More ko more,velika slana bara...nisam ga nikad nešto mnogo voleo a da sa je pitam provodio bih leto kraj Drine.Ipak,mogućnost da ja i Malena provedemo sami neko vreme dovukla me ovamo. Veliki Zaton u koji smo stigli s prvim sumrakom je malena varoš stisnuta uz obalu kao i još mnogi slični gradići na obali.Sviđalo mi se što se od obale ide uz brdo a na brdu je kuća gde se smestila rođaka od moje Malene. U kući je glavna jedna bakica,vlasnikova majka, koja i nama iznajmi prelepu sobu sa pogledom na more.I sa povelikim francuskim ležajem koga je Malena stručno pipnula ...''poslužiće'' veli sa osmehom... Njena je rođaka beogradska devojka koja je na more stigla sa nekim drugom,dele sobu njih dvoje.''Jel' se vas dvoje dugo zabavljate''pitam beogradskog dvadesetogišnjaka koji mi zbunjeno objašnjava da su oni ''samo drugovi'' ''Hm,drugarski delite sobu?A krevet''...''ne,ne,ne,stvarno smo samo drugovi''... ''Nisi valjda peder''?Uplašeno me pogledao,pa kako ne razumem,drugarstvo je to,ništa više?? U kuhinji koju možemo da koristimo je veliki frižider pa sam u njega smestio klopu koju ja i Malena nismo pojeli usput.U frižideru primetih teglu ajvara dopola punu i nekoliko konzervica ''jetrene paštete''a Maca,Malenina rođaka veli da je to njihovo. Aha,klasični ''paradjz turisti'' koji mažu ajvar i paštetu da bi ostali na moru što duže...e deco,deco pomislih u sebi... Oni i izgledaju prilično izgladnelo pa sam ih nagovorio da nam prave društvo za večerom što prihvataju oberučke.

Koliko god vremena provedemo na motociklu,koliko god kilometara pređemo i razno raznih situacija u saobraćaju vidimo to je samo mali delić onoga što se u saobraćaju događa. Uvek se može videti nešto novo.Rekoh već,vozio sam jadranskom magistralom prilično oprezno a to nije slučajno.Često su se događali udesi o kojima sam čitao u novinama.I pamtio. Tako jednom u ''večernjim novostima'' pročitah da su četvorica Nemačkih motociklista poginuli na jadranskoj magistrali podletevši pod kamionsku prikolicu.Štura vest iz novina nije objasnila detalje ali to nije bilo ni važno.Pojava kamiona sa prikolicom asocira me i dan danas na taj naslov iz novina. Vozio sam iza kamiona sa prikolicom koji se upinjao iz petinih žila da vozi što brže.Prilično često je prelazio na levu stranu a prikolica mu se ponekad opasno zanosila. Izgubio sam želju da ga obiđem pa sam zastao na prvom pogodnom mestu na koje smo naišli.Kratka pauza da protegnemo noge i popušimo po cigaretu... Nastavili smo posle petnaestak minuta i na putu začudo nije bilo nikakvih vozila,malo sam se opustio.Približavali smo se Biogradu na moru a put se približio samoj obali,skoro da će se dodirnuti sa morem Ulazeći u desnu krivinu videh pored puta u samom srcu krivine momka u majici i pantalonama koji mi pokazuje rukom sa dlanom oborenim prema dole da usporim. Ipak više od tog momka moju pažnju privuče komad stakla smaragdno zelene boje ukraj puta koji se presijavao na suncu.Put se nastavljao u levu krivinu a na izlazu iz te krivine sam shvatio zašto mi onaj momak pokazuje da usporim. Cela desna traka je bila pokrivena zelenim krhotinama polupanih staklenih flaša od kisele vode ''Radenska'' koju je iskipovala na put prikolica od onog kamiona iza kojeg sam vozio neko vreme.Kamion je stojao malo dalje na točkovima a iza njega izvrnuta prazna prikolica.Dva čoveka su nehajno gurkala metlama ono staklo u kraj...policijska zastava kraj puta... Oštro sam zakočio i polako prošao levom trakom...to se očigledno desilo desetak minuta pre mog nailaska...zgrčio mi se stomak od pogleda na ono staklo...

...i tako DVA po DVA pa dokle stignemo

Biće mi čast da popijem(i platim)piće sa tobom,gde god i kad god se sretnemo! (ima još jedna nostalgična pričica iz ''naših dana'',ako već nisi pročitao http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/83773-jeste-li-bili-kad-u-fabrici-motocikla/)... Da budem iskren i ti meni praviš kugle u grlu kad vidm gde si se sve provozao... Nastaviću pisanje ove pričice,obećavam...i čudim se da već Mart prođe-kako vreme brzo leti a ja se zimi uspavam...

Neke se stvari na Balkanu nikad neće promeniti a niko ne zna zašto.Celo leto je kroz Banju Koviljaču pravljeno 800 metara puta...

Kažu da je Goli otok ''otkrio'' znameniti vajar Augustinčić tražeći na Jadranskim ostrvima kamenje pogodno za vajanje.Dobio je zadatak da iskleše glavudžu ''najvećeg sina naroda i narodnosti'' A toliku kamenčinu nije imao,potrošio je svoje zalihe vajajući biste bivšeg poglavnika Ante Pavelića.Završio se rat,stigao novi poglavnik pa je Antun morao ispočetka... Tako je tumarajući u potrazi za kamenjem po jadranskim ostrvima otkrio da bi pusto ostrvo bilo zgodno mesto da se na njemu utamniče ''nepoćudni Srbi''.Vojnici bivšeg poglavnika su bili prvi stražari i čuvari na Golom u službi novog poglavnika... Gužva na putu mi ipak skreće misli sa svega onoga što istorija pamti a ljudi zaboravljaju ili namerno prećutkuju. Obradovao sam se Karlobagu,malenom gradiću na obali gde smo stigli gladni i žedni. Ko je živeo u SFRJ mogao je steći utisak da su šiptari glavni pekari i poslastičari u njoj. Iz pekare smeštene u nekoj staroj kući dopire miris svežeg hleba a pekar se naravno zove Qajtazi. Kezi mi se u facu i kaže ''kaakoo si bre zemljaak'' dok mi dodaje hleb. Tu je u blizini i samousluga gde smo nakupovali konzerve i suhomesnate proizvode,paški sir...za jedan ček moglo se dosta toga nakupovati... Malena me gledala začuđeno,''ko će to sve pojesti''?...

Hvala Pustolove,ovo je veliki kompliment baš zato što smo,koliko mi se čini približnih godina pa se i ti sećaš svega.Tako sam siguran da se mom pamćenju nema šta prigovoriti...

''Naša je obala deco,najlepša na svetu'' cvrkuće mi celo jutro u ušima glas moje učiteljice iz nižih razreda OŠ . ''...a pored mora vodi odličan put koji se zove jadranska magistrala,...'' Bili smo deca i slušali učiteljicu.Ona doduše i nije nikad videla kako izgleda odličan put da bi se ''jadranska magistrala'' mogla tako nazvati... Eto divne prilike da vidim i put i obalu.Sa natovarenim MZ-om i Malenom pozadi povezao sam na Jug,kako sam ugrubo izračunao pred nama je bilo oko 600 kilometara puta koji je sve samo ne dobar Video sam već od Crikvenice šta me čeka... Po starom dobrom SFRJ običaju da se sve radi u poslednji čas ili ne radi uopšte neko je došao na genijalnu ideju da popravlja put baš usred leta,usred turističke sezone koja treba da,koliko može,namakne državi preko potrebne dolare i marke. Letu i turističkoj sezoni svi se raduju ali niko ne čini ništa da privuče turiste. Naprotiv,kao da se neko trudi da turistima dolazak na more ogadi što više... Tako je asfalt na tom nesrećnom putu mestimično izbrazdan uzdužnim prugama koje izgledaju kao da ga je neko izgrebao džinovskim češljem.To se radi kada treba obnoviti put novim slojem asfalta ali ko zna kad će to biti urađeno.Padalo mi je na pamet da je to možda urađeno i zbog jakih vetrova koji u tom kraju ponekad duvaju.''Ogrebotine'' možda pospešuju bolje prijanjanje guma uz podlogu? Za mog MZ-a koji napred ima gumu 2.75'' ovo je bilo poveliko iskušenje.Kad prednji točak uleti u onu ''ogrebotinu'' mogao sam samo da nastavim da vozim po toj brazdi kako je ona nacrtana... Nikakav manevar motociklom tad više nije preporučljiv... Osim neprijatnog osećaja to je pomalo i opasno pa sam vozio pažljivo i oprezno,dosta sporo... A kad čovek vozi sporo skoncetrisan na iznenađenja koja iskaču pred njegov točak ne stigne baš da uživa u lepoti krajolika.Nije nešto mnogo ni lepo,prilično sumorno sve deluje... Odslikava odlično ono vreme u kome smo živeli,nisu me čudili otpaci pored puta ni kolone vozila na putu,bahate kamiondžije koji ne obraćaju puno pažnje na druge učesnike u saobraćaju... Sa leve strane kamenjar,sa desne more...krivudav put ponegde grbav,ponegde krpljen... ... nigde izvora kraj puta,nigde hladovine...a Sunce pripeklo. Krivio mi se pomalo vrat od gledanja u more.Same oči pokušavaše da na pučini vide jedno ostrvo...ostrvo pakla države SFRJ. Ostrvo patnje i zla,ostrvo koje je često pominjala ona udbaška džukela koja nije skidala kožni mantil ni u kasno proleće šetajući mojim sokakom u kome žive dvojica bivših i dvojica ''mogućih golootočana''... Svakako je ''goli otok'' prvo ostrvo za koje sam u životu čuo...

