Sviđa mi se kako razmišljaš. Trenutno nisam u mogućnosti da izvršim kupovinu, ali kad se budu sklopile kockice, u tom smeru se ide svakako. Adleru čestitam na lepoj porodičnoj prilici i da brzo udomi motor.

Nije teško ugraditi, više je do estetike kako da ide putanja creva. Da bi pristup bio laši, bilo bi dobro skinuti rezervoar (ili ga barem malo podići) kako bi se lepo sve sprovelo uz postojeću instalaciju i pričvrstiti vezicama.

Ovo mogu da potpišem da je tačno. Prethodni lanac (originalni Stromov) podmazivao, čistio non stop, izdržao 30.000. Problem na fabričkom je bio što se par karika glavilo, O ring-ovi su verovatno otišli, pa se lanac baš čuo. Ovaj sad trenutni DID-ov, je skoro na 30.000 km, čistim ga i nauljim kad se setim, ne znam da li sam možda jednom dotezivao lanac za to vreme. Doduše, ovaj je X-ring, izgleda da je bolja priča od O-ring. I takođe imam taj kineski "Nemo". Treba odmah sve gumice unutar zameniti kvalitetnijim, jer fabričke gumice nisu ni za tegle i radiće solidno posao. Ja ga prošle godine nisam ni koristio, jer se negde probila cevčica, pa me mrzelo da sve skidam i zamenim novom.

Meni lično, uvek je više odgovaralo da nema ljudi okolo prilikom kampovanja iz više razloga (ukratko nisam ljubitelj bespotrebnog ćaskanja sa nepoznatim osobama, ali se nekad prijatno iznenadim nepoznatim sagovornikom) i sa druge strane volim da se što više posvetim prirodi bez da me iko ometa u tome (osim u situaciji, kao što je ova, da idem sa poznatim licima). Što je apsurd, priroda posla mi je takva da dosta radim sa ljudima, pa je možda i to razlog zašto gledam da pobegnem od istih.

Nego, nisam uspeo da snimim rutu koju sam vozio, ali to izgleda ovako otprilike (crvenim označeno i izvinjavam se na lošem crtanju): Cela ruta na TET-u je oko 5000 kilometara, ja sam po Gruziji napravio nešto preko 2000 km, mada je bilo i autoputa ("ravna" linija po sredini), koji nije sastavni deo rute, nego sam ga koristio da prekratim neke deonice i ubrzam se do sledeće deonice. Kada sam rekao da moram opet da dođem, vidi se po tome koliki deo rute nisam odvozao. Georgia - Trans Euro Trail TRANSEUROTRAIL.ORG TET Georgia - Part of The Trans Euro Trail - Europe's 80,000km Dirt Road Adventure - Download the full GPX route for free today

Jeste bio mali jači tempo, ali meni lično su možda tri dana tokom celog jednomesečnog putovanja onako, malo teže pala, ali ne toliko da ne mogu da vozim. Opet, sa druge strane, dugo godina već vozimo i kampujemo po bespućima, pa se organizam možda i navikao.

Nije Lazićev KLE, to je moj prethodni motor, Transalp 600. Lazić je tu odigrao ključnu ulogu, ali za to bi mogao poseban putopis da se piše. A Lazića sam od tada video možda još jednom i nesećam se da li smo se sreli više igde...

Hvala. Slažem se da treba dosta da se uloži, i živaca, novaca, znanja, volje, hrabrosti, svega baš. Ovako kada gledalac čita i gleda snimke, to je sve sažeto, u realnosti je to sve multiplicirano višestruko. Na kraju krajeva, sa ovom ekipom na kraj sveta, a ja posle produžim dalje.

Hvala Dragane. Želja da se obiđe Gruzija je bila velika i uz sve nedaće, koje su me zadesile, ostavilo je veliki pečat na celokupno putovanje. I naravno pisanje samog putopisa, koji će ostaviti trag da se prisetim jednog dana kako je sve bilo i u zavisnosti od stepena zrelosti, reći samom sebi "A što mi je sve ovo trebalo?!"

Hvala puno Deki. Samo da posluži zdravlje, biće opet nešto slično, samo da se kockice opet slože. Lepo sam ja rekao da imam iskustva u mehanici, doduše nisam precizirao u prirodi, ali ajd' sad, nećemo u detalje.

I ostao sam dužan još poslednju, 4. epizodu.

Verbum ultimum de itinere Šta da vam kažem, dobri moji. Ovo putovanje je na mene ostavilo poprilično jak utisak. Prvi put sam se otisnuo na duži vremenski period motorom od kuće. Nisam duže od dve nedelje nigde dalje putovao, a ovih mesec dana je, sa moje tačke gledišta, prektrenica. Isto bi mi bilo da putujem i dva-tri meseca, isto bih stvari nosio, čak sad vidim da sam neke stvari i bezveze nosio, a neke,opet, treba da nabavim, kako bi mi na dužim putovanjima bilo udobnije. Kao što sam rekao na kraju, prešao sam preko 7500 kilomeatara za mesec dana: što asfalta, što makadama, što kamenjara. Moj verni saputnik Strom me je dovodio na mesta o kojima sam mogao samo da sanjam. Kad god mi padne na pamet da ga menjam, i po prvom sedanju na njega, ta misao mi brzo pobegdne dalje, što dalje, ne razmišljajući o tome više. Jednostavno se prepustim vožnji i uživam gde god da se nađem (dobro, kad ga treba dizati iz minusa nije baš tako, ali to je već moja greška, jer se bespotrebno dovedem u takve situacije). Što se tiče nekih okvirnih troškova, biću realan. Za mesec dana putovanja, potrošio sam oko 1400€, s tim što sam imao dodatne troškove, koji ne ulaze u tu cenu i bez kojih sam i mogao, ali došlo je do promene plana (150€ zadnja guma, 150€ lamele, filteri i ulje, 70€ zeleni karton za Tursku, i još nekih sitnih troškova; da kažem, 400€ mi je otišlo, eto tako). Gorivo u Turskoj je 130 din/litar, a u Gruziji je 110 din/litar, pa je tu dosta ušteđeno. Takođe, i hrana u tim državama je dosta jeftinija nego kod nas, tako da što više idete prema istoku, sve je jeftinije. Smeštaj je manje-više kao i kod nas, ali nije ga bilo puno. Iako nisam uspeo prema prvobitnom planu da obiđem celokupnu Gruziju, a potom posle i Jermeniju (neki drugi put, definitivno), i ovih 10 dana, koliko sam proveo u Gruziji, bilo mi je sasvim dovoljno kako bih upoznao barem malo tu državu. A definitivno moram opet otići, jer ima svašta još da se vidi i obiđe. Šta reći o Gruziji, a da već nisam rekao? A da, ljudi. Ljudi u Gruziji su odlični, gostoprimljivi (i veoma loši vozači), uvek spremni da ti, barem informacijama, pomognu, kako bi imao što manje problema. Definitivno jedan od boljih naroda koje sam sretao u životu. Sa druge strane, iako nismo svi zajedno uspeli da dođemo do Gruzije, puno se zahvaljujem Gligi i Spaji na saputništvu i celokupnoj vožnji, koju smo prošli kroz Tursku kroz dve i po nedelje. Žao mi je samo što i oni nisu uspeli da dođu do Gruzije, ali nikad ne reci nikad i treba biti pozitivnog mišljenja po tom pitanju. Momci, hvala vam do neba! Ovim poslednjim pasusom završavam svoje pisanje. Nadam se da ste uživali i da sam vam barem malo dočarao svoje viđenje putovanja, pa ako se ikada odlučite da se upustite u ove krajeve, neka vam ovo štivo barem malo pomogne u planiranju, kako biste lakše mogli sve da organizujete. Sportski pozdrav!

11. DAN - 29. 9. 2025. (27. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 27 – finalno jutro i poslednje jutro na ovom putovanju, a da sam u šatoru. Probudili su me sunčevi zraci, koji su napravili saunu u šatoru, a ja još u kišnom odelu. Brzo otvaram šator, kako bih došao do svežeg vazduha, skidam odmah kišno odelo sa sebe i provetravam se. Osećam jaku vrtoglavicu i organizam se nije dovoljno odmorio, tj nisam se dovoljno naspavao. A nema ni poštenog hlada, kako bih još malo iskulirao, nego sam direktno izložen suncu. Skuvao sam kafu, pojeo dva-tri kroasana koje sam sinoć kupio na benzinskoj stanici i krećem da se pakujem. Gledam na mapi, imam još 1400 kilometara do kuće. Da li mogu da izdržim sve to, pomislio sam u sebi. Inicijalni plan jeste da se dokopam Bugarske, pa ću posle videti šta i kako. Neću da rizikujem, ako ne mogu, uzeću negde smeštaj ako je potrebno, jer stvarno ne želim više u šatoru da spavam, tj da ga ponovo postavljam. Čim sam se spakovao, javljam se mojima da krećem i da ću se javiti kada budem prešao granicu i ušao u Bugarsku. Kako sam gledao mapu, imao sam utisak da je Bugarska tu blizu, ali ipak nije, ima preko 600 kilometara do granice. Uključio sam se na auto-put, gorivo je sinoć napunjeno do vrha i krećem ka Istanbulu. Posle pola sata vožnje, dosta bolje mi je bilo. Dobra strana svega je što sam sada na auto-putu, gde je ograničenje 140 km/h, pa koristim tu prednost i idem prema ograničenjima. Veoma brzo sam stigao i do Istanbula, tačnije do obilaznice, koja vodi oko grada na najseverniji most preko Bosfora. Plaćam sve putarine kešom (nakit na turskom) i nastavljam dalje. Pre Jedrena stajem da sipam gorivo i da ručam nešto. Ulazim u restoran, poručim opet čorbicu i neku pitu, pojedem sve to, i nastavljam dalje ka granici. Po dolasku na granicu, ogormna gužva. Provlačim se koliko sam mogao i u nekom trenutku nisam više mogao da se provlačim, jer su Turci stavili plastične stubove između redova, a ja u sredini. Gledam levo i desno, betonske barijere. Šta da se radi, čekam u redu kao i ostali. Čekao sam tako preko sat i po vremena, na preko 30°C i, u nekom trenutku, dok sam se približavao, vidim da mogu da se provučem do punkta. Tako sam i uradio. Brzo sam prošao graničnu kontrolu, nemam kazni ovaj put i nastavljam dalje na bugarsku granicu. Bugarsku granicu sam takođe veoma brzo prošao. Čim sam prešao točkovima na tlo Bugarske, osetio sam neko olakšanje. Jednostavno, dok se vozim Turskom, uvek sam u nekom grču i ne prija mi uopšte. Kad sam prošao svu gužvu, sa preko dva sata čekanja, nastavljam dalje ka Plovdivu, gde sam napravio sledeću pauzu za sipanje goriva i da popijem neku kafu. Kada sam se dokopao Plovdiva, počeo je sumrak. Već je negde oko 19.00, vozim se već dobrih preko 700 kilometara. Umora nema, pogotovo nakon kafe i jednog energetskog pića, potkrepljenim čokoladicom. Obavim sve šta imam, oblačim kišno odelo (pošto je zahladnelo) i nastavljam dalje. Približio sam se Sofiji, obilazim je okolo i upućujem se na poslednju granicu na ovom putovanju. Pre dolaska na graniicu, stajem na benzinsku stanicu da natočim gorivo, popijem kafu i malo da odmorim. Momak koji radi tamo je iz Pirota (video mi je tablice), pa smo jedno pola sata divanili, pričavši mu gde sam bio i šta sam radio. Po završenom razgovoru, pozdravljam se sa čovekom, sedam na motor i veoma brzo stižem na granicu. Gužva nije strašna, ali ovaj put sam iskoristio da dođem skroz do kućice. Brzo završavam sa bugarskim carinicima i dolazim na našu granicu, zaobilazeći sva vozila i dolazim pred samu kućicu. Predajem dokumente, carinik uzima i kucka nešto po kompjuteru, proverava dokumente. Prošlo je dobrih 5 minuta, vidim da nešto nije u redu. Pita on mene da li sam od skora vlasnik motora, na šta mu ja odgovaram da je motor na mene od provg dana, a imam ga već 6 godina. Potom zove šeficu, gledaju oni u saobraćajnu, pa u kompjuter, pitam ih šta nije u redu, kažu ne pokazuje im da je moj motor izašao iz Srbije. Objasnim ja njima da je na prikolici izašao motor, kažem datum, da je Spaja išao sa mnom, da sam ja vozio njegov auto. Vrate oni kameru, vidi se auto, prikolica, mi, motori na prikolici, priča moja se slaže sa izgovorenim. Kažem ja njima da dolazim iz Gruzije i da nisam imao nikakvih problem sa saobraćajnom, a i nije mi ovo prvi put da prelazim ovaj granični prelaz. Pitaju oni mene šta ima u Gruziji, kažem ja turistički sam bio. Fini su bili baš carinici, nisu klasični drkoši. I, na kraju, šefica shati šta nije bilo u redu. Prilikom unošenja broja registracije, njihova praksa jeste da se unese Npr. ZR 55555 i tako se unosi u sistem. Moj motor je unet kao ZR 555-55 (ako već treba sa crtom, ispravno je ZR 55-555), pa sam zbog crte bio zadržan preko 40 minuta. Ispravljaju oni u sistemu, vraćaju mi dokumenta, izvinjavaju se, kažem ja njima žurim da stignem na večeru (12.00 uveče je), kaže meni šefica „Kako si krenuo, možda na doručak stigneš“. Nasmejemo se tu mi svi, pozdravimo se i nastavljam dalje. Stajem odmah posle granice, javljam se mojima da ću kasniti, da idu na spavanje. Stavljam čepiće u uši i gas. Sledeće stajanje mi je bilo u Velikoj Plani, da sipam gorivo i popijem neko energetsko piće. Neverovatno, ali adrenalin me toliko drži da mi se uopšte ne spava, a već sam prešao dobrih preko 1200 kilomeatara. Vrlo brzo sam se domogao i Beograda, pa preko Pupinovog mosta prema Zrenjaninu. Kada sam se približio Čenti, tu me je umor već počeo hvatati. Uvidevši to, otvorio sam vizir, da me hladan vetar malo razbije, smanjio putnu brzinu i tako sve do ulaska u Zrenjanin. Posle Zrenjanina, imam još jedno 10-tak kilometara do mog mesta prebivališta, a to je Lazarevo. Nešto malo pre 4.00 izjutra ulazim u moje mesto i počeo sam naglas ispod kacige da vičem „STIGAO SAM KUĆI!“ Nadam se da i vi imate sličan doživljaj, kada dođete posle dužeg vremena kući. Stajem ispred kuće, majka mi otvara kapiju (gde ona da zaspi, nema šanse), ulazim u dvorište i silazim sa motora. „Dobrodošao, svetski putniče!“, bile su reči moje majke, koja me uvek dočeka odakle god da dolazim i kad god da dođem, što se da videti iz prikazanog. Ulazim u kuću, skidam kišno odelo i sedam za sto da pojedem samo supu, izvinivši se majci da mi je to dosta, jer sam mrtav umoran. Posle nekih sat vremena razgovora sa majkom, otišao sam da se istuširam i da legnem da se naspavam i psihički pripremim za prekosutra, kako bi se vratio na regularne životne okolnosti, čitaj posao. Posle današnjih pređenih 1400 km za 17 sati vožnje, i ukupno prevaljenih 7500 kilometara za mesec dana, konačno sam u svom domu, u svom krevetu. KRAJ

To ti je onaj fazon ili ćeš da hvataš poslednji bus u 23h, ili ćeš peške kući ako je dobra žurka. Sva trojica smo iskoristili maksimum što se tiče uzetih slobodnih dana i za povratak kući smo ostavili samo toliko da se vratimo, a da što više provedemo u vožnji u prirodi.

Za sve dane vožnje, ovaj mi je najviše energije oduzeo, pogotovo pred kraj dana, sa sve hladnoćom. Zahvaljujem na praćenju.

10. DAN - 28. 9. 2025. (26. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 26. Budim se delimično naspavan, jer dušek na kom sam spavao nije baš najudobniji za spavanje. Kada legnem na njega, iako je skroz naduvan, jednostavno po sredini potone, nabijajući vazduh sa strane, kao da sam u kanuu spavao. Kiša je neprestano padala i, kad sam otvorio šator, boja neba je jednolično siva. Shvatio sam tada da kiša nema nameru da prestane, a ja moram polako da se pakujem i krenem ka kući. Nakon ustajanja iz šatora, standardno kuvam kafu i doručkujem, pre nego što počnem da pakujem ostatak stvari na motor. Posle izvesnog vremena i neprestajanja padanja kiše, rešio sam da spakujem kamp-opremu i već posle nekih pola sata bio sam spreman za polazak. Plan je bio da svratim do Batumija u neki bazar, kako bih kupio neke poklone. Sedam na motor i – polazak kući može da počne. Odmah oblačim kišno odelo, videvši da, ako to ne uradim, ima još neku prehladu da navučem. Lako ću ja njega posle skinuti. Kako sam se približavao Batumiju, navigacija me je prevarila i pogrešio sam skretanje, pa me je odvela podalje na sledeće odvajanje. Čim sam ušao u grad, tražio sam prvi bazar. Kako je na prvom bazaru (Batumi bazar) bila prevelika gužva, a i nemogućnost da parkiram motor na normalnoj lokaciji – a da se ne desi da neko čačka oko motora, pošto imam vrednih stvari, što svojih, što tuđih – rešim da odem na Hopa bazar, valjda ću imati tamo više sreće. Došao sam do Hopa bazara i imao sam sreće sa parkingom. Svratim prvo do pekare da još nešto pojedem, pošto neću praviti česte pauze. Nakon obavljenog obroka, ušao sam u Hopa bazar. Hopa bazar (slika je sa interneta) Bazar kao bazar, od igle do lokomotive. Plan je bio da uzmem nešto autentično iz Gruzije, pa koliko god mesta na motoru da imam, popuniću ga. Tražio sam prvo njihove slatkiše, pošto nisam još imao prilike da probam. Uzeo sam čurčkelu, tj. gruzijski slatkiš. Glavni sastojci su sok iz sveže muljanog grožđa, orašasti plodovi i brašno. Na konac se nanižu badem, orah, lešnik, a ponekad i suvo grožđe, a zatim se umaču u zgrušavajući sok od grožđa ili drugi voćni sok i posle sušenja imaju oblik kobasice (podatak sa „Vikipedije“). "Čurčkela" (slika je sa interneta) Posle toga, po običaju, kupuju se: magneti, nakit, neki začini i naravno gruzijska čača – rakija komovica, jedno 4 litre, da se nađe. Nakon obavljene kupovine, otišao sam do motora i jedva sve popakovao. U prodavnici uzmem još jedno 5 piva i na kraju pretovarim sve moguće torbe koje sam imao na motoru. Vreme je da krenem dalje. Pred samu granicu, stajem da sipam gorivo (gorivo u Gruziji je oko 110 din/litar). Ostaje mi nešto sitno, kupim cigare, koju čokoladicu i vodu, da imam za put. Ostatak gruzijskih larija (njihova valuta) pretvorim u turske lire i kupim dodatno još turskih lira. Ipak imam preko 1400 kilometara kroz celu Tursku, zatrebaće za svaki slučaj. Kada sam sve obavio šta sam imao, uputio sam se ka granici. Na granici klasična procedura, dobar dan – doviđenja. Dolazim na tursku granicu. Odmah mi je krenuo neki bol u stomaku od njihove granice. Sreća, po prvi put u životu, prelazim tursku granicu bez ikakvih problema. Jednostavno, imam taj loš osećaj sa njima, poučen dosadašnjim iskustvima. Kako sam prešao u Tursku, stajem odmah posle granice, proverim da li je sve u redu, dotegnem torbe, skinem kišno odelo, stavim čepiće u uši i krećem. Plan je da što bliže stignem do Istanbula, pa koliko izdržim. Put skoro do Istanbula je magistralni put, koji vodi uz more i u nekom trenutku ulazi u kontinentalni deo, pa će me to dosta usporavati. Ograničenje brzine na magistralnom putu je 100 km/h, u nekim delovima 80 km/h, a u gradovima i manje, 60-70 km/h. Sa ovim informacijama sam odmah znao da će ovaj dan poprilično da potraje, ali šta da se radi, kući se mora doći. Prvi veći grad na koji nailazim je Rize. Već sam dobar deo ovog puta prošao po dolasku u Gruziju. Već pri samom ulasku u grad velika gužva, probijanje, pokušavanje probijanja, jer imam bočne torbe, koje me dosta ograničavaju u kretanju kroz gust saobraćaj. Tako je bilo i u Trabzonu. Negde posle Trabzona pravim prvu pauzu sa točenje goriva i da popijem kafu. Nisam se puno zadržavao. Nastavljam dalje. Prolazim dalje gradove Ordu (gde sam menjao zadnju gumu kada smo bili u Turskoj) i Samsun. Svaki veći grad u sebi je nosio velike gužve, usporavajući mi tempo. Već posle Samsuna i uveliko pređenih 600 kilometara, osećam blagi umor, ali ništa strašno. Nakon Samsuna ulazim u kontinentalni deo i pravim drugu pauzu, gde uzimam obilnu večeru i obaveznu tursku teleću čorbu. Čim sam pojeo čorbu, vratio sam se u život. Turske čorbe su fenomenalne! Po obavljenom obroku, oblačim se i nastavljam dalje. Kako sam već ušao u kontinentalni deo, a i mrak je uveliko, pad temperature je bio drastičan, tako da sam morao da stanem da obučem gornji deo kišnog odela, uzmem druge rukavice i nastavim dalje sa upaljenim grejačima ručki (spas su te grejne ručke). Gledam na instrument tabli, spolja temperatura stepen po stepen pada, da sam morao opet u nekom trenutku da stanem i da obučem i donji deo kišnog odela i stavim potkapu ispod kacige. Temperatura je bila negde oko 12° C, a ima još da se vozi do odredišta. Odredište je, kao što sam već rekao, što bliže Istanbulu. Gliga mi je poslao lokaciju gde su on i Spaja kampovali. To je po samom uključenju na auto-put pred Istanbul, neko napušteno parkiralište za kamione koliko sam razumeo, malo zavučeno. Nastavio sam dalje. Prešao sