predlog za malu korekciju ali mnogo lepu vožnju: Jajce - Bihać - Plitvice- Senj - Starigrad (Paklenica) - Karlobag - Senj - Rijeka - Plomin - Pazin - Umag ceš ti doci? ekipa? meni je sam susret vec dosadan ali da se ode negdje na nešto ( Motovun, Livade i sl ) to bi. Ne znam još, ali mogli bi se dogovoriti da vozimo malo po divnoj Istri...

Mnogo informacija u malo rečenica. Hvala Kesha! Znaći, vredi ići ali samo u slučaju da nema kiše.

Postoji opcija, da se informacija o brzini uzima iz menjača, što snižava cenu za cca 70€. Uređaj je u oba slučja isti, samo što se razlikuje izvor informacije o brzini (GPS ili menjač). Treba istači jednostavnost montaže u kombinaciji sa GPS koji se stavi ispod sedišta i tamo prima signal. U slučaju, da signala nema (tunel, uske i visoke klisure, kanjoni) uređaj prelazi na rezervni mod, što znači da režim podmazivanja nije više "broj kapi (impulsa) na pređeni kilometar" nego "broj kapi u minuti". Čim se GPS signal pojavi, uređaj Pro-Oiler vraća se na osnovni princip podmazivanja. U režimu rada "broj kapi na pređeni kilometar" svo vreme lanac je optimalno podmazivan, bez obzira na brzinu. Za jednu kap kako je vidimo očima, potrebno je 20-30 impulsa. Ulje je motorno, ono što ga sipamo u karter (15-50). Za vreme stajanja na mestu, podmazivać ne dozira ulje.

predlog za malu korekciju ali mnogo lepu vožnju: Jajce - Bihać - Plitvice- Senj - Starigrad (Paklenica) - Karlobag - Senj - Rijeka - Plomin - Pazin - Umag

Lepo, bravo...!

Opet sam ... srećno! Da li je to zahlađenje temporalno ili mora da se pripremiš na polarne uslove?

Super, molim te za komentar Engleza...

