2. DAN - 20. 8. 2025. (18. dan sveukupnog putovanja) Budim se ujutru oko 8.00 po gruzijskom, odnosno u 6.00 po našem, poprilično dobro naspavan izlazim iz šatora da vidim gde sam se denuo. I ne izgleda toliko strašno po danu kada se sve oko tebe vidi. Kreće jutarnja gimnastika, tačnije kuvanje kafe. Dok se kafa kuva, pripremam sebi za doručak šta ću pojesti. Konzerva tune, ’leba i luka i nema greške. Dok sam to pripremio, kafa je spremna i ostavljena sa strane dok se ne pojede doručak. Nakon pojedenog doručka, naslanjam se leđima uz drvo i dok pijem kafu, pregledavam rutu i istražujem po internetu gde dalje da se uputim. Primetio sam da intenet u Gruziji odlično radi, čak i u ovim ruralnim delovima, sve funkcioniše u najboljem redu. 4G mreža je prisutna sve vreme. Kad sam obavio doručak i popio kafu, krenuo sam polako sa pakovanjem stvari i šatora. Kad sam skoro sve spakovao, u daljini vidim čoveka kako silazi niz padinu, gurajući krupnije kamenje nogom, koje sam prethodne noći razbacao po celom „putu“ u nameri da se ispenjem motorom. Pomislio sam da stiže gruzijski putar, eto meni belaja! Prilazi čovek polako meni, po izrazu lica mu vidim da mu baš i nisam svakodnevna pojava. Pitamo se, kažem mu da sam iz Srbije na mom tarzanskom ruskom. Čovek sede pored motora na kamen i pričamo ti mi tako neobavezno, dok sam pakovao ostatak stvari na motor. Krenuo je dole do Jvarija po potrepštine, preko leta je gore u planinama, čuva stoku, a zimi se spusti do gradića. Pitao me je kuda ću dalje, kažem mu ja idem ka Svaneti nacionalnom parku, a posle ka Tušeti nacionalnom parku, nakon čega ću se vratiti nazad kući u Srbiju. Kaže on meni i jedan i drugi nacionalni park je prelep, ne zna se koji je lepši. Ova informacija mi je trebala i zlata vredi. Dok smo pričali, niz padinu nailazi drugi čovek sa konjem, koji takođe ide ka gradu. Komšija mu valjda neki, vidim da pričaju nešto. Pita me čovek za cigaru, ja mu dajem jednu, zahvaljuje se i nastavlja dalje nadole svojim putem. Kada sam se konačno spakovao, vreme je bilo da krenem dalje. Pozdravljam se sa starim, „dasvidanija“. Kako sam se odmakao sa jedine ravne površine na celokupnom usponu, sav onaj krupni kamen na noćašnjem usponu sada je na spustu. Jedina razlika je što sada vidim kuda idem i koliko je u stvari sve ovo sinoć bilo borba da se održi motor uspravno i da ne padnem sa istog. Bukvalno, ne znam kako sam uspeo i dovde da se popenjem. Usput sretnem šetajućeg konjanika i diskretnim zvukom sirene ga pozdravim i nastavljam dalje niz kamenolom. Posle izvesnog vremena i napora, nekako se ja spustim dole do Jvarija i nastavljam glavnom rutom ka severu, tačnije ka Svaneti nacionalnom parku. Po silasku u Jvari, prolazim pored benzinske stanice, gledam na pokazivač goriva, imam goriva. Pratim put, uz koji protiče reka Enguri, da bih nedugo zatim naišao na kontrolnu tačku sa mape, koja kaže da mogu skrenuti na levo do Enguri brane. Skrećem levo i odmah posle par krivina dolazim pred sam vrh brane. Prema podacima koje sam našao na „Vikipediji“, Enguri brana je druga po redu po visini betonskog luka na svetu, sa svojih 271,5 m visine i izgleda fantastično. Nažalost, nisam mogao više da priđem, pošto su bili neki radovi, pa da me ne okreću bezveze. Vraćam se na glavnu rutu, prateću ponovo Enguri reku. Današnji plan je da stignem do naseljenog mesta Mestia na severu, gde ću gledati da zakampujem u neposrednoj okolini. Kako je dalje sve asfalt osrednjeg kvaliteta, uživam u vožnji vozeći se po ograničenjima, da bih mogao malo i da razgledam okolo. Nailazim na dosta tunela, svi neosvetljeni. Neki su duži, neki kraći. U jednom tunelu, koji je bio malo duži, imao sam jednu scenu. Prilikom ulaska u tunel, vozeći se nekih 60-70 km/h primetim ja nešto crno i veliko na sred puta. Pritiskam i prednju i zadnju kočnicu koliko god sam mogao, aktivira se ABS i jedva ukočim na par metara od crne stvari. Kad ono – krava leži nasred puta! Krava. U tunelu bez svetala. Sasekao sam se živ! Ali ne i ona, nije mrdnula ni milimetar, valjda navikla, tu joj hladno pa uživa. Pošto se motor ugasio od siline kočenja, palim motor i zaoblazim kravu. Od tada, u tunelima kroz Gruziju palim i kratka i duga svetla i maglenke. Kakva situacija… Posle nemilog događaja, nastavljam dalje svojim putem i posle nekih 50 kilometara stajem da napravim pauzu na nekom uzvišenju koje gleda na Enguri reku. Dok sam gledao mape, uvideo sam da, ako nastavim dalje, neću stići do benzinske stanice, tj. bilo bi možda knap. A-uh, šta sad?! Nisam puno razmišljao, nego sam odlučio da se vratim nazad do one benzinske stanice u Jvariju. To je 50 km unazad. E, jesam stvarno… Trebao je da sipam odmah tada kada sam imao priliku. Nema veze. Dam malo po gasu i posle nekog vremena stižem do benzinske stanice, gde sipam gorivo i ponovo istom rutom nazad. Od lokacije gde sam krenuo, pa ponovo do iste lokacije, izgubio sam tri sata dragocenog vremena… Sreća pa sam ranije ustao i krenuo, inače bi me već sada mrak uhvatio. Kako je put dalje vodio, stao sam opet na nekoj raskrsnici u naseljenom mestu Becho, gde se nalazila autobuska stanica. Odmorio malo, pregledao rutu i nastavio dalje. Asfaltni put je u očajnom stanju, u nekim trenucima bujica vode prelazi preko asfalta, nanoseći blato i kamenje. Generalno, putevi su im u lošem stanju. Dosta udarnih rupa, odrona na svako malo, koji se verovatno ne čiste redovno, blata i kamenja od bujica takođe. Sreća, pa vozim putni enduro, pa se toliko i ne oseti sve to. Pred sam ulazak u Mestiju, TET ruta me vodi na desno, a par kilometara levo je asfalt. Rešim ja da skrenem desno i ruta me vodi kroz šumu i kako zamičem polako, sve je više put za dosta lakše motore. Podloga postaje nesnosno kamenita, ponovo skakanje sa motorom, lamele pokazuju znake slabosti. Nisam puno zamakao, kada sam ovaj put odlučio da je vreme da prihvatim poraz i da se vratim nazad, pa asfaltom do Mestije. Tako je i bilo. Polako se sputio na raskrsnicu i, čim sam ušao u Mestiju, stajem da dopunim gorivo na prvoj benzinskoj stanici. Nakon dosipanja goriva, svratio sam i do prve prodavnice na koji sam naišao, da uzmem hrane i pića da imam za večeras i ujutru. Mestija je planinski gradić, koji vrvi od turista. Ne zadržavam se tu puno i krećem dalje. Pošto se ovde račvaju razni putevi, rešim ja da idem rutom koja vodi do malopređašnje teške deonice, video sam da tamo ima neki vidikovac, šta li već. Izlazim iz Mestije i vozim se planinskim putem dalje, koji se konstatno penje. Iznad mene se proteže žičara koja prevozi turiste i, kada sam došao do određene tačke, vidim kozji put ispred sebe. Gledam u mapu, kaže pravo. Sve bi to bilo u redu, verovatno bih i krenuo dalje, ali previše je šetača na stazi, tako da sam momentalno odustao i okrenuo se nazad. Asfaltnim putem skrećem sa rute ka tom vidikovcu, koji nije ucrtan na ruti i upućujem se u Heshkili. Kada sam konačno došao na odredište, pogled puca na sve strane. Slika je sa interneta, bila je prevelika gužva za lepu fotografiju Dok sam sedeo na livadi, uživajući u pogledu, konačno rekoh sebi: „Ovo su prave planine!