U dvorištu ispred kuće za malenim stočićem sede gazdarica i njena kći,devojčica od 7-8 godina koja ispred sebe drži neki list papira. Malena ode da se istušira,hoće da opere i kosu pa gazdarica ode za njom u kuću da joj da fen za sušenje kose. -Kako se zoveš devojčice? upitah dete .Sigurno čitaš neku priču o šegrtu Hlapiću...? -Kristina,odgovara mi i ljubopitljivo me posmatra krupnim dečijim očima. -Lepo ti je ime,zar više voliš da čitaš nego da se igraš? -A neeee...susjed mi je rekao da naučim pjesmicu pa će mi dati sto tisuća (1000 dinara) za sladoled... Bacio sam pogled na onaj papir. ...pisalo je ''lijepa naša domovino''-himna neovisne države Hrvatske... ispod je bio tekst himne... Utom se vrati i gazdarica. -Nije li pesmica malo preteška za dete ovog uzrasta? -Maa... to joj ovaj naš susjed zadao da nauči,nema matori druga posla...jeste li za kaficu? Odgovaram joj da nikad ne odbijam kafu od lepe žene a ona mi podari veliki osmeh... Donela je kafu pa smo seli za onaj stočić. Malo smo čavrljali o vremenu i moto trkama dok smo popili vrlo dobru kafu... Sutradan nas je čekao dug put pa smo posle ručka i šetnje po Opatiji rano otišli na spavanje...Opatija je ponovo utonula u tišinu i mir prelepog gradića na obali a samo tragovi spaljenih guma na ulicama podsećaju da se tu održao najveći moto skup na Balkanu... Dva dana na Grobniku rezultiraće desetodnevnim razmišljanjem i ''prežvakavanjem'' onoga što sam video... Ujutru smo krenuli put Dubrovnika oprostivši se srdačno sa gazdom i gazdaricom.

Valja nam organizovati ''moto skup YU nostalgičara,onih koji su odlazili na Grobnik'' ...

Sve je OK Đorđe,temu sam postavio neki dan pa kad vidiš-vidiš...ja i ti strašilo smo nešto pisali u onoj nekoj temi ako se sećaš pa me i to malo iniciralo da napišem ovo što si pročitao,kao i susreti s Brankom... Žao mi je što nema više slika,(zagubilo se s godinama a možda sam i tebe slikao,ko zna ) Takođe moj ondašnji foto aparat,minijaturni Rolei,vrlo pogodan za motociklisu(tek je neznatno veći i teži od današnjih digitalaca a objektiv mu se uvlači)ipak nije za neku ozbiljniju fotografiju... Bedž ''Slovenija moja dežela'' sam prvi put video 1986-e na uniformi jednog carinika na graničnom prelazu Šentilj. Zadnju VN 1990-e sam gledao iako me mnogo ljudi odvraćalo da ''ne idem tamo''.Nije me moglo ništa sprečiti ...tamo sam doduše govorio hrvatski a tablica mi je svo vreme bila umazana blatom...sve je bilo dosta drugačije nego 1989-e... Sad mi je drago što sam istoriju na prostorima SFRJ gledao lično... (putopis se nastavlja)

Stazi na Grobniku te je godine isticala licenca pa smo svi zdušno navijali da se produži (bilo je dosta zamerki na infrastrukturu,na bezbednost itd. ali je licenca ipak produžena)...da imamo makar kroz tu VN Jugoslavije mogućnost da gledamo ''pravu'' trku i da vidimo ''prave'' motocikle na pravoj stazi... Bio je to ljubiteljima motociklizma svojevrstan ''prozor u svet'' jer su tu dolazili i motociklisti sa mašinama kakve u SFRJ niko nije posedovao... Zato sam se valjda, toliko i radovao odlascima na Grobnik. (Rezultate moto trka smo saznavali iz Slovenačkog Auto Magazina,na televiziji o tome nije bilo ničega a basnoslovno skupu satelitsku antenu nije imao niko koga sam ja poznavao. Takođe,dvaput mesečno sam nestrpljivo čekao poštara da mi donese Motorad na koji sam bio pretplaćen) Nije lako dočarati rečima atmosferu koja je tu vladala,to je trebalo doživeti ...svega je tu bilo,ma ne zna čovek šta bi pre pogledao.. Pakuju se i odlaze motociklisti sa Grobnika...Zagriženi ljubitelji motocikla i moto trka doći će opet za godinu dana a i ja neću biti izuzetak. Iza vesele motociklističke bulumente,armije od preko 100.000 ljudi ostade šareno polje od plastičnih kesa,papirića,praznih flaša,limenki,klinova od šatora... Skupljaju se i odbačene slik gume koje ostadoše iza svetskih asova,neko će ih montirati na svoj točak pun ponosa što je na gumi kredom napisano Krivije,Dorflinger,Đanola,Gariga... Ispozdravljasmo se sa zemljacima i krenusmo put Opatije....

