štampa autobiografija Milovana Đilasa a ''Borba'' u nastavcima objavi ispovest čika Vlade Dapčevića,najčuvenijeg preživelog sužnja režima josipa broza kome je te godine poslednji put upriličena skupocena proslava rođendana što je oštro kritikovala Slovenačka ''Mladina''.Postojalo je ''dva miliona razloga''da se ne slavi rođendan mrtvome čoveku... U Prosvetinoj antikvarnici nabasah na ''Arhipelag Gulag'' sjajnog Solženjicina konačno na Srpskom jeziku i knjige zauzeše počasno mesto na mojoj polici. Voleo sam da kopam po istoriji tragajući za istinom i za odgovorima.Predobro sam znao da je ''zvanična'' istorija puna laži,izmišljotina i namerno izostavljene istine...neke su knjige polako i stidljivo otkrivale i pojašnjavale nešto što se samo naslućivalo i o čemu se nije pričalo glasno... Posredstvom Slovenačke Jeklotehne postade moguće kupiti Kawasakija na legalan način,cena je bila ''jedan tebi-jedan državi'' a prvi GPX 750 koji je te godine stigao u Loznicu bio je plaćen 16.000 DM... Skromniji i manji GPZ 500 S sa jednim diskom napred i dobošem pozadi nije koštao ni punih 10.000 DM ali ipak više od novog ''stojadina''... Iz Slovenije stiže i ''Vroči kaj'' - ''socijalistički pornografski časopis''...U državi gde je pornografija bila zakonom zabranjena časopis koga je uređivao sjajni dr.Košiček narodne mase oduševljeno dočekaše. Beograd dobi svoj McDonalds a u Ljubljani proradi porno bioskop.Bili su jedini u Istočnoj Evropi... U prvoj privatnoj Lozničkoj prodavnici stidljivo se pojaviše Coca Cola u konzervi i Milka čokolada,ilegalno uvezene kao i Rafaelo kuglice koje postadoše hit među klincima... Generacija koja ove godine slavi punoletstvo ne može zamisliti izraz oduševljenja na licima ondašnjih osamnaestogodišnjaka limenkom Coca Cole koju su kupili po prvi u životu... Država zvana SFRJ milostivo dozvoli svojim sužnjima u mom kraju da konačno postanu korisnici telefonskog priključka.Naravno,kad sami kupe centralu i plate proširenje postojeće mreže...osim što sam se našao u neverici da ću posle 15 godina čekanja ''dobiti telefon'' zatekoh se i u razmišljanju odakle da namaknem tolike pare... Ilegalno stigoše i video rekorderi i kamere,Loznica dobi svoj prvi ilegalni video klub a ja u nekim krugovima dobih neopravdano nadimak ''Lordan'' .Niti sam producirao niti režirao prvi Loznički pornić,to je neko izmislio prisluškujući razgovor nekih vragolanki...

Motocikl je od rane mladosti bio sjajno sredstvo da me prenese u neki drugi,lepši svet...ili makar samo odveze u zagrljaj neke devojke... Veče se počinjalo u nekom od još uvek retkih lozničkih kafića a završavalo u zoru u nekoj zloglasnijoj kafani na periferiji. Kafići su polako najavljivali neko novo doba a mene obuzimala tuga što će kafanske pevačice biti samo istorija o kojoj ću pričati mlađima. Tužan sam bio i ako na fajrontu ne povedem kući žensko društvo da mi u osvit novog dana podari malo sreće... Tad mi je dolazilo da vrisnem od muke jer se ta noć neće i ne može više nikad nadoknaditi.Trudio sam se da se tako nešto što ređe dešava,predugačka mi je bila svaka noć ako jutro treba da dočekam sam... Neobuzdana mladost je nezasito i nezaustavljivo tražila još a kraj se tome nije nazirao,činilo mi se da kraja i nema i da ću zauvek ostati u 28-oj. Vozio sam svoj život punim gasom a poneki stariji su govorili ''pustite ga ljudi,u mladosti se živi''...drugi neki ljudi su me sablažnjivo gledali... Iz kafane se ponekad znalo otići pravo u fabriku na samoupravljanje u prvoj smeni..umela se i tamo dotaći sreća jer često se dan ili noć u fabrici baš oduži pa se dosada mora nekako neutralisati,najbolje uz neku samoupravljačicu kojoj samo treba objasniti da se vreme na poslu može kratiti i na lepši način i da mi sami koliko-toliko samoupravljamo svojim životima... Tako sam lakše podnosio fabričku nezdravu atmosferu.Bilo je toga svugde,mnoge su fabrike bile poznate kao prave ''fabrike ljubavi'' ili prostim narodnim jezikom rečeno - jebarnici... Bez obzira na sve,u to ružno improvizovano zdanje prepuno ljudske zlobe i mizerije nisam odlazio rado,podsećalo me previše na zatvor i moja se fabrička epizoda brzo završila...