“. Sve ovo do sada su bili proplanci, retko gde da sam 1000 mnv prelazio. U tom trenutku staje neki kombi pored motora, izlazi čovek iz njega, pogleda motor, pa registraciju, vidi da sam iz Srbije. Priđe mi i pozdravlja me, kaže on je iz Litvanije, tu su već par dana na proputovanju po Gruziji. Ja mu kažem da sam tu tek drugi dan i da ću biti još nedelju dana otprilike. Kaže on meni „TET?“ Ja rekoh da, koliko mi vreme dozvoli. Zove on devojku iz kombija da dođe, prilazi pruža ruku, kaže i oni su vozili prošle godine TET. Gleda ona Stroma i kaže: „Sa Stromom voziš TET?“ Ja joj potvrđujem. Gledaju se oni onako, pa mi kaže da su oni prošle godine sa CRF-ovima 250-tkama vozili i da su neke deonice jedva prošli, neke čak su morali natrag. J Pita me je l´ mi tu mapa, da mi kaže šta da izbegnem, ako ne želim da izginem sa ovim tenkom. J Pokaza ona meni, ali na svu sreću to mi nije bilo u planu, jer se ide južnije od mog inicijalnog plana za obilazak. Nude oni meni čaču (gruzijsku rakiju), prihvatam flašicu, prekrstim se i popijem malo. On se oduševio, kaže naš je. J Moraš još jednu i ja šta ću, još jednu i kažem dosta je. Prozborili smo još koju, poželeli jedni drugima srećan put i razišli se. Nakon susreta sa Litvancima, vreme je da se krene dalje. Kako sam gledao mapu, put me opet vraća na Mestiju, pa drugim putem dalje u neke vrhove na skoro 3000 mnv. Hrane imam, pića imam. Krećem ka tim vrhovima. Spustio sam se opet u Mestiju i odatle suprotnim putem idem ka tim vrhovima, tačnije ka planini Ušba. Put je mahom dobro utabana ilovača i makadam, sa po kojim vododerinama i uspon je poprilično veliki, tj visinska razlika do vrha je velika. Takođe, put je poprilično prometan, malo po malo, pa neki džip, što u mom smeru, što u suprotnom smeru. Mesta za obilaženje ima, pa mi motorom nije problem. Vozim ja tako ka vrhu, ispred mene dva džipa. Obiđem jedan i neko vreme idem iza drugog, koji ide po sred puta ni da se skloni. Ok, na bezbednoj razdaljini sam, ali se ne miče ni levo ni desno već duže vreme, a prostora za to ima. Nailazimo na jednu krivinu sa vododerinom, on mota na desno usporavajući i ja krenem sa leve strane da obilazim i lik skrene u moju traku bez razloga. Ja usporim, vidim nije sasvim svoj. Kako sam bio iza njega, on naglo zakoči, a ja u vododerini, nisam mogao nogama da dohvatim tlo i padam zajedno sa motorom u vodu. Blago iznerviran, pokušavam da dignem motor, a on u minus pao. Gledam, lik sa džipom ode, nije ga baš bilo previše briga da stane i to onako sporo odlazi, kao da se ruga. Iz nekoliko pokušaja dignem ja motor, približava se već džip kojeg sam malopre pretekao, sedam na motor i gas. Prilazim polako onom džipu i držao sam sirenu dok se nije skroz sklonio. Nisam hteo da pravim sebi problema, ohladio sam se već, ne treba mi to. Kad sam ga pretekao, samo sam mu odmahnuo rukom, pokazivajući da je lud i nastavio dalje. Konačno izlazim iz šume kroz koju sam išao i polako počinje golet. Prelazim 2000 mnv i priroda se drastično menja. Naziru se obrisi visokih planina, koji se protežu unedogled na sve strane. Osmeh na licu ispod kacige je bio od uveta do uveta. Kako sam video na mapama, gore postoje tri jezera, pa mi palo na pamet da možda i pokušam da se okupam u njima, ako ne bude previše hladno. Kako sam se penjao, put je i dalje manje-više dobar, ali lamele mi sada ne daju mira. Neće motor da vuče, non-stop ga na kvačilu doziram, kako bih se popeo na neku uzbrdicu. Počelo je gadno da mi se ne sviđa ova situacija. Kada se popenjem gore i zakampujem, videću šta se dešava sa lamelama i što neće da vuče. Cilj mi je da se dokopam tih jezera, pa ću videti šta posle. Malo-malo, pa stanem da uslikam ove nestvarne predele, prosto nisam mogao da odolim. I polako sam se približio jezerima, kojih ima tri komada. Predivan jedan prizor! Pregršt divljih konja i pokoji džip/kombi sa ljudima unaokolo. Iskoristio sam priliku da odmorim 15-tak minuta, gledajući gde sam to došao. Posle kratke pauze, vidim da ruta vodi dalje, a i noć neće skoro. Trenutno sam na 2800 mnv, a ruta se penje na čak 3200 mnv. Kako mapa pokazuje, nema još puno do gore, ali verovatno je visinska razlika velika, što znači veliki uspon. Ajd’ da pokušamo. Krenuo sam da se penjem nagore i u nekom trenutku su se videla sva tri jezera. Ima još malo, pa ću pokušati da se popenjem, taman da probam da uslikam zalazak sunca sa druge strane planine. I došao sam do tačke da motor jednostavno više neće da vuče i zaglavio se u mestu. Gledam mapu, 2980 mnv. To je to, ne vredi se više patiti, silazim polako dole. I tako i bi. Postavio sam kamp iznad jednog od tri jezera i uživao u pogledu, a sutra ću videti šta se dešava sa motorom. Ovo jezero je na 2800 mnv, a planine u pozadini su na 4700 mnv, čisto da imate orijentaciju o okolini. Pošto nije još uvek pao mrak, imam još nekih pola sata da obavim blagu večeru, kako bih posle mogao da sve spakujem (ne znam da li ima nekih predatora u okolini, pa da mi se ne vrzmaju oko šatora tražeći hranu). Za divno čudo, nije toliko hladno kako sam očekivao, iako je preko 2800 mnv. Vreme je za sad stabilno. Posle nekog vremena, ljudi sa vozilima su se razišli, konji otišli svojim nekim putem. Ostalo je dva-tri šatora okolo. Mrak polako počinje da pada. Dok sam krstario intenetom (da, i ovde je 4G signal), vidim krajičkom oka kao da je nešto sevnulo u daljini. Mislio sam da mi se pričinilio, kad posle nekog vremena opet, ali ovaj put se čuje i grmljavina u daljini. Kažem sebi valjda neće da krene ka meni. Pade mi na pamet da vidim na „Vreme i Radar“ kuda idu ti oblaci, kad ne lezi vraže idu direkt ka meni! Kako sam to uvideo, počeo je da duva sve jači i jači vetar. Brzo sam popakovao sve stvari koje mi ne trebaju za večeras u bočne torbe, zakopčao ih, a ostale stvari i tank torbu sam uneo u šator. Taman dok sam uneo sve stvari, seo sam još malo na stolicu, gledajući u pravcu Rusije, a nebo se otvorilo. Munje sevaju na sve strane, a gromovi udaraju kao o prazno bure. Sedim i razmišljam, čoveče pa ja sam na 2800 mnv!! Kada sam dolazio, prošao sam pored ranostartujućeg gromobrana, koji se nalazi na jedno 300 metara od mene vazdušnom linijom. Ako i pogodi grom, valjda će, majku mu u njega, a ne u mene. Počela je da pada sitna kiša i nedugo posle i provala oblaka. Uveliko sam u šatoru, ugasio sam sve uređaje za svaki slučaj i kroz malo otvorenog šatora sam posmatrao, blago reći, apokalipsu na vrhu planine. Buka od udara groma je bila nesnosna, da sam morao čepiće za uši da stavim, kao da u šatoru tuče grom. To je pucalo na sve strane, vetar nenormalno duva, sreća, dobro sam zategao šator pa se ne ljulja previše. Motor sam odmakao malo od šatora da se ne prevali na šator u slučaju da ga obori i ne poklopi me zajedno sa šatorom. Veoma neprijatna situacija. To je sve trajalo dobrih dva sata. Vetar se malo umirio i kiša ne pada više velikim intenzitetom. Osvetljavam lampom po šatoru, gledam – sve je suvo. Dobro je. Kako sam bio sada siguran da je sve prošlo kako treba, uvukao sam se u vreću. Dok sam ležao sa pogledom na gornji deo šatora, kiša je lupkala po šatoru i sevalo je s vremena na vreme. Od prevelikog umora tokom veoma dugačkog dana, istog trenutka sam i zaspao...

