Ni meni ovo bas nije jasno ali nije ni bitnp,vazno da se cita... Jao, jao, kakav FAIL! Naravno da nije Jadransko.. moja greška, sorry svima Na jadransko smo izašli kasnije, kod Venecije

Ima nekoliko vrsta prevoza po Veneciji i svi su, naravno, po vodi. Gondole, Water Taxi i slično, a najjetiniji i najkorišteniji je neka njihova alternativa za autobus. U pitanju su plovila specijalne namene za prevoz ljudi. "Autobuske stanice" su barže u vodi odmah do obale koje u isto vreme služe kao čekaonica: Interesantno je što kada brod pristaje, neretko poprilično jako udari u baržu i sve se baš jako zaljulja! Stvarno šašav doživljaj A brodovi, prepuni turista! Na svu sreću, uspeli smo da ugrabimo dva mesta za sedenje A bogami je bilo krcato.... Zaputili smo se prema Trgu Sv. Marka kao najpoznatijem delu Venecije. Do tamo, brod vozi nekih 20-tak minuta i staje kod svake bele kuće Evo par slika kako to izgleda do Trga: Čamcima se prevozi i dostavlja sve moguća roba: A mi nastavljamo dalje prema Trgu... Napokon stižemo do Trga, a tu počinje i deo sa tezgama na kojima se prodaje sve i svašta. U glavnom razne sjajne i šarene đinđuve, na koje se žene po imenu Gordana lepe ko svrake i ne mogu im odoleti. Arakise, zvuči ti ovo nešto poznato, jel'? Sam Trg je apsolutno fantastičan! Mogu samo da zamislim kako je izgledao u vreme kada je sagrađen, sa tadašnjim stanovnicima Venecije koji se šetaju po njemu... A šta li ovde da kupim?? Iako je opšte poznato da je na Trgu Sv. Marka dranje od cena po lokalima, a i dalje pod utiskom onog gladnog bankomata, sedamo u baštu jednog od lokala da popijemo kafu. Ma šta kafu, ima i da doručkujemo! Sad smo došli u Veneciju i ko zna kad opet. Pa neka košta šta košta.... A bogami su nas odrali. To malo ničega na stolu je bilo nekih 60-tak evra! Hehe, ko me terao? Plan je bio da ostatak dana provedemo u šetanju do autobuske stanice odakle smo i krenuli i gde nam je motor. Krenuli smo polako... Skoro u svakoj radnji, na svakoj tezgi ima da se kupi nešto izrađeno od poznatog Murano stakla. No, baš sam se iznenadio kada sam video da prave i GITARE?! A ima i baš ekscentričnih turista ...

