Ostao mu je još povratak kući, uskoro će da završi. Ja sam krenuo sa putopisom bukvalno od račvanja naših puteva.

Jeste, E07 je. Za ova duža putovanja, idealna guma.

0. DAN - 18. 8. 2025. (16. dan sveukupnog putovanja) Kada smo konačno sišli sa turskih visokih planina i uputili se ka Crnom moru, dogovor je u međuvremenu pao da nađemo neki kamp uz more, kako bi svima nama bilo lakše dalje da dođemo na svoje zacrtane destinacije. Usput, dok smo se približavali moru, svratili smo da jedemo i popijemo nešto, kako se ne bismo previše opterećivali da to radimo u kampu. Ugledali smo konačno more i nedugo zatim smo bili ispred nazovi kampa (možda najgoreg kampa koji sam imao prilike da posetim, a pri tom se i plaća), platili smo šta su tražili (mislim da je bilo 15€/dan, tražili su i više, malo se cenkali, vole Turci to) i postavili šatore na mesto gde su nam rekli. Kada pogledam gde smo sve kampovali i na kakvim lepim mestima smo bili i sa kakvim pogledima, kad vidite ovaj kamp, dođe vam, ono, bezveze skroz. Neuredan, prljav, smeća i gradilišnog materijala na sve strane, sanitarni čvor u katastrofalnom stanju. Ali kamp je na moru i to ima svoju neku cenu. Izelo nas more! Kada smo postavili šatore, odmah smo otišli do mora da se osolimo, što bi rekli. Sam prilaz moru je veliko kamenje, kao i u samom moru. Želja da se okupamo u moru je bila veća od lošeg „vajba“ kojeg smo imali od samog kampa i ambijenta. U moru smo proveli nekih sat vremena, pričajući o svemu i svačemu, ne želeći da se pomirimo sa činjenicom da već od sutra treba da se rastanemo i da idemo svako svojim putem. Nakon nekog vremena, izašli smo iz mora i otišli do kampa, kako bismo se istuširali i presvukli u suvu i čistu odeću. Potom su Gliga i Spaja otišli da sipaju gorivo i da operu motore, jer sutra im je plan da u Trabzonu urade servis na svojim motorima. Ja sam ostao u kampu da čuvam stvari, uzeo na ruke da operem već iskorišćenu odeću kako bi se do sutra osušila i pregledavao mapu kako da skratim već isplaniranu rutu za Gruziju, a da ima nekog smisla. Posle nekog vremena i razmišljanja, najlogičniji potez bi bio sever, tačnije severozapad i severoistok Gruzije da se obiđe, jer je to sve maltene planina Kakvaz i njeni obronci. Ne može da ne bude dobro, zar ne? Sa druge strane, pojas Kavkaza je ogroman, pa ću u hodu videti kakav budem bio sa vremeno. Ipak, kada se vozi van asfalta, mnogo faktora tu utiče na planiranje u hodu, a sa druge strane ne znam ni sam šta ću očekivati kada se budem približio tom delu. U samom planiranju rute koju ću voziti, vodio sam se rutom sa TET* zajednice za Gruziju i tokom putovanja, ona će mi biti orijentir u kom smeru ću se kretati i šta obići. Ovo što smo u Turskoj vozili, kao što je i Gliga rekao, mogao sam skoro 95% rute koju smo vozili i sa asfaltnim gumama da odvozam. Ipak, Gruzija je, kako sam video na raznim snimcima po Jutjubu, mnogo više „offroad“. Nakon nekog vremena došli su natrag Gliga i Spaja i, pre nego što sam otišao da i ja operem motor od planisnke prašine, doneli su po kebab da pojedemo, a pivo sam ostavio kada se vratim. Pumpa, koja se nalazila prekoputa našeg kampa, imala je i perionicu, a da bih do nje došao, morao sam malo veći polukrug da napravim i isto tako u povratku. Žetone sam dobio od Glige i Spaje, kažu da 5 minuta možeš da pereš jednim žetonom, zato im je i ostalo. Perač pod pritiskom je bio toliko jak, da sam morao poprilično da se odaljim sa mlazom vode, da ne bih skinuo i ono što ne treba. Nakon završenog pranja, uputio sam se nazad u kamp. Pri mom povratku, do kasno u noć smo sedeli Gliga i ja, i uz pivo mi je objašnjavao kako da najbolje iskoristim mogućnosti njegovog fotoaparata, koji će mi posuditi za dalje putovanje. Pored fotoaparata, i Spaja mi je posudio svoj dron, ali sam imao kratkotrajnu obuku dok smo đirali gore po planinama. Sve u svemu, opremljen sam sa akcionom kamerom, fotoaparatom i dronom, pa će pored sveg ovog pisanja biti i kvalitetnog foto/video-materiajala. Uveliko je prošla ponoć, pa je vreme otići i odspavati malo, sutra treba dalje putovati, ali ovaj put svako na svoju stranu… *TET – Trans Euro Trail jeste moto zajednica kreirana od strane avanturističkih motociklista na području Evrope, na kojoj se nalaze besplatne mape, pretežno neaasfaltiranih deonica i krajolika, koje su pravili „Linesman-i“ iliti moderatori ruta za svaku državu kroz koju se prolazi. Između ostalog, naš Gliga je i moderator TET Srbije. https://transeurotrail.org

