Vidiš onaj espresso aparat na slici? Da znaš tek koliko vam je to potrebno na svakom putu

Ne bih da ti ohrabrujem suprugu ali... Obavezna oprema na službenim putovanjima.

To je ova situacija. Za nauk sam i ostavio u snimku.

Nisam imao takvih problema. Dešavalo mi se možda 15ak puta da ne upali iz prve, ali je svaki put palio na drugo stiskanje. Takođe se mi se desilo 2 puta nakon dužeg stajanja da sporije vergla (logično) i da neće da ubaci u brzinu kada se upali. Pustim ga minut da se dopuni, ugasim - upalim i sve je ok.

Ja sam na staroj kacigi koristio ovakav. Baš od ovog prodavca. Ne mogu da kažem da odaje utisak kvaliteta, ali je radio - nije se odlepljivao niti je bilo nekih problema: Gopro nosac za kacigu lepljivi - KupujemProdajem WWW.KUPUJEMPRODAJEM.COM Novo Jos dosta dodatne opreme za gopro i druge akcione kamere dji insta360 moye denver SJ Licno preuzimanje Novi Sad Zrenjanin Kikinda I sada mi stoji u garaži, ali bi trebalo zameniti lepljivu traku. Ako ti odgovara - daću ti ga. Ili ako samo hoćeš da vidiš kako izgleda pre nego što poručiš - slobodno.