Ja sam njih razumeo odlično,mnogi od njih prodali su dušu za neku sitniju privilegiju,radno mesto,stan...i nisu hteli toga da se odreknu,uporno su srljali u nešto što nikako nije mogla biti ''svijetla budućnost'',više je ličilo da će biti mračna i nisam je samo ja tako video... Ucenjivački pokušaji fabričkih ''partijskih aktivista'' tokom predzadnje decenije 20-og veka da me zavrbuju u njihovu satanističku stranku na izdisaju bili su jadni,smešni i naivni a moj odgovor uvek isti ''izvinte drugovi,nemam vremena,čeka me jedna crnka sa slatkom krofnicom među nogama''... Nisam lagao nikoga,trošio sam vreme ispunjavajući svoj svet lepotama koje su meni bile drage i sa neskrivenim gađenjem gledao na ideologiju koju predstavljaju razni uvlakači,čankolizi,dupedavci...pohlepni sitni materijalisti kupljeni za tepsiju ribe a često i manje od toga... Moje poimanje osnovnih životnih vrednosti nije bilo slično sa razmišljanjem većine ljudi koje sam sretao svakodnevno. Zavrtao sam gas i bežao a to bekstvo me uvek vodilo na isti način i na slična mesta,moja su interesovanja bila vrlo predvidiva.

Neke događaje pamtim po devojkama i ženama s kojima sam se voleo,družio,vozao...Po motociklu koga sam tad posedovao i vozio... Po vožnjama i putovanjima... U tim godinama meni je to bilo najvažnije... A imao sam ih 28,obilato trošenih na druženje s devojkama kao i mnoge kilometre provedene na motociklu... I mnogo ludih zadimljenih kafanskih noći zalivenih potocima alkohola i polupanih čaša...sisatim pevačicama i neumornim muzičarima koji znaju da odsviraju ''uzmi sve što ti život pruža'' ili ''oči jedne žene'' a neprijatno se štrecnu kad tražimo da sviraju ''ko to kaže ko to laže'' ili ''vostani Serbie'',to se tad nije smelo a sumnjam i da su znali. Moja se malenkost uvek pitala,ponekad i naglas,kome bre i zašto smeta pesma? Mnoga još pitanja nisu imala smislen a neka nikakav odgovor... To je mene i par mojih istomišljenika često vodilo u rasprave bez početka i kraja,bez odgovora,načinjali smo filozofiju a da toga nismo ni bili svesni. Takozvane istočne zemlje toga vremena bile su pune kafanskih pijanih filozofa ali ja sebe nisam tako video,bio sam samo mlad i radoznao čovek čije se misli raspinju između onoga što vidi i onoga što mu pričaju... Famozni ''memorandum SANU'' koji se krišom u obliku fotokopiranog teksta distribuirao među proverenim poznanicima ponešto je razjasnio a iz belog sveta stiže najava kraja komunizma. Sve to stvori popriličnu konfuziju među ''drugovima'' koje sam poznavao.Oni nisu mogli da shvate da nije sve onako kako su slušali na partijskim sastancima...i da će oni ubrzo biti samo prošlost... ...i da niko normalan neće verovati u to što oni propovedaju... ..i da niko više neće moći da,između ostalog,zabranjuje knjigu,pesmu ili film... ...niti će neko voditi ''službenu belešku'' o tome šta je čuo na pijacu ili u kafani...