Sledeće jutro smo ustali sa namerom da obiđemo Đenovu i zatim nastavimo dalje. Fotoaparat je bio Gogino zaduženje, nemam pojma šta mu se desilo i zašto nemamo ni jednu fotografiju, sve do Venecije Ništa bitno se na putu do Venecije nije desilo, a slika nemam da bih pokazao kuda smo prolazili. Mogu samo toliko da vam kažem da su i ovde predeli prelepi i da je bilo pravo uživanje voziti. Hmmm.... nije se ništa desilo? Nije đavola.... na pola puta smo baš POŠTENO pokisli! Sve ovo vreme nas je kiša obilazila, ili smo je mi spretno izbegavali. Međutim, od jednom, kao da se nebo otvorilo i odmah smo stali da Goga obuče kišno odelo. Ja sam na sebi imao Revit odelo sa kišnom postavom, računao sam da mi je to dovoljno. I bogami, bilo je dovoljno. Ne žalim ni dinara koje sam ga platio. Dobrih 2 sata smo vozili po prilično jakoj kiši, ali sam ostao potpuno suv!! Čak ni spoljašnji sloj odela se nije nešto preterano napio vodom, a ubrzo zatim se i osušio. Ni čizme mi nisu propustile.... Oh, miline!! U Veneciji sam bio ranije (poslom) u februaru ove godine, tako da sam već znao da prenoćište ne treba tražiti direktno u Veneciji, već u Mestre, par kilometara dalje. Razlika u ceni noćenja je baš velika. A i ne može se motorom po Veneciji, jeli... Ime hotela u kom smo odseli sam na žalost zaboravio, iako pokušavam već par minuta da se prisetim. Valjda ovo što ne spavam celu noć dok pišem ovaj putopis utiče na sive ćelije i izaziva "krečanu".... a možda sam i samo omatorio? Kako god, hotel je bio sasvim OK i spavali smo ovde 2 noći. Stigli smo negde predveče, ceo sledeći dan smo planirali da provedemo u Veneciji kao našoj najbitnijoj turističkoj destinaciji tokom ovog putovanja, te da sledeće jutro krenemo dalje. Ujutro nas je u Veneciji dočekao fantastičan, sunčan dan! Već sledeće jutro je bilo takvo da "padaće - neće padati", ali smo mi imali super sreću i vreme kakvo se za obilazak Venecije može samo poželeti! Turista, k'o mrava... i mi, u mravinjaku Došli smo motorom od Mestre do autobuske stanice u Veneciji i tu ostavili motor. Hteo sam da parkiram na besplatnom parkingu za motore, ali tu jednostavno nije bilo mesta. A i inače se ovde lokalci vrlo loše ponašaju prema tuđim motorima, nabacanim na gomilu. Bez pardona ih pomeraju, vuku, preparkiravaju.... Nije mi palo na pamet da rizikujem, pa sam izabrao plaćeni parking. Neka, vala, tih 15 eura koliko košta dnevna karta Do Venecije sam ostao bez gotovine, tako da smo tražili neki bankomat da izvadimo nešto para da imamo "za po Veneciji". Našao sam prvi bankomat, ubacio karticu, ukucao PIN, ukucao koliko para mi treba i .... PRETRNUO. Bankomat je jednostavno BLOKIRAO i ekran mu je pobeleo. E pa vala i ja sam pobeleo! Evo me u sred Venecije, bez gotovine, sve pare su mi na jednoj jedinoj kartici koju je gladna beštija POJELA .... Ni hotel nisam platio.... Auuuuuuuuu... Stiskam ja sve dugmiće redom na bankomatu, ali bukvalno ništa se dešava... oooo prokletstvo!!! Zapalio sam cigaretu da ne odlepim totalno i razmišljam: A ŠTA SAD? ... prošlo je tako par trenutaka agonije, kad se na ekranu bankomata pojavi poruka: ERROR PROCESSING YOUR REQUEST! Retry or Cancel? Pritisnuh "Cancel", stoka mi ispljunu karticu koju sam isčupao iz onog ležišta za kartice sa glasnim "MRŠ" i veeeelikim olakšanjem!!! Dobro je, idemo da tražimo drugi bankomat Nađosmo sledeći, ubacim karticu, upišem PIN i koliko mi para treba, kad on meni "Greška prilikom komunikacije sa Vašom bankom"!! Auh... pa OK, ima tu odmah pored još jedan bankomat u sklopu iste banke. Probam tamo, kad ono ista greška! Tu već počinje OPET 'ladan znoj da me obliva.... pa nije mi valjda ona prva beštija oštetila karticu?!?!??!?! Šetamo se dalje do sledeće banke koja ima bankomat, no taj mi se nešto ne sviđa - izgleda kao da je star 100 godina i baš mi je delovao "gladan". Ovaj će mi pojesti karticu 100%! Dolazimo tako do kraja mola i banaka nema više. Ostale su u centru Venecije a da bih stigao tamo mogu bez para samo peške da idem... Pa ništa, da oprobamo sreću! Ubacim karticu i starudija mi najnormalnije izbroji pare i vrati karticu Pa... izgled zna nekada i da prevari Napokon, sa parama u džepu, avantura po Veneciji može da počne!

Odjednom, naiđosmo na kolonu. Vrrrrlo dugačku kolonu.... Prednost motora u odnosu na automobile je i ovde došla do izražaja, te smo obišli kompletnu kolonu u kojoj je čekalo sigurno jedno 30-tak vozila Ispred kolone, i rampa i semafor. Upaljeno crveno svetlo... Ispostavilo se da je ovo ulaz u poduži tunel sa samo jednom saobraćajnom trakom i da se vozila propuštaju naizmenično, a postoji i displej koji prikazuje koliko još vremena treba čekati: Tunel je BAŠ dugačak A mi na izlasku iz tunela nastavljamo dalje: Ovde već glad počinje polako da me gadno mori, pa stajemo da ručamo u mestu Savona. Davno sam jeo bolju ribu, iako sam poslednje 3 godine života proveo na obali okeana. Valjda sam bio mnogo gladan... Prvi put posle dužeg vremena, obala Jadranskog mora!!! Put do Đenove smo nastavili pored same obale... Magare nas je verno služilo čak i ovako napakovano: I tako, polako i opušteno, stižemo u Đenovu. E sad je trebalo pronaći i smeštaj.... U prvom hotelu u koji smo ušli su nam ponudili samo dve jednokrevetne sobe, što smo, naravno glatko odbili. U sledećem, hotel "Rex", smo imali više sreće i imali su slobodnu sobu sa francuskim ležajem. Hotel je OK, imaju privatan zatvoren parking, sobe su lepe.... međutim sveopšti utisak je totalno pokvario nepismeni recepcionar koji niti priča engleski, niti izgleda kao civilizovano biće Nešto je mumlao sebi u bradu, čak ne ni na italijanskom ... neverovatan lik! Da me nije bilo sramota, tačno bih ga slikao za ovaj putopis No, kako god, umorni, znojavi i ponovo gladni, uzeli smo sobu, istuširali i sišli da tražimo neki restoran. Odmah u blizini hotela, video sam jedan baš uzak prolaz, poprilično neugledan sa tablom "PIZZA CITY" i stepenicama koje vode negde gore. Žena nije bila oduševljena idejom da se popnemo, pa smo nastavili dalje. Naravno, ne poznajući grad produžili smo pravo i hodali nekih 5-6 minuta i kako nismo našli ni jedan restoran, rešili smo da se vratimo do Pizza City-ja i oprobamo sreću. Ispostavilo se da je odluka bila odlična. Đenova je prepuna turista, međutim ovo je lokal gde turisti baš nešto i ne zalaze. Pravi "lokalni" bircuz i picerija sa predivnom baštom. Hrana se naručuje tako što se uđe unutra i naruči šta se već želi. Dobije se mali bedž sa brojem i kada je hrana gotova, kuvar se prodernja iz kuhinje vičući koji broj može da dođe po svoju narudžbu! Mi smo naručili jednu "veliku sa svačim" za koju je rečeno da je dovoljno za 2-3 osobe. Bogami, jedva smo je pojeli! Od pića smo tražili Coca Colu i dobili smo je u staklenoj flaši od litar, sa dve čaše. Prava izvorna, italijanska picerija! Ako se ikada nađete u Đenovi, OBAVEZNO je posetite! Cene su više nego pristupačne. Večerali smo i otišli da spavamo. Sutra valja krenuti dalje

Put nas je na kraju dana odveo do mesta Larche, gde smo i prenoćili u najlepšem planinarskom domu koji sam do sada posetio. Slikao sam privezak, kako bih znao gde smo bili A mesto je zaista jedinstveno: Planinarski dom je smešten u fantastičnom krajoliku: Nastavili smo put prema Đenovi, a prizori koji su se pružali pred nama oduzimaju dah i fotografije ih ni probližno ne mogu dočarati: Malo dalje smo naišli na izvor, gde smo (opet) stali na puš-pauzu A postoji i sto sa klupama, idealan za opružiti noge I stižemo u Italiju! Italija naravno ništa ne zaostaje po lepotama u odnosu na Francusku: a i putevi su uživanje prelaziti ih na 2 točka: Videli smo i lepe kamene kuće, najverovatnije vrlo stare, ali renovirane: Neke se upravo sređuju: A mi, nastavljamo dalje.... Stigli smo do nekog gradića u Italiji kome na žalost nisam zapamtio ime, a GPS nas je uveo u sam centar: Međutim, u OpenStreet mapama nije bilo upisano da je sam centar pretvoren u pešačku zonu i da ne možemo dalje: Iskobeljali smo se nakako iz gradića i nastavili dalje:

Lepota ovog putovanje pre svega leži u činjenici da smo bili potpuno slobodni da menjamo rutu "u letu", kako god nam je to odgovaralo u datom momentu. Bio je važan samo cilj, Subotica, a kojim putem ćemo stići do tamo, potpuno ne nevažno. Prvobitna ruta je bila da idemo preko švajcarskih alpa, pa u Italiju, no vremenska prognoza za ovaj deo planete uopšte nije bila blagonaklona. Nikada nisam vozio po švajcarskim alpima i samo sam balio gledajući predivne slike, no sigurno nam ne bi predstavljalo uživanje voziti tamo po kišurini. Sa druge strane, prognoza ukoliko idemo dalje ka jugu je bila više nego obećavajuća, te je tako i pala odluka - idemo za Đenovu! Iako nismo dokačili švajcarske Alpe, ni francuski nisu za podcenjivanje! Naprotiv! Ovde su prizori zaista nestvarno lepi! Evo par fotografija: Vozeći dalje, naleteli smo na "čopor" paraglajderista, koji su uživali u prelepom vremenu:

U Grenoblu smo se smestili u "Royal Hotel". Nismo insistirali ni na kakvom nepotrebnom luksuzu ni ovde, tako da su 3 zvezdice bile više nego dovoljne. Odličan mali hotelčić, sve preporuke! Sreo sam i drugara zbog kojeg smo se i zaputili put Grenobla proveli smo divno veče. Ujutro smo otišli da potražimo neki foto aparat i popili smo pivce na trgu Dok smo mi kupovali aparat, žene su odlučile da odu kod frizera! Mislim, žene... šta reći? Prvo nije bila oduševljena što želim da isprobam aparat: Ali sam je posle uhvatio nespremnu I posle frizera, nova frizura..... Grenoble se nalazi u kotlini, okružen planinama, a na vrhu jedne planine postoji stara tvrđava do koje vozi žičara. Plan je bio da se ujutro provozamo žičarom i posetimo tvrđavu odakle se pruža fantastičan pogled na ceo Grenoble. Na žalost, ovo je izostalo jer se vreme baš kvarilo, tako da smo radije nastavili dalje. Imam jedino jednu fotku iz centra Grenobla:

Jutro... ustajemo i uz kafu čačkam po telefonu, birajući rutu kojom ćemo ići dalje. Uz motor sam dobio i navigaciju, no u pitanju je prastari Garmin StreetPilot III koji ima samo mape Velike Britanije. Ima kabel sa samo serijskim portom koji ja na laptopu, naravno nemam... Ni to nije problem, već činjenica da su moja iskustva sa Garminom nula, a nešto mi se nisu plaćale karte Zato je kao GPS lepo služio telefon sa iGO navigacijom i besplatnim mapama cele Evrope Jeste lepo služio, od Engleske, pa sve do ovog momenta. Krenemo mi, vozimo se do blizu izlaska iz grada i odjednom primetim da ruta koju telefon pokazuje nema blage veze sa ulicama koje su ispred mene. ŠKK, pomislih ja i zaustavih motor.... Kad ono, telefon se totalno ukočio! Smrzao!! Restartujem ja telefon, ponovo učitam iGO i vidi, sve radi... Pa dobro, malo se uglupeo, šta sad.... Krenemo dalje i posle kratkog vremena, telefon se OPET smrzao!!! Eeee, tu sam se već iznervirao! Auuuh... pa ne valja ovo, neću valjda sad još i navigaciju morati kupovati?!?! Gume, DHL, sve gomila neplaniranih troškova... Siđemo sa motora, opet restartujem telefon, sada već vidno iznerviran. Nakon ponovnog učitavanja, radi iGO jedno minut-dva i opet se smrzne. No, nije se ceo telefon zapravo smrzao, već je iGO toliko zabagovao da je ukočio ceo telefon. Problem je, dakle, sam iGO. Super, i ŠTA SAD?!?! Kako za Afriku ne postoje iGO mape, za "po Africi" sam koristio besplatni Navigator sa OpenStreet mapama. Imam instaliran Navigator ali NEMAM MAPE! Imam samo Afriku! Skidati sve mape sada preko 3G ili koristiti Google Maps je ravno ubistvu! Aaaaaaaaaa... E tu me je žena spasila Predložila je da se vratimo do motela u kom smo odseli prethodnu noć i za koji imamo wifi password. Ispred motela imaju malu terasu, naručili smo kafu i tu sam ja lepo downloadovao mape Francuske, Italije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Srbije! Potrajalo je nekih sat vremena, no uspelo je. Navigator nas je sa ovim mapama (skoro) perfektno vodio dalje.... Lepo i natenane, stigosmo i do Grenobla.... Tu napokon kupujemo fotoaparat, pa će biti i nekih slika...

Krenuli smo lagano ka jugu i prvobitni plan je bio da idemo do Liona. Međutim, čuo sam se sa kolegom iz Nemačke koji je igrom slučaja išao da poseti brata u Grenoble, baš tada. Pogledao sam na mapi i Grenoble je udaljen tek nekih stotinjak km od Liona. Lion sigurno jeste lep, ali ćemo njega posetiti neki sledeći put Dakle, pravac Grenoble! Od Pariza do Grenoblea ima nekih 600km i to je definitivno velika kilometraža da se pređe u danu za nas dvoje napakovanih. Uz sve to, ama baš nikuda ne žurimo Vozili smo se koliko smo mogli i negde na pola puta smo stigli do mesta Autum. Predivan mali gradić, međutim fotki ovog dela puta i samog gradića, nema. Fotoaparat smo kupili tek u Grenoblu, tako da će slika biti kasnije u izobilju Kaže navigacija da ima nekih hotela/motela i krenusmo u potragu za mestom gde ćemo spavati. Prvi hotel, kulturno izgleda, ušli smo da tražimo sobu. Recepcioner nas je odmerio od glave do pete onako u moto opremi i biće da mu se nismo svideli. Zašto - pojma nemam. A baš ne izgledamo kriminogeno, moja žena pogotovo Pita majstor, da li imamo rezervaciju. Pa nemamo.... plan je bio da idemo bez plana, pa spavamo gde se već zadesimo. Uvek ima NEKA slobodna soba. Pa da, ali ne u ovom hotelu! "Puni smo", odgovara neprijatni recepcioner, uz zlurad i kiseo osmeh. Pih, pa ko te j.be, prijatelju, ima još hotela, tako bar kaže navigacija Tek par metara dalje nalazimo neki motel gde ima soba, aaaaaaaali! Kupatilo nije u sobi, već je negde pored. Pa dobro, ja volim da spavam i u šatoru pa da se okupam u obližnjem potoku, ni to nije problem. Pogledao sam u ženu koja je samo klimnula glavom i rekla "ma dobro će nam biti", vidno umorna i željna kreveta Čak mi se svidela i cena od svega 37 evra. Bez doručka, naravno, ali ni to nije problem. Na kraju se ispostavilo da uopšte nije loše mesto, a da ni nedostatak kupatila nije neki problem... U sobi naime postoji ograđen deo gde se nalazi WC i umivaonik, ali ne i tuš. Bilo je vala mesta i to da stave, a zašto nisu, niko ne zna. Posebna prostorija sa tušem se nalazi par vrata dalje. Spremismo se za tuširanje, kad ono CVRC! Vrata zaključana, a iz "tušaone" se čuju neki glasovi i kikotanje. Šušti voda... dakle neko je već okupirao milu nam prostoriju. Onako posle celog dana u moto opremi, stvaaaarno nam je falio tuš pre kafe i večere, tako da smo odlučili da sačekamo. Pa, bogami, načekali smo se! Napokon su ispod tuša izašli mladić i devojka, ne znajući da neko čeka ispred vrata, tako da baš i nisu žurili Tuširanje, večera i pravac u udoban krevet. Ujutro je valjalo krenuti prema Grenoblu....

Dakle, storija nastavlja iz Pariza.... Ustali smo oko 7 ujutro, ja poprilično nenaspavan, ali dobro je... u očekivanju nastavka puta, ovaj put sa gospođom iza sebe, valjda je adrenalin odradio svoje i zaista nisam osećao neki umor. Valjalo je prvo rešiti problematičnu "višak" torbu sa stvarima. Čekao sam 8:00, jer mi je rečeno da ćemo tada saznati broj telefona vozača i adresu gde bi kombi trebao biti. Negde oko 8:30, dobijam od Svetca preko Skype jedan nemački i jedan srpski broj i zovem, ali na žalost niko se ne javlja na nemački. Zovem srpski broj, kad ono neispravan broj. Fali jedna cifra. Uhhh, zašto ništa ne može da ide kako je planirano?!? .. Pokušavam da dobijem još 3-4 puta onaj nemački broj i zvoni on, ali avaj - niko se ne javlja. Valjda mu je bilo čudno što ga zove neko sa afričkog broja? Dobijam i adresu gde bi kombi trebao biti, no takve adrese u navigaciji jednostavno NEMA! Divota. Dakle, nemamo pojma ni ko je vozač, a ni gde treba ići. Tu sad već malo i gđa kreće da paniči, jer vreme prolazi... Vremenska prognoza nam ne ide na ruku i trebalo bi što pre krenuti put juga i pobeći od kiše koja se sprema u Parizu. Donosimo odluku da odemo do najbliže poslovnice DHL-a i predamo torbu. "Pa neće to biti skupo", mislim ja i još jednom, u neznanju, grešim Sedamo na motor, nalazimo DHL, ulazim unutra, merimo torbu, a ona 16kg. Cena, prava sitnica. Bolje da se ni ne prisećam cifre koja mi je rečena, došlo mi je da torbu bacim u prvi kontejner jer sve stvari koje su bile upakovane, zajedno sa torbom, nisu vredele toliko. Žmureći sam dao kreditnu karticu, pa "nek' ide život". Ovo mi je prvi redovan godišnji odmor u životu. Makar kofere nisam kupio, tešim se ja Izađoh iz zgrade DHL-a i reših da zapalim cigaretu pre nego se vratimo do hotela, kad zvoni mi telefon. ZOVE VOZAČ KOMBIJA! Eeeeeeeee, zakasnio si, prijatelju... Zahvalih mu se i rekoh da me ne čeka.... Vratili smo se do hotela, spakovali što smo imali i NEKAKO napakovali na motor. Bio sam poprilično zabrinut za plastični nosač na AT koji drži top case, ali je sve do Subotice na sreću - izdržao! Vreme se sve više kvari, oblači se i sprema se kiša.... vreme je da krenemo dalje...

Nisam zaboravio na putopis. Dužan sam svima izvinjenje koji ste čekali Jednostavno, tokom puta ili nije bilo pristojne internet konekcije, ili smo bili apsolutno i totalno umorni, pa se eto, nije pisalo Upravo pripremam, smanjujem slike i uploadujem ih na server, pa ću nastaviti pisanje...