Tako smo se dogovorili. Ako bude hteo, ali teško. Iskreno, da mi nisi rekao da i ja napišem svoju verziju, velika verovatnoća bi bila da mi nebi ni palo na pamet da pišem, tako da si ti inicijator.

UVOD Pre nego što počnem da pišem malo detaljnije o samom putopisu, koji će uporedo biti propraćen slikama, a naposletku i celokupnim snimkom, o ne tako dalekoj Gruziji (barem ne u geografskom smislu), u samom uvodnom delu ću reći par stvari kako sam došao na ideju za ovo putovanje, zašto sam došao na ideju o ovom putovanju, kako je sve proteklo u idejnom razmišljanju pre samog putovanja, periodu pripreme i same realizacije i ostalih stvari koje su se ticale svega. Ukratko zašto baš Gruzija? Iako nisam skoro bio aktivan na forumu (7+ godina, morao sam da resetujem šifru jer sam je zaboravio), a godina i više otkako sam pisao neki putopis, ne zamerite mi ako ću malo uvodni deo odužiti, ne bi li vam predstavio kako je sve ovo krenulo. Već par godina unazad, tokom intezivnog razmišljanja kuda putovati, nekako sam stekao utisak da posle skoro trinaest godina, koliko aktivno vozim motor, prostor i okolina unutar same naše lepe Srbije, a i šire okoline, postao mi je skučen i pomalo, da me pogrešno ne razumete, nedovoljno inspirativan. Pre nekoliko godina, kada je naš dobro poznati Radić prvi put, a nedugo posle i drugi put, bio u Gruziji, kada se vidimo negde, da li kod njega u radionici ili na nekoj planini tokom kampovanja, pričali smo kako mu je bilo na putovanju, za mene tada, u poprilično nepoznatoj Gruziji. Tokom priče i hvalospeva da mu je to tada bilo jedno od najlepših putovanja, trudio sam se da u svojoj glavi projektujem situaciju da i ja, tj. da ću i ja, jednog dana da pokušam da se otisnem u tako neka (u to doba za mene) veoma daleka putovanja. Dosta godina posle, kad god sam pomislio o samoj Gruziji, ako mi se u tom trenutku nađe u blizini neki uređaj na kom mogu da uključim mape, upišem mesto svog stanovanja - glavni grad Gruzije, Tbilisi, i tokom čekanja da se putanja na uređaju generiše, zamišljao sam da sam osedlao svog metalnog konja i uputio se u bespuća istoka. Ali, ubrzo se na tome i završi. Putanja prikazana na uređaju i brojka koja se merila u kilometrima me je odmah odbila. Momenat kratkotrajnog razočaranja. Sa tadašnjim iskustvom verovatno nebih mogao to da izguram do kraja i, sa ove tačke gledišta, ne bi bilo kompletno putovanje. Ovakvi momenti su se s vremena na vreme ponavljali i tištili me, ostavljajući iza sebe neku vrste nelagode. Međutim... Pred kraj 2024. godine sam opet počeo sve intezivnije da razmišljam i da preko interneta istražujem Gruziju. Do tada je moje saznanje o Gruziji je šturo, da ne kažem – nikakvo. Znao sam da izlazi na Crno more, da je glavni grad Tbilisi, sa kojim državama/zemljama se graniči, da su poznati po dobrim vinima, Staljin da je tu rođen i ništa više. Opet, čovek bi rekao zašto bi neko tamo išao (što mi i jeste dosta ljudi postavilo to pitanje tokom i nakon tog perioda), ali sa druge strane, ni informacije sa kojima sam raspolagao u datom trenutku, većini ljudi je to bila nepoznanica. Nakon što je tek došla ova 2025. čvrsto sam rešio i sebi rekao: „Ovo je godina kada ću da idem u Gruziju!“. Na ovo moje lično prihvatanje činjenice da je to to, treba preći na naredni korak, možda i najteži. Kako? Kao prosečni građanin ove zemlje moram se pomiriti sa sudbinom da nemam baš puno dana koje bih mogao da iskoristim od godišnjeg odmora, a i finansije nisu baš jača strana, sve se u tom trenutku zvaničnog samoodobrenja činilo kao nemoguća misija. Kako god, čvrsto sam odlučio, ne želim više da maštam, hoću da san postane stvarnost! Krenuo sam polako u ozbiljnije planiranje putovanja. Prvo sam preneo tu informaciju svojim bližnjima i da je to moja zamisao da tokom leta idem na ovo putovanje. Na prvu ruku, moje lično mišljenje je da me baš i nisu ozbiljno shvatili. Ipak je to dalek put, mislili su da ću možda i odustati do tada. Međutim, nisam se baš dao da to mišljenje i promenim i samo nakon par meseci neprestanog planiranja, sve je počelo da ide svojim tokom. Motocikl koji trenutno vozim je Suzuki V-Strom 650XT iz 2019. godine. Pouzdana raga, koja me nikada nije ostavila nigde sa svojih 50.000+ kilometara na satu, prava putna krstarica. Preudoban, sasvim dovoljno snage, neverovatno mali potrošač. Može da se da se natovari kao teretnjak, ali to je ujedno i mana, jer je i sam po sebi pretežak za iole ozbiljniju vanasfaltnu vožnju, pogotovo ako se putuje na duže, što iziskuje i više stvari da se ponese. Ali, i to prevazilazi, samo je potrebno malo više angažovanja. Imam to što imam za sada, a za ubuduće ćemo videti, kada dođe vreme za to. Tokom prvomajskih praznika i jedne vožnje po jugu Srbije, na kom smo bili Gliga, Radić, Spaja i ja, obavestio sam ih da će moje putovanje u Gruziju biti realizovano ove godine, početkom avgusta, kada mi kreće kolektivni godišnji odmor. Ostaje mi samo kako ću da obezbedim sebi barem tri nedelje (dve nedelje je kolektivni godišnji odmor) za potrebe ovog putovanja. Finansije su u ovom trenutku postale drugi faktor, jer se uštedelo od početka godine, a ima još tri meseca do polaska. Plan je bio da se putuje solo jer, i da sam pitao nekog da ide sa mnom, bilo bi to veoma teško oko same organizacije, pogotovo da neko uzme toliko dana godišnjeg odmora. Nedugo posle, javlja mi se Spaja i tokom priče mi postavi pitanje da li bi bilo u redu da i on krene na putovanje sa mnom. Bilo mi je u početku čudno, ali tokom razgovora mi je postalo jasno da možda i nije pametno da idem sam na tako dalek put, pa smo se na kraju dogovorili da idemo zajedno. Posle par dana me je opet pozvao i pitao da krenemo njegovim kolima i prikolicom na koju ćemo da ćemo da stavimo motore, kako bismo barem uštedeli na energiji koja je potrebna da se stigne tako daleko. I ostalo je na tome do kraja. Delimično. Kada sam tokom nekog druženja spomenuo Gligi za ovu opciju, i njemu se javila ideja da krene za Gruziju, ali da će javiti kada se iskombinuje sa vremenom. I tako je sve, ukratko, krenulo. Bliži se vreme polaska, sva trojica smo uspeli da se izorganizujemo oko slobodnog vremena. Uspeo sam da osiguram sebi celih mesec dana godišnjeg odmora (povezao stari godišnji i masakrirao novi godišnji odmor), sredio na poslu sve što treba da se sredi. Ostaje samo da se iznajmi veća prikolica, jer Spajina prikolica može da ponese samo dva motora, pa smo kod mene u Zrenjaninu iznajmili prikolicu, po koju je Spaja došao. Tad smo natovarili moj motor i pravac Beograd, gde sam prespavao kod Spaje. Sutra, 2. 8. 2025. natovarismo i Gligin i Spajin motor i konačno krenusmo put Gruzije Spaja i ja (Gliga je u tom trenutku u Rumuniji, pa ćemo ga pokupiti za dva dana, kada bude sleteo u Trabzon). Motori i stvari su spakovani, vreme je da se krene. Biće ovo dug put. Veoma dug put... Napomena: Da bi dalja priča imala potpun smisao i ispratila sled događaja, bilo bi poželjno da, ako već niste, nastavak priče propratite prvo na https://forum.bjbikers.com/topic/232876-u-gruziju-ne%C4%87ete-mo%C4%87i-turska-kao-uteha/, gde je Gliga lepo i detaljno objasnio šta se u međuvremenu desilo i zašto nismo uspeli sva trojica da dođemo do Gruzije, a ja ću nastaviti priču od poslednjeg 16. odnosno 17. dana našeg druženja, tj. dana kada su oni krenuli nazad ka kući, a ja dalje putem Gruzije… Da bih vam malo zagolicao maštu šta će vas u narednim delovima mog pisanja očekivati, u nastavku postavljam nekoliko slika iz Gruzije.

Koliko je ovaj dan u stvari dugo trajao. Dan sa najmanje energije da vozim motor, priroda fenomenalna, učestale greške i dosta pogrešnih procena prilikom tehničkih deonica, mlaka voda za piće.

Mislim da se meni desi da zahrčem, ali verujem "ništa strašno." Zamišljam scenu kako Gliga ustaje i dolazi do mog šatora (jer hrčem ponekad) da me probudi i da mi da malo "Dobrodošlice", kako bi imao miran san.

Na Transalpu 600, kojeg sam vozio 8 godina, nisam nikad probušio unutrašnju gumu u toku vožnje, a vozio sam poprilično puno offroad-a. Dešavalo mi se prilikom montaže u garaži da je uštinem, možda svega 2 puta (u početku, dok nisam naučio da radim sa pajserima). Sada na Stromu imam Tubeless, takođe nikad nisam nigde probušio (pu pu pu, da ne ureknem), nosim uvek set za čepovanje za ne daj Bože... A znam par ljudi kojima se jako retko desi da na vožnjama ne probuše gumu, nekad i dva puta u toku vožnje. Da li su toliki baksuzi, ili voze na jako malim pritiscima, ne znam.

Sve preko 80 km/h bukvalno zamućeno. Možda sam dobio neki falš, ko će ga znati.

@ducans Uradiću večeras "linkovanje" pored svake stavke, pa će biti lakše da se isprati.

Što se tiče drugih modifikacija, imam ih more. One koje bi izdvojio jesu: Podizači kormana - podižu za 3cm i nagnuti su ka vozaču. Imao sam problem kada vozim preko 300km, počinju podlaktice da mi trnu. Kad sam ih ugradio, nisam imao više taj problem. Spuštanje nogostupa - spuštanjem za 3cm, dobio sam ispruženija kolena i udobniji ooložaj za duže vožnje. Centralne nogare (dobro dođe za podmazivanje lanca i pri zameni zadnje gume) Produžeci za retrovizor Ručice kvačila i kočnice Bočni nosači kofer/torbi Torbice za krešbarove Grejači ručki Podmazivač lanca (kopija Cobre Nemo) Led maglenke USB punjač (direkno na akumulator, dobro dođe kada kampujem, ima prekidač) Držač GPS-a/telefona (šipka ona iznad instrument table) Ojačanje/ukrućenje zadnjeg nosača kofera Pošto vozim dosta van asfalta, moralo se i ugraditi neki dodaci, kao što su: Kappa/Givi krešbar i dodatni fuzasteri za odmaranje nogu (kada putujem duže i na autoputu, dobro dođe da se odmore noge) Tempomat - nisam zadovoljan kako radi, moraću da ga modifikujem) Metalni štitnik hladnjaka Metalni štitnik kartera Barkbuster štitnici ruku Proširenje ćopave (da ne potone u zemlju motor) Pivot pegz (nazubljeni nogostupi) Prekidač za isključenje ABS-a Mrežasti štitnik fara Kutija za alat (ona okrugla, kao cev) Manji dogbones-i i povišenje prednjih štapova (podizanje motora/klirensa, pravljeno u radionici) Racetech emulatori (ventili u štapovima, kako bi se umanjilo sabijanje prednjih štapova. Pravljeno u radionici) Ima tu još modifikacija, ali mislim da sam nabrojao bitne (za mene i moj stil vožnje). Što se tiče nekih budućih modifikacija, u planu mi je sledeće: Full podesivo ogibljenje (napred i nazad, verovatno Ohlins ili slično, ali jedno po jedno). Led far (ako pretekne, što da ne, ali nije mi bitna ta modifikacija) Paypercross vazdušni filter (sunđerasti perivi filter) Grejači sedišta (nije skupa modifikacija, verovatno ću to prvo uraditi preko zime, a desi mi se da se nađem u situaciji blizu 0°C da vozim, pa dobro dođe). Naravno, uvek se može postaviti pitanje što radim sve to, da je bolje da uzmem drugi motor, ali u narednih par godina ne bih da menjam Stroma, legao mi je baš. Jedna slika iz (ne)prirodnog okruženja (by @Gliga).

Doduše, imam kacigu sa kačketom, pa sam se i navikao na bilo kakve turbulencije, onda tome sve prepisujem. Stvar navike.

Imao sam te kopije Double take retrovizora sa Alija, bukvalno su neupotrebljivi, ne vidi se ništa od vibracija

Izgleda da se jedino meni nepojavljuju te turbulencije od retrovizora. Ili ih ja ne primećujem uopšte. Jesu retrovizoru kao na FAP-u, ali najbolja preglednost od svih retrovizora što sam imao prilike da koristim.

Što se tiče "kreš barova", Givi/Kappa je bestbuy.

Što se tiče vizira, zavisi koliko si visok. Ja sam visine 181cm i problem vizira sam prvo rešio onim nastavkom što se kači na vrh vizira, koji je posle nekog vremena pukao, pa sam ga skinuo. Sada sam rešio ovim šinama i sa fabričkim vizirom nema turbulencije kada se podigne u gornji položaj. Prominent Adjustable Windscreen Wind Adjusters Windscreen Adjusters For SUZUKI DL650 V-STROM 650 VSTROM DL 650 V Strom 2017-2022 - AliExpress

@Libero Čokoladno mleko, šargarepe, banane,... A što se tiče Tuarega, tu si u pravu. Probao sam svojevremeno Gliginog Tuarega i baš mi je legao. Onda sam pre dva meseca probao Tuareg Rally, raspametio sam se kakav je to motor i rekao sam da je to to. Samo još da nađem načina da posedujem isti, jer je preskup.

Nakon razilaženja na raskrsnici sa Gligom i Spajom, uputio sam se ka Orduu veoma dobrim asfaltom punim krivina, tunela i sa jako malo saobraćaja. Put je trajao otprilike nekih sat vremena. Po ulasku u Ordu, zaustavlja me saobraćajna patrola, redovna kontrola. Predajem pasoš i saobraćajnu, oni proveriše, sve je u redu. Doviđenja sebi rekoh, pošto reč nismo progovorili. Ja ne znam turski, oni ne znaju engleski jezik. Približavam se lokaciji gde je guma trebala da stigne, ali poruke od Glige još uvek nema. Poslao sam mu poruku da sam stigao, i nakon nekog vremena mi ogovara da guma još nije stigla do Ordua. Ništa, idem dole do mora, pa ću se vratiti na lokaciju kada stigne guma. A i vreme mi je ručku, tako da bi bilo dobro naći nešto prezalogajiti. Parkirao sam se na rivijeri, kako bi uživao u pogledu na more, dok savladavam Doner kebab. Dok sam jeo Doner kebab, Gliga mi je poslao poruku da je guma tek u Samsunu (otprilike tri sata putovanja do Ordua). Sedeo sam sam još nekih sat vremena na rivijeri i taman da krenem do plaže da se okupam, stiže mi poruka od Glige da je guma stigla na lokaciju. Ništa mi nije bilo jasno, ali ajde, uputio sam se na lokaciju da pokupim gumu. Kad sam stigao na lokaciju, preko „Google translate“ sam komunicirao sa čovekom. Predaje mi gumu, plaćam mu poštarinu i upitah ga gde u blizini ima vulkanizerski servis da zamenim gumu (imao sam pajsere, ali kad sam već u gradu, da se ne mučim bezveze sa istim). „Ima, ima, Patrik prijatelj moj ima vulkanizerski servis!“ U sebi se mislim, Patrik nije tursko ime, ali ajde, možda je neki dođoš. Upiše mi on lokaciju na „Google maps“ i upućujem se ka vulkanizeru. Dolazim do vulkanizera Patrika, u stvari nije Patrik, nego radnja se zove „Pratik“. Izgleda da sam pogrešno razumeo. Parkiram motor ispred servisa i pokazujem rukama (univerzalni jezik) da treba da mi se zadnja guma zameni. Pošto stariji gospodin ne zna reč engleskom, sa njim je radio sin koji dosta dobro zna engleski, tako da sam dalje celokupnu konverzaciju vodio sa njim, dok mu je tata menjao gumu. Kaže mi da oni ne skidaju točak sa motora, na šta im ja kažem da ću ja to svakako uraditi ( i kod nas to radim, sigurniji sam da ću bolje uvek uraditi). Vadim alat iz kutije sa motora i krećem u demontažu zadnjeg točka. Posle nekih 3 minuta, točak je bio skinut sa motora. Predajem zadnji točak senioru, da skine na mašini gumu, taman dok ja odvežem i skinem streč foliju sa nove gume, koja je pričvrćena za „kreš bar“. Malo ću skrenuti sa pričom sa trenutnog događaja. Po prvobitnom planu, da se svi zajedno vozimo do Gruzije, nakon čega sam trebao da put nastavim za Jermeniju, poneo sam i dodatan par guma (Mitas E07+ ili po novom kako se zovu „Enduro Trail+“), kako bi ih zamenio sa trenutnim Mitas E-09, tj. po novom Enduro Trail XT+ (Bože, što komplikuju sa ovim nazivima...). Kao što ste već upoznati sa situacijom, plan se „malo“ promenio, tako da je dodatni set ostao na prikolici u Bugarskoj. Na moju prvu inicijativu, hteo sam da ih sve vreme vozim na motoru pričvršćenim na „kreš barovima“, ali ova dvojica su me odvratila od te ideje. Sada kada pogledam unazad šta smo prošli, glat sam mogao to da uradim, pošto vožnja do sada nije bila uopšte zahtevna. Ali nema veze, sve je ovo avantura. Da nastavim dalje. Nakon skinute gume sa motora, predajem istu senioru da je zameni. Točak je već uveliko na mašini, skida se stara guma i ubrzo je skinuta sa točka. Stavljanje nove gume. Dok je senior radio na gumi, pričao sam sa juniorom, da mi brže prođe vreme. Trenutno je u Turskoj, ali dosta vremena provodi u Holandiji i putuje po svetu, pa je usavršio dobro engleski jetik, na šta je dobio veliku pohvalu od mene, pošto Turci generalno ne znaju i ne pričaju engleski jezik. Posle nekog vremena, nova guma je namontirana na točak. Pita me senior (prevodi mi junior) šta ću sa starom gumom, na šta mu ja odgovaram da je zadrži, jer nemam gde sa njom (prevodi mu junior). Preuzimam točak od njega i odnosim do motora da je montiram. Prilikom montaže, senior mi pomaže oko pozicioniranja osovine i nameštanja lanca na lančanik. Posle 5 minuta, posao je gotov i mogu da nastavim dalje sa novom gumom. Šaljem poruku Gligi i Spaji da sam uspeo da montiram gumu i kažem im da ću otići do plaže da se malo okupam, pa se uveče vidimo tamo negde u planinama, gde budu postavili kamp i poslali mi lokaciju. Oblačim opremu, sedam