Saznao Fredi Merkjuri da boluje od side, pa krene da traži lek. Čuje da u Nepalu na vrhovima Himalaja živi starac koji ima lek za sve bolesti. Zaputi se Fredi kod njega, uspe da ga nađe, a ovaj ga pita od čega boluje? Kaže, ćale, bolujem od side. A šta je to sida? To je bolest koju imamo mi pederi. A šta su to pederi sinko? Pa to smo mi muškarci koji volimo da se krkamo međusobno u dupe. Znam sinko tačno šta ti treba! Smućka mu starac neke pomade i objasni mu kako da primenjuje. Vrati se Fredi kući, krene da se maže i dobije majku svih proliva. Deset dana ne može da ustane sa klonje. Kada se malo oporavio, vrati se kod starca i pita ga – šta si mi bre ono dao ćale? Ja ti tražio lek za sidu, a od ovoga što si mi dao sam se prosrao, ne mogu da se saberem. Kaže ćale – e to ti je sine da vidiš čemu dupe služi. Ovaj nasumični uvod će dobiti smisao do kraja priče... valjda. Od prvog septembra napokon kreće godišnji odmor! Prvih 10ak dana idemo na more, a po povratku sam planirao da idem par dana negde da se provozam. Ukoliko vreme bude dozvoljavalo idem na Karpate, a ako bude padala kiša – naći ću nešto drugo. Druga nedelja odmora je počela ozbiljnim stomačnim problemima u Turskoj. Žena je zbog istih par dana ranije zaglavila u bolnici, a ja sam uspeo da preguram „na nogama“. Tabloidi iz nekog razloga trovanje u turskoj zovu sultanova osveta. Zvuči zajebano, ali nigde nije pojašnjeno za šta mi se tačno sveti... nabijem ga na kurac. Svakako mi je pokvario odmor i doprineo da se, uz tonu posla koju sam odrađivao iz hotela, vratim kući solidno iscrpljen. Ne znam kako je kod vas ali ja imam neku tradiciju da se pred kraj letovanja popičkam sa ženom. Ne znam ni kako ni zašto, ali nekako se letovanje uvek završi svađom. U noć sa srede na četvrtak smo se vratili posvađani, u četvrtak je burazerovoj ćerkici rođendan – u petak idem da se odmorim napokon malo. U putopisu sa službenog puta sam se delimično posvetio planiranju dužeg putovanja i zaključio kako generalno planovi služe samo da bi imao šta da menjam usput. Sada nisam planirao ništa. Pod time podrazumevam bukvalno – ništa. Do petka ujutru nisam znao ni gde ću ići, ni kojim putem, ni gde ću spavati... Budim se oko 5:30, oblačim se, gledam prognozu – nad Rumunijom pljušti, i neće biti ništa bolje narednih dana pa krećem na jug. Usled nedelje koja je bila takva kakva je, na ovaj put krećem potpuno prazan. Bez trunke uzbuđenja ili radosti. Kao da sam krenuo na službeni put do Novog Sada a ne na solidnu avanturu. Da stvar bude još gora, prethodnih dana sam bio na diklofenima, pa čak ne osećam ni standardni bol u leđima. Faktički sam na auto-pilotu. Ali kako to obično biva, viša sila je tu da se postara da praznina ne potraje. Prvo me je iz Beograda ispratila ozbiljna magla put ibarske magistrale, a onda na ibarskoj, koju naravno znam napamet, u jednoj solidno brzoj krivini nalećem na blato. Mislim da mi je ovo bila jedna od ozbiljnijih situacija na motoru. Sasvim dovoljno ozbiljna da me razdrma i povrati fokus. Da može da priča, nebo bi me verovatno pitalo jel’ si i sada prazan? Ne pamtim kada sam zadnji put vozio južnije od Zlatibora pa odlučujem da napravim pauzu na Zlatarskom jezeru. Pogled na jezero je prelep, pogled na parking pun smeća je tužan. A ja se nerviram što moram češće da pravim pauze zbog tromboze. Poprilično sam siguran da sam zadnji put u Crnoj Gori bio 2004. godine. Tada smo radili neki projekat u Pljevaljskoj banci, a taj momenat je bitan i zato što je u povratku krenuo da me boli skočni zglob. Prvi znaci artritisa koji će me potpuno obogaljiti narednih meseci i ostaviti trajne posledice. Igrom slučaja sada opet idem na prelaz Jabuka pa na Pljevlju. Moram priznati da sam pod nekim drugim utiscima koje sam nosio zaboravio koliko je Crna Gora lepa. Ulazim na Durmitorski prsten i vozim severni, zapadni i južni krak. I od petka pokušavam da definišem zašto mi je Durmitor ostavio toliki utisak, ali ne mogu. Valjda zbog divljine i dobrim delom netaknute prirode kao i različitih pejzaža na severu i jugu... Ili zbog nečeg drugog. U svakom slučaju sam na Durmitoru pravio nekoliko pauza pa se obilazak odužio na skoro 3 sata. Nastavljam magistralom ka Nikšiću i odlučujem da prespavam u Igalu. To mi je najzapadnija tačka pa neću ujutru gubiti suvišno vreme. Nalazim smeštaj sa pogledom na more, odgovaram na nagomilane mejlove, večeram i gasim se. Sutra sledi jadran. Ovo je otprilike mapa prvog dana Google Maps WWW.GOOGLE.COM Budim se oko pola 6 i lagano se pakujem, trudeći se da ne probudim sve goste u smeštaju. Ovako je izgledalo jutro U duhu ovog putovanja nemam predstavu gde ću završiti danas. Voleo bih da stignem do Senja pa