E tek sad, posle svih ovih slika vas sve mrzim :D

Znam da ste nestrpljivi, samo da se javim da je sve OK. Vremena manjka opasno, a negde i interneta

Za potpun doživljaj Pariza dan-dva nisu ništa. Potrebno je minimalno bar nedelju dana! Pored Luvra i mnogih ostalih mesta smo samo prošli, ali nigde nismo ulazili. Nije da je preterano skupo, već su gužve bukvalno nesnosne. Za penjanje na Ajfelov toranj ili ulazak u katedralu se čeka satima! Par puta sam opsovao nebrojene japanske turiste u sebi, da bih koji trenutak kasnije shvatio da sam i sam u Parizu - turista! Elem, povratak u hotel je nosio nova iznenađenja... Kakav danak neiskustvu, kad putuješ sa ženom koja ti se kasnije priključuje... Ja sam stvari sa motora poskidao kada sam stigao, kada je ona stigla samo smo ubacili i njene stvari u sobu i sve to nije delovalo uopšte preterano mnogo. Sve do momenta pakovanja..... Motor sam kupio sa top case-om i to je OK. Bočne kofere nisam hteo kupovati, jer me čekaju novi alu koferi u Beogradu. Stoga sam se pravio pametan i kupio sam platnene bočne torbe, kao "biće nam dovoljno". Leto je - majice kratkih rukava, gaće i čarape zauzimaju malo mesta. Pa da, kako da ne! Bilo bi nefer da svu krivicu svalim na gospođu, tako da ću ovde napisati da i ja snosim deo odgovornosti. Moram, jer ako pročita putopis, obro sam bostan! Međutim, ne znam zašto žene moraju da ponesu ceo garderober..... Usput se nose i neki mali poklončići iz Afrike za neke drage ljude, malo ovoga, malo onoga.... sve je to sitno, ali kada se stavi na kamaru, bude solidna gomila! Sve u svemu, došli smo do zaključka da male platnene torbe jednostavno ne vrše posao za ovo putovanje i da moramo da nađemo alternativu. Kad je bal, neka se i princeza poj.be - KUPUJEMO KOFERE! Prvo sam pregledao oglase u potrazi za polovnim koferima. Na motoru imam Givi/Kappa Monokey nosače i bio sam ubeđen da ću kofere lako naći. Opet greška... Pre svega, francuski ne znam ni da opsujem, a meštani u glavnom ne govore neki engleski. OK, može to malo rukama, malo nogamai dovoljno je da se naruči klopa ili piće. No, kod telefonske komunikacije ovo gubi svaki smisao. Isto tako i prilikom pregledanja malih oglasa. OK, Google Translate mi je danas bio ubedljivo najbolji prijatelj, ali bez uspeha. Našao sam jedino jednu polovnu Yamahu sa koferima koji bi mi odgovarali, međutim ne prodaje čovek odvojeno... PIH! OK, aj'mo onda NOVE kofere da kupimo, pa šta sad, prodaćemo ih ispod cene u Srbiji posle puta... Nisam mogao da verujem da u celom Parizu NEMA niti jedan par Monokey kofera na lageru!!!!!! Bili smo u više radnji i ima svega, ali kad spomenem bočne kofere, prodavci se odmah maše za katalog. Ima da naručiš šta god, stiže za 3-5 dana. Eeeeeeee, pa, prijatelji moji, nemam ja vremena da provedem 5 dana u Parizu. Daleko je Subotica, a u planu je mnogo kilometara i mnogo lepih mesta.... Vratili smo se u hotel danas predveče vidno razočarani i začuđeni kako kofera jednostavno - NEMA! ... Pa dobro, šta je tu je, ostaje nam da ipak značajno redukujemo količinu stvari koje ćemo nositi, tako da smo izdvojili jednu oveću torbu sa stvarima koje nam starno neće biti neophodne u toku puta. Jedna od alternativa je bio DHL do drugara u Mađarskoj, pa posle da se to pokupi. Ali, bar tračak sreće nas je pogledao Javio se Svetac kako igrom slučaja ima solomonsko rešenje! Naš zajednički prijatelj Burger (tu je, na forumu ) ima transportnu firmu i njegov kombi sasvim slučajno baš sutra ujutro treba da je u Parizu! E sad, čekam jutro da dobijem adresu gde će biti i telefon vozača, pa da predamo torbu Toliko za sada, odem da spavam, sutra je novi dan i krećemo prema Lionu, pa dokle nam guzice izdrže i onda stajemo da spavamo... Nastaviće se...