Za kraj nešto malo utisaka o KTM, vožnji, Englezima, Škotima. Motor: KTM Super Adventure, ne samo da je ispunio oćekivanja, nego je oduševio svim svojim karakteristikama. Vožnja je bila udobna, upravljanje neproblematično. Opterečen sa cca 350 kilograma (znači celokupna težina bila je preko pola tone) u vožnji bio je lagan i agilan. Pod tolikim opterećenje dolazio je do izražaja agregat od 160 KS koji omogućava ubrzavanje i preticanje u svim okolnostima. Vozm na gumama Conti Trail Attack 2 i mogu samo da ih pohvalim. Izdržale su vožnju do Škotske i povratak u Ljubljanu, sa njima sam vozio još dve Jadranke (cca 1500 km). Grip je izuzetno dobar u suvom kao i po kiši. Uprkos nešto dinamičnoj vožnji nije bilo proklizavanja u krivinama ili prilikom kočenja. Trenutno na KTM-u je treći komplet istih guma. Komoditet putovanja povećavao je podmazicač lanca Pro-Oiler. Lanac nisam dirao, samo sam proveravao nivo ulja u bočici. Količina ulja u bočici (cca 2 dl) bila je dovoljna za ceo put (8.000+ km). KTM sada ima 24.000 km, a lanac je kao nov. Nije još potrebno zatezanje, zadnji točak je u istoj poziciji u kojoj je došao iz fabrike. Na putovanju mi je mnogo značila podrška forumaša BJB. Javljali smo se kad god je to bilo moguće. Primali smo dobre želje i osećali se kao da vozimo u grupi forumaša. Negde pod kraj putovanja primili smo poruku forumaša Mr.ZOKI: “Ja samo kratko da se javim pošto ste donekle na mom terenu da vam poželim dosta sunca i odličan provod! a u slučaju da vam treba bilo kakva pomoć moj tel: xxxxxxxxxxxxxxxx Ako budete dolazili južno uvek ste dobrodošli ja sam u Bournemouth, jug engleske . Sve najbolje! Zoran” Tako nešto ćovek ne doživi svaki dan… Zorane, hvala ti na poruci i ponudi za pomoć , nismo bili u prilici da se sretnemo, valjda će biti prilika još… Vožnja Vožnja levom stranom nije nešto čega bi se trebalo plašiti. U početku treba biti nešto više koncentrisan, pogotovo prilikom uključivanja u promet na lokalnim putevima (na primer iz parkinga). Navika lako skrene na pogrešnu stranu. Prvi dan, dva, sve je bilo bez problema. Kasnije kada se samopouzdanje povećava fokusiranje »u levo« polako popušta, desi se tu i tamo mala greška ali iskustvo brzo koriguje situaciju. Englezi Englezi su posebna priča. Nadam se da smo mi bili loše sreće jer smo dolazili u kontakt sa dosadnim ljudima lošeg raspoloženja. Ako je većina onakvih kakve smo viđali mi, nemam baš neku veliku želju za komunikacijom u budućnosti. Bajkeri su tu izuzetak, osim one budale u Canterbury-ju. Znači Englezi mi deluju, da je njihov konzervativizam toliko jak da ne mogu podnosti ništa što nije u okvirima njihovih strogih pravila (bilo čega). Eva jedan slučaj: na regionalnim putevima je kružni tok veoma čest način regulacije saobraćaja. Englezi su malo spori prilikom uključivanja u krožni tok št označi da ne krenu dok nema »nigdje nikoga«. Ja primenjujem dinamičan način što znači da se uključujem u krožni tok bez nepotrebnog zaustavljanja ali opet tako da niko ne treba da koći zbog toga. E taj način oni ne prihvačaju. Često je bilo svirke i blendanja tamo daleko pozadi, bez ikakvog smisla. Jednom sam uleteo na šofera kombija koji je bio baš besan. Stajali smo na crvenom semaforu kada on dojuri, otvara prozor i viče psovke kao zadnji debil. To se ponovilo još dva tri puta i on nikako da se smiri. Rekao sam Diani da ga slika da imamo njegov broj za slućaj da incident pređe granicu »miroljubne komunikacije«. Nakon toga otvorio sam gas i epizoda bila je završena. Drugi slučaj: u želji da nas vozači automobila vide, imam upaljena dodatna svetla. To je uznemiravalo mnoge, znao samo po tome što je nakon preticanja light show bio čest »pozdrav« uz tucanjem prsta u (njihovu) glavu. Čak se desilo jednom dok smo čekali zeleno svetlo na semaforu, da čovek izađe iz auta priđe i na dosta bezobrazan način objasni kako mu moja svetla blješte u retrovizoru i odmah da ugasim ista. Ali dobro, bar se pokazalo da je primetio KTM… Bilo je još sličnih situacija... Škoti O Škotima samo dobro! Škoti su potpuna suprotnost Engleza. Otvoreni, dobre volje, uvek spremni za pomoć… Nemam ni jedno loše iskustvo i mogu samo da preporućim druženje sa njima. Humor ih prati na svakom koraku i prihvaćaju ga otvoreno. Ostao mi je u sećanju napis na tabli u nekom pabu: »Free beer tomorrow«. Mnogo duhovito. Englezi slabo dolaze u Škotsku, mnogo njih čak nikada u životu iako je Škotska od juga Engleske udaljena samo jedan dan opuštene vožnje. Ne mogu reći da propuštaju nešto u životu jer Englezi itako Škote ne shvaćaju kamo li prihvaćaju…

Sila prirode: Fotografije su iz kraja avgusta 2003, snimljene u zaljevu ispred Izole u povratku sa regate u Trstu. Predstavljaju udar tramuntane. Trebalo je pokupiti jedra da ih vetar jačine od 8-9 bofora ne bi pocepao Bilo je havarija... Za sat, dva opet divno vedro nebo... tako je to kada udari tramuntana

Hvala Mostarac, isto važi i za tebe!

Mokl, zašto ti devojke okreću leđa... mora da si ih razočarao nečim

Stiglo proljećeeeeee

Verovatno je taj, Sjaak Lucassen, Nizozemac

Super, pedantno, sada znaš tvoj KLE u dušu... neka ti dobro služi! Jedan predlog, da bude perfekcija potpuna: premaži gumene štitnike amortizera glicerinom ili nečim sličnim, izgledaće motor kao iz salona

Alp, hvala za podsetnik, predivno! Nisam siguran da bi mogao sa mojom mašinom da pređem tvoju rutu. Gledajući program HU u Kolašinu, samo je jedna tura hard enduro, ostale izgledaju lakše.

znaći biće druženje članova kluba 60+

Do 18 avgusta cena je 5€ niža. Nego, ja planiram doći, ali bi ipak voleo da ćujem, kako je izgledao skup u 2015. Ako je neko bio tamo, molim nekoliko utisaka (kvalitet organizacije, predavanja, vožnje...) ONLINE REGISTRATION PRICING FOR FULL PASSES Includes admission to all presentations Thursday, Friday and Saturday, Tech Clinics and demonstrations and Saturday barbecue. Register Online & Pay before: Event Price Aug 18 €20 (saves €5) AT THE EVENT PRICING (APPLIES AFTER AUG 18) Pay Cash on Arrival Full Pass (Thursday through Sunday)..... €25 Weekend Pass (Friday through Sunday) .... 20€ DAY PASSES Thursday only ...10€ Friday only ........10€ Saturday only (barbecue included) ... 15€

u onoj vulkanizerskoj ranji najviše me impresionirao roštilj...

Baš je Amer sreo Anđela u vidu Zokija! Zoki, javi šta ste odlučili pa da zajednica BJB krene u potragu za delovima, drugim bajkom... pa Amer neka vidi šta znači naša solidarnost.

Znači to je bio putopis koji je napisala moja supruga Diana. Moj prevod je na ponekim mestima osiromašio originalan tekst što je posledica nekih izraza, specifičnih za slovenki jezik. To se desilo prvenstveno na mestima gde je pisala o njenom »očajnom« raspoloženju u »onom« momentu. Sad kad ona pogleda unazad, sve je lepše, muke su zaboravljene, planiraju se nove vanture… Sa Jožetom i Mirjam krenuli smo prema Londonu. Pošto smo imali rezervaciju trajekta, vreme nam nije dopuštalo neko intenzivno razgledanje Londona. Uz to počela je kiša, ispočetka lagana ali se pretvorila u odron oblaka. Nije bilo druge nego da vozimo prema Doveru. U svakoj sličnoj situaciji stali bi na nekoj benzinskoj pumpi i sačekali da prođe nevreme. Ali u tom momentu to nije bila opcija. U Dover smo stigli mokri ko miševi. Srećom tamo je kiša prestala, počelo je grejati sunce. Do isplovljavanja trajekta imali smo dva sata i za to vreme smo osušili odela i zamezili zamo usred parkinga. Izgledalo je pomalo ciganski ali nema veze. U Calaisu rastali smo se. Jože i Mirjam su krenuli prema severu da obiđu Brisel, ja sam krenuo u pravcu Ljubljane. Spavao sam dva puta, prvu noć malo dalje od Calaisa (trajekt je stigao u Calais negde oko 21h, padala je kiša, potražio sam nočenje što pre sam mogao). Soba u hotelu je bila uska, nije bilo mesta za nameštaj pa su ga jednostavno nacrtali na zid. Dugu noć sam spavao negde u okolini Baden-Badena. Imao sam u planu, da se provozam kroz Schvarzwald, ali je vreme bilo loše, kišica pa sunce pa opet kiša… Odlučio sam da idem najbržim (auto)putem kući. Vožnja preko Nemačke bila je zamorna, konstantno kolone, spore ili čak stojeće. Nije mi preostalo drugo nego da se gužvam između dve kolone. U 95% automobilisti su stvarali razmak da bi mogao proći po sredini a bilo je i takvih koji nikako da me puste dalje. Nekoliko puta provukao sam se »za dlaku«, dva puta »nije prošlo gladko«. Sve što sam čuo je bila vika iz ta dva auta... Neko vreme posle povratka kući strepio sam da mi ne stigne neka kazna, ipak bi one žrtve mogle zapisati moj registarski broj. Do sada nije stiglo ništa, valjda je šok bio prevelik. Nije mi navika da nešto tako radim ali u onom momentu odlučio sam da ne stanem, pošto me je iznerviralo ponašanje tih (inače) malobrojnih pojedinaca.