Hahahahahha, bravo!

1. DAN - 19. 8. 2025. (17. dan sveukupnog putovanja) Ujutru nakon dobro prospavane noći, ustali smo manje-više u isto vreme i krenuli smo sa pakovanjem kampa. Ovo je sedamnaesti po redu dan kako raspakujemo i pakujemo kamp i kamp opremu, postalo mi malo dosadno više. Ali šta da se radi, sve to ide u rok službe. Iskreno, ovoliko dana nisam kampovao u životu, bilo je možda maksimum 10 dana. Po završenom pakovanju, došao je red i da se pozdravim sa ostatkom ekipe. Gliga i Spaja idu prvo do Trabzona da promene ulje, pa polako put kuće preko Turske do Bugarske. Tamo se nalaze auto i prikolica, otprilike nekih 1500km vožnje, sa stajanjem u Istanbulu da pokupe neku torbu, pa od Bugarske do kuće još nekih 700 i više kilometara sa autom i prikolicom na kojoj će im biti motori. A ja, sa druge strane, konačno krećem put Gruzije. Od lokacije kampa do same granice imam nekih sat i po, tj. nepunih 100 kilometara. Deo puta do granice sam već prošao kada smo se spustili sa planina po dolasku u kamp, a drugi deo puta je maltene isti, smenjuju se naseljena mesta duž obale i sve ide kako treba, što bi neki rekli – „švaler gas“. Kako sam se približavao granici, gužva je osetno veća. Provlačim se između kola i parkiranih kamiona koji čekaju na carinenje, sa sve bočnim torbama, pa sam morao biti više obazriv, da ne zakačim neko vozilo usput i sebi napravim problem. Prošlo je i to i dođoh do turske granice. Povučen dosadašnjim iskustvom, samo čekam šta će sada na granici da mi FT1P-uju. Po dolasku na prvi punkt – pasoška kontrola. Standardna procedura, prošao odmah. Drugi punkt mi je uvek pravio problema i njega čovek kada prođe, sve je prošao. Dolazim na drugi punkt i, naravno, Bože moj, FT1P! Kao i svaki prethodni put, sa Turcima se sporazumeti je misaona imenica. Ne znaju/neće da pričaju engleski jezik, stvarajući ti uvek osećaj nelagode. Uporno mu govoriš „english, english“, on i dalje tarlače na turskom, briga ga ih baš. I tako uvek. Kreneš da tražiš carinika koji iole natuca nešto engleskog jezika, da ti kaže koji papir ti sada fali. Posle pet minuta traženja, naiđem na nekog mlađeg carinika, koji mi na tarzanskom engleskom kaže da imam neku kaznu, koju moram da platim, pa tek onda mogu da izađem iz zemlje. Objasnio mi je gde da uplatim kaznu, pokazivajući na šalter banke na jedno 100 m od nas. Odlazim do motora, uzimam potrebna dokumenta i pravac na šalter. Na šalteru banke, stariji gos’n brka, gleda na TV-u Erdogana i neku njihovu vojnu paradu. Stojao sam možda dva minuta dok me nije primetio, predajem mu saobraćajnu dozvolu da izvadi listing za kazne. Meni već u glavi – ode tebi prijatelju 100€, ko zna gde si ga zavrnuo, pa te usnimila kamera. Inače, tokom vožnje Turskom, na asfaltnim deonicama ima toliko kamera, da je to nenormalno, pogotovo na magistralnim putevima. Ali generalno gledano, ne poštuje se toliko, malo više od dozvoljenog se bez problema vozi. Izvadi stari listing, ja gledam, tj. čitam, sve na turskom. Vidim samo deonica oko Istanbula, tunel je neki u pitanju. Ok, možda sam se malo zaigrao sa gasom, ali ako je samo to, neka ide život. Pitam brku koliko treba da platim, on mi kaže 12 turskih lira. Ja ga onako bledo gledam, on mislio da ga nisam razumeo (a jesam, nego bio u šoku), pa mi napisao na papir. Inače, 12 turskih lira je celih 30 dinara (1 turska lira = 2,5 dinara)! Ja onako i dalje u šoku mu dajem platnu karticu, on kaže da ne prima platne kartice, nego da idem tamo na prvi punkt. Ja na taj punkt, ubace oni karticu, neće da je primi aparat. Kaže samo neku njihovu tursku karticu primaju (nešto poput naše Dina kartice), Mastercard i Visu ne primaju. Pitam ga je l’ mogu kešom da platim, kaže on meni može u banci kod brke. Vraćaj se nazad do brke, dajem mu onaj listing i 15 turskih lira i on ubaci u sistem da sam platio. Vraćam se do motora, stavljam kacigu na glavu, carinik mi pokazuje da mogu da prođem i dolazim do trećeg punkta. Na trećem punktu klasika, imate li šta prijaviti, nemam i nastavljam dalje bez zadržavanja i prelazim na područje gruzijske granice. Na gruzijskoj granici klasična granična procedura (kao i u većini zemalja), predajem pasoš, saobraćajnu i vozačku dozvolu, carinica pregledala, pečatirala. Dobar dan i doviđenja. Otvara se rampa i prolazim motorom. Konačno sam ušao u dugoočekivanu Gruziju! Odmah posle rampe sačekao me je neki lik, pita me na engleskom da li mi treba SIM kartica, razmena valute u gruzijski lari (1 lari = 36,55 dinara) i osiguranje za vozilo. Treba, brate pobratime, sve mi treba! Za ulazak u Gruziju vam je potrebno da imate to osiguranje ako ulazite sopstvenim vozilom. Možete ga preko interneta uzeti na https://tpl.ge/en, ili možete to učiniti i na samoj granici u tim okolnim kućicama što menjaju valute. Svejedno vam je kako ćete (ja sam pokušao još u Turskoj preko interneta, međutim u padajućem meniju mi nije prikazivalo Stroma kao opciju da izaberem, pa sam odustao). Sve u svemu, rešim kod lika sve. Prvo sam uzeo SIM karticu (fizičku), pošto uvek nosim dva telefona, jedan regularan i jedan za mape bez kartice. Instalira on meni sve, pita me za koliko dana mi treba, kažem dve nedelje ću biti (manje sam bio) i jedno 5 GB podataka. On mi kaže da je u Gruziji neograničen internet, tako da na koliki god period da uzmem, imam neograničeno podataka. Super! Uzimam i to osiguranje (to je nekih 7-8 € za dve nedelje za motor) i razmenjujem jedno 200€ u gruzijske larije, čisto