Klasa GP 500 je interesantna za gledanje ali ne mogu se oteti utisku da su mi ti motocikli delovali nekako usporeno,previše su se odmereno i pažljivo vozili... Nije to za čuđenje-tadašnji 2T 500 ccm motocikli su naglo oslobađali veliku snagu i svako neoprezno zavrtanje gasa uglavnom je rezultiralo izletanjem ili padanjem... Sa ovim motociklima je trebao izuzetan osećaj na dodavanju gasa... I zvuk im je tiši...Postižu nešto veće prosečne brzine od 250 ccm...Gardner je pobedio a najbrži krug je postigao Saron... ...najaatraktivniji vozač svakako Mamola koji se jurcao sa Megijem i u zadnjem krugu ga obišao te se izborio za 4 mesto iza Rejnija koji je bio treći... Kevin Švanc nije vozio zbog povrede na prethodnoj trci a Loson katastrofa.Iako vodeći u generalnom plasmanu debelo je zaostao ...na Grobniku je pobeđivao više puta ali nije bio njegov dan,ne sećam se da je te godine napravio još negde tako loš rezultat kao tog dana na Grobniku(deseto mesto)... Silvo Habat(domaći takmičar) ipak je bio solidan s obzirom u kakvom je ''društvu'' vozio...pričalo se da je na treningu imao čak bolje vreme od Rona Haslama... Zaostao je jedan krug i završio trku na 22-om mestu.U toku trke vozio je jedno vreme na 16-om mestu... Domaći takmičari su bili retki entuzijasti koje je bavljenje tim sportom koštalo skupo i preskupo,malo je to ko mogao...iskreno sam se divio tim ljudima... Primož Sovič je recimo sam sklopio motocikl(125 ccm) u kućnoj radinosti i sa njim je osvojio 28 mesto! Primetio sam da poneki od takmičarskih motocikla imaju antenicu na repiću...elektronika stiže,ili se sa motocikla odašilju povratne informacije u boks ili se iz boksa reguliše nešto na mašini... Možda je samo negde ugrađena kamerica koje su tad još bile dosta velike i nezgrapne..nagađali smo o tome...

Trka u klasi 250 ccm za mene je svakako bila najinteresantnija...Zvuk ovih motocikla i brzine koje postižu... Za gledanje klase 250 tražim bolje mesto... Pravac ispred zagrebačke krivine i sama krivina.Tu je staza najbliža ogradi. Fasciniralo me kočenje na kraju pravca i sam ulazak u krivinu kao i izlazak iz iste. Imao sam osećaj da se trese zemlja kad proleti grupa od nekoliko vozača pored mesta odakle ja gledam... Drži me trka u napetosti iako je pobednik predvidljiv.Sito Pons se odvojio još na početku a Huan Gariga nije ga mogao obići iako je dao sve od sebe. Saron je završio kao treći a Mang i Herve su popadali još na početku. Domaći takmičari(Šraj i Ljeljak)nisu se nažalost kvalifikovali za trku ...

Đorđe se setio (u jednoj drugoj temi smo spominjali ovaj događaj)i momka koji je sa GSXR uleteo na stazu uprkos svim merama obezbeđenja i odvezao jedan ''svoj krug'' dok se za njim ''ambiciozno uputio milicionar sa BMW-om'' ... Momak je dobio veliki aplauz a milicionar zvižduke... Za gledanje trke valjalo se namestiti udobno... Trka počinje najpre klasom 80 ccm a za njom 125 ccm. U obe klase motocikli su prilično izjednačeni a vozači daju sve od sebe.Poslednji metri odlučuju pobednika jer u cilj uleće zajedno po 5-6 vozača.. Domači takmičari su se hrabro držali...Alojz Pavlič je završio trku kao petnaesti i osvojio jedan bod na SP.(80ccm),šteta da nije imao bolji motocikl,dolazio je do devetog mesta... Janezu Pintaru se odlomila poluga menjača pa je odustao. Matulja je vozio MBA 125 ccm i nije imao sreće,pao je na treningu i odustao... Pobednik u obe klase je Horhe Martinez zvani Aspar ...u klasi 80 ccm za sitnu stotinku je bio brži od nekog Nemca,za ''dužinu točka'' je pobedio... U klasi 125 ga je napadao Đanola ali bezuspešno.Majstor je majstor...

U Nedelju ujutru 17-og Jula 1988-e sam se probudio osećajući svečanost u vazduhu...poseban dan je to za mene a verovatno i za onih stotinak hiljada ljudi koji će da se slegnu na Grobnik... Na brzinu nažvrljanim čekom sam platio ulaznice na motodrom.(Ček nije nikada stigao u moju banku) Pridružismo se gužvi...u toj gužvi pronađoh kamiončić preuređen za kampovanje našeg zemljaka Zorana iz Loznice... Stigao je sa suprugom i sinčićem,Nemanja je tada imao otprilike 5 godina-to je ovaj mališan na slici.Sada je mislim, i član ovog foruma.. Osim mene,Ivice i Zorana tu je negde i Plavšić,stiglo nas je dakle više od dvojice... Ja i Ivica opet mudrujemo o kubicima i konjskim snagama i tražimo mesto odakle će da gledamo trku.... Možda i sa stuba dalekovoda koji je prilično ''uzurpiran''. Ali pre trke ... Šuškalo se a i ja sam nešto načuo o tome,da bi na Grobniku mogla da se vozi i Formula 1,navodno će da se testira staza za tu svrhu? (Bila bi to jedina trka F1 u nekoj socijalističkoj zemlji,mi smo naravno tu šansu propustili,uzalud je Berni Ekleston dolazio i muvao se po SFRJ-čak se i oženio našom zemljakinjom sa ''Startove'' duplerice... Umesto nas,Mađari sagradiše Hungaroring i cirkus F1 ode tamo...šteta,niko u SFRJ nije uvideo potencijal takvog sportskog spektakla,pametne stvari su inače, vrlo teško mogle da uđu u tu državu ) Na stazu izlazi jedan bolid Formule 1??A za volanom je niko drugi nego bivši svetski šampion Keke Rosberg...najavljuje ga komentator.... S njim na stazu izlazi glavom i bradom Đakomo Agostini-frenetičan aplauz je pozdravio najvećeg šampiona moto sporta svih vremena,novopečenog mladoženju jer se te godine ''smirio i oženio'' Bio je tada šef trkačkog Yamahinog tima pa će voziti Yamahu s kojom se takmičio De Radiges... Odvozaće zajedno neki krug na stazi motocikl GP 500 i Formula 1... Sa startne linije zavrte po gasu Agostini...Mrtva tišina do polovine kruga...a onda se zaori drhtavi glas komentatora sa blagim dalmatinskim naglaskom ...''JEBOTEEEE...Đakomo vozi ka u mladim danima...'' Odjeknuše brda oko motodroma od oduševljenih uzvika i aplauza....nas otprilike 100.000 tapšalo je komentatorovom govoru srca... Potukao je kažu, u tom prvom krugu rekord staze vozeći nedostižnom brzinom za ondašnje GP 500 takmičare...a bio je već uveliko ''penzioner''... Rosbergov bolid polete sa starta uz stravičan urlik.Nikad pre toga nisam video uživo Formulu 1 niti čuo kako zvuči...jezivo,neopisivo...takav se zvuk nema s čim uporediti... Proleteo je po stazi i postigao vreme(1.19) koje više nikad niko na Grobniku nije nadmašio(ili bar ja ne znam za to)...Formula ide po stazi kao zalepljena... Zatim startuju zajedno Rosberg i Agostini...znao sam da je automobill brži od motocikla ali mi je ipak bilo prosto neverovatno koliko je Formula brža...odvezli su jedan krug... Rosberg uspori pred startom čekajući Agostinija a kad mu se ovaj približi onda zavrnuše obojica.. .tzv.''leteći start''....u startu Agostini malčice pobegne ali posle prve dve tri krivine Rosberg ga stiže i prestiže... Stekao sam utisak da Formula može po stazi da vozi onoliko brzo koliko želi dok motocikl ipak ograničavaju zakoni fizike...Formula je brža za desetak sekundi... Dva-tri kruga su napravili pa se vratiše u boks ispraćeni ovacijama i aplauzima... Prisustvovao sam istorijskom događaju,bilo je to prvi i poslednji put da je neko provozao Formulu 1 u SFRJ... Iako najavljivana kao trka bila je to samo promotivna vožnja dva bivša svetska prvaka

Ko je došao na Grobnik da gleda moto trke a u Subotu uveče nije otišao u Opatiju propustio je pola doživljaja. Zato ja i Malena sedosmo na MZ-a pa se uputismo tamo,Subota uveče u Opatiji je bila najveća moto žurka u SFRJ ... Lep aristrokratski gradić pun stare patine subotom nestane u buci motocikla i mirisa benzina. Nikakav današnji ''moto skup'' nije ni blizu toga... Gužva je već na par kilometara ispred Opatije pa sam se polako provlačio kroz šumu motocikla i naroda. Tu je naravno poveliki broj policijskih automobila i neizostavni kombi hitne pomoći.Na stazu se ne može ući,milicija ne dozvoljava. Da na stazu,dobro sam napisao jer se u Opatiji nekad vozila ulična trka...Subotom tu svaki motociklista koji je stigao želi da obrne bar jedan krug što se obično pretvaralo u pravu pravcatu trku. I ja bih voleo da se tuda provozam ali ''narodna milicija'' deluje mnogo ozbiljno...trke se na Preluci ne voze od 77-e godine kad je poginuo Graff a na treningu uoči te poslednje trke je takođe neko stradao. Bila je to možda i najopasnija staza na svetu... Pretenciozna je reč staza,ipak je to ulica sa raskrsnicama i putokazima,pešačkim prelazima...ali se trka vozila baš tu... ...ulicom pored mora ...par krivina što levo što desno,prilično dugačak pravac a sa desne strane je povisok zid ozidan kamenom,skretanje u desno,baš pravo skretanje u drugu ulicu pod izuzetno oštrim uglom. Tu se ide uzbrdo krivudavim putem pa opet desno skoro pod pravim uglom kroz raskrsnicu...zatim se izlazi na nizbrdicu koja ima jednu S krivinu pa zatim pravac.Na kraju te nizbrdice je oštro skretanje u desno u ulicu pored mora... Otprilike tako... A ta nizbrdica je načičkana kafićima i dućanima pa tu gledam gde bih mogao da se parkiram.To Subotom uveče u Opatiji nije bilo lako izvesti. Motocikli zauzimaju sav raspoloživi prostor za parkiranje pa se valjalo negde nekako stisnuti,ugurati između dva motocikla gde ima mesta taman za mog MZ-a... Evo jedne sličice specijalno za našeg strašila ,ovo mora da su,sudeći po registraciji neki njegovi zemljaci.U limuzini se voze nasmejani od uva do uva dok oko njih grme motocikli... Gužva je svugde,kafići su puni i prepuni,masa ljudi stoji na trotoaru sa pivom u ruci.....ipak u jednoj lepoj bašti s pogledom na ulicu vidim dvoje matoraca samih za stolom,sedamo s njima... Ljubazni fini stariji ljudi,Zagrepčani...gospođa je oduševljena kad im ispričasmo o našem putovanju a zapljeska rukama kad ču da će mo u Dubrovnik...''bravo deco,kako je lepo biti mlad...bla,bla...'' Savetuje me da vozim pažljivo,magistrala pored mora je dosadna i opasna... njen dedica mi namignu i naruči ''još po jedno'' ... Poverljivo mi je prošaputao ''vozi sinko redom dok si mlad,posle nećeš moći''...ja mu zaverenički kucnuh čašu pa istresosmo pivo... Motocikli urlaju Opatijskim ulicama,gužva je do ponoći a onda se proredi...još poneki okasneli motociklista zavrne po gasu pa se razilazimo.Sutra je veliki dan... Tad koristim priliku da provezem jedan lagani krug po Preluci...

Ipak,svake godine kad dođem tu jedan motocikl ne mogu da promašim nikako.Same noge me uvek nepogrešivo dovedu pred njega. A vredan je gledanja i divljenja,retko se gde i može videti.U SFRJ je postojao samo jedan jedini komad koga nikad nisam ni video uživo,bio je u Ljubljani. A ovaj je iz Italije i svake je godine na Grobniku.Pažljivo smo ga zagledali,bila je to ikona u svetu motocikla a i danas je na neki način... MV Agusta je u društvu drugog motocikla koga sam tad prvi put i video.Ducati Passo ali od 900 ccm. Nekoliko fotografija načinjenih toga dana je ostalo za uspomenu... U to doba sam dosta razmišljao baš o ovom motociklu...rado bih popričao s vlasnikom ali ga nema u blizini,šteta... Ivica ostaje da spava na Grobniku a ja i Malena se uputismo u Opatiju,kući u koju smo se smestili...

Ne mogu da ga odvratim od motocikla koji mu se dopadaju... Zamisli,kaže on,sedneš na ovako nešto pa pravac Hamburg...zaglaviš mu šibicu u gas da se ne umaraš i vooooziiiiš... ..

Čim negde vidimo HD-a ili kakvu sličnu drumsku krstaricu on se odmah namešta za slikanje... ''Kakav te HD snašao,vidi lepotu čoveče,''

Nije lako slikati motodrom sa svih strana.Ima oko njega da se pešači poprilično ali nije mi bilo teško. Muvajući se tuda spazismo u masi sveta i Krokijev šeširčić,po dogovoru kod ''zagrebačke krivine'' ...stigao je još u ponoć,imao je sreće sa stopiranjem ali mi se žali da se od Zagreba do Grobnika dovezao kamionom punim CocaCole. Vozač ga nutkao usput a on iz pristojnosti nije hteo da ga odbije pa je popio nekoliko flašica...grozno piće,neće ga više u životu okusiti.. Da popravimo situaciju i sredimo utiske popismo pivo... Letele su nam oči ''kao po zejtinu'' obojici...on je bio zaljubljenik u drumske krstarice tipa HD i slično a mene interesuju druge vrste motocikla. A toga svega na Grobniku ima u ogromnom broju.Ne zna čovek šta bi pre pogledao...