Više od te pesme na greh me podseti jedan stari šator koga sam izneo napolje raspremajući garažu nameran da ga bacim jer samo smeta i skuplja prašinu već mnogo godina,kampovao nisam odavno... Pomislio sam i da nije više upotrebljiv,možda su ga i miševi izgrickali?Otvorio sam ipak zelenu vreću u koju je upakovan i shvatio da sam pogrešio,trebalo ga je baciti odmah jer iz vreće uz koloniju pauka izađoše i uznemireni duhovi prošlosti.... Šator na prvi pogled ne izgleda loše,plave je boje i koliko vidim platno je čitavo.Rešim da ga postavim u dvorištu samo da vidim u kakvom je stanju.Možda ga nekom i poklonim ako je ispravan... Postavio sam ga za tili čas. Ulazeći u tesan prostor zapahnu me neki karakterističan i davno zaboravljen miris kao odgovor na pitanje koje sebi često postavljam-mogu li uspomene da mirišu? Mogu.I to jako... Na podu napipah flekicu od voska...eh.. Pamtim ko da je bilo danas-dobio sam šatorčić 88-e od jednog prijatelja.Da se poslužim, ali ga nikad više nije tražio natrag. Nije mu verovatno nikad ni trebao. A meni jeste,baš te 1988-e meseca Jula.Po čemu uopšte pamtim neku godinu neki period mog života?

...ako sam nekada i hvatao sebe u pokušaju podvlačenja crte i računanja u šta je potrošeno pedesetak godina odustajao sam brzo... ...jer takav,krajnje besmislen račun na kraju se uvek svede na par stihova... Grešio sam mnogo,i sad mi je žao i što nisam više,i što nisam luđe jer,samo će gresi,kada budem pao biti moje delo-sve je drugo tuđe, (Duško Trifunović) Pesnik je tu da nas podseti da mnogi od nas ne ostadoše imuni na ovozemaljske grehe.Iako svi znamo da će mo ispaštati zbog toga jednoga dana kada to neko stavi na kantar,grehe ipak činimo...ili smo ih činili... U neke smo srljali voljno,svesno i željno a neki su nam se prosto samo desili,možda i slučajno i bez namere a opet i bez želje da ih ne počinimo,bez opiranja,možda nismo ni bili svesni šta činimo u nekom trenutku. Ne merimo ih sve istim aršinom,neki moj greh meni nekad deluje naivno i sitno a nečiji tuđi pregolemo,nekad je obrnuto-nečiji tuđi greh je malen,malecak,zanemarljiv,ma nije vredan ni spomena a moj sopstveni se čini veliki,ogroman,veći od ove noći u kojoj pišem priču o jednom grehu koji mi ponekad izmami smešak na lice. Nije on usamljen na mom rabošu gde se teftere počinjeni grehovi,ima njih čini mi se nekad i previše,ali mi on nekako odudara od sličnih situacija u koje me gurnuše vetrovi života. Ako se ispovedim greh me neće više mučiti,neće mi na san dolaziti ni padati na pamet u trenutcima kad čujem ''Yesterday,When I Was yong''...sladak je to greh bio,sladak kao pusta mladost koja prohuja tako brzo i ostavi nezaboravne uspomene...