na motor i odlazim da nađem lepo mesto za okupati se. Plan je da izađem malo iz Ordua, kako bi našao plažu sa što manje ljudi na istoj ako je to moguće. Posle pola sata vožnje, stajem na baš takvu neku plažu. Prilikom silaska na plažu, zaustavlja me valjda neki čuvar i kaže mi da se plaća parking. Ja mu kažem da sam na proputovanju i da se neću puno zadržavati, na šta mi je on rekao da se slobodno parkiram gde hoću, bez da mi je išta naplatio. Usput, je krenulo prepucavanje sa slikama između nas trojice. Oni meni šalju slike sa planina i prave mi zazubice kako je šteta što sam morao po gumu, jer deonica koju su odvezli je najlepša do sada (kao da će posle Vojvodina da bude), ja njima slike sa plaže i da mi je baš žao što su u full opremi, a ja u kupaćim gaćama se čvarim na 35 C. Teška neka priča. Posle nekih dva sata kupanja i sunčanja, vreme je bilo da se oblačim i krećem ka njima. Kupaće gaće su i dalje mokre i preko njih navlačim moto pantalone, reko osušiće se do gore. Sedam na motor i prva stvar mi je bila da stanem na benzinsku stanicu da sipam gorivo. Nedugo zatim, stajem i na benzinsku stanicu da sipam gorivo. Prilazi mi pumpadžija, pogleda tablicu i vidi da sam stranac. Kreće tu razgovor na tarzanskom engleskom i nudi mi čajom. Da naravno, uvek. Ovoliko čaja što sam popio u Turskoj nisam za života popio. Posle kratke pauze za čaj, pozdravljam se sa pumpadžijom i nastavljam dalje. Put je veoma prijatan za vožnju (još uvek je spoljna temperatura visoka). Ubrzo zatim, ulazim u planine i počinjem da se penjem. Temperatura blago opada, ali i dalje je prijatno za vožnju. Pokazivač temperature na instrument tabli kaže da je 20 C. Hmm, valjda će se zadržati na tome. U nekom trenutku, ruta mi pokazuje da se odvajam sa magistalnog puta na asflatni planinski put nagore. I penjem se i penjem se, i penjem se. Ulazim u zonu nadmorske visine od 1800 m. Postaje poprilično sveže i ulazim u pojas guste magle. Sećate se mokrih kupaćih gaća od malopre? I dalje su mokre i počinje ozbiljno hladan vetar da ne prija. Gledam na mapi, ima nekih 20-tak kilometara do lokacije, koje su mi Gliga i Spaja poslali, kao i glasovnu poruku od Spaje, koji mi objašnjavakako da dođem do njih, spominjujući neki tunel, puteve itd, kao da sam već bio tu, a ne prvi put da idem. Ništa u tom trenutku mi nije značilo. Prešao sam uveliko preko 2000 mnv i poprilično je hladno, nekih 15 C. Upalio sam grejače ručki na maks, priljubio noge uz rezervoar, kako bi sprečio protok hladnog vetra među noge i tako sam stigao do tunela, koji su mi napomenuli i skrenuo sam levo na prevoj. I dalje se uspinjem. Usput stajem na izvor, da dopunim vodu, jedva silazeći sa motora koliko sam se smrzao (imam kišno odelo u torbi, ali prokleto ti je to, sve misliš brzo ćeš stići na odredište pa da se ne vimaš sa oblačenjem odela, aham). Stižem na vrh prevoja (oko 2300 mnv), 12 C je, duva jak vetar, prsti na rukama se počeli kočiti (sve je letnja garderoba na meni, uključujući i rukavice). Vidim na mapi, oni su tu negde desno. Nastavljam dalje, ali lokacija je sve dalja i dalja od mene, ali puta na desno nema nigde. Vidim da nije to to i vraćam se na vrh prevoja i stajem. U ključujem satelitski snimak na mapama i vidim da sa druge strane prevoja ima poljskih puteva. Sigurno su tu. Skrećem na neki put, koji nisam ni vidio u dolasku i počinjem da se blago penjem. Ubrzo izlazim na neku poljanu sa mnoštvo poljskih puteva i krećem sa ka lokaciji. Vrlo brzo, na proplanku gore vidim baterije kako mašu. To su oni. Prilazim polako i vidim njih dvojicu kako mi mašu lampom, kao da slećem sa avionom. Penjem se uzbrdo i dolazim konačno do mesta gde u postavili kamp. 8 C je pokazivalo na motoru. Silazim sa motora potpuno ukočen od hladnoće, vadim im brzinski „Dobrodošlicu“ (znam da su se tome više obradovali, nego meni ) i čučnem pored motora, kako bih ruke ugrijao od cilindre. Da nebi doživeo hipotermiju, pomažu mi oko brzinskog postavljanja šatora, kako bi se što pre preobukao u suvu odeću i posle 15-tak minuta patnje, konačno sam se obukao u suvu i prvenstveno toplu garderobu. Nažalost, paliti vatru je bilo nemoguće, pošto nigde okolo nas nije bilo drveta. I tako. Ubrzo sam došao sebi i ugrejao se, sedeći još neko vreme, pričajući sa njima dvojicom, degustirajući Dobrodošlicu, nakon čega smo se povukli u šatore, pošto je i dalje bilo hladno. Gosn. Gligo, možete nastaviti dalje.