da se nađe, ako u nekim zabačenim delovima ne budu primali kartice. Kad sam obavio sve ovo, pozovem moje da im se javim da sam prešao u Gruziju i da ćemo se čuti s vremena na vreme i da ću uvek biti dostupan na Viber-u. Javljam se i Spaji da sam prešao granicu, oni su bili na putu za Istanbul (javio mi se preko komunikatora) i rekao sam im za astronomsku kaznu od celih 30 din, pa da se ne iznenade na granici. Kako su mi posle javili, njih nije kamera uhvatila, tako da sam ispao jedini ja koji nasilnički vozim. Nakon obavljenih poziva, oblačim opremu i uz more se upućujem ka Batumiju, prvom gradu posle granice. Pošto sam rešio sve što mi je trebalo na samoj granici, u Batumiju mi nije bio plan da se previše zadržavam. Generalno, zbog promene plana, gledao sam da se što manje zadržavam u gradovima, ipak to nije moja sfera interesovanja, barem ne sa ovako kratkim vremenom. Nedugo zatim, stižem i do Batumija. Već pre nego što sam ušao u samo jezgro grada, počela je nenormalna gužva, nešto na šta nisam navikao prethodnih dana istraživajući planine Turske, nekako sam se odvikao od tih stvari. Visoki, moderni soliteri, gradilišta na svakom koraku, vidi se da je grad poprilično živ („Wannabe Dubai“). Već vidim da mi kretanje kroz gužvu neće prijati, te se uputih u deo Batumija gde su zanimiljive zgrade i skulpture, što mi je i bio plan da obiđem (da sam imao vremena). Kako sam se približavao tom delu, uvideo sam da je šetališna zona i da motor moram poprilično daleko da parkiram. Nije mi se svidela ta ideja, pogotovo što je napolju bilo oko 35°C, a na motoru imam baš dosta stvari velike vrednosti, te je kratki obilazak odmah pao u vodu i reših da odem negde da jedem i da bežim iz grada. Nekom drugom prilikom, kad za to bude bilo više vremena, obići ću natenane sve to. Pošto sam već ozbiljno gladan, gledao sam da nađem negde da jedem. Svratio sam u neki restoran nedaleko od mog stajanja. Naručio sam njihovo jelo kačapuri – kombinacija testa (nešto kao mekike) sa sirom i živim jajetom na vrhu, koje se promeša zajedno sa tim sirom i tako se jede. Mogu vam reći da sam se poprilično oduševio ukusom, a pritom je i sito. Ali, vreme je da se beži iz grada u planine, tj. samo da bežim iz grada. Sedam na motor i vidim da sam skoro na rezervi (kada vozite Stroma, prosto zaboravite kada ste poslednji put sipali gorivo). Gledam 300+ kilometara sam prešao, ima sigurno pumpi negde usput, neću se opterećivati. Plan je da skratim TET rutu i da idem što više uz more asfaltom do severozapada zemlje, ne bih li izbegao bespotrebnu vanasfaltnu vožnju i gubio bezveze vreme. Nakon nekog vremena u susret mi nailazi grupa od jedno 10-tak motora, ni manje ni više, nego Stromova kao i mojih, doduše raznih boja. Javljam se ja njima, oni meni. Put me dalje vodi ka gradu Poti, takođe gradu na moru i njihovoj najvećoj luki na Crnom moru. Pre ulaska u grad, tačnije obilaznice, stajem da sipam gorivo, da mi ne bih izgorela lampica za rezervu, i posle Potija ulazim u poprilično ruralne delove, pa da ne rizikujem da ostanem bez goriva. Sipanje do čepa i malo preko toga za svaki slučaj, pa nastavih dalje. Krećem se obilaznicom oko Potija i upućujem se dalje ka naseljenom mestu Chkhorotsku (gledam mapu gde sam išao, nikad ne bih mogao da zapamtim ovakva imena naseljenih mesta). Tu obavljam kupovinu hrane i pića, a nedaleko odatle se nalazi i TET ruta, na koju se povezujem i dalje se njome vodim. Ono što me je poprilično iznenadilo jeste neverovatan broj krava koje se nalaze na putu. Kad kažem na putu, mislim na ovo: Ovo će mi postati vrlo česta pojava na ovom putovanju kroz Gruziju. Bukvalno ih ima svuda: pored puta, na samom putu, šetaju, leže, trče. Većina njih su se valjda toliko navikle na vozila, da im ne pada na pamet ni da se sklone, tako da se mora biti poprilično obazriv kada se vozi. Uglavnom su krave najbrojnije, a ima tu i svinja, patki, kokošaka, konja i ostalih domaćih životinja, koje se slobodno šetaju ruralnim putevima Gruzije. A što se tiče vozne kulture u Gruziji, blago rečeno – KATASTROFA! Gruzijci voze kao nenormalni. Seku krivine celim autom, pretiču kad hoće, pa se ti sklanjaj ako im se nađeš na putu. Tek što sam počeo da vozim u Gruziji, imao sam dva skoro direktna sudara, koje sam jedva izbegao. Čak sam i par puta morao da siđem sa asfalta, kako bih izbegao kontakt sa vozilima. Krenu u preticanje iz suprotnog smera, bez obzira što si ti na motoru, pa se snađi posle kako znaš i umeš. Svaki drugi auto ili nema prednji ili zadnji branik, generalno su im kola u fazi raspada, da li ona bila novije ili starije generacije. Osim što moram sad da pazim na razne životinje po putu, moram da pazim i na ludake u saobraćaju. Sve u svemu, obazrivost je povećana, idemo dalje. Posle nekih sat vremena, polako kreću vanasfaltne deonice. Obični seoski makadamski putevi, ponegde i po koje blatište baš i nije lep ulazak na TET deonicu. Krećem se kroz šumu, natovaren kao da idem na Kursku bitku, vlaga u vazduhu je nenormalna, počinjem poprilično da se znojim, boreći se da se uspenjem uz brdo, a pritom put je sav od kolotraga i blata, pa mi to baš i ne ide od ruke. Nisam zamakao ni kilometar off-a, već sam se poprilično iscrpeo. Čim sam se uspeo gore, stajem da napravim prvu pauzu. Rekoh sebi: „A baš mi je super krenulo!