11. DAN - 29. 9. 2025. (27. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 27 – finalno jutro i poslednje jutro na ovom putovanju, a da sam u šatoru. Probudili su me sunčevi zraci, koji su napravili saunu u šatoru, a ja još u kišnom odelu. Brzo otvaram šator, kako bih došao do svežeg vazduha, skidam odmah kišno odelo sa sebe i provetravam se. Osećam jaku vrtoglavicu i organizam se nije dovoljno odmorio, tj nisam se dovoljno naspavao. A nema ni poštenog hlada, kako bih još malo iskulirao, nego sam direktno izložen suncu. Skuvao sam kafu, pojeo dva-tri kroasana koje sam sinoć kupio na benzinskoj stanici i krećem da se pakujem. Gledam na mapi, imam još 1400 kilometara do kuće. Da li mogu da izdržim sve to, pomislio sam u sebi. Inicijalni plan jeste da se dokopam Bugarske, pa ću posle videti šta i kako. Neću da rizikujem, ako ne mogu, uzeću negde smeštaj ako je potrebno, jer stvarno ne želim više u šatoru da spavam, tj da ga ponovo postavljam. Čim sam se spakovao, javljam se mojima da krećem i da ću se javiti kada budem prešao granicu i ušao u Bugarsku. Kako sam gledao mapu, imao sam utisak da je Bugarska tu blizu, ali ipak nije, ima preko 600 kilometara do granice. Uključio sam se na auto-put, gorivo je sinoć napunjeno do vrha i krećem ka Istanbulu. Posle pola sata vožnje, dosta bolje mi je bilo. Dobra strana svega je što sam sada na auto-putu, gde je ograničenje 140 km/h, pa koristim tu prednost i idem prema ograničenjima. Veoma brzo sam stigao i do Istanbula, tačnije do obilaznice, koja vodi oko grada na najseverniji most preko Bosfora. Plaćam sve putarine kešom (nakit na turskom) i nastavljam dalje. Pre Jedrena stajem da sipam gorivo i da ručam nešto. Ulazim u restoran, poručim opet čorbicu i neku pitu, pojedem sve to, i nastavljam dalje ka granici. Po dolasku na granicu, ogormna gužva. Provlačim se koliko sam mogao i u nekom trenutku nisam više mogao da se provlačim, jer su Turci stavili plastične stubove između redova, a ja u sredini. Gledam levo i desno, betonske barijere. Šta da se radi, čekam u redu kao i ostali. Čekao sam tako preko sat i po vremena, na preko 30°C i, u nekom trenutku, dok sam se približavao, vidim da mogu da se provučem do punkta. Tako sam i uradio. Brzo sam prošao graničnu kontrolu, nemam kazni ovaj put i nastavljam dalje na bugarsku granicu. Bugarsku granicu sam takođe veoma brzo prošao. Čim sam prešao točkovima na tlo Bugarske, osetio sam neko olakšanje. Jednostavno, dok se vozim Turskom, uvek sam u nekom grču i ne prija mi uopšte. Kad sam prošao svu gužvu, sa preko dva sata čekanja, nastavljam dalje ka Plovdivu, gde sam napravio sledeću pauzu za sipanje goriva i da popijem neku kafu. Kada sam se dokopao Plovdiva, počeo je sumrak. Već je negde oko 19.00, vozim se već dobrih preko 700 kilometara. Umora nema, pogotovo nakon kafe i jednog energetskog pića, potkrepljenim čokoladicom. Obavim sve šta imam, oblačim kišno odelo (pošto je zahladnelo) i nastavljam dalje. Približio sam se Sofiji, obilazim je okolo i upućujem se na poslednju granicu na ovom putovanju. Pre dolaska na graniicu, stajem na benzinsku stanicu da natočim gorivo, popijem kafu i malo da odmorim. Momak koji radi tamo je iz Pirota (video mi je tablice), pa smo jedno pola sata divanili, pričavši mu gde sam bio i šta sam radio. Po završenom razgovoru, pozdravljam se sa čovekom, sedam na motor i veoma brzo stižem na granicu. Gužva nije strašna, ali ovaj put sam iskoristio da dođem skroz do kućice. Brzo završavam sa bugarskim carinicima i dolazim na našu granicu, zaobilazeći sva vozila i dolazim pred samu kućicu. Predajem dokumente, carinik uzima i kucka nešto po kompjuteru, proverava dokumente. Prošlo je dobrih 5 minuta, vidim da nešto nije u redu. Pita on mene da li sam od skora vlasnik motora, na šta mu ja odgovaram da je motor na mene od provg dana, a imam ga već 6 godina. Potom zove šeficu, gledaju oni u saobraćajnu, pa u kompjuter, pitam ih šta nije u redu, kažu ne pokazuje im da je moj motor izašao iz Srbije. Objasnim ja njima da je na prikolici izašao motor, kažem datum, da je Spaja išao sa mnom, da sam ja vozio njegov auto. Vrate oni kameru, vidi se auto, prikolica, mi, motori na prikolici, priča moja se slaže sa izgovorenim. Kažem ja njima da dolazim iz Gruzije i da nisam imao nikakvih problem sa saobraćajnom, a i nije mi ovo prvi put da prelazim ovaj granični prelaz. Pitaju oni mene šta ima u Gruziji, kažem ja turistički sam bio. Fini su bili baš carinici, nisu klasični drkoši. I, na kraju, šefica shati šta nije bilo u redu. Prilikom unošenja broja registracije, njihova praksa jeste da se unese Npr. ZR 55555 i tako se unosi u sistem. Moj motor je unet kao ZR 555-55 (ako već treba sa crtom, ispravno je ZR 55-555), pa sam zbog crte bio zadržan preko 40 minuta. Ispravljaju oni u sistemu, vraćaju mi dokumenta, izvinjavaju se, kažem ja njima žurim da stignem na večeru (12.00 uveče je), kaže meni šefica „Kako si krenuo, možda na doručak stigneš“. Nasmejemo se tu mi svi, pozdravimo se i nastavljam dalje. Stajem odmah posle granice, javljam se mojima da ću kasniti, da idu na spavanje. Stavljam čepiće u uši i gas. Sledeće stajanje mi je bilo u Velikoj Plani, da sipam gorivo i popijem neko energetsko piće. Neverovatno, ali adrenalin me toliko drži da mi se uopšte ne spava, a već sam prešao dobrih preko 1200 kilomeatara. Vrlo brzo sam se domogao i Beograda, pa preko Pupinovog mosta prema Zrenjaninu. Kada sam se približio Čenti, tu me je umor već počeo hvatati. Uvidevši to, otvorio sam vizir, da me hladan vetar malo razbije, smanjio putnu brzinu i tako sve do ulaska u Zrenjanin. Posle Zrenjanina, imam još jedno 10-tak kilometara do mog mesta prebivališta, a to je Lazarevo. Nešto malo pre 4.00 izjutra ulazim u moje mesto i počeo sam naglas ispod kacige da vičem „STIGAO SAM KUĆI!“ Nadam se da i vi imate sličan doživljaj, kada dođete posle dužeg vremena kući. Stajem ispred kuće, majka mi otvara kapiju (gde ona da zaspi, nema šanse), ulazim u dvorište i silazim sa motora. „Dobrodošao, svetski putniče!“, bile su reči moje majke, koja me uvek dočeka odakle god da dolazim i kad god da dođem, što se da videti iz prikazanog. Ulazim u kuću, skidam kišno odelo i sedam za sto da pojedem samo supu, izvinivši se majci da mi je to dosta, jer sam mrtav umoran. Posle nekih sat vremena razgovora sa majkom, otišao sam da se istuširam i da legnem da se naspavam i psihički pripremim za prekosutra, kako bi se vratio na regularne životne okolnosti, čitaj posao. Posle današnjih pređenih 1400 km za 17 sati vožnje, i ukupno prevaljenih 7500 kilometara za mesec dana, konačno sam u svom domu, u svom krevetu. KRAJ

To ti je onaj fazon ili ćeš da hvataš poslednji bus u 23h, ili ćeš peške kući ako je dobra žurka. Sva trojica smo iskoristili maksimum što se tiče uzetih slobodnih dana i za povratak kući smo ostavili samo toliko da se vratimo, a da što više provedemo u vožnji u prirodi.

Za sve dane vožnje, ovaj mi je najviše energije oduzeo, pogotovo pred kraj dana, sa sve hladnoćom. Zahvaljujem na praćenju.

10. DAN - 28. 9. 2025. (26. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 26. Budim se delimično naspavan, jer dušek na kom sam spavao nije baš najudobniji za spavanje. Kada legnem na njega, iako je skroz naduvan, jednostavno po sredini potone, nabijajući vazduh sa strane, kao da sam u kanuu spavao. Kiša je neprestano padala i, kad sam otvorio šator, boja neba je jednolično siva. Shvatio sam tada da kiša nema nameru da prestane, a ja moram polako da se pakujem i krenem ka kući. Nakon ustajanja iz šatora, standardno kuvam kafu i doručkujem, pre nego što počnem da pakujem ostatak stvari na motor. Posle izvesnog vremena i neprestajanja padanja kiše, rešio sam da spakujem kamp-opremu i već posle nekih pola sata bio sam spreman za polazak. Plan je bio da svratim do Batumija u neki bazar, kako bih kupio neke poklone. Sedam na motor i – polazak kući može da počne. Odmah oblačim kišno odelo, videvši da, ako to ne uradim, ima još neku prehladu da navučem. Lako ću ja njega posle skinuti. Kako sam se približavao Batumiju, navigacija me je prevarila i pogrešio sam skretanje, pa me je odvela podalje na sledeće odvajanje. Čim sam ušao u grad, tražio sam prvi bazar. Kako je na prvom bazaru (Batumi bazar) bila prevelika gužva, a i nemogućnost da parkiram motor na normalnoj lokaciji – a da se ne desi da neko čačka oko motora, pošto imam vrednih stvari, što svojih, što tuđih – rešim da odem na Hopa bazar, valjda ću imati tamo više sreće. Došao sam do Hopa bazara i imao sam sreće sa parkingom. Svratim prvo do pekare da još nešto pojedem, pošto neću praviti česte pauze. Nakon obavljenog obroka, ušao sam u Hopa bazar. Hopa bazar (slika je sa interneta) Bazar kao bazar, od igle do lokomotive. Plan je bio da uzmem nešto autentično iz Gruzije, pa koliko god mesta na motoru da imam, popuniću ga. Tražio sam prvo njihove slatkiše, pošto nisam još imao prilike da probam. Uzeo sam čurčkelu, tj. gruzijski slatkiš. Glavni sastojci su sok iz sveže muljanog grožđa, orašasti plodovi i brašno. Na konac se nanižu badem, orah, lešnik, a ponekad i suvo grožđe, a zatim se umaču u zgrušavajući sok od grožđa ili drugi voćni sok i posle sušenja imaju oblik kobasice (podatak sa „Vikipedije“). "Čurčkela" (slika je sa interneta) Posle toga, po običaju, kupuju se: magneti, nakit, neki začini i naravno gruzijska čača – rakija komovica, jedno 4 litre, da se nađe. Nakon obavljene kupovine, otišao sam do motora i jedva sve popakovao. U prodavnici uzmem još jedno 5 piva i na kraju pretovarim sve moguće torbe koje sam imao na motoru. Vreme je da krenem dalje. Pred samu granicu, stajem da sipam gorivo (gorivo u Gruziji je oko 110 din/litar). Ostaje mi nešto sitno, kupim cigare, koju čokoladicu i vodu, da imam za put. Ostatak gruzijskih larija (njihova valuta) pretvorim u turske lire i kupim dodatno još turskih lira. Ipak imam preko 1400 kilometara kroz celu Tursku, zatrebaće za svaki slučaj. Kada sam sve obavio šta sam imao, uputio sam se ka granici. Na granici klasična procedura, dobar dan – doviđenja. Dolazim na tursku granicu. Odmah mi je krenuo neki bol u stomaku od njihove granice. Sreća, po prvi put u životu, prelazim tursku granicu bez ikakvih problema. Jednostavno, imam taj loš osećaj sa njima, poučen dosadašnjim iskustvima. Kako sam prešao u Tursku, stajem odmah posle granice, proverim da li je sve u redu, dotegnem torbe, skinem kišno odelo, stavim čepiće u uši i krećem. Plan je da što bliže stignem do Istanbula, pa koliko izdržim. Put skoro do Istanbula je magistralni put, koji vodi uz more i u nekom trenutku ulazi u kontinentalni deo, pa će me to dosta usporavati. Ograničenje brzine na magistralnom putu je 100 km/h, u nekim delovima 80 km/h, a u gradovima i manje, 60-70 km/h. Sa ovim informacijama sam odmah znao da će ovaj dan poprilično da potraje, ali šta da se radi, kući se mora doći. Prvi veći grad na koji nailazim je Rize. Već sam dobar deo ovog puta prošao po dolasku u Gruziju. Već pri samom ulasku u grad velika gužva, probijanje, pokušavanje probijanja, jer imam bočne torbe, koje me dosta ograničavaju u kretanju kroz gust saobraćaj. Tako je bilo i u Trabzonu. Negde posle Trabzona pravim prvu pauzu sa točenje goriva i da popijem kafu. Nisam se puno zadržavao. Nastavljam dalje. Prolazim dalje gradove Ordu (gde sam menjao zadnju gumu kada smo bili u Turskoj) i Samsun. Svaki veći grad u sebi je nosio velike gužve, usporavajući mi tempo. Već posle Samsuna i uveliko pređenih 600 kilometara, osećam blagi umor, ali ništa strašno. Nakon Samsuna ulazim u kontinentalni deo i pravim drugu pauzu, gde uzimam obilnu večeru i obaveznu tursku teleću čorbu. Čim sam pojeo čorbu, vratio sam se u život. Turske čorbe su fenomenalne! Po obavljenom obroku, oblačim se i nastavljam dalje. Kako sam već ušao u kontinentalni deo, a i mrak je uveliko, pad temperature je bio drastičan, tako da sam morao da stanem da obučem gornji deo kišnog odela, uzmem druge rukavice i nastavim dalje sa upaljenim grejačima ručki (spas su te grejne ručke). Gledam na instrument tabli, spolja temperatura stepen po stepen pada, da sam morao opet u nekom trenutku da stanem i da obučem i donji deo kišnog odela i stavim potkapu ispod kacige. Temperatura je bila negde oko 12° C, a ima još da se vozi do odredišta. Odredište je, kao što sam već rekao, što bliže Istanbulu. Gliga mi je poslao lokaciju gde su on i Spaja kampovali. To je po samom uključenju na auto-put pred Istanbul, neko napušteno parkiralište za kamione koliko sam razumeo, malo zavučeno. Nastavio sam dalje. Prešao sam skoro 900 kilometara magistralnih puteva, temperatura je pala na 9°C, kako pokazuje instrument tabla. Vrhovi prstiju počinju da mi se lede, ali šake su tople od grejača, koji su podešeni na maksimum. Imam još nekih 100 kilometara do odredišta, a već sam poprilično umoran. Tih zadnjih 100 kilometara mi je baš teško palo. Umor već počinje da nadvladava, stajem svakih 30-tak kilometara da se rastresem i vratim cirkulaciju u krvotok, od već nakupljene hladnoće. Posle nekih sat i po, stižem na odredište. „Shell“ pumpa se tu nalazi, stajem odmah da sipam gorivo i da uđem u pumpu da se malo ugrejem. Javljam se mojima da sam stigao na lokaciju i da ćemo se sutra čuti pred polazak nazad. Idem iza pumpe i dolazim do lokacije koju mi je Gliga poslao. To je neki promašen građevisnki poduhvat, šodera na sve strane. Gledam neko parče zemlje da nađem, kako bih postavio šator, ali bezuspešno. Stajem iza nekog grmlja, parkiram motor i odmah postavljam šator. Prilikom zakucavanja klinova, svaki mogući klin sam iskrivio. Nikad lošije nisam postavio šator. Uzeo sam neke betonske odlomke i iskoristio ih kako bih barem malo zategao šator, pošto nije samostojeći. Čim sam ušao u šator, naduvao sam na brzinu dušek, razvukao vreću za spavanje i sa kišnim odelom sam odmah zaspao. Današnji dan mi je najteže pao, dosta me je isrcpelo provlačenje kroz gužve i ne baš brza magistrala, i pređenih oko 1000 kilometara sa nekih skoro 13 sati aktivne vožnje.

9. DAN - 27. 8. 2025. (25. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 25. Otvaram oči i odmah primećujem da ležim na zemlji. Dušek se tokom noći skroz izduvao. Pokušavam da ustanem, boreći se sa obodom dušeka, koji je sav ostatak vazduha prebacio u krajeve, tako da sam u njega doslovno upao. A pritom otežavajuća okolnost jeste povređen lakat desne ruke i bol u donjem delu kičme, koji još više otežavaju ustajanje. Posle nemile borbe prilikom ustajanja, izlazim iz šatora. Dan je prelep! Tek sad vidim da je mesto gde kampujem još lepše po danu, nego što je to izgledalo kada sam sinoć došao. Brzinski doručak (mene i pasa koji su odmah dotrčali do mene, pa sam nam podelio na ravne časti to što sam imao) i kafa, nakon čega je usledilo oblačenje kupaćeg i pravac u more. Talasi su umereni, temperatura vode veoma prijatna. Iskoristio sam pola sata uživanja, popivši jedno gruzijsko pivo. Nakon toga sam se vratio do šatora i motora. Vreme je da se zamene lamele i uradi mali servis. Ali, pre nego što krenem sa radovima, moram do prodavnice po hranu za ručak i vodu, tačnije što više vode, jer mi treba balon za ispuštanje ulja iz motora. I novi dušek. Jedini dušek koji sam uspeo tamo da nađem bio je onaj dečji za plažu. Daj šta daš, ne mogu više na zemlji da spavam. Nakon obavljene kupovine, vratio sam se do kampa i šatora, kako bi se konačno posvetio motoru. Odakle krenuti? Skinuo sam svu plastiku i rezervoar, kako bih došao do filtera vazduha, koji sam zamenio sa novim. Kada sam to uradio, ispuštam sav antifriz i obaram motor na zemlju, kako bih skinuo deklu i zamenio lamele. Kada sam skinuo potisnu ploču i opruge, od prve lamele po redu nije skoro ništa ostalo, a ostale su poprično spaljene. Vadim stare lamele i ubacujem (nauljene) nove lamele jednu po jednu. Sve lepo isproveravam i vraćam nazad opruge i potisnu ploču, stežem ih i vraćam deklu, koju takođe pritežem na osećaj (imam iskustva sa mehanikom, pa mi nije problem, kući će se proveriti sa moment ključem svakako). Podižem motor, nalivam antifriz u hladnjak, vraćam rezervoar i palim motor da se zagreje na radnu temperaturu, kako bi povukao antifriz i da mogu da dolijem ostatak. Posle toga, kako bih zamenio ulje i filter ulja, prvo proveravam da li ima nekih curenja ulja ili antifriza sa dekle, što se ispostavilo da nema. Kada je motor dostigao radnu temperaturu, odsekao sam balon vode i podmetnuo ispod kartera za istakanje ulja. Odvrnuo sam šraf od kartera i ostavio da sve ulje iscedi, kao i filter ulja. Posle skoro više od pola sata, zavrćem šraf od kartera, stavljam novi filter ulja (podmažem o-ring i sipam malo ulja u filter), zavrćem ga i sipam novog ulja koliko je potrebno. Iskoristio sam prazne boce od ulja i presuo sam staro ulje u njih iz balona u kom je bilo prerađeno ulje. Vratio sam svu plastiku, upalio motor, ostavio malo da radi, proverio da li ima negde curenja i, konstatujući da nema, vratim donju zaštitu kartera i provozam jedan krug oko drveća. Sve radi kako treba! Lepo ubrzava, proklizava točak na malo dodavanje gasa, baš kao da imam nove lamele. Inače, ovo je trajalo skoro ceo dan, ali sam ja skratio u objašnjavanju celokupnu operaciju. Između određenih radova je bilo red piva, red kupanja u moru, red kafe, red dremke i tako u krug. Realno vreme da sve u kontinuitetu uradim jeste 2-3 sata, ali je potrajalo dosta duže jer me je u par navrata stvarno mrzelo da bilo šta radim. Inače, ovo je jedini dan na celokupnom putovanju, da sam praktično ceo dan "odmarao" i nisam vozio motor. Dobro, osim do obližnje prodavnice i prilikom provere da li je sve u redu nakon servisa,da kažemo sveukupno jedva 1 kilometar. Kada sam zvanično potvrdio da je sve u redu, bio sam spokojniji da će mi put kući barem biti za brigu manji. A put kući? Celih 2400 kilometara, koji bi trebalo da odvozam u tri dana. Pola je magistralni put, pola je auto-put. Kako ćemo, videćemo. Krenuo sam sa pakovanjem alata koji sam koristio da uradim servis, stvari koje mi neće biti potrebne više, kako bih sutrašnji dan ubrzao koliko-toliko u pakovanju. Polako se smrkava, ja nešto nisam bio rad da sedim, jer me je umor već savladao, te sam iskoristio priliku da ranije legnem. Naduvao sam onaj dečji dušek i stavio sam ga preko starog izduvanog dušeka, da se nebi ni on probušio. Od silnog umora, ubrzo sam utonuo u san... U neko doba noći, pored standardnog koncerta talasa, vetra i četinara, u čijoj publici u prvom redu već drugu noć zaredom je bila moja podsvest, usledio je i gost iznenađenja – kiša, koja je neprestano padala i održala najduži solo koji je dočekao jutro da se probudim...

Gledaću da za vikend završim ceo putopis, nema još mnogo, "klasičan" povratak kući. Takođe, pri kraju sam obrade i poslednje 4. epizode, tako da će biti sve kompletirano.

8. DAN - 26. 8. 2025. (24. dan sveukupnog putovanja) Ujutru kad sam se probudio, sa prvim izlaskom sunčevih zraka, prvo što sam primetio jeste da me ruka poprilično boli i da sam dosta potonuo u dušek. Odmah sam shvatio da sam negde probušio dušek. U redu, imam rezervnu flekicu, naći ću posle gde je dušek bušan, pa ću sanirati štetu. Izazim iz šatora, malo je prijatnije napolju. Prvo što sam hteo da uradim jeste da se konačno okupam u reci i malo povratim od višednevnih vožnji po ovim bespućima, a i prijaće ruci da je malo rashladim. Po izlasku iz reke, seo sam na deblo, kako bih upio što više sunčevih zraka i što pre se osušio, nakon čega sam uzeo da doručkujem. Kad sam završio sa doručkom i kafom, krenuo sam polako sa pakovanjem (već me je počelo poprilično smarati pakovanje) i nakon sat vremena sam već bio u sedlu motora. Ubrzo sam se uključio na prvi asfalt posle dugo vremena i uputio se ka Tbilisiju, kako bih rešio pitanje lamela. Kad sam u nekom trenutku došao do signala, stao sam, javio se mojima, potom sam potražio prodavnice moto-opreme po Tbilisiju i u mapu sam ubacio adresu prve prodavnice na koju sam naišao na internetu i uputio sam se ka tamo. Ubrzo sam došao i do magistralnog puta, a zatim i do dela auto-puta, koji me vodi sve do prodavnice. Prodavnica, koju sam izabrao, je „Bikeland“ (www.bikeland.ge). Stao sam ispred prodavnice, skinuo kacigu i ušao u prodavnicu. Na prvi pogled me je radnja podsetila na Barelovu radnju na Novom Beogradu. Isti fazon, samo što je ova prodavnica malo veća, sigurno imaju sve što mi treba. Dolazim do pulta, kažem im da mi trebaju lamele, kuca ona u kompjuter, kaže imaju. Odlično! Spakujte mi još 3 litre ulja, filter ulja, filter vazduha i jedan čistač kočnica (trebaće da se očisti sve što treba). Kada su mi sve to spakovali i rekli cenu, osetno je sve jeftinije, nego što bih sve to kod nas uzeo. Izlazim iz radnje i gledam gde ću sve ovo da spakujem na motor, a da mi se ne prospe ili ne polomi. Istovremeno sam i razmišljao gde ću lamele da zamenim i da uradim servis i odlučio sam da sve to uradim, ni manje ni više, nego na plaži na Crnom moru. Pa neću valjda da menjam lamele na trotoaru u Tbilisiju na 35°C? Valjalo bi se malo i okupati u Crnom moru sa gruzijske strane. Dok sam vodio unutrašnji monolog, pored mene staje drugi motor, neki Indian „naked“ (iskreno, mislio sam da Indian samo „čopere“ pravi). Skida lik kacigu sa glave, klimnu glavom ka meni i uđe u prodavnicu. Nije se puno zadržao u prodavnici, izlazi iz iste i dolazi do mene da se upita. Pričamo mi tako, odakle sam, gde sam bio, šta sam radio i krenuo ja njemu u kratkim (dugim) crtama da objašnjavam kako sam dospeo u Gruziju, on me gleda, kaže: „Stani, stani, ’ajmo ovde na pumpu na piće, ja častim, želim da čujem sve ovo koliko-toliko detaljnije!“ Ostavili smo motore, otišli 10 metara do pumpe pored, uzeli po piće i seli na bankinu pored pumpe. Pridružio nam se još jedan njegov drugar sa R1 i ispričam im ja kako sam se proveo, kako sam oduševljen Gruzijom i tako to. Kaže on meni da mu je u planu da uzme neki „advenčr“ motor, kao ovaj iza nas. Ja se okrećem, kad ono... Kove 800X! ’Ladno ga nisam ni primetio, toliko sam bio zaokupiran lamelama i delovima gde ću da ih smestim na motor. Kažem mu ja da sam ga probao, ali da je za mene previše agresivan, a ne vozim baš od skora (13 godina). A sa druge strane, niži je od mene, pa sam mu rekao da gleda nešto slabije i sa dosta nižim sedištem, ako neće da se bakće sa spuštanjem motora. Posle skoro sat vremena priče, kojoj nema kraja, morao sam polako da krenem i stignem do mora (350+ kilometara, dobrim delom auto-putem i proklizavajućim lamelama). Pozdravim se ja sa Čikom (Čiko – njegov nadimak) i njegovim drugarom, razmenimo brojeve telefona, ako se opet pojavim u Gruziji (a hoću sigurno, pošto je nisam obišao kako sam zamislio). Odoše oni svojim putem, a ja pravac auto-putem ka Crnom moru. Dok sam krstario autoputem i pokušavao da održim brzinu, lamele su jedva hvatale. Konstantna, a ujedno i maksimalna brzina koju sam uspeo da postignem bila je 100 km/h, ali kad naiđem na neki uspon, padne i na 80 km/h i tako sve do Kobuletija na Crnom moru, gde mi je bio plan da zakampujem na plaži uz more, da malo uživam i pokušam da zamenim lamele. U Kobuleti sam stigao pred sam mrak. Pre nego što sam došao do plaže, svratio sam do obližnje prodavnice da kupim sve što mi treba za naredna dva dana i uputio sam se na plažu da postavim kamp. Iako već skoro potpun mrak, vidim da je mesto za kampovanje, malo je reći, perfektno! Drvored nekih visokih čeinara, sa jako malo, skoro nimalo kampera. Dolazim do kraja drvoreda što bliže plaži i tu rešim da postavim šator. Tu se vrzma čopor pasa, velikih, malih, sitnih, laju na zvuk motora. Kako sam ugasio motor, tako i oni prestadoše da laju. Čim sam sišao sa motora, prilaze oni, hoće da se maze. Nakon kratkog igranja sa njima, skidam kamp opremu sa motora i postavljam šator. (LOKACIJA KAMPA) Nakon postavljenog šatora i kamp opreme, rešim da popravim dušek. Gledam dno (logično), nema nigde rupe. Posle dosta vremena, vidim da je rupa sa gornje strane. Uzmem onu flekicu i zakrpim rupu i naduvam dušek. Ostavim dušek u šator, sastavim stolicu i usmerim mesto sedenja ka moru, otvarajući pivo i nazdravljajući moru. Trenutak za sebe. Mir i tišina. Čuju se samo talasi kako nadolaze na peščanu plažu, a potom i odlaze nazad ka moru, kao i vetar, koji prolazi kroz iglice četinara, stvarajući neki tonalitet koji prija svim čulima. Mogu vam reći, baš mi je prijao ovaj zen. Sedeo sam baš do kasno u noć, gledajući u more i udaljena svetla Batumija, razmišljajući da je ovom putovanju uskoro kraj. Ovo mi je prvi put da sam išao na ovako dugo, a pritom i daleko putovanje. Sedeći tako u stolici, kroz misli su mi prolazile sve situacije i događaji koji su me zadesili za ovih skoro celih mesec dana, koliko sam na ovom proputovanju, kostatujući da mi je ovo najbolje i najinspirativnije putovanje za svih ovih 13 godina, koliko aktivno vozim motor. Negde oko ponoći sam rešio da je vremeda se ode na spavanje. Ulazim u šator i primećujem da je dušek na pola izduvan. Eh, ima još negde rupa na dušeku, a nemam više flekica. Naduvam opet dušek uz pomoć male električne pumpe i osluškujem gde pušta vazduh. Nađem isto na gornjoj strani rupu, malo iznad prethodne. Šta da radim, taman dok zaspim, valjda će izdržati dušek. Legao sam, a potom i ubrzo zaspao... Talasi su celu noć pravili koncert, uz pomoć pratećih vokala: vetra i četinara, koji su proces nadolaženja sna poprilično ubrzali.

Bitno je da je bilo hrane i pića i dobre volje, ostalo šta se desilo je u roku službe. Kao što sam napomenuo ranije, definitivno bi mi bio život lakši sa 300cc motorom u ovim situacijama, ali šta je tu je. Izgleda tako, ali nije bilo baš tako. Zaboravio sam da napomenem da je u nastavku, nekih 10-tak, km bila neka kontrolna tačka, mislim da je bio neki veliki vodopad ili tako nešto slično, koji sam hteo da vidim i uslikam. Kada je taj kombi prešao, izgledalo mi je da je mnogo lakše. Na po reke mi se smučilo više da se borim sa prirodom, već vidno isprljen i sa povređenim laktom, pa sam se odmah okrenuo nazad i odlučio da se ne zezam više, nije imalo smisla. Svakako da je odluka da pređem reku bila suluda i nesmotrena, ali šta da se radi, izborio sam se nekako. Inače, kada voziš TET po Gruziji, imaš jednu glavnu kružnu rutu (da li to bio asfalt ili makadam) i sve ovo što sam vozio, morao sam da siđem sa te glavne rute i voziš do kraja sporednih ruta, koje su u većini slučajeva kraj bilo kakvog puta i opet nazad. Negde se zezneš, negde ne, zavisi šta te ubode (pošto sam usput menjao plan, pa nisam stigao dovoljno ni da istražujem šta je ispred).

Ja sam kupio ovaj komplet +rukavice prošle godine, topla preporuka. Za proleće, rano leto i jesen vrhunsko, za 35+ temperature (barem meni na off-u) nema dovoljno mrežastog materijala i strujanja vazduha. Ali ako se iole krećeš nekom brzinom, radi odlično posao. Od mana što bih rekao jesu postave, koje idu uz jaknu i pantalone i nepostojanje leđnog protektora za jaknu (Acerbis sam uzeo odmah pri kupovini). Što se tiče postava, za jaknu moraš da skineš jaknu i da se drndaš 5 minuta da ubaciš postavu sa unutrašnje strane (ne može preko jakne). Za pantalone, pošto nosim adv čizme, ne može da se navuče preko čizama (moraš skinuti čizme da bi navukao, verovatno čak i patike, jer je otvor nogavica poprilično uzak). Temperaturni opseg spoljne temperature prilikom nošenja je od 20C do 35-40C (donja granica 15C sa postavama). Sve u svemu, ocena 4 od 5 za ovaj komplet (samo zbog postava). I da. Te plave resice hoće da se odlepe posle par pranja od jakne/pantalona, pa na vetru izgledaš kao indijanac kada krene da vijore. Reši se lepkom za kožu. Nadam se da sam pomogao.

7. DAN - 25. 8. 2025. (23. dan sveukupnog putovanja) Kad sam se ujutru probudio, vetra i hladnoće više nije bilo, ali sam zato tokom noći morao da navučem komplet kišno odelo, pošto je baš bilo hladno, sigurno oko 5 stepeni iznad nule. Dok sam se nakanio da ustanem i izađem iz šatora, prošlo je nekih dobrih pola sata. Skidam kišno odelo, okrećem ga da se osuši od kondeza koji se nakupio i pristavljam vodu za kafu da se kuva. Planirao sam da se okupam u reci, ali delovala je dosta prljavo. Ne od neke zagađenosti, nego više od spiranja okolnih kamenja, koji su vodu skroz zamutili. Odmah sam odustao od te namere. Malo sam uključio i dron da snimi koji snimak i fotografiju odozgo, čisto da vidite kakva je okolina u kojoj sam kampovao. Nakon popijene kafe i doručka, krenuo sam sa pakovanjem šatora. Dok sam pakovao šator, u nekom trenutku dunuo je jak vetar i vreća od šatora je velikom brzinom počela da leti ka reci. Refleksno poletim za vrećom i u tom trenutku sa težinom celog tela izvrnem lakat desne ruke kada sam pokušao da je zadržim na zemlji. Bol je bio toliko nepodnošljiv, da sam umalo zaplakao, prevrćući se po zemlji. Jedva sam smogao snage da ustanem i potrčim za vrećom, držeći se levom rukom za desnu, uhvativši vreću u zadnjem trenutku re nego što je uletela u reku. Izem ti i vreću i sve, umalo ruku nisam slomio. Vidim, pomeram šaku, ali ruku u predelu lakta jedva, boli čim je savijem. Vadim neke konjske masti i gelove za povrede, namažem i fiksiram zavojem ceo desni lakat. Kretanje lakta je poprilično otežano, ali mi je malo bolje ovako fiksirano, uliva mi neku sigurnost. Jedva završavam sa pakovanjem kamp-opreme, trudim se da levom rukom sve radim i, nakon produžetaka, nekako spakujem sve na motor. Šta ću sad ako me zaboli, moraću do bolnice da idem. A bolnica mi u tri lepe, ima preko 100 kilometara do prvog naseljenog mesta sa nekom ambulantom. Nema veze. Šta je tu je, pratiću situaciju, neću da posustanem duhom, ima dosta do kuće, pa mi ne trebaju crni oblaci nad mislima. Sedam na motor i krećem da se vraćam nazad uz rečicu. Opet prelaženje potoka, ali ovaj put ih jedva prelazim zbog bola u desnom laktu, koliko god se trudio da rasteretim desnu ruku. Dobro, još je sveže, treba vremena mozgu da se navikne na oštar bol. Svraćam u naseljeno mesto Dartlo i tu vidim odvajanje za zaseok Dano. Kad sam već tu, ’ajde da vidim šta ima gore. Dok sam se uspinjao gore, usledeo je pogled na Dartlo, koji izgleda ovako: Sliku zaseoka Dano nemam (biće prikazan na snimku putovanja na kraju pisanja putopisa). Okrećem se i silazim nazad ka Dartlu i dalje niz reku kuda me i vodi put. Posle nekog vremena, nailazim na račvanje: pravo je Omalo, desno neki vodopad, šta li već. Podne je tek, idem desno ka tom vodopadu. U nekom trenutku dolazim i do signala, stižu odmah obaveštenja. Vidim, moji me zvali nekoliko puta, iako sam im rekao da neću imati signala. Ok, shvatam brigu, verovatno bih i ja brinuo isto tako. Zaustavljam se kako bih ih pozvao. Nakon završenog poziva i mog potvrdnog odgovora da je sve u redu (držeći telefon levom rukom, jer desnom rukom ne mogu da držim telefon u podignutom položaju), nastavljam dalje ka tom vodopadu. Ubrzo zatim stižem i do vodopada, koji je bio i kontrolna tačka na ruti. Kad sam došao do vodopada, put dalje vodi preko reke. Ali ovaj put, potencijalni prelazak preko reke nije nimalo naivan. Reka je poprilično duboka, sa strujom koja nosi sve pred sobom. Stajem, gledam, razgledam – da li da se usudim da pređem i rizikujem da potopim motor; šta ako me savlada vodena struja i obori mi motor ili, u najgorem slučaju, da obori motor na mene. Dok sam razmišljao da li da pređem reku, pojavi se iza mene neki kombi, sa podignutim klirensom i 4x4 vučom. Gruzijci neki, porodično se vozaju. Pomerih motor da bi oni prošli i gledam koja je dubina. Kako se približio sredini reke, vidim da i nije toliko strašna dubina, ali opet je dosta dublje no što sam ikada sa Stromom prelazio. Kada su posle nekog vremena otišli, nastavio sam da razmišljam, ali ne zadugo. Postavljam dron na lokaciju, navlačim kacigu na glavu, sedam na motor i polako ulazim u reku. Prva trećina deluje ok, ali posle kreće bujica jako da nosi, gde prednji točak gubi podlogu kao da je od balona. Stajem nasred reke, voda je skoro do sedišta. U stvari, vidite kako je to otprilike izgledalo: U tom trenutku, motor se ukopava u kamenitu podlogu i potpuno je stao. Hmmm, izgleda da ovo nije bila baš najpametnija ideja. Uveliko me voda doslovno prska i kupa na sve strane, pokušavam napred-nazad da se izvučem, dok me jaka bujica gura i nekako uspem da krenem sa sredine i krećem ka drugoj strani obale bez stajanja. U redu, uspeo sam, ali sad treba da se vratim nazad. Opet za trenutak razmišljam, u sebi se pomolim Bogu i krećem. Stižem do sredine i staje motor, ali ovaj put ne zato što je upao u rupu ili udario u neki kamen. Imate jedan pokušaj da pogodite. Lamele su skoro skroz gotove! Puštam kvačilo u prvoj, on se muči da krene. Gasim motor. Šta sad?! Par sekundi ćutnje, palim motor, dodajem gas i naglo puštam kvačilo i motor kreće da se izvlači iz reke. Doziram gas taman toliko da lamele uhvate i posle kratke borbe izađem iz reke. Silazim sa motora, sve se cedi sa mene. Tada sam naglas rekao samom sebi: „To je to, Čedo, nema više off-a. Pravac prvi asfalt i natrag u civilazciju, treba se kući u celosti vratiti!“ I tako je bilo. Posle petominutnog odmora, sedam na motor i jedva prvom brzinom, uz ozbiljno proklizavanje lamela, popenjem se uz uspon. Video sam da ovako neće moći dugo, pogotovo ne do kuće (preko 2800 kilometara od tog momenta, a ujedno je ovo i najudaljenija tačka od kuće). Moraću nešto da rešim povodom tog pitanja. Nastavljam dalje. Posle izvesnog vremena vidim neki spust koji vodi do reke, deluje mi da je lepo za fotografisanje, ne deluje previše zahtevno. Spustio sam se do same reke, ali ovaj put nisam hteo da rizikujem i da je prelazim, iako je dosta pliće nego što je malopre bilo. Kada sam obavio „foto-video sešn“, nastavio sam dalje. Stao sam opet u Omalo u onu trafiku, kupio neki sok da dođem sebi i uočih da u sklopu te trafike u dvorištu ima smeštaj i restoran. Sedam u restoran, naručim opet kačapuri (nemam sliku, bio sam previše gladan, pa nisam stigao da uslikam) i posle sat vremena krećem nazad ka Alazani prevoju, vrhu prevoja, zatim preko Abano prevoja nadole. Kako sam krenuo da se spuštam, ugasio sam motor i u leru sam spustio motor sve do podnožja. Vidim na mapi, ima neko izletište pored puta uz reku. Prilikom silaska naizgled izgleda savršeno, dok se nisam spustio skroz i video nikad više smeća, koje se protezalo na sve strane. Poptupno razočaran, razmišljam kako ljudi mogu da budu toliko nemarni i da ovakvo mesto unakaze (nažalost ili na svu sreću nemam sliku ovog izletišta, ali ostala je u glavi ružna slika). Bilo je plastičnih boca, staklenih flaša, kesa, hrane, pa čak i dečijih pelena pobacanih na sve strane. Gledam dole u dubinu, deluje čisto. Odvozam se do tamo, zaista izgleda pristojnije. Pošto će ubrzo mrak, ne vredi mi dalje da idem i tražim gde ću kampovati, moram ovde zanoćiti. Tako je i bilo. Postavio sam šator, naduvao dušek, presvukao se u civilnu garderobu, razvukao stolicu i otvorio ono poslednje pivo što mi je preostalo. Dok sam sedeo, video sam da opet nemam signala. Hteo sam da vidim da li ima neka prodavnica delova za motocikle u Tbilisiju, kako bih kupio nove lamele, jer sa ovim neću dugo moći da se vozim, pogotovo ne do Srbije, ali na žalost nema signala. Ništa, sutra ću tokom dana da vidim, kada se približim civilizaciji, svejdeno idem u pravcu Tbilisija. Nisam dugo ostao budan i čim sam završio sa večerom i pivom, otišao sam da legnem, a ubrzo i zaspao.

Zahvaljujem na lepim rečima. Abano prevoj (pass) mi je možda i najlepši put na celom putovanju. Ovo je odlično rečeno!

Evo je i 3. epizoda.

6. DAN - 24. 8. 2025. (22. dan sveukupnog putovanja) Današnji dan je verovatno ostavio najveći utisak na mene, što se tiče avanturističkog putovanja i samog putovanja po Gruziji, jer se dosta toga prolazilo i izmenjalo što se tiče same prirode i događaja koji su me pratili. Jutro. Budim se poprilično odmoran. Vreme je da se izađe iz šatora i obavi klasično jutarnje razgibavanje, a pogled iz šatora... Crkva Svete Trojice. Nakon skuvane i popijene kafe, doručka i pakovanja, krenuo sam istim putem nazad prema Tbilisiju, nakon čega se u nekom trenutku odvajam lokalnim putem i upućujem se ka naseljenom mestu Omalo u Tušeti nacionalnom parku, kao krajnoj destinaciji mog skraćenog putovanja po Gruziji. Sam asfaltni put je protekao bez ikakvih problema. Prvo ozbiljnije stajanje mi je bilo u naseljenom mestu Zemo Alvani, gde sam sipao gorivo, kupio osnovne namirnice, napravio malo dužu pauzu, nakon čega sam se uputio ka Omalu. Nedugo zatim, asfaltni put osrednjeg kvaliteta prerasta u makadam, koji me prati do krajnje destinacije. Nakon izlaska iz naseljenih mesta, polako kreće i Abano prevoj, što rezultira konstantan uspon sa nekih 200-300 mnv do čak celih 2800 mnv, gde je i najviša tačka, i to sve u narednih 50-tak kilometara. Takođe se i priroda drastično menja. Usput sam nailazio na dosta odrona, na nekim mestima su bile prisutne i građevinske mašine, koji su sanirale štetu i moralo se čekati da se osposobi prolaz, kako bih nastavio dalje. U nekom trenutku, sada već uveliko preko 2000 mnv, vegetacije je sve manje i sve oko mene polako postaje kamen. Svako malo nailazim na potoke koji prelaze put, što je posledica okolnih vodopada. Abano prevoj iza mene. Nedugo zatim, dolazim i do samog vrha prevoja, na kom se nalazi crkvica. Na samom vrhu bilo je dosta ljudi, ali sam se povukao sa strane, kako bih napravio kraću pauzu i uživao u pogledu na okolinu. Dok sam sedeo na prevoju, opčinjen u šta sve unaokolo gledam, nešto prezlogajio i nazdravio Dobrodošlicom* sam uspeh na vrh prevoja. Posle polusatnog odmora, rešio sam da nastavim dalje putem Omala. Prevoj do samog vrha zove se, kako sam već rekao, Abano, a prevoj dalje se zove Alazani, koji izgleda ovako i spušta se ka Omalu, koji je na nekih 2200 mnv. Put vodi kanjonom uz razne reke i pritoke, kao što su reka Satskhvrekhorkhi (morao sam da prepišem sa mapa), pa potom i Chabalakhi reku i na kraju Gometsis Alazani reku, a kroz neke moraš i da prođeš, jer je odron po celom putu, pa moraš malo da siđeš sa puta i pokvasiš noge. Uskoro dolazim pred sam Omalo i poljanu pred sam Omalo, gde me očekuju krda i krda konja. A kako sve to izgleda, pogledajte i prosudite sami. Pogled na Omalo. Omalo je istorijski značajno naseljeno mesto u Tušeti nacionalnom parku. Gledajući ga iz daljine, kao i svako planinsko mesto, vidim da je bez ulica, sa dosta domaćih životinja na sve strane, prašine i nadasve prekopotrebnog mira i spokoja koji me okružuje. Ulazim u Omalo. Mesto je pravo planinsko, sa neasfaltiranim putem, puno prašine. Izgleda kao neki salaš. Krajičkom oka vidim malu trafiku, stajem pred nju, dva gospodina su bila ispred mene u redu. Vidim kroz izlog da imaju piva, ’ladnoga, što mi i treba, jer sam danas i sutra u planinama bez nekog naseljenog mesta, u kojima bih mogao bilo kakvu kupovinu da izvršim. Kad sam došao na red, uzeo sam šta mi je bilo potrebno, spakovao sve po torbama (ovaj put na vrh torbe, da ne prođem kao pre par dana – da mi se probuši limenka i ostanem bez piva). Nakon pakovanja, uzimam telefon da se javim mojima i da im kažem da verovatno neću imati signala, pa da ćemo se čuti kroz dva dana. Sedam na motor i krećem u pohod na Tušeti nacionalni park, a plan mi je da pokušam da ga obiđem celog. Kako put odmiče, a sve vozeći konstatnim usponom, prolazim kroz poslednje šumovite predele sa odličnom makadamskom podlogom i ulazim u zonu čistine, zbog velike nadmorske visine. Dosta je vremena prošlo dok se nisam popeo na neku tačku, nakon koje sam počeo da se spuštam u kotlinu. Kad kažem spuštam, mislim na nadmorsku visinu od oko 2000m. Put vodi uz neku planinsku rečicu sve do naseljenog mesta Dartlo. Dartlo me je jako podsetio na Ušguli sa svim tim zamkovima i izviđačnicama od kamena, koji datiraju od ko zna kad. Iako ima još do sumraka, pošto sam u kotlini, stvara se osećaj kao da će mrak za nekih pola sata, jer sunčevi zraci od okolnih planina ne mogu da dopru do mene. Kako nastavljam da vozim, malo-malo, pa moraš preko potoka da prođeš. Naizgled izgledaju bezazleno, dok ne kreneš da ih prelaziš, a pri prelasku boriš se sa jakom strujom, krupnim kamenjem u vodi i, naravno, noge su opet mokre. U stvari, ceo dan nisu ni bile suve. Prvo što mi je palo na pamet jeste da čizme moram večeras osušiti uz neku vatru. Kako gledam okolo, teško ću ja nekog suvog drveta naći. U produžetku puta i dalje vozim uz rečicu i kotlinom. I vozim... I vozim... Usput nailazim na zaostavštinu srednjovekovnih generacija Gruzina u vidu kamenih izviđačnica i zamkova, koje polako ali sigurno zub vremena uzima pod svoje... I još dosta potoka da se pređe... Ako ćeš napraviti sliku, moraš malo i noge pokvasiti (a i ovako su već mokre) Kako sam vozio samo pravo, prolazim pored naseljenog mesta Chesho i u nekom trenutku sam došao pred neku granicu sa policijskim službenicima i rampom. Granicu? BoKte, nisam ušao valjda u Rusiju?! Brzo stajem, okrećem se nazad i posle 100-tinak metara stajem da vidim gde sam. Pogledam mapu, mnogo dalje je ruska granica. Pogledam u rutu, kad obaveštenje: „There is a border police station you will need to clear before reaching this place“. Nastavak rute je još nekih 15-tak kilometara od granične policije. Neka hvala, ovde ću negde kampovati, ne bih sad da ulazim u bespotrebnu administrativnu papirologiju. Okrećem se nazad i posle nekih sat vremena nađem idealno mesto za kampovanje. Stajem, ostavljam motor i dok je još uvek dan, počinjem da tražim drva okolo, kako bih barem malo osušio čizme i pantalone od celodnevnog prelaženja preko potoka. Iako sam ih tražio preko pola sata, jedva sam uspeo nešto da nađem, ali poslužiće barem malo da se osuše čizme i pantalone. Brzo sam postavio šator i otpakovao kamp-opremu, presvukao se u civilnu odeću i obuću i uzeo kesu u koju sam sve napitke ubacio, zavezao je u čvor i, za svaki slučaj, i kanapom i ubacio u reku da se hladi. Uzimam telefon, vidim nema signala (kao što sam i pretpostavio da neće biti). Šta da se radi, sutra se ponovo vraćam ka Omalu, tamo je bilo signala. Potom sam raširio stolicu i otvorio pivo. Kssssttt! Prekopotreban zvuk nakon poprilično zahtevne i veoma dugačke današnje vožnje. Kako je noć uveliko pala, postalo je poprilično hladno, a uz to još i jako duva hladan vetar, a pošto sam u kotlini, imam osećaj kao da sam u vazdušnom tunelu, pa na meni testiraju aerodinamičnost. Morao sam između šatora i motora da se uguram, kako bi udarni efakat vetra bio manjeg inteziteta. Pored jakog vetra, rečica koja protiče pored mene i kampa, sa svojom jakom strujom, daje poseban zvučni užitak kako udara o kamenje. U nekom trenutku, palim i vatru i oko iste postavljam sve mokre stvari, ne bi li se barem malo osušile i bile spremne za sutrašnji dan. I tako... Sedeo sam do ko zna kojeg doba noći, popivši još jedno pivo i usput nešto i večerao (ne sećam se više ni šta sam jeo). Vatra se sama od sebe ugasila, jer nije bilo više šta ni da gori, a ja sam se povukao u šator da prespavama ovu veoma hladnu i vetrovitu noć... *Ako ste kojim slučajem preskočili putopis iz Turske od Glige, predstavljenim u uvodnom delu ovog pisanja, više puta je spominjana tzv. „Dobrodošlica“, koja je, u stvari, staklena pljoska od celih 1 dl, sa ispunom u vidu rakije, i služila je kao izgovor da nešto proslavimo (jutarnje kretanje, prelazak prevoja, vrhova, bilo kakvu znamenitost, dolazak u kamp, pauze,…) i magično je uvek bila puna do vrha, sve do poslednjih momenata, kada je magija polako počinjala da se gubi. Na svu sreću, tokom putovanja Gruzijom, magija se ponovo vratila u novom ruhu.

.

Koliko se sećam (a sećam se), 130din/l je bilo gorivo. Ostalo je manje/više to to sa cenama. A što se tiče putopisa, skidam kapu za pisanje i predstavljanje detalja (kojih se nisam ni setio, sve dok nisi napisao). Verovatno će taj utisak vremenom da bude i veći nego sad, kada budem opet jednom počeo da čitam ovo remek delo, pokušavajući da se prisetim detalja. Nego kad idemo opet (govorim tiho i pakujem "Dobrodošlicu" u torbu)?

5. DAN - 23. 8. 2025. (21. dan sveukupnog putovanja) Današnji dan je više posvećen asfaltnoj vožnji ka Stepansmindi, kako sam u prethodnom danu napisao, i nije baš nešto bio inspirativan da bih malo odužio sa pisanjem. Klasično jutarnje ustajanje, kuvanje i ispijanje kafe, doručkovanje i pakovanje kampa, nakon čega je usledeo povratak kroz istu šumu do Onija, gde sam svratio do prodavnice da uzmem nešto za puta i nastavio sam dalje, zaobilazeći Južnu Osetiju. Putevi su mahom krivudavi, planinski, tako da je vožnja lagana. U nekom trenutku sam se dokopao auto-puta, kojim sam dosta ubrzao vreme i putanju do krajnje lokacije. Kada sam sišao sa auto-puta kod Tbilisija, krenuo sam ka severu, tj. ka Stepansmindi. Već u samom početku krenula je ogromna gužva, koja svako malo stoji, pa sam iskoristio prednost motora zaobilazeći kolonu kojoj se ne vidi kraj. Razne registarske oznake su se mogle naći na putu: Turska, Turkmenistan, Azerbejdžan, Rusija, Kazahstan, Jermenija i mnoge druge. Koloni nema kraja i sve to traje i traje. Gledao sam da što manje rizikujem, jer i drugi rizikuju pri preticanju. Generalni je haos na putu, a i policije ima na sve strane, treba sve to iskontrolisati. Nekih 30-tak kilometara pre konačnog odredišta bilo je i dosta kamiona koji su parkirani sa strane. Kako put odmiče, neki kamioni su pored puta, neki su zauzeli pola trake, neki celu traku i tako to traje unedogled. Mislim da u životu nisam video toliko parkiranih kamiona na nekom putu. Slobodna procena je da ih je bilo preko 10.000, a mislim da sam poprilično blag kada kažem da ih je toliko. Put je u toliko lošem stanju (već sam na popriličnoj nadmorskoj visini, preko 2000 mnv), tako da su verovatno putari i odustali od bilo kakvog sređivanja. Kolotrazi su negde dubine i preko 20 cm, a ako upadnete u njega, tu morate i ostati do malo blažeg kolotraga kako biste izašli. Više sam se umorio na ovom putu, nego na nekom „offroad-u“. Kako sam se približavao Stepansmindi, tako se i planina Kazbegi prikazivala u punom sjaju. Ogormna planina, čiji su vrhovi daleko u oblacima. Iako sam mislio da ću mnogo ranije doći, prevario sam se. Pošto su putevi u jako lošem stanju i previše je nenormalnog saobraćaja, to poprilično utiče na sam tempo koji me je do Stepansminde doveo sat vremena pre mraka za celih 350 km koliko sam danas prešao, mahom asfalta, bez pauze. Poprilično iscrpljen i već ogladneo, gledam da nađem neki restoran, da obradujem stomak nekom čorbicom. Pola sata sam krstario po gradiću, sve je zauzeto i na kraju nađem neki restoran i tu sednem da napravim pauzu pre daljeg kretanja. Naručim poveći obrok: teleća čorbica, kačapuri, salata i pivo mi je rešilo pitanje poprilične gladi koja me je zadesila. Dok sam tu sedeo, prilazi mi neki čovek i na naški me pozdravlja (video je parkiran motor, a ja jedini u moto-opremi sedim u bašti restorana). Goran iz Slovenije je došao sa porodicom turistički, tu je par dana. Popričamo mi par reči (prija malo pričati našim jezikom kada ste tako negde daleko) i rastasmo se. Dalje me je put naveo na crkvu Svete Trojice („Gergeti Trinity church“), koja datira iz XIV veka i koja je u neposrednoj blizini. Kažu, ako niste ovde bili, kao da niste ni bili u Gruziji. To im je prepoznatljiv simbol i na svakoj turističkoj mapi se nalazi kao obavezna lokacija da se posetiti. Sam put do Crkve Svete Trojice je asfaltni, poprilično krivudav. Pošto je skoro mrak, crkva je bila zatvorena. Ništa, ujutru ću da odem da je posetim. Sad se postavlja pitanje gde ću da zakampujem. U jednom trenutku, dok sam se vrzmao oko crkve, vidim na proplanku blizu crkve da ima par postavljenih šatora. Pošto će uskoro mrak, ne vredi mi dalje da idem i istražujem, tu ću negde da zakampujem. Tako je i bilo. Postavio sam šator, skuvao kafu, seo u stolicu i uživao u prelepoj, pomalo vetrovitoj, zvezdanoj noći nadomak Crkve Svete Trojice, sve do kasno u noć...

U tom trenutku bila dobra, ali nije nešto posebno, klasična komovica. Što bi Gidra rekao...

Evo sveže ispod čekića i druga epizoda.

Iskreno, nisam očekivao tog lika na unisajklu, pogotovo ne tu gde sam ja bio, jer nisam nikoga satima sreo do tog vrha. Psst, odaću malu tajnu, a tiču se lamela. (biće opet pominjane u nekom narednom danu. )

Sa Samurajem bez problema ovuda kuda sam ja išao. Što se tiče Stroma, uzeo sam ga da nebi išao u off. Posle tri godine neizdrža, promenio sam mišljenje i eto njega i mene ponovo u off-u. Doduše, morao se malo modifikovati da bi preživeo sve ovo. Meni lično je najveći problem mali klirens koji ima, podigao sam ga nekih 3,4 cm, ima još prostora za to, ali za sada nemam nekih većih problema. Da, ima mnogo boljih motora za ovo što ja vozim, ali retko koji motor koji sam vozio/probao nema ovu udobnost na daljim putovanjima, kao što ima Strom, a da je prihvatljiv za džep. Sve su ovo kompromisi, ali uvek ćemo naći načina, samo da se vozamo. Sa druge strane, ima i ovoga što Aca kaže.

Nisam, nije mi bilo usput, tj nisam mogao da povežem za dalje putovanje, pa sam morao na Latpari prevoj. Prema prvobitnom planu sam trebao da idem preko Zagarija, ali zbog nedostatka vremena, morao sam da korigujem rutu. Svakako ću opet ići jednom za Gruziju, pa ću obuhvatiti i taj prevoj, kao i dosta drugih, koje nisam uspeo ovaj put da pređem.

4. DAN - 22. 8. 2025. (20. dan sveukupnog putovanja) Budim se negde oko 7:30h, obavljam jutarnju higijenu i spuštam se dole na doručak. Štefen i Martina su već dole, naručili su nam doručak, koji čekamo da se napravi. Rekli su mi da su uzeli vegeterijanski doručak, nisu bili sigurni šta meni da uzmu, pa su i meni uzeli isto. Kažem ja njima da mi je svejedno, jedem sve. U toku doručka smo pričali još o putovanjima i gde nam je sledeća destinacija. Kažem ja da idem dalje ka istoku zemlje. Oni su odlučili da ostanu u Ušguliju još jedan dan, pa će videti istim putem da nastave, kuda i ja budem išao. Preporučili su mi da odem do Škara lednika (odakle i Enguri reka izvire i na kraju se uliva u Crno more), koji je dole niz put. Vredi obići, kažu, bili su juče. Put do tamo je lagani makadam, sa po kojim prelaskom vode. Nakon što sam se spakovao, pozdravio sam se sa njima, razmenili kontakte (ni oni ni ja nemamo društvene mreže, pa smo se mejlovima dopisivali) i rekao sam im da, kad se budu vraćali kroz Srbiju, da mi se obavezno jave da odemo negde na piće da se ispričamo. Sedam na motor, svirnem im ka smeštaju i odlazim dalje ka glečeru. Put prema glečeru je fenomenalan makadam, ali problem je na svako malo stanem, snimam, slikam. Od silnih slika, koje su slične, ova mi je nekako bila najlepša. Pošto je čistina, rešim malo i dronom da se poigram, pa sam i sa njim napravio par kadrova, između ostalog i ovu sliku. Kao i ovu sliku pri kraju samog puta. Kako sam došao do kraja puta, bila je neka kafanica sa puno ljudi. Upalio se „advanced introvert mode“ i okrećem motor nazad ka Ušguliju. Prolazim smeštaj u kom sam bio i nastavljam dalje. Dok sam sinoć pričao sa Stefanom i Martinom, spomenuli su mi da nastavak TET rute ide ka Latpari prevoju. Kad sam malo više istraživao, video sam da se prevoj proteže na preko 2900 mnv. To me je pomalo brinulo zbog lamela, ali ’ajde da pokušam. Uvek se mogu vratiti nazad i zaobići sve to asfaltnm putem, ali gledaću da se to ne desi. Na izasku iz Ušgulija, stajem da napravim još jednu fotografiju ovog mesta. Rekao sam vam već da mi je ovo najlepše mesto na ovom putovanju? Put iz Ušgulija vodi nekakvim kanjonom, sa veoma lošim asfaltom (što nije ni bitno). Nedugo zatim, skrećem sa glavnog puta i počinjem da se penjem na Latpari prevoj. Sam početak ne obećava baš laganu vožnju. Put se koristi za izvlačenje drva radnim mašinama, ima dosta blata i kolotraga (blato/kolotrazi moji arhineprijatelji), malo se više borim da održim povoljni obrtni momenat na usponu i, nakon nekog vremena, izazim gore na čistinu, gde blata skoro više i da nema. A put gore… Već uveliko na preko 2500mnv, prosto ne znam gde da pogledam i na koju stranu da krenem. Put se nastvalja unedogled i ovako je sve do vrha. Pri samom vrhu, nalazi se malo jezero, koje bi bilo idealno za kampovanje, ali verovatno bi bila ogromna hladnoća kampovati pored njega na ovolikoj nadmorskoj visini (ne pitajte me kako znam). I, na samom vrhu prevoja, to izgleda ovako. Nestvarno, je l´ da? Pošto su na vrhu prevoja bili neki građevinski radovi, osvrnuo sam se okolo i video put nagore (van rute). Sedam na motor i upućujem se gore, kako bih napravio malo dužu pauzu za obrok i uživao u pogledu na prevoj sa obe strane. Dok sam gore sedeo gledajući svoja posla i razgledao unaokolo, u daljini, putem kojim sam dolazio na ovaj vrh, vidim čoveka, ali njegovo kretanje mi je nekako prebrzo da bi i trčao, kad ono... Čovek na „offroad unicycle-u“. E, svašta... Nisam nikad uživo video da tako neko brzo ide na tom čudu, prosto sam ostao iznenađen. Ubrzo zatim, pošto sam dobro odmorio i fino jeo, rešim da se spustim prevojem sa druge strane i da nastavim dalje. Gledajući ovu sliku, Strom spram okoline izgleda kao igračka. Koliko je priroda, u stvari, moćna! Spust i nije toliko zahtevan, uglavnom je rastresito kamenje, ali opet gledam da ne žurim, da ne bih napravio neku grešku, imam vremena. Konačno sam se spustio sa Latpari prevoja i dočepao se asfalta, koji me dalje vodi ka naseljenom mestu Oni. Samim asflatnim putem veoma dobrog kvaliteta sam dosta ubrzao dolazak do Oni-ja, gde sam obavio kupovinu osnovnih sredstava (hrane i pića) i uputio se u šumu, kako bih pronašao mesto za kampovanje. Sam šumski put je ok, makadam, sa po kojim kamenjarem i usponom, ali izborio sam se. Konačno sam došao do mesta za kampovanje. Nije ambijent kao što sam navikao do sada, ali šta da se radi, mora se negde zanoćiti. Da me ne bi uhvatio mrak, odmah sam prikupio drva za loženje, postavio šator i presvukao se u civilnu odeću. Kad sam sve to uradio, polako je počeo da pada mrak i uskoro se ništa nije videlo oko mene, samo onoliko koliko vatra obasjava. Nisam odavno pekao kobasice. A moglo bi se i malo popiti gruzijske čače, što sam uzeo u prodavnici u Ušguliju. Ono što sam još primetio jeste da ima neverovatno mnogo komaraca. Doduše, niža je nadmorska visina (oko 1000 mnv), pa i zbog toga. Vatru sam upravo zbog toga i upalio, ne toliko zbog neke hladoće, iako je noć bila prijatna. Sedeo sam tako do kasno u noć, gledao u kom smeru sutra da se uputim. Plan je da se dočepam samog severa Gruzije, tačnije gradića Stepansminde. Pošto nas razdvaja Južna Osetija, ne znam kakva je administrativna peripetija, odlučim da mi je nabolje da zaobićem celu Južnu Osetiju, da se spustim do auto-puta na jugu i kasnije ka severu magistralnim putem koji vodi ka Rusiji. Tako će i biti. Vatra je već pri kraju, prekrivam žar zemljom kako bih je ugasio, perem zube i odlazim polako na spavanje.

Evo je i prva epizoda. Gledaću da montiram i postavljam tako, da se slaže sa već napisanim.

Kakav danak neiskustvu...

3. DAN - 21. 8. 2025. (19. dan sveukupnog putovanja) Kiša je padala konstantno skoro celu noć. Kada sam se probudio u neko doba jutra, otvaram šator i vidim da je sve natopljeno. Prvo što mi je palo na pamet ja da će biti poprilično zeznuto spustiti se do Mestije, pošto je dobar deo puta bila utabana ilovača, sa po kojim delovima od makadama i vododerinama, koje su sada sigurno i veće od silne kiše koja je napadala. Nije mi se još neko vreme izlazilo iz šatora, pošto je vreme teško sivilo i kiša je rominjala. Planine oko mene se praktično i ne vide od magle, stvarajući utisak da uopšte nisam tako visoko. Zatvaram spoljni deo šatora i iz unutrašnjeg dela kuvam kafu. Čekajući da voda proključa, uključujem telefone. Nema obaveštenja, ali nema i interneta, tj. signala da bih se na isti i povezao. Verovarno je grom udario u neki od okolnih predajnika. A može biti i da je do guste magle koja me okružuje, ko će ga znati. Posle nekog vremena i kiša je stala. Kako sam već popio kafu i doručkovao nešto sitno, rešio sam da izađem iz šatora i da se posvetim problemu na motoru i da dijagnostikujem kvar. Hajde da krenem redom. Prvo sam skinuo plastike i rezervoar, kako bih došao do filtera vazduha i filtera goriva, koji se nalazi u pumpi u rezervoaru. Po skidanju rezervoara, vadim pumpu goriva iz rezervoara, kako bih proverio stanje filtera goriva (koji sam menjao pred put). Filter goriva deluje u redu, nije zaprljan. Idemo dalje. Filter vazduha sam već jednom skidao u Turskoj, pošto sam konstantno vozio poslednji i tada se nakupilo dosta prašine na spoljnom delu, koji sam dobro očistio tada. Sada (nemam sliku) deluje sasvim korektno. Malo sam protresao filter da ispadne prašine, ali generalno to mi je što mi je. Da imam rezervni zamenio bih ga, ali pošto ga nemam, vraća se nazad u kućište. E, sad lamele. Da bih proverio stanje lamela, morao sam prvo antifriz da ispustim, kako bi vodena pumpa ostala bez antifriza pri rasklapanju bočne dekle, gde se nalaze lamele. Po ispuštanju antifriza, oborio sam motor, tako da mi je dekla, gde se nalaze lamele, nagore. Morao sam da odvrnem sve šrafove, kako bih oslobodio deklu. Podigao sam deklu lamela i unakrsno odvrnuo šest šrafova potisne ploče skidajući potisnu ploču i opruge koje pritiskaju lamele. Kao što sam rekao, lamele i opruge su menjane pred put. Gledam lamele, crne, poprilično spaljenje. Šta sad?! Rezervne nisam poneo, šmirgle nemam da bih koliko-toliko skinio sloj spaljenosti, moraće nešto da se uradi po tom pitanju. Kako sam hteo da se naslonim na lakat, udario sam od kamen. Okrećem se ka kamenu i sine mi ideja. Kamen kao idealan za šlajfanje lamela/metalnih ploča. Pogledam pored, još jedan grublji kamen. Pa odlično, gruba i fina faza obrade već gotovih lamela. Nemam šta da izgubim, moram pokušati, pa koliko traje da traje. Kako mi je palo to na pamet, počinje kišica da pada. Brzo dižem motor, pokrivam izložene delove motora kišnim odelom i u slučaju vetra pritiskam nađenim kamenjem, da vetar ne bi oduvao kišno odelo. Da ne bih bezveze kisnuo, povlačim se opet u šator. Kišica je padala nekih sat vremena, pa je stala. Ubrzo kreće i da se razvedrava, naziru se okolne planine i dva šatora u daljini, koji su kao i moj šator, sinoć ovde bili postavljeni. Polako skidam kamenje sa motora i kišno odelo, ponovo ga obaram i uzimam lamele i metalne ploče, pa ih polako drljam o kamenje. Prvo sam uzeo krupniju gradaciju, potom finiju gradaciju. Svaku lamelu i svaku metalnu ploču ponaosob. Nakon spartanske obrade, sve lepo očistim krpama, dobro nauljim i vratim sve nazad kako je bilo. Vratim deklu kvačila, stegnem sve šrafove, vratim antifriz nazad i probam da upalim motor. Upali iz prve. Podesim točkić na ručici kvačila da hvata kako treba, stavljam sedište bez plastika, ubacim u prvu i motor kreće. Pritiskam ponovo kvačilo, sedam na motor i probam uzbrdo da krene iz mesta. Mnogo bolje radi nego što je bilo. Vraćam se nazad, vraćam plastike, sve isproveravam još jednom, gasim motor i vraćam torbe. Znam da nije najbolje rešenje, ali kada ste tako negde daleko, nema vam druge, nego da impovizujete. Sve ću to lepo srediti u radionici kada dođem kući, naručiti nove delove da bude kako treba. Samo da potraje i da stignem kući. Iako je već poprilično prošao dan, krenuo sam sa pakovanjem i negde oko 14.00 (po našem 12.00) sam se uputio dalje. Ako se sećate, spomenuo sam put od utabane ilovače. To mi je sada bilo na pameti kako ću se spustiti dole. Krećem polako nadole, pa šta mi bude, spustiti se moram. Međutim, nije bilo toliko strašno. Kretao sam se, doduše, dosta manjom brzinom, predostrožnosti radi, ali sam se spustio bez ijednog problema do Mestije. Dalje od Mestije sam se uputio asfaltnim putem do Ušgulija. To jutro kada sam ustao, rešio sam da uzmem neki smeštaj u Ušguliju, kako bih se kao čovek istuširao i odmorio. Asfaltni put prema Ušguliju je osrednjeg kvaliteta, ali opet imate neku normalnu prosečnu brzinu. Dosta je udarnih rupa, bujica sa nanošenim blatom i kamenjem po putu. Slabije ima saobraćaja, pa sam probao da vidim kakvo je sada ubrzanje sa motorom, tj. da li sada lamele proklizavaju. Na svu sreću, ne proklizavaju. Odlično, neka potraje. I posle nekog vremena, došao sam pred sam Ušguli. Što se tiče Ušgulija, mogu vam reći da je to jedino mesto na celom putovanju koje me je baš oduševilo. Po internetu mahom je to Mestija, Oni i slična mesta njima. Za mene su ta mesta „overhiped“, previše turista koji zuje na sve strane, a i cene smešaja su isto takve. Ušguli, sa druge strane, ima nešto u sebi što me je jako privuklo kako sam sve više zalazio. Voleo bih da opet ovde dođem i provedem barem tri-četiri dana. Ti kameni tornjevi, izviđačnice i okolni zamkovi vas vraćaju u ta doba, kao da ste trenutno u srednjem veku. Retko koja građevina se odvaja od celokupnog ambijenta. Mesto je čista 10-tka! Doduše, možda se nekom taj stil ne svidi, ali ovo je moje lično mišljenje. Ako ste se, ipak, uputili da istražite neku državu, pogledajte i istražite prvo njenu istoriju, a poprilično je bogata, baš kao i naša istorija što je. Pošto sam rešio da uzmem smeštaj, zalazim malo u Ušguli i razgledam gde mi je u redu da večeras prespavam. Nailazim na neku drvenu kuću sa dva-tri sprata u čijem prizmelju ima i prodavnica. Ne razmišljam se previše, stajem motorom ispred smeštaja i pitam tamo nekog starijeg čoveka za smeštaj, koji me dalje upućuje kod gazdarice u prodavnicu. Ulazim u prodavnicu, unutra ima robe, ono koliko bstei i očekivali za ovakovo mesto. Ima sve što vam je potrebno, ništa više od toga. Pitam gazdaricu za smeštaj, ona me pita da li sam rezervisao, ja joj kažem da nisam. U redu, za koliko vam treba smeštaj? Kažem ja jedna noć, jedna osoba. Da li želite večeru i doručak? Da. To vam je ukupno 100 larija (3650 din.). Ok, nije baš jeftino (u sebi pomislih), ali može, prihvatam. Da li želite da vidite sobu, pre nego što platite? Platiću odmah i pokažite mi gde mi je soba. Penjemo se gore na prvi sprat i, pre nego što sam ušao u hodnik gde se sobe nalaze, neki lik mi se javlja i pruža ruku. Kaže da su devojka i on tu danas odseli, isto su na proputovanju, iz Nemačke su i takođe voze motore kojima su i došli. Pozdravljamo se mi i poziva me da im se pridružim kasnije na večeri, da se ispričamo, negde oko 20.00. Dogovoreno! Pre nego što sam ušao u sobu, uslikao sam predeo sa terase smeštaja. Otvara mi gazdarica prvu sobu sa desne strane, gledam: dva kreveta, čisto uredno, ima kupatilo sa tušem. Klimam joj glavom kao znak potvrde i ulazim u sobu da ostavim deo stvari, pa se vraćam do motora i po ostale stvari. Kada sam konačno uneo sve stvari, odmah odlazim na tuširanje i presvlačenje u čistu civilnu garderobu. Legao sam dvadesetak minuta da odmorim, prijaće mi. Kada sam malo odmorio, sišao sam dole do prodavnice da pitam gazdaricu imaju li gruzijsku čaču (rakiju) da prodaju. Imaju, naravno. „Koliko Vam je potrebno? 1 dl? 0,5 litara? 1 litra?“ Kažem ja da je 0,5 litara sasvim ok. Prebira žena kesu koja je okačena na zidu i nađe flašicu od 0,5 litara i sipa mi čaču. Vratim se do sobe da ostavim rakiju i odlazim na večeru. Ponovo sam sišao do restorana, koji je pored prodavnice, takođe u sklopu kuće u prizemlju. Kažu mi da sednem gde god poželim i vidim ono dvoje Nemaca sede gore na terasi. Penjem se ja gore na terasu i pitam da li je slobodno za njihovim stolom, na šta mi oni potvrđuju. Upoznajemo se, momak i devojka se zovu Štefen i Martina. Štefen vozi Huskvarnu 701 Enduro, a Martina vozi KTM 690 Enduro, da kažemo isti motori. Pošto je njima već večera stigla, a potom i moja, uz samu večeru smo pričali naše šta smo sve prošli i koji su nam dalji planovi. Kažem im za našu situaciju koju smo imali prilikom ulaska u Tursku. Oni su krenuli iz Nemačke, tačnije iz Ofenbaha motorima sve do Bugarske i u Burgasu su trajektom prešli Crno more do Batumija, gde im je plan da se neko vreme voze po Gruziji, pa će videti gde i kako posle. Inicijalni plan im je da se dokopaju Kirgistana, prolazeći kroz razne zemlje poput Azerbejdžana, Kazakstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Tadžikistana (Pamir), pa u Kirgistan. I to sve za godinu dana, koliko su uzeli slobodno. Godinu dana. Slobodno. Ja im kažem da sam jedva uspeo da izorganizujem i ovih mesec dana. Šta da se radi, neko može i tako, neko ni ovako. Pokazivali su mi njihov plan na papiru (sa brojevima i adresama svih servisa KTM-a/Huskvarne na ruti), sve šta i kako, ono, pravi nemački sistem. Gledajući onaj papir, ja mu kažem – druže, ideš u kaubojske zemlje, to što si ti isplanirao, više od pola neće ići po planu, nije to Nemačka gde je sve uređeno. Nema čovek iskustva sa istočnim blokom, izgleda. Rekao mi je da su već neki problemi krenuli od Gruzije, a u Azerbejdžan ne mogu kopnenim putem da pređu, nego mora kontejnerom da prevezu motore preko Kaspijskog jezera do Kazahstana, pa dalje, a u Rusiju ne mogu zbog sankcija. O tome ti Stefane govorim, ne ide sve po zacrtanom planu. Radim u nemačkoj kompaniji, pa znam kako razmišljate, ali to ne pije vodu u neuređenim državama. Pričali smo do duboko u noć, daleko posle večere. O raznim alatima koje nosimo na motorima, koji su dobri, koji nisu i tako unedogled. U neko doba noći, bilo je poprilično hladno, i rešili smo da se povučemo svako u svoje sobe. Nastavićemo priču izjutra, uz doručak, negde oko 8.00. Poželesmo jedni drugima laku noć i rastasmo se, te odosmo u svoje odaje na spavanje.