PREDGOVOR Osim što je putopis ovo je i put u jedno drugo,davno prošlo vreme...pre nego što prašina zaborava prekrije moja sećanja podeliću ih sa svima koji vole da čitaju jer fotografija skoro da i nema... Nastala kao želja i pokušaj da dočaram i otrgnem od zaborava posete Grobniku ova priča je delić mog životopisa u kome je riječki motodrom imao značajno mesto. Putovanje iz jednog vremena koje ''kao da je bilo juče'' u stvari je bilo pre nego što se popriličan broj članova ovog foruma rodio.Oni koji nisu osetili delić ''onoga vremena'' ostali su uskraćeni za gledanje uživo SP-a u motociklizmu na tlu ondašnje države a ja i Branko se prisetismo svojih putovanja na Grobnik onomad kad smo se sreli u Banji Koviljači... ...nedavno se sretosmo ponovo a dvojica ''onovremenskih'' ljubitelja motociklizma ne mogu u razgovoru da se ne dotaknu Rijeke i moto trka. Naše podsećanje na ''ona vremena'' radoznalo je slušao Guliver.Za njegovu i još neku mlađu generaciju Grobnik je prilična nepoznanica. Kako smo u jednoj drugoj temi videli ima još ljudi koji se sećaju ''onoga Grobnika'' poput Đorđa i Coke a Strašilo se,siguran sam u to,muvao i po boksovima u doba kad je još bio dete(mali Strašilo)...znam da nas ima još dosta koji pamtimo ''onaj Grobnik'' poput Marokanca npr. koji u nekoj temi napisa da je obišao SFRJ na MZ-u sa sadašnjom suprugom Vericom ''a da njeni roditelji nisu znali za to''... ''Pogodi me to i to sa više strana'',da upotrebim njegov izraz jer sam i sam neko slično putovanje napravio ''a njeni roditelji nisu znali za to''...oživi tako jedno leto pred mojim očima kao film koji mi sad neko prikazuje... Stariji ljubitelji motociklizma pamte da su u ''staroj dobroj SFRJ'' vožene trke koje su se bodovale za Svetsko Prvenstvo.Vožene su na Preluci u Opatiji a od 1978-e SFRJ je imala stazu po svim svetskim normama onoga vremena. Prava pravcata trkačka staza nalazi se na Grobničkom polju kod Rijeke ili ''iznad Rijeke'' kako mnogi govorimo. Grobničko polje je nekada bio vojni poligon a u blizini motodroma je i aerodrom za lake aviončiće. Staza postoji i dan danas ali u svetu moto sporta ima daleko manji značaj nego onda.Nisam dugo bio tamo a ne verujem i da ću još kad otići.Nekada je bilo drugačije jer je esencijalni događaj na ondašnjoj moto sceni u SFRJ bila Velika Nagrada Jugoslavije a održavala se na Grobniku.Kome su nešto značili motocikli i moto sport morao se pojaviti tamo ako je držao do sebe. Na Grobniku su vožene trke za Prvenstvo Evrope,prvenstvo države,Balkana itd ali VN JUgoslavije je bila glavni događaj.Zadnji put je vožena 1990-e,gledao sam je i tad u jeku Hrvatske nacionalne euforije... Ipak,ne mogu da napišem samo jedan suvoparan tekst u koga ću da stisnem neka dva tri dana provedena na Grobniku i put do tamo.Ne bi bilo pošteno prema onima koji nisu videli to vreme a podsetiće one koji jesu i koji su se kao i ja radovali svakom odlasku u Rijeku. Takvo putovanje mi je značilo mnogo više nego puko posmatranje moto trke i donosilo puno zadovoljstva a izmaknut za ovih četvrt veka još jasnije i bolje vidim kako je to u stvari bilo. I koliko mi je bilo važno,bio je to odlazak na hadžiluk,ništa manje...iliti hodočašće kako već doktor primereno naslovi svoj put na ostrvo Man. Dozvoliću sebi da budem malo preopširan jer iz prošlosti nije lako ''izvući'' samo jedan konkretan događaj a da uz njega ne krene cela slika tog vremena i mog života u tom vremenu... Neka ta slika bude ''doprinos spoznaji kako smo izgledali,šta smo vozili i gde smo putovali''(nostalgija iz prošlog veka-Dane Deda). Pokušaj da izostavim neke svoje intimne doživljaje i razmišljanja jednostavno nije uspeo,kako preskočiti i izostaviti nešto što predstavlja ''glagol života'' i što mi je često bila misao vodilja? Priča bez toga ne bila kompletna jer mlad čovek hteo ne hteo,mnogo razmišlja o ženskom međunožju i većina razmišljanja i postupaka su usmereni ka tome da stigne tamo što brže i što češće... Išao sam u Rijeku i ranijih i kasnijih godina ali proleće je te 1988-e mirisalo kao nikad pre,Mesec je tog leta bio nekako plav a višnje u mom dvorištu su bile slatke.Nijedna rakija nije bila prejaka a prvi put sam tad vodio suvozačicu sa sobom na takvo putovanje. Vozio sam MZ ETZ-a 250 i na najbolji mogući način razbijao predrasude o tome da sa takvim motociklom nije uputno ići daleko. Uz podsećanje na taj motocikl priča je posvećena ''devojci za jedan dan''...

Drago mi je da se poneki vršnjak dobro seća tih vremena kad se kako kažeš ''živelo u laži'' a realno i jeste ,samo to nisu svi videli... Meni je prvi ozbiljniji aparat bila Praktica L2(da ne računam Smenu 8 i Zorki 4).Imala je solidan objektiv ali sistem transporta filma je bio loš,kvarilo se to često pa sam je prodao. Pentaxa MX sam kupio 1981-e jel' mi se učinio boljim rešenjem od modela ME(voleo sam da podešavam manuelno i blendu i expoziciju).Sve slike koje si video ovde su slikane s njim i uglavnom je korišćen širokougaoni objektiv od 28 mm.

Biće mi drago da se upoznamo kao što mi je bilo drago da se sretnem sa Brankom...

Nisam samo tad bio ''nevidljiv'',...više puta odrađeno po istom receptu... ...moralo se tako...

Lele...i to na Falkoncu...ja ovaku sliku nemam...Još se nijednom nisam venčavao ...