“. Seo sam, uzeo čokoladicu da vratim šećer, malo odmorio i nastavio dalje. Sreća po mene, dalje je sve bilo suvo i kako treba. Kako sam i sam rekao, rutu sam planirao u hodu. Nekad je to dobro, nekad ne, jer ne znam šta mogu da očekujem, kakav je dalji put i da li je moguće proći ovim mojim teškašem, sve dok ne dođem na određenu deonicu. Polako dolazim do Doberazani kanjona i tu kreće onako da mi se sviđa i teren i sam predeo. Sam uspon je bio malo tehnički zahtevniji sa podlogom od krupnog rastresitog kamenja. Držeći konstantni obrtni momenat, bez većih problema sam se uspeo. Nakon uspona, kreće dobro utadaban makadam, doduše poprilično valovit od raznih kiša i vozila, sa po kojom barom, i učinio mi je da zaboravim na malopređašnje blatište. Samim kanjonom me prati reka Tekhuri, koja svojom modrozelenom bojom ulepšava sam dalji put. Vozio sam još nekih pola sata i zastao sam da napravim pauzu da uživam u predelu. Ne znam zašto sam pogledao u mapu, ali sam je ipak pogledao i video da, ako nastavim dalje, puta više nema, što bi neki rekli – ćorsokak. Malo detaljnije sam pogledao rutu i video da naredna barem dva dana vožnje sve putanje sa glavnog puta su slepi putevi. Treba biti pametan i skrenuti tamo gde ima smisla. A gde je smisao? Pa, nema ga, šta te ubode. Ipak, sve je to avantura na kraju krajeva. Pošto je dan već poprilično odmakao i veče je na nekih sat i po, možda i manje, rešim ja da se okrenem i da se vratim nazad na glavu rutu, pa ću videti šta dalje. (Sad kad gledam šta je bilo dalje (Lebarde jezero), malo više sam se zeznuo, ali šta da se radi). Lebarde jezero (slika je sa interneta i ovo je kraj tog puta) No, vratio sam se ponovo valovitim makadamom i rastresitim kamenjem do glavne rute. Dalje ruta vodi kombinacijom makadama i asfaltnog puta ka mestu Jvari. Usput nailazim na rečicu i prekoputa rečice su konji, koji slobodno pasu i žive svoj život. Stajem, okrećem motor i idem direkt u reku, da im se približim, ne bih li napravio ovu fotografiju. Oni me gledaju, ja se tu nameštam da ih uslikam, voda mi prelazi preko čizama, a odmah potom i u čizme. Nema veze, vredelo je. Po izlasku iz rečice, mokrih nogu se upućujem dalje na rutu. Ulazim u gradić Jvari i u njemu se opet isključujem sa glavne rute i upućujem se ka vidikovcu „Swinging rock“ iliti Ljuljajući kamen. Samo ime mi je u tom trenutku zvučalo nekako zanimljivo. Kako sam skrenuo sa puta, krenuo je veliki uspon i put je bio sve gori i gori, kamenje sve krupnije i krupnije i negde na pola puta me je uhvatio mrak. Sad mi je jasno zašto je vidikovac taj naziv i dobio. I tu kreće mučenje i mene i motora, kreni, stani, padni i tako u krug. Kamenje je već toliko krupno, da sam se već par puta nasadio sa donjom zaštitom motora. Dok sam se vozio u Turskoj, na nekom jakom kamenitom usponu primetio sam da mi lamele ne hvataju baš najbolje, a preventivno sam ih menjao pre putovanja, kao i same opruge. U tom trenutku sam to rešio pomeranjem točkića na ručici kvačila i posle je sve bilo u redu. Kad sam uleteo u ovaj kamenjar, taj simptom se ponovo javio i delimično sam rešio pomeranjem točkića, ali ovaj put mi lamele ne hvataju baš kako treba. Jasno je meni da nema ništa od „Ljuljajućeg kamena“ i da moram nazad. Gledam – mrkli mrak oko mene, a kamenje većih razmera ispod mene. Treba okrenuti ovo čudo. Pošto je uspon poveći, uspravan motor nema šanse da okrenem, pogotovo ne sa krupnim nestabilnim kamenjem kao podlogom, koje se pomera na sve strane, pašće motor na mene, polomiće me, a nema žive duše u krugu od 15-ak kilometara oko mene. Oborim ja motor i nekako sa ono malo preostale snage ga zarotiram iz par pokušaja oko bočne torbe i posle desetominutnog ringišpila, motor je okrenut u smeru ka dole. Polako podižem motor i kombinacijom ručice kvačila u prvoj brzini i prednje kočnice ga spustim nekih 50 metara naniže, gde je bilo malo ravnije. Kako sam već dobro zaglibio u noć, preostaje mi jedino da na tom malenom parčetu, gde je bilo jedino ravno, postavim šator i prespavam noć, pa ću sutra polako da se spustim i krenem dalje. Kako sam ostao bez imalo energije, sedeo sam dobrih sat vremena, naslonjen leđima uz drvo, ne bi li povratio malo snage da postavim šator. Otvorio sam zasluženo pivo, sručio ga ko kamenjar Stroma, skuvao nudle i tako sedeo neko vreme, razmišljajući šta sam prošao za sve ove dane, koliko sam na ovom proputovanju. Nakon toga sam postao svestan da oko mene nema ni svetla ni zvuka, onako poprilično sablasno sve deluje. Čuje se po koja sova s vremena na vreme da proleti, sekući krilima vazduh i sa njenim prepoznatljivim hukanjem se udaljava od mene, kao i stado krava u neposrednoj blizini koje zamuču i pomere zvonce oko vrata prilikom kretanja po okolnim livadama. A nema nešto ni mesečine, barem ne sa ove moje strane, iako je vedro. Samo ja, obris povremenog svetla sa telefona, da vidim ima li šta od obaveštenja i ništa više. Kad sam malo došao sebi, krenuo sam da postavljam šator, ali podloga, iako je gore trava, dole je kamenje. Otkud kamenje? Baš čudno. Svaki mogući klin sam iskrivio, ali postavio sam nekako šator, potpomažući se užadima, koja su bila privezana sa jedne strane za motor. Naduvao dušek, pripremio vreću za spavanje, ali ne ide mi se još na spavanje, ne spava mi se još, valjda me puca adrenalin. Znam da sam kupio još jedno pivo, ali sam ga stavio u drugu torbu, jer nije bilo mesta. Ustajem do motora i otvaram torbu, pivo probijeno, iscurelo, sreća nije po stvarima. Besno gužvam limenku, perem zube i na silu odlazim na spavanje. Nek´ mi večeras samo priđe nešto, otići će mi u Jvari po pivo!