Ujutru je osvanuo lep dan a gazdarica nam je napravila po sendvič i kafu jer je doručak uključen u cenu spavanja. Srknuli smo kafu na brzinu i požurili na Grobnik. Do Rijeke nije daleko a od Rijeke do motodroma treba malo pripaziti.Za vikend kad se održava VN Jugoslavije saobraćaj poprima drugačiju dimenziju zbog velikog broja motociklista koji tuda cirkulišu ceo dan i noć... Nisu svi trezni smem sa sigurnošću da tvrdim a ogroman broj njih počinje da umišlja da je najbrži,posebno na delu puta sa četiri trake koji vodi do Grobnika.. Zato ja tuda vozim malo opreznije i pažljivo pratim situaciju u retrovizoru.Skoro svaki put kad sam bio tamo desio se po neki udes a jedne sam prilike video izgoreli motocikl smaknut u kraj,vozač kažu nije preživeo. Kad smo prošli kroz kapiju motodroma Rijeka skrenuo sam desno i parkirao se na mestu koje mi se učinilo pogodnim. Pogodnim da nađem kasnije svog MZ-a jer je svud okolo nepregledna šuma motocikla. I nepregledna masa sveta,tu su i prikolice za prodaju hamburgera,piva,kafe,sokova,sladoleda... tezge gde se prodaju kojekakva motorna ulja,svećice,kozmetika itd... Šta da radim sa suvozačicom?Njoj će verujem, biti dosadno ali malo edukacije neće joj biti na odmet... Staza je napravljena 1978-e godine za rekordno kratko vreme jer je bilo uslovljeno-ako se ne napravi staza na vreme neće se voziti VN Jugoslavije. (Na staroj stazi u Opatiji iz bezbedonosnih razloga više se nisu mogle održavati trke...) Dugačka je 4200 metara sa 18 krivina i 15 pravaca,na najširem mestu široka je punih 17 metara. Na stazi se vozi ''levi krug'',tj.vozi se suprotno okretanju kazaljki na satu. Obišao sam je peške celu celcijatu i to ne jednom.Par puta sam na Grobnik dolazio već u Četvrtak da gledam treninge... Vreme na toj livadi ume da bude vrlo ćudljivo,često se desi da posle jakog Sunca dune hladan vetar i ospe kiša ili obrnuto. Za gledanje trke možda je najbolje popeti se na neko od brda kojima je staza okružena sa dve strane. Vozile su se tada klase,80,125,250 i 500 ccm.Klasa od 50 ccm je ukinuta(zamenjena sa 80ccm) koju godinu ranije a u njoj je Zdravko Matulja bio prvak Evrope sa Tomosom. Trening Malenoj baš i nije zanimljiv ali nije joj se imalo kud,strpljivo je slušala moje monologe o brzinama i motociklima... Motocikli od 250 ccm na mene su uvek ostavljali najači utisak. Te mašine imaju neprevaziđen zvuk,malo su manji i lakši od 500 ccm a po prosečnim brzinama ne mnogo sporiji... Vozači naravno daju sve od sebe.Na motociklima nije tada bilo elektronike za kontrolu proklizavanja ni kompjutera koji optimiziraju rad mašine itd.

Stali smo kod kapije motodroma Rijeka.Malena skidajući kacigu mi objašnjava da se ''sva ukiselila,sve na njoj je mokro,oseća se odvratno i prljavo i neophodno joj je potrebno kupatilo. Neću valjda da je smestim u tesan i mokar šator na livadu gde pasu krave i gde nema pristojnog WC-a,pa gde će ona da piški? Neće valjda pored drveta kako to upravo radi jedan pijani bradati verovatno švaba,kako ga samo nije sramota pred tolikim svetom,...gle,vidi mu se ona stvar...'', Suvozačica u sekundi rasprši moje planove o kampovanju... Slegoh ramenima gledajući u naše saputnike-Žao mi je momci ali vidite i sami...rado bih kampovao ali devojka ima svoje argumente,moramo potražiti komforniji smeštaj. Bilo mi je zadovoljstvo da se vozim u društvu sa vama ovih par stotina kilometara... Oni mi saučesnički i sa razumevanjem klimnuše glavama ,srdačno se pozdravismo i oni prođoše kroz kapiju. Zapamtio sam da je njihov MZ imao napred nestandardnu gumu 3.50x18...fini neki mlađi ljudi...Vozačevu adresu sam zapisao na nekoj ceduljici koju sam naravno izgubio. Ja i Malena uzjahasmo ponovo i povezoh dalje.Nisam imao nameru da tražim smeštaj u Rijeci pa smo kroz grad samo prošli. Od Rijeke do Opatije nije daleko-desetak kilometara a na prilazu Opatiji put vodi pored mora,pamtim ga po lepom drvoredu i hladovini. Sa desne strane puta ima veliki broj kuća na kojima piše ''sobe za izdavanje'' pa skrenuh pred jednu takvu kuću ali gazda kad ču da tražim prenoćište za tri dana veli da je sve puno i da nema mesta... Pred sledećom kućom slična priča,ima mesta ali samo na 7 dana ili više.Možda kad vide mokrog motociklistu nemaju želju da prime takvog gosta? Pade mi na pamet druga ideja. Kuća sa terasom okružena zelenilom mi se jako dopala ali sam u nju poslao Malenu koja se vratila sa smeškom-ima mesta i možemo ostati 3 dana. Gazda mi pokaza gde mogu da rasprostem šator da se suši i gde da parkiram motocikl,gazdarica nas ponudi da jedemo. Posle skromnog obroka popili smo kafu,istuširali se i rešili da prilegnemo jer je Malenu stigao umor. @darmar Hvala na ispravci,Gornje Jelenje je naziv vrlo zgodan da se permutuje u ''jelenju goru''

Upitah jednog meštanina koji čeka autobus-Šta je ovo pobogu,lije ko iz kabla,dokle će? On mi objasni da je ''sad baš kišni period a tad pada kiša i po desetak dana''.Kupjak je najkišovitije mesto u celoj SFRJ. Još mi reče da kad ugledam tablu Jelenja Gora tu ću ugledati i suv put ispred sebe a možda i osetiti miris mora... Saznanje da do Rijeke nije više daleko osokolilo je naše saputnike.Gledam ispred sebe kako MZ-e hitro i brzo savlađuje nimalo naivne krivine. Kod table Jelenja Gora zaista prestade kiša,kao da smo prešli nevidljivu crtu. Spuštamo se putem koji nas vodi na cilj,miris mora je sve intezivniji.Postade toplije a naša odeća poče da se puši od isparenja. Niz podugačke nizbrdice može se ponegde voziti i sa ugašenim motociklom... Konačno ugledasmo Grobničko polje šareno od motocikla i šatora ... Poprište za mene najznačajnijeg događaja u državi nalazi se kraj puta kojim upravo dolazimo... Skupiće se tu u Nedelju na dan trke svih 100.000 ljudi i verovatno 50.000 motocikla. Osim domaćih ljubitelja moto trka doći će i Nemci,Italijani,Austrijanci,Francuzi... Svi noviteti moto industrije moći će tu da se vide,retki i stari primerci motocikla,razne prerade i ''budževine''... Na stazi će odmeriti snage najbolji vozači na svetu. Nije takvog spektakla bilo nigde više u celoj SFRJ... I vredelo je doći koliko god bilo daleko. Čuo se urlik nekih mašina,trening je u toku...naježi me i obradova taj zvuk,nigde ga na drugom mestu ne bih ni mogao čuti. Zaboravio sam u trenu koliko smo pokisli usput,ništa više nije bilo važno...To što ću dva dana provesti na toj livadi činilo me je neizmerno srećnim... Godinu dana sam čekao na to...

Od Zagreba do Karlovca je pedesetak kilometara auto puta.To je prvi ''pravi'' auto-put u bivšoj nam državi koji je pravljen mislim 1970-e godine kad je drug Broz trebalo da dođe u Karlovac voleli su zlobnici da kažu,ne naglas doduše... U stvarnosti je auto put pravljen iz drugih razloga.Smatralo se tada da bi u slučaju agresije na SFRJ neprijatelj udario baš tim pravcem od Mađarske granice preko Zagreba i Karlovca do Jadranskog mora. Tu je Jugoslavija bila ''najtanja'' a neprijatelj bi svakako pokušao da je razdvoji na dva dela.Zaključak se nametao sam-neprijatelj bi dakle bila vojska tzv.''varšavskog pakta'' na čelu sa SSSR-om. Tako je u Karlovcu bio stacioniran ogroman broj vojnika,tenkovska brigada,kasarne...jednom rečju-grad vojske koja bi u slučaju rata mogla brzo da se prebaci na Sever baš tim i u tu svrhu izgrađenim putem. Pedesetak kilometara auto puta smo prešli brzo ali od Karlovca do Delnica i Rijeke je druga priča. Put vodi kroz brdovit predeo gde sam Sunce retko kad video.Uvek je nebo tamno ili sivo od oblaka a kiša pada vrlo često Ali takav potop kao tad nisam video ni pre ni posle toga.Imao sam osećaj da vozim kroz potok. Kažu da u tim krajevima jedino i odlično uspeva krompir... Planinski krivudavi put MZ lako savlađuje,brže od njegovih mogućnosti i ne može da se vozi. Osim što je mokro poprilična je i gužva na putu,ima dosta kamiona koji usporavaju saobraćaj i stvaraju kolone. Nismo stajali nigde izuzimajući kratku pauzu za cigaretu,želeo sam samo da što brže prođemo kroz tu provalu oblaka. Kod Kupjaka smo stali pod jedno natkriveno autobusko stajalište.Voda se cedila sa nas a ja sam imao utisak da su mi džepovi puni olova. Malena je mokra ko miš,naši saputnici takođe...