Romania – Adventure Country Tracks e.V. ADVENTURECOUNTRYTRACKS.COM

Mislim da je sa razlogom uklonjen TET Rumunija. Koliko znam, ruta je prolazila kroz neke nacionalne parkove gde je u međuvremenu zabranjeno da se vozi (ima rendžera koji novčano sankcionišu vožnju), tako da se ja ne bih upuštao tuda da se vozim, barem ne TET rutu. Ima ACT rute (Adventure Country Tracks), ali treba da se registruje na sajtu, kako bi se moglo skinuti mape, tu su valjda napravili dobru rutu.

Kud sam pročitao ovaj dan, evo opet sam se iznervirao. Definitivno najgori dan na celom putovanju. Sreća, svaki sledeći dan je sve bolji i bolji...

Bravo celoj ekipi! Mi zamalo nismo vozili TET Bugarsku (kada nas nisu pustili u Tursku sa kolima i prikolicom), pa smo se ipak odlučili za TET Turska (dalja je, pa iz tog razloga), ali svakako je u planu da se i Bugarska jednom odvoza. A što se tiče TET Makedonije, isti sam problem imao prošle godine, s tim što sam ja već bio u Makedoniji kada su se dešavali požari, pa sam prema lokacijama gde se požari dešavaju, tako i rutirao gde ću da idem.