13.8.2015 četvrtak Ujutru brzo spakujemo šator i sve ostale stvari, doručkujemo i po oblačnom jutru krenemo prema aerodromu Stansted. U 10 stignemo tamo, avion poleće u 12.55. Pavle, Jože i Mirjam odlaze prema Londonu. Ja sam u full moto opremi, sa rukom punom bolova, lutam po aerodromu i čekam na bording. Kacigu sam okačila preko ramena, u drugoj ruci mi je jakna. Vručina je užasna. Za utehu kupim si parfem i čekam, čekam… umorna. Konačno se zgužvam na usko sedište aviona, jedva sedim u moto opremi, ne mogu se nasloniti uopšte. Let je bio turbulentan. U Ljubljanu sletimo u vručinu od 30 stepeni. Dočekala me je ćerka Sara i srećom donela »civilno odelo«. Dakle, tu se moje putovanje završilo. Kao sažetak mogu da kažem da je bilo lepo, interesantno i pre svega mnooogo naporno. Izgleda da je za mene kombinacija motor + šator suviše naporna, nemam kondicije… Pavle je fenomenalan (e ovo teško prevodim ali ako hoću da se pridržavam originalnog Dianinog teksta, moram), nikada ne stenje, ogromno izdrži, svima nama je podizao moral i raspoloženje. Bez njega bi ja već davno odustala… Mogu mirno da tvrdim da je najbolji bajker ever. (taj deo prevoda teško mi je pošao za rukom ) bye, bye

12.8.2015 sreda Spavala sam iznenađujuće dobro, verovatno zbog antihistaminika. Ujutru nas probudi sunce in na kraju krajeva sve »ono« od juće uopšte ne izgleda tako strašno. Idemo na doručak… bljak… pasulj iz konzerve u nokom crvenom sosu, šnit popečene slanine, pola kobasice, mekane… i jaje na oko. Pojedem jaje drugo ne mogu. Ajmo što pre odavde! Ruka je i dalje otečena naš "hotel", da ga u životu ne vidim više... Krećemo prema Cambridge-u. Opet pičimo po autoputu da bi što pre stigli tamo. U Cambridgeu potražimo kamping podignemo šatore i u civilu krećemo da razgledamo čuveni univerzitetski grad. Simpatičan gazda kampinga pomaže nam oko smeštaja Cambridge je izuzetno lep grad, kolidž do kolidža, svi u lepim starim zgradama. Oseća se neka pozitivna energija… Prošetali smo gradom i nakon toga otišli (po prvi put) u restoran Robin Hood u blizini kampa da većeramo. To je moja zadnja noć, sutra imam let iz Londona za Ljubljanu.