@kaligula1 Ovo je tako istina! Ko god me pita gde će biti sledeće putovanje, ja kažem samo na istok.

Čitajući ovaj putopis od početka do kraja, kao da sam dva puta sve prošao. I opet ćemo. Jednog dana... Jedno veliko BRAVO za pisanje ovog putopisa!!! Nego: 12 Lira je bila kazna iliti celih 30 dinara. Divljak za male pare.

Napravio sam kratak pregled snimaka, pre nego što krenem u ozbiljnije "editovanje". Uživajte.

Baš mi je žao doktore što ti se to desilo. Potrudiću se da dočaram što je bolje moguće celo putovanje, a ako ti bude potrebna bilo kakva informacija vezano za buduće putovanje u Gruziju, stojim na raspolaganju da odgovorim.

Inače, putopis sam završio poodavno, iz prostog razloga da nebi zaboravio sve detalje koji su me zadesili (sreća u slike), pa ću na kašiku da postavljam, kako bi imao vremena da kompletiram i editujem video sadržaj. Sreća, sad su praznici, pa uveče imam podosta vremena, a iziskuje baš baš dosta vremena, što dok sam pisao, što da se izmontira video materijal. Hvala svima koji pratite, pišite slobodno ako imate nekih pitanja na već napisano.

Ostao mu je još povratak kući, uskoro će da završi. Ja sam krenuo sa putopisom bukvalno od račvanja naših puteva.

Jeste, E07 je. Za ova duža putovanja, idealna guma.

0. DAN - 18. 8. 2025. (16. dan sveukupnog putovanja) Kada smo konačno sišli sa turskih visokih planina i uputili se ka Crnom moru, dogovor je u međuvremenu pao da nađemo neki kamp uz more, kako bi svima nama bilo lakše dalje da dođemo na svoje zacrtane destinacije. Usput, dok smo se približavali moru, svratili smo da jedemo i popijemo nešto, kako se ne bismo previše opterećivali da to radimo u kampu. Ugledali smo konačno more i nedugo zatim smo bili ispred nazovi kampa (možda najgoreg kampa koji sam imao prilike da posetim, a pri tom se i plaća), platili smo šta su tražili (mislim da je bilo 15€/dan, tražili su i više, malo se cenkali, vole Turci to) i postavili šatore na mesto gde su nam rekli. Kada pogledam gde smo sve kampovali i na kakvim lepim mestima smo bili i sa kakvim pogledima, kad vidite ovaj kamp, dođe vam, ono, bezveze skroz. Neuredan, prljav, smeća i gradilišnog materijala na sve strane, sanitarni čvor u katastrofalnom stanju. Ali kamp je na moru i to ima svoju neku cenu. Izelo nas more! Kada smo postavili šatore, odmah smo otišli do mora da se osolimo, što bi rekli. Sam prilaz moru je veliko kamenje, kao i u samom moru. Želja da se okupamo u moru je bila veća od lošeg „vajba“ kojeg smo imali od samog kampa i ambijenta. U moru smo proveli nekih sat vremena, pričajući o svemu i svačemu, ne želeći da se pomirimo sa činjenicom da već od sutra treba da se rastanemo i da idemo svako svojim putem. Nakon nekog vremena, izašli smo iz mora i otišli do kampa, kako bismo se istuširali i presvukli u suvu i čistu odeću. Potom su Gliga i Spaja otišli da sipaju gorivo i da operu motore, jer sutra im je plan da u Trabzonu urade servis na svojim motorima. Ja sam ostao u kampu da čuvam stvari, uzeo na ruke da operem već iskorišćenu odeću kako bi se do sutra osušila i pregledavao mapu kako da skratim već isplaniranu rutu za Gruziju, a da ima nekog smisla. Posle nekog vremena i razmišljanja, najlogičniji potez bi bio sever, tačnije severozapad i severoistok Gruzije da se obiđe, jer je to sve maltene planina Kakvaz i njeni obronci. Ne može da ne bude dobro, zar ne? Sa druge strane, pojas Kavkaza je ogroman, pa ću u hodu videti kakav budem bio sa vremeno. Ipak, kada se vozi van asfalta, mnogo faktora tu utiče na planiranje u hodu, a sa druge strane ne znam ni sam šta ću očekivati kada se budem približio tom delu. U samom planiranju rute koju ću voziti, vodio sam se rutom sa TET* zajednice za Gruziju i tokom putovanja, ona će mi biti orijentir u kom smeru ću se kretati i šta obići. Ovo što smo u Turskoj vozili, kao što je i Gliga rekao, mogao sam skoro 95% rute koju smo vozili i sa asfaltnim gumama da odvozam. Ipak, Gruzija je, kako sam video na raznim snimcima po Jutjubu, mnogo više „offroad“. Nakon nekog vremena došli su natrag Gliga i Spaja i, pre nego što sam otišao da i ja operem motor od planisnke prašine, doneli su po kebab da pojedemo, a pivo sam ostavio kada se vratim. Pumpa, koja se nalazila prekoputa našeg kampa, imala je i perionicu, a da bih do nje došao, morao sam malo veći polukrug da napravim i isto tako u povratku. Žetone sam dobio od Glige i Spaje, kažu da 5 minuta možeš da pereš jednim žetonom, zato im je i ostalo. Perač pod pritiskom je bio toliko jak, da sam morao poprilično da se odaljim sa mlazom vode, da ne bih skinuo i ono što ne treba. Nakon završenog pranja, uputio sam se nazad u kamp. Pri mom povratku, do kasno u noć smo sedeli Gliga i ja, i uz pivo mi je objašnjavao kako da najbolje iskoristim mogućnosti njegovog fotoaparata, koji će mi posuditi za dalje putovanje. Pored fotoaparata, i Spaja mi je posudio svoj dron, ali sam imao kratkotrajnu obuku dok smo đirali gore po planinama. Sve u svemu, opremljen sam sa akcionom kamerom, fotoaparatom i dronom, pa će pored sveg ovog pisanja biti i kvalitetnog foto/video-materiajala. Uveliko je prošla ponoć, pa je vreme otići i odspavati malo, sutra treba dalje putovati, ali ovaj put svako na svoju stranu… *TET – Trans Euro Trail jeste moto zajednica kreirana od strane avanturističkih motociklista na području Evrope, na kojoj se nalaze besplatne mape, pretežno neaasfaltiranih deonica i krajolika, koje su pravili „Linesman-i“ iliti moderatori ruta za svaku državu kroz koju se prolazi. Između ostalog, naš Gliga je i moderator TET Srbije. https://transeurotrail.org

Tako smo se dogovorili. Ako bude hteo, ali teško. Iskreno, da mi nisi rekao da i ja napišem svoju verziju, velika verovatnoća bi bila da mi nebi ni palo na pamet da pišem, tako da si ti inicijator.

