Pre koji dan vozim se Zrenjaninom, žena sa detetom prelazi preko crvenog na pešačkom. I to ne na prazan put već direktno ugrožavajući sebe i dete. Zanemeo sam... Razmišljam posle šta bi njoj bila adekvatna kazna za ovakvu glupost. Da je neko na njih naleteo nosio bi ih na duši. Pa dva sata nakon toga lik na otvorenom putu prelazi u suprotnnu traku čačkajući telefon. Iskreno od korone pa na ovamo kao da su ljudi flipnuli. Svi srljaju, jure, ne gledaju. A nikad više radara, kamera i ostalih gluposti... Kod nas to sve obrnuta proporcija. Pre koji dan deda sa kolima naleteo na babu na električnom sokoćalu. I ono što je još opasnije, vozila su mnogo dostupnija, automobili, motori, elektro sranjca a generalno ljudi ne znaju ni čestito biciklo voziti. Ne zna da ispruži ruku.
Opet sa druge strane drugar i ja trčimo u kraj puta, lik ide na nas vozilom i zabole ga da nas obiđe a ima prostora. Mrzi ga da malo cimne volan, još je ljut, psuje itd... Imam osećaj da smo prepuni informacija sa svih strana i da naš mozak nije spreman da tu količinu informacija obradi već žestoko baguje. Previše je svetlećih signala, velike su brzine, ogroman broj ljudi i tu je neminovno da se dese greške sa fatalnim ishodom.