11.8.2015 - utorak Iako umorna, nisam spavala ni minut. Bilo je (za mene) mnogoooo hladno, dosta ispod 10 stepeni. Opet ista prića, uvućeš se u vreću, toplo ti je i brzo se oznojiš. Ako otvoriš vreću, hladno ti je zbog znoja. Opet se uviješ u vreću i ako hoćeš malo da se okreneš, imaš osećaj da si zamotan kao mumija. Gledam u vis, u taj poliester iznad glave i slušam, kako »neko« hrće. Pavle noćas spava na dušeku koji pušta vazduh i svako tolko dopumpava… Boli me ruka od ujeda one pčele, imam osećaj kao da će da pukne, počeli su mi se puštati plihovi, sve zajedno se pretvara u veliku crvenu mrlju… ta pčelica baš je bila otrovna. Do vraga ovakvo putovanje! Trebala bi da spavam i da odmorim od vožnje po ceo dan. Mislim, da ovakvu variantu putovanja više neću koristiti, samo se maltretiram i gnjavim Pavleta. Ako usporedim naše putovanje Škotskom ispred 4 godine lako mogu reći, da je bilo daleko udobnike. OK, bilo je problema sa mojim stomakom ali sve ostalo super. Polako mi se skuplja umor, dobro da se putovanje približava kraju. E morala sam malo da se izjadam, noću ako ne mogu da spavam, sve je tamno, počev od misli, raspoloženja… Ujutru je sve lepše, samo mi je krivo što nisam mogla da spavam i da odmorim. Ustajem sva izlomljena i pakovanje jovo na novo. Polako slažem stvari, ne mogu mnogo da pomažem zbog ruke koja je sve veća i veća. Doručkujemo palentu sa slaninom i napustimo predivan St Andrews. Usput u apoteci kupim antihistaminik i kremu protiv upale. Vozimo se u pravcu juga, uz obalu mora. Mestanca su lepo sređena, svako ima lučicu i pešćanu plažu. Povremeno pravimo pauzu. Naš sledeči silj je North Berwich. Tamo smo bili onomad i mnogo nam se svidelo. Na plaži je ogroman broj ljudi, deca se igraju u pesku i skaču u ledeno hladno more. Nama je hladno a oni mališani očito neznaju šta je to hladnoća. Idemo na vruću čokoladu u nekakav centar za proučavanje morskih ptica. Vruča čokolada baš prija… Ostrvo Bass izgleda kao pokriveno snegom. To su hiljade galebova tamo gnijezde Vozimo dalje, ovaj put po autoputu, naša je želja stići što južnije. Užasna je vožnja zbog vožnje… stanemo dva, tri puta, kafa, čaj, pivo… i dalje… Uzela sam več 4 tablete protiv alergije, ruka izgleda baš čudno. Umor + tablete, samo što nisam zaspala tu pozadi. Pavle i Jože na GPS-u traže B&B. Gas dalje… Jao, vozimo se kroz neke industrijske predele, vazduh smrdi od zagađenosti. GPS nas vodi baš u centar te industrije. Da je po mome, okrenula bi u suprotnom pravcu i potražila bi neko lepo selo i tamo tražila noćenje… ništa od toga. Zaustavimo se u nekom odvratnom industrijskom gradu, ispred nekog »kao« hotela. Uđem onutra i u nos mi udari neprijatan miris vlage, miris nečeg starog…, miris nekog jeftinog sredstva za dezinfekciju ili nešto slično. Ima slobodnih soba, ali ja neču tu da spavam. U tom smrdljivom gradu postoji još jedan B&B, idemo tamo, ali uopšte ne ulazimo. Izgleda još gore od onog hotela. Više bi volela da se vozim celu noć nego da spavam tu, žao mi je svaki funt da platim za tako nešto. Ipak većina odlući da noćimo u »hotelu«. Nemam šta, nemoćna sam, izgubila sam zadnje veselje do Engleske, više nisam ni gladna. Hoću odmah u krevet, da što pre prođe sve ovo. Samo se nadam da ću moći da zaspem. Da, da, naljutila sam se, idu mi suze, osećam se nemoćnom, imam pravo da se žalim. Tu je kao u filmu užasa i strave. Pavle me ubeđuje, da je bolje da odmorimo tu nego da tražimo neko drugo mesto za noćenje i šta bi bilo da ne nađemo slobodno mesto… OK, ostajemo. Nekako skupljam hrabrost da legnem u taj krevet. Vidi se da posteljina nije sveža a još ne neke svetlo-braon boje tako da izgleda baš gadjivo. Tvrdoglavo insistiram da neću da jedem ništa iako sam pre 15 minuta bila gladna kao vuk. Ni slučajno neću piđamu, sa sebe skidam samo moto odelo, ništa drugo i polako ulazim u taj odvratni krevet. Užassss… Motori su ipod prozora, barem to...

10.8.2015 - ponedeljak Tekom noći dušek mi je polako puštao vazduh, ujutru mi je do poda falio santimetar, počela sam osečati hladnoću. Napolju je padala lagana kišica, brrrr. Srećom šator smo podigli uz »letnju kuhinju«, ispod krova. Baš konfortno! Pavle je spremio kafu i naseckao slaninu. Na dorućak smo pozvali simpatičnog biciklistu iz Londona. Oduševio se slaninom i zasekom (ne znam kako da prevedem to, ali u pitanju je smesa masti i čvaraka – mnogo kalorično i ukusno). Pričali smo dosta, prvenstveno o biciklizmu i motociklizmu. Ispostavilo se, da je upoznao Ewana McGregora kada se spremao za »Long Way Down«. Posle doručka opet pakovanje i krećemo dalje, kišica je prestala ali oblaci u našem pravcu ne nagoveštavaju ništa dobro. Odlućimo da vozimo direktno u St Andrews. Jadan KTM, jadan Pavle... Ovu dvojicu Gold wing-aša pretekli smo u tren oka. Kasnije u Doveru dok smo čekali na trajekt, sreli smo se opet. Nisu mogli da shvate kako uopšte možemo da (tako brzo) vozimo ovako opterećeni... Sviđa mi se ovo upozorenje, bravo upravljači cesta Kiša na vidiku Tokom vožnje kiša je krenula žestoko. Osećam se kao da nas neko poliva kofom, pokušavam zaštititi fotoaparat da bi uslikala taj odron oblaka. Dva puta smo stajali i čekali da prođe pljusak... Prvi put stali smo u Glencoe parku, nekakvom turističkom centru. Čim smo na toplom, vraća se dobra volja. Kako mi stoji škotski šešir? Druga pauza - Pub. E to je još bolje od onog visitors centra, biće kafa, čaj, za neke pivo... Motori kisnu, nama je toplo... Citat iz moje najomilijene knjige iz djetinstva neka škotska mudrost... Treba krenuti dalje, pljusak je popustio Hladnoća mi polako stiže »do kostiju« i loše raspoloženje je tu… Zaustavimo se šoping centru Tesco, pavle je tamo kupio hleb, pivo i vino (??). Mirjam i ja kupile smo vrući čips kako bi se barem malo zagrejale. Gutam taj krompir, dobro mi je u onom m omentu, kasnije mi se javila žgaravica, eto mi kazna … U međuvremenu kiša je prestala, super! Za pet minuta naša fenomenalna odela (Atlantis 4) su se osušila. Vozimo se po suncu i brzo stižemo u St Andrews. Turisti su navalili na taj čuveni grad, koji je poznat po tome, da su tamo izmislili golf. Na brzaka pogledamo staru razrušenu katedralu i krenemo da potražimo kamping. Još po suncu podižemo šatore. Pavle i Jože spremili su večeru… meni se polako javlja umor, jedva pišem dnevnik, oči mi se sklapaju. Pranje zuba i diretissimo u toplu vreću… km, ona pčela mora da mi je pustila jak otrov, ruka mi je otečena jako. Najskupoceniji deo prtljaga...

evo procitao sam upravo sada i ja to uzimam zdravo za gotovo, samo na vrijeme datum polaska i cca vrijeme kada ste u Rijeci jer eto kako je Nemo rekao i ja sam za to da se nađemo u Rijeci. U tom slučaju mogli bi se naći u Rijeci i zajedno voziti do Mileta... tebi ko da je Njegoš neki rod. kada cemo magistralu? jesi znao da su pocele prijave za Iron man, Pula 2016. https://hr-hr.facebook.com/ironmanpula/ Mile, sve dogovoreno, samo nam fale Saša i Žarić... Luka je uhvatio rok za prijave sa popustom 15 minuta pre isteka ... znači vidimo se i tada