UVOD Pre nego što počnem da pišem malo detaljnije o samom putopisu, koji će uporedo biti propraćen slikama, a naposletku i celokupnim snimkom, o ne tako dalekoj Gruziji (barem ne u geografskom smislu), u samom uvodnom delu ću reći par stvari kako sam došao na ideju za ovo putovanje, zašto sam došao na ideju o ovom putovanju, kako je sve proteklo u idejnom razmišljanju pre samog putovanja, periodu pripreme i same realizacije i ostalih stvari koje su se ticale svega. Ukratko zašto baš Gruzija? Iako nisam skoro bio aktivan na forumu (7+ godina, morao sam da resetujem šifru jer sam je zaboravio), a godina i više otkako sam pisao neki putopis, ne zamerite mi ako ću malo uvodni deo odužiti, ne bi li vam predstavio kako je sve ovo krenulo. Već par godina unazad, tokom intezivnog razmišljanja kuda putovati, nekako sam stekao utisak da posle skoro trinaest godina, koliko aktivno vozim motor, prostor i okolina unutar same naše lepe Srbije, a i šire okoline, postao mi je skučen i pomalo, da me pogrešno ne razumete, nedovoljno inspirativan. Pre nekoliko godina, kada je naš dobro poznati Radić prvi put, a nedugo posle i drugi put, bio u Gruziji, kada se vidimo negde, da li kod njega u radionici ili na nekoj planini tokom kampovanja, pričali smo kako mu je bilo na putovanju, za mene tada, u poprilično nepoznatoj Gruziji. Tokom priče i hvalospeva da mu je to tada bilo jedno od najlepših putovanja, trudio sam se da u svojoj glavi projektujem situaciju da i ja, tj. da ću i ja, jednog dana da pokušam da se otisnem u tako neka (u to doba za mene) veoma daleka putovanja. Dosta godina posle, kad god sam pomislio o samoj Gruziji, ako mi se u tom trenutku nađe u blizini neki uređaj na kom mogu da uključim mape, upišem mesto svog stanovanja - glavni grad Gruzije, Tbilisi, i tokom čekanja da se putanja na uređaju generiše, zamišljao sam da sam osedlao svog metalnog konja i uputio se u bespuća istoka. Ali, ubrzo se na tome i završi. Putanja prikazana na uređaju i brojka koja se merila u kilometrima me je odmah odbila. Momenat kratkotrajnog razočaranja. Sa tadašnjim iskustvom verovatno nebih mogao to da izguram do kraja i, sa ove tačke gledišta, ne bi bilo kompletno putovanje. Ovakvi momenti su se s vremena na vreme ponavljali i tištili me, ostavljajući iza sebe neku vrste nelagode. Međutim... Pred kraj 2024. godine sam opet počeo sve intezivnije da razmišljam i da preko interneta istražujem Gruziju. Do tada je moje saznanje o Gruziji je šturo, da ne kažem – nikakvo. Znao sam da izlazi na Crno more, da je glavni grad Tbilisi, sa kojim državama/zemljama se graniči, da su poznati po dobrim vinima, Staljin da je tu rođen i ništa više. Opet, čovek bi rekao zašto bi neko tamo išao (što mi i jeste dosta ljudi postavilo to pitanje tokom i nakon tog perioda), ali sa druge strane, ni informacije sa kojima sam raspolagao u datom trenutku, većini ljudi je to bila nepoznanica. Nakon što je tek došla ova 2025. čvrsto sam rešio i sebi rekao: „Ovo je godina kada ću da idem u Gruziju!“. Na ovo moje lično prihvatanje činjenice da je to to, treba preći na naredni korak, možda i najteži. Kako? Kao prosečni građanin ove zemlje moram se pomiriti sa sudbinom da nemam baš puno dana koje bih mogao da iskoristim od godišnjeg odmora, a i finansije nisu baš jača strana, sve se u tom trenutku zvaničnog samoodobrenja činilo kao nemoguća misija. Kako god, čvrsto sam odlučio, ne želim više da maštam, hoću da san postane stvarnost! Krenuo sam polako u ozbiljnije planiranje putovanja. Prvo sam preneo tu informaciju svojim bližnjima i da je to moja zamisao da tokom leta idem na ovo putovanje. Na prvu ruku, moje lično mišljenje je da me baš i nisu ozbiljno shvatili. Ipak je to dalek put, mislili su da ću možda i odustati do tada. Međutim, nisam se baš dao da to mišljenje i promenim i samo nakon par meseci neprestanog planiranja, sve je počelo da ide svojim tokom. Motocikl koji trenutno vozim je Suzuki V-Strom 650XT iz 2019. godine. Pouzdana raga, koja me nikada nije ostavila nigde sa svojih 50.000+ kilometara na satu, prava putna krstarica. Preudoban, sasvim dovoljno snage, neverovatno mali potrošač. Može da se da se natovari kao teretnjak, ali to je ujedno i mana, jer je i sam po sebi pretežak za iole ozbiljniju vanasfaltnu vožnju, pogotovo ako se putuje na duže, što iziskuje i više stvari da se ponese. Ali, i to prevazilazi, samo je potrebno malo više angažovanja. Imam to što imam za sada, a za ubuduće ćemo videti, kada dođe vreme za to. Tokom prvomajskih praznika i jedne vožnje po jugu Srbije, na kom smo bili Gliga, Radić, Spaja i ja, obavestio sam ih da će moje putovanje u Gruziju biti realizovano ove godine, početkom avgusta, kada mi kreće kolektivni godišnji odmor. Ostaje mi samo kako ću da obezbedim sebi barem tri nedelje (dve nedelje je kolektivni godišnji odmor) za potrebe ovog putovanja. Finansije su u ovom trenutku postale drugi faktor, jer se uštedelo od početka godine, a ima još tri meseca do polaska. Plan je bio da se putuje solo jer, i da sam pitao nekog da ide sa mnom, bilo bi to veoma teško oko same organizacije, pogotovo da neko uzme toliko dana godišnjeg odmora. Nedugo posle, javlja mi se Spaja i tokom priče mi postavi pitanje da li bi bilo u redu da i on krene na putovanje sa mnom. Bilo mi je u početku čudno, ali tokom razgovora mi je postalo jasno da možda i nije pametno da idem sam na tako dalek put, pa smo se na kraju dogovorili da idemo zajedno. Posle par dana me je opet pozvao i pitao da krenemo njegovim kolima i prikolicom na koju ćemo da ćemo da stavimo motore, kako bismo barem uštedeli na energiji koja je potrebna da se stigne tako daleko. I ostalo je na tome do kraja. Delimično. Kada sam tokom nekog druženja spomenuo Gligi za ovu opciju, i njemu se javila ideja da krene za Gruziju, ali da će javiti kada se iskombinuje sa vremenom. I tako je sve, ukratko, krenulo. Bliži se vreme polaska, sva trojica smo uspeli da se izorganizujemo oko slobodnog vremena. Uspeo sam da osiguram sebi celih mesec dana godišnjeg odmora (povezao stari godišnji i masakrirao novi godišnji odmor), sredio na poslu sve što treba da se sredi. Ostaje samo da se iznajmi veća prikolica, jer Spajina prikolica može da ponese samo dva motora, pa smo kod mene u Zrenjaninu iznajmili prikolicu, po koju je Spaja došao. Tad smo natovarili moj motor i pravac Beograd, gde sam prespavao kod Spaje. Sutra, 2. 8. 2025. natovarismo i Gligin i Spajin motor i konačno krenusmo put Gruzije Spaja i ja (Gliga je u tom trenutku u Rumuniji, pa ćemo ga pokupiti za dva dana, kada bude sleteo u Trabzon). Motori i stvari su spakovani, vreme je da se krene. Biće ovo dug put. Veoma dug put... Napomena: Da bi dalja priča imala potpun smisao i ispratila sled događaja, bilo bi poželjno da, ako već niste, nastavak priče propratite prvo na https://forum.bjbikers.com/topic/232876-u-gruziju-ne%C4%87ete-mo%C4%87i-turska-kao-uteha/, gde je Gliga lepo i detaljno objasnio šta se u međuvremenu desilo i zašto nismo uspeli sva trojica da dođemo do Gruzije, a ja ću nastaviti priču od poslednjeg 16. odnosno 17. dana našeg druženja, tj. dana kada su oni krenuli nazad ka kući, a ja dalje putem Gruzije… Da bih vam malo zagolicao maštu šta će vas u narednim delovima mog pisanja očekivati, u nastavku postavljam nekoliko slika iz Gruzije.

Koliko je ovaj dan u stvari dugo trajao. Dan sa najmanje energije da vozim motor, priroda fenomenalna, učestale greške i dosta pogrešnih procena prilikom tehničkih deonica, mlaka voda za piće.

Mislim da se meni desi da zahrčem, ali verujem "ništa strašno." Zamišljam scenu kako Gliga ustaje i dolazi do mog šatora (jer hrčem ponekad) da me probudi i da mi da malo "Dobrodošlice", kako bi imao miran san.

Na Transalpu 600, kojeg sam vozio 8 godina, nisam nikad probušio unutrašnju gumu u toku vožnje, a vozio sam poprilično puno offroad-a. Dešavalo mi se prilikom montaže u garaži da je uštinem, možda svega 2 puta (u početku, dok nisam naučio da radim sa pajserima). Sada na Stromu imam Tubeless, takođe nikad nisam nigde probušio (pu pu pu, da ne ureknem), nosim uvek set za čepovanje za ne daj Bože... A znam par ljudi kojima se jako retko desi da na vožnjama ne probuše gumu, nekad i dva puta u toku vožnje. Da li su toliki baksuzi, ili voze na jako malim pritiscima, ne znam.

Sve preko 80 km/h bukvalno zamućeno. Možda sam dobio neki falš, ko će ga znati.

@ducans Uradiću večeras "linkovanje" pored svake stavke, pa će biti lakše da se isprati.

Što se tiče drugih modifikacija, imam ih more. One koje bi izdvojio jesu: Podizači kormana - podižu za 3cm i nagnuti su ka vozaču. Imao sam problem kada vozim preko 300km, počinju podlaktice da mi trnu. Kad sam ih ugradio, nisam imao više taj problem. Spuštanje nogostupa - spuštanjem za 3cm, dobio sam ispruženija kolena i udobniji ooložaj za duže vožnje. Centralne nogare (dobro dođe za podmazivanje lanca i pri zameni zadnje gume) Produžeci za retrovizor Ručice kvačila i kočnice Bočni nosači kofer/torbi Torbice za krešbarove Grejači ručki Podmazivač lanca (kopija Cobre Nemo) Led maglenke USB punjač (direkno na akumulator, dobro dođe kada kampujem, ima prekidač) Držač GPS-a/telefona (šipka ona iznad instrument table) Ojačanje/ukrućenje zadnjeg nosača kofera Pošto vozim dosta van asfalta, moralo se i ugraditi neki dodaci, kao što su: Kappa/Givi krešbar i dodatni fuzasteri za odmaranje nogu (kada putujem duže i na autoputu, dobro dođe da se odmore noge) Tempomat - nisam zadovoljan kako radi, moraću da ga modifikujem) Metalni štitnik hladnjaka Metalni štitnik kartera Barkbuster štitnici ruku Proširenje ćopave (da ne potone u zemlju motor) Pivot pegz (nazubljeni nogostupi) Prekidač za isključenje ABS-a Mrežasti štitnik fara Kutija za alat (ona okrugla, kao cev) Manji dogbones-i i povišenje prednjih štapova (podizanje motora/klirensa, pravljeno u radionici) Racetech emulatori (ventili u štapovima, kako bi se umanjilo sabijanje prednjih štapova. Pravljeno u radionici) Ima tu još modifikacija, ali mislim da sam nabrojao bitne (za mene i moj stil vožnje). Što se tiče nekih budućih modifikacija, u planu mi je sledeće: Full podesivo ogibljenje (napred i nazad, verovatno Ohlins ili slično, ali jedno po jedno). Led far (ako pretekne, što da ne, ali nije mi bitna ta modifikacija) Paypercross vazdušni filter (sunđerasti perivi filter) Grejači sedišta (nije skupa modifikacija, verovatno ću to prvo uraditi preko zime, a desi mi se da se nađem u situaciji blizu 0°C da vozim, pa dobro dođe). Naravno, uvek se može postaviti pitanje što radim sve to, da je bolje da uzmem drugi motor, ali u narednih par godina ne bih da menjam Stroma, legao mi je baš. Jedna slika iz (ne)prirodnog okruženja (by @Gliga).

Doduše, imam kacigu sa kačketom, pa sam se i navikao na bilo kakve turbulencije, onda tome sve prepisujem. Stvar navike.

Imao sam te kopije Double take retrovizora sa Alija, bukvalno su neupotrebljivi, ne vidi se ništa od vibracija

Izgleda da se jedino meni nepojavljuju te turbulencije od retrovizora. Ili ih ja ne primećujem uopšte. Jesu retrovizoru kao na FAP-u, ali najbolja preglednost od svih retrovizora što sam imao prilike da koristim.

Što se tiče "kreš barova", Givi/Kappa je bestbuy.