Odvozili smo se (kao po jajima) do hotela, ima nekih 30-tak km kroz NEVIĐENU gužvu! Ovde u Parizu je motor prevozno sredstvo koje je apsolutno superiorno u odnosu na četvorotočkaše Provlačenje kroz kolonu je ovde sasvim normalna stvar, tako da sam samo kopirao šta rade ostali motoristi... Beogradske gužve i način vožnje je super blag i kulturan u poređenju sa ovim ovde! No, iskustvo po BG gužvama mi je ovde svakako više nego dobro došlo! Malo se gospođa "štrecala" na zadnjem sedištu, ali u glavnom ćuti kada žmuri u toku vožnje Bilo je par nezgodnih proklizavanja po mokrom asfaltu - ne preterano opasnih, ali u svakom slučaju neugodnih, te je pala odluka da potražimo nove gume, pre nastavka putovanja. Vozio sam ja i sa mnogo gorim gumama u životu, naravno, ali sada baš nije situacija za nepotrebno rizikovanje. Hteo sam kupiti Anakee 3, međutim u celom parizu NEMA PREDNJE GUME?!? Prvo sam proverio online i našao sam samo zadnju. Nađem i servis za montažu, rekoh oni sigurno imaju... Odem do servisa i NEMA. Momak je gledao po lager listi, ali uzalud. Preporučio mi je Bridgestone, što sam i ispazario. Nova guma je ipak, nova guma, kako god! Servis je milina jedna, dođeš, izabereš gume, ostaviš ključeve i ODEŠ. Vratiš se kasnije, a ono gume montirane, motor opran, lanac podmazan... U servisu se radi i zamena ulja i sitnije popravke, montaže raznih nosača i slično... Par guma sa montažom - 300 EUR, tako da i ta milina ima svoju cenu... Ostatak jučerašnjeg i deo današnjeg dana smo proveli vozikajući se po Parizu. Ajfelov toranj je, naravno, bio nezaobilazna destinacija: Notre Dame katedrala: I triumfalna kapija: Pogled na "korzo", od kapije:

U Francuskoj me je dočekalo sunce i predivno vreme! Poželeo sam da tako ostane narednih 10-12 dana koliko planiram da ovaj put traje, no naravno da mi želja nije uslišena... Kako god, valjalo je stići do Pariza, opet lokalnim putevima. I francuska sela su lepa krave na sve strane pasu, ogromni pašnjaci... stvarno predivno. Da ne pušim, valjda ne bi ni bilo slika dok se vozim sam tako da evo opet koja slika sa puš pauze: Stigoh do Pariza i nađoh hotel/motel, šta li je, koji su mi preporučili. Relativno u centru, a nije klanje sa cenom. Soba je 45EUR, bez obzira da li boravi jedna ili dve osobe. Taman, prvu noć boravim sam, a sutra stiže i gospođa pravo iz Afrike! Pogled sa prozora uveče izgleda ovako: Ujutro sam ustao u 5, da na miru popijem kafu i stignem do aerodroma. Otvorim prozor, kad ono... PADA KIŠA! AAAaarrrggghh!! Mrzim kišu! Prerano je počela, pa nismo još redovno ni krenuli! ... Proverim na internetu, a ono let kasni 3 sata! Odlično, taman da se probudim ko čovek, a i da prokleta kiša stane.... Kada sam krenuo, nije više padala, ali je asfalt bio dobrano mokar. Na motoru su bile Mitas gume, nove u trenutku kupovine motora, jeli. A to je bilo davno Džaba dobra šara i šta ti ja znam šta, kada je em guma matora, em je to Mitas.... Hvala Zlaji koji mi je skrenuo pažnju da pripazim. Malo je reći da sam se zaprepastio koliko se kližu kod test kočenja!!! Bukvalno kao po ledu! Ostatak puta do aerodroma i nazad sam vozio kao da vozim motokultivator, a ne motor... užas jedan! Kako god, stigoh do aerodroma, kad avion u međuvremenu rešio da još malo zakasni.. pa ništa, vremena bar sada imam Sletela gospođa, na moje veliko oduševljenje!!! Iz torbe se vadi oprema, pravac do prvog toaleta da se obuku moto pantalone, a ostatak može i napolju....

Bilo je IZUZETNO nezgodno voziti levom stranom... ali baš nezgodno. Stao sam na benzinskoj pumpi da dolijem gorivo i ispušim cigaru i naravno da sam se prilikom uključenja u saobraćaj totalno zaboravio i zajahao DESNU stranu puta! Sve sreća, auto koji mi je dolazio u susret je usporio i blicao kao lud... shvatio sam šta sam uradio, digao ruku u znak izvinjenja i prešao na "ispravnu" stranu puta Sve do izlaska iz UK sam sebi ponavljao "vozi levom stranom, LEVOM STRANOM"... Sva sreća, nisam ponovio grešku. Na navigaciji sam inače isključio autoputeve, tako da me je GPS lepo vodio nekim vrlo slabo prometnim, lokalnim putićima. Ovoga planiram da se držim za vreme celog putovanja. Nije mi sada cilj samo stići od tačke A do tačke B, već da se nešto i vidi... Engleska sela su predivna! Stao sam samo jednom na puš pazu i na žalost nemam mnogo slika ove deonice, mada obećajem mnogo fotki kasnije Za prelazak kanala ima nekoliko opcija, a ja sam se odlučio za Euro Tunnel. Ajde da vidimo kako je to putovati motorom i vozom u isto vreme Prelazak je papreno skup, odrali su me za 86 britanskih funti! No, mogao sam i plivati, tako da u redu je... Nešto jeftinija solucija bi bila da sam išao trajektom ali to traje li traje, a ovako sam za pola sata bio u Francuskoj! Po silasku sa voza, znakova mali milion sa obaveštenjem VOZITE DESNOM STRANOM!!! Pa, meni je odgovaralo! I tako, stigoh u Francusku....

Evo posle dužeg vremena napokon i od mene neki putopis Put je zapravo tek počeo u trenutku pisanja ovog teksta. Trenutno sedim u Parizu u hotelu, žena legla da spava, a mene prsti zasvrbeli pa mi se tipka da vam što pre svima dočaram kako je Planiramo da posetimo mnogo mesta, ko će sve to popamtiti... Ovako iz dana u dan, pokušaću da dopunjujem ovaj putopis u zavisnosti od internet pristupa usput. Ukratko, šta se dešavalo pre samog puta... Kupio sam AT u Londonu prošle godine i plan je bio da je prebacim u Sierra Leone gde radim sa suprugom već treću godinu. Od toga sam odustao, a motor je valjalo sad već skloniti iz garaže kod drugara... Ja imam mađarsko državljanstvo, pa mogu da putujem u UK, no žena ima samo srpsko i naravno, nema vizu... a UK, jeli, nije u Šengenu! Pih... Epohalna ideja je bila da ja svoj godišnji odmor započnem par dana pre žene, te da odletim za London, pokupim motor i odvozam do Pariza, gde kupim ženu. A onda, lagaaaano, dalje prema Subotici - bez ikakve žurbe. Prvi put u životu su mi se poklopile kockice da mogu da vozim neku dužu turu, a da prokleti novac nije baš toliki problem. OK, nikada ga nema previše, ali za ovo putovanje će ga biti Putešestvije počinje iz mesta Haywards Heath, južno od Londona. Motor je stajao skoro godinu dana, a drugar kod koga je bio nije vičan motorima... Naravno akumulator je crkao, te je morao da se kupi novi. Valjalo je promenuti ulje i filtere Kako nemam poverenja u reglere koji nisu iz Joškine radionice, dodao sam bar mali voltmetar, da mogu da vidim voltažu punjenja u vožnji: Ne vidi se najbolje na slici, ali lepo pokazuje 12.6V! Mislio sam da je to - to i da je sam spreman za pokret! Naravno, vreme će pokazati da sam bio potpuno u krivu, ali Bože moj... I tako, vreme je bilo za polazak iz UK!

Bice vas preko 50??? A breeee... sad cu da se ubijem sto necu biti tamo Ali nista zato, Ruska, vozimo se vikend kasnije Ako ima kos ko da je sprecen da vozi na zakazani datum, ja cu biti tamo nedelju dana kasnije, pa mozemo zajedno da se vozimo

Alal' vera, momci Lepo, lepo... Ruska, racunaj da ovu turu izvozamo nedelju dana kasnije Ja na zalost ne mogu da stignem za taj vikend kada se organizuje.

1 cilindar i 800 kubika... Lepo ce te prodrmati

Pa u najskorije vreme nece biti, pravih voznji, mozda po koja slicica sa kratke voznje po okolini. Pocela je kisna sezona, a ovde kada pada onda BAS pada. Bukvalno kao iz kabla No bice, obecajem

Uslovna kazna, bez trajnog oduzimanja dovole??? Ne bi ti to vratilo nogu, druze, ali ovako ce jos mnogo ljudi ostati bez nekog dela tela. Ili glave... Nasi sudovi su cudo. Nevidjeno. Svaka tebi cast prijatelju kada si ovako hladne glave!!

Bice jos slika Ma ovde je apsolutna milina za voznju motora! Cim izadjem iz dvorista, a ono offroad. Ali bukvalno!

Oh, YEAH! Aficki offroad - neprocenjivo!