da se vratim nazad do Karlobaga ili Starigrada kako bih opet prištedeo malo ujutru, ali nemam pojma da li ću uspeti. Krećem i faktički odmah stižem na granični prelaz. U prošlogodišnjem putu na Jadran sam pokušavao da dočaram osećaj koji mi budi, pa tu ne bih imao šta da dodam. Nažalost gužva je malo veća nego prošle godine, pošto sezona i dalje traje, ali policije nema nigde. Pre nekih 10ak godina sam čitao tekst koji mi je tada delovao kao zajebancija (mada mislim da je i napisan bio u tom kontekstu) kako Hrvati planiraju da dignu most preko Bosne kako bi osigurali povezanost Dubrovačko-neretvanske županije sa ostakom države. Tadašnja zajebancija je pre nekoliko godina prerasla u Pelješki most. Inače Hrvati pre mnogih mostova imaju odmorišta da se napravi pauza i uživa u pogledu. Prerano mi je za pauzu ali uživam u impresivnoj građevini i razmišljam zašto nisu napravili pun profil auto puta. Nedugo zatim izbijam na more kod Ploča što me dovodi na deonicu koju sam vozio prošle godine. Nemam ništa novo da napišem osim da predložim svakome ko ima mogućnost bar jednom godišnje da se provoza jadranom. Deluje terapeutski. Razlika u odnosu na prošlu godinu je što sada nisam izašao na auto put kod Šibenika već nastavljam magistralom pa se mimoilazim sa kolegama sa foruma kod Pakoštana. Uskoro sledi najlepša deonica za vožnju – Starigrad – Karlobag – Senj. I dalje mi je deonica od Starigrada do Karlobaga lepša za vožnju, ali uživam i u nastavku sve do vidikovca desetak kilometara pre Senja gde stajem da napravim pauzu. Odatle se okrećem za (što bi rekao Đole Đogani) 360 stepeni i nastavljam sa uživanjem u drugom smeru. U jednom momentu me sustiže momak na GSXR-u, pa odlučujem da mu se pridružim. Baš smo se lepo vozili skoro pola sata, posle stali, upoznali se i popričali. Ispunio sam prvobitni plan – vratio sam se do Starigrada. Sutra put kuće, a ni to nemam pojma kuda ću. Nalazim opet smeštaj sa pogledom na more, večeram i gasim se. Ovo je mapa drugog dana: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Jutro me dočekuje kišom, pa malo odlažem polazak. Krećem tek oko 8. Moj novi drugar, gorepomenuti Mate sa GSXR-om, mi je rekao da je i put od Gračca do Knina sjajan za vožnju. Verujem mu pa odlučujem da mi to bude putanja. Nažalost putevi su mokri i prohladni pa vozim polako, ali zaista jesu dobri i idu kroz prelepu prirodu. Ono što kvari uživanje su ožiljci koje nose faktički sva mesta kroz koja sam prošao danas. Cela naselja su pusta dok srušene kuće, zarasle u travu, podsećaju da je tu neko nekada bio srećan. Valjda zato što sam vozio lagano sam malo više razmišljao o tužnim sudbinama tih ljudi. Prolazim Knin odakle me put vodi ka Sinju pa onda severno na mali prelaz sa BiH. Iako me lagana kiša prati sve vreme, nije dovoljno jaka da mi pokvari uživanje u prirodi. Menjaju se pusti predeli prelepe prirode i gradovi – Livno, Kupres, Bugojno, Novi Travnik, Vitez, Zenica... gde pravim pauzu za solidne ćevape, pa nastavljam dalje naseljenijim predelima sve do Tuzle pa Zvornika gde ulazim u Srbiju. Prilazim Loznici i gledam u nebo dok zapadno od Drine sevaju munje a sa istočne strane deluje relativno vedro. Ipak neću da rizikujem pa hvatam motoput ka Šapcu. Ali nebo je izgleda ipak odlučilo da osigura da se dopunim još malo utiscima do kuće, pa me hvata ozbiljna oluja. Čisto da završim putovanje kako sam i počeo – kritičnom situacijom - se pobrinuo kolotrag pun vode u koji sam upao prateći zašto me debil sa golfom ne pretiče na auto putu već vozi paralelno sa mnom. Kolotrag je izazvao wobble koji je delovao zajebanije na motoru nego kasnije na snimku usled kog za malo da se prospem ispred debila sa golfom u levoj traci. Dajem gas, obilazim ih sve i vraćam se u normalnu vožnju. Uskoro dolazim kući fizički, što bi rekao Miladin Šobić – rasut u komade, ali psihički regenerisan. Par dana razdvojenosti je prijalo i braku, pa smo na svađu skroz zaboravili. E tome ti sine služi motor... Ovo je mapa 3. dana Google Maps WWW.GOOGLE.COM Opet sam se zajebao i uplatio Relive pošto nisam našao bolju alternativu. Bio sam ubeđen da je problem u tome što je, kada sam počeo da ga koristim, bilo dovoljno samo da pokrenem aplikaciju i stisnem start, a onda su je „optimizovali“ pa sada moram da kliknem 5 puta da pokrenem snimanje. Verovao sam da jednostavno ne pokrećem snimanje zbog starih navika. Sada sam baš vodio računa da sve isklikćem i opet mi je zabeležen samo jedan dan od tri. Više je neću uplaćivati, neka se teraju u pičku materinu. Sva tri dana sam imao oko 10 sati bruto puta. Potpuno neverovatno, ali sam i kilometražu ravnomerno rasporedio po danima – 659, 661 i 685km I naravno – snimci:

Za sada je pozitivno iskustvo sa Continentalkama. Malo su manje žustre pri promeni pravca u odnosu na Pirelli Angel 2 ali su vrlo predvidive i nikakvih naznaka puštanja nisam imao čak i pri solidno brzoj vožnji Jedino što se bojim je da zaista neće dugo trajati.

Kako pada senka, daje efekat kao da lebdi.

Saznaćemo valjda kada je puste (popodne). Sigurno je nešto ozbiljnije od promene sredine. Generalno nismo svileni i dosta putujemo, ali smo se izgleda malo opustili u Turskoj u odnosu na Egipat ili Emirate. Neka bakterija verovatno od štrokavih konobara

Nemoj me držati za reč, ali koliko se sećam u Grčkoj turisti imaju pravo na besplatnu hitnu medicinsku pomoć (verovatno samo u državnom zdravstvenom sistemu). Ovo sam saznao na Lefkadi pre jedno 8 godina. Komšija iz apartmana pored je bio poreklom Grk ali kanadski državljanin. Žena mu je isto pala negde i slomila ruku pa mi je tada rekao da ništa nije platio i da svi imaju pravo na besplatnu pomoć.

Sedim u bolničkoj sobi pa reko' da podelim iskustvo. Ionako neću spavati. Na odmoru smo u Turskoj. Jutros oko 1 čujem neke nedefinisane zvuke... Ustajem, a supruga u klonji povraća. Pomognem ja tu, međutim nije jednokrarno - kreće da povraća svakih par minuta i još se pogoršava... Nakon nekoliko sesija, već kreće da malaksa. Vidim da je vrag odneo šalu i odlučujem da je vodim u bolnicu. Uz premium bankarske račune uglavnom dolazi i putno zdravstveno osiguranje. Pošto često putujem, oslanjam se na pokriće tih osiguranja mada ih nikada nisam koristio. Zovem Triglavić osiguranje za koje uslugu vrši Europ assistance. Vrlo korisna operaterka mi traži sve podatke - ime, prezime, ime supruge, godište, hotel, broj sobe... i objašnjava mi da će poslati hitnu pomoć po nas dvoje i da će nas nakon intervencije vratiti i da je sve uključeno u uslugu. Ja se, prijatno iznenađen uslugom, zahvaljujem i čekam njen poziv. Nakon nekih 10ak minuta me zove i kaže - vama je 30 dana godišnje pokriveno, slikajte nam sve strane pasoša i pošaljite da prebrojimo koliko ste dana ove godine bili van zemlje. Ja krećem da pizdim, ali žena već kreće da se trese. Slikam i šaljem. Nema odgovora... Nema odgovora... Nakon pola sata zovem - evo brojimo pečate. Ne verujem šta mi se dešava. Igrom slučaja imam 2 premium računa. Za drugi mi zdravstveno osiguranje pruža Uniqa. Zovem. Podjednako ljubazan operater se javlja, uzima podatke i kaže da će me zvati čim proveri ko iz mreže može da pomogne. Zove me nakon 15ak minuta, kaže niko mu se ne javlja. Da se snađem sam pa će mi oni verovatno refundirati. Sa recepcije mi pozovu hitnu pomoć. Naravno Turci ko Turci, samo da se iscenjkaju. Prvo pitanje ambulante - kako plaćam. Platiću kako god, samo rešite problem Dolazimo u (sasvim pristojnu) hitnu pomoć. Dolazi mi menadžer i kreće oko para... 500€ ako rešimo ambulantno pa do 1200+ ako je zadržavamo da prespava. Dobro brate mili, samo rešite jebeni problem! Taj isti brka posle 15 minuta mi donosi telefon na kom je njegov šef, kaže vas bi ovo koštalo 1200€, ali mogu da vam dam paket ponudu za 1000€. Žena sve vreme leži na kolicima i povremeno povraća. AMAN POPRAVITE MI ŽENU!! Vraćam telefon brki, koji nakon još nekog domunđavanja sa šefom mi naplaćuje uslugu unapred i napokon mi vode ženu u sobu, kljukaju je lekovima i kače na infuziju. Od triglavića sam dobio odgovor mejlom u 5:10 (supruga je već uveliko bila nakačena) da sam juče premašio limit osiguranih dana. Ovako sam im završio odgovor na mejl: Ponoviću još jednom. Srpski jezik nije dovoljno bogat psovkama kojima bih vas nagradio za ovakvo ponašanje. Poente: Triglavić ću ubuduće izbegavati u širokom luku. Čak razmišljam i banku da promenim na neku sa normalnim pružaocem usluge. Ako vidim na tehničkom da nude njihovo osiguranje - ići ću na drugi tehnički. Više im dinar neću dati, što savetujem i vama. Ni Uniqa za sada nije puno bolja, ali ako mi refundiraju troškove svakako će popraviti opšti utisak. I najvažnija poenta - ne treba se opuštati u Turskoj. Jedina sigurna opcija je da se ni ne razboliš.

Informacija nije da su ukinuli kartice već pristup prodavcima i mogućnost aktivacije u Turskoj. Na primer ako sada odem na Mobimatter, izgleda kao na slici. Ali, bar po onome što sam pročitao, ako se kupi i aktivira kartica unapred - trebalo bi da radi.

Pa rekao bih tako nekako. Kupiš ga kući pre polaska a aktiviraš u Bugarskoj i kreneš da koristiš u Turskoj

Što se e-sim-a tiče, upravo sam saznao ličnim iskustvom da je Turska nedavno zabranila rad većini globalnih e-sim prodavaca. Turkey’s eSIM Ban EVRENOZMEN.COM.TR Learn how Turkey’s eSIM ban impacts connectivity, which providers still work, and how to stay online while traveling Koliko vidim ako se e-sim kupi napolju i aktivira pre dolaska, trebalo bi da funkcioniše, ali nisam siguran. Možda probam ipak da uzmem neki e-sim pa mogu da javim da li radi, mada imam i od providera podatke u roamingu. Edit, evo sta mi kaze airalo. Definitivno ne može odavde - znači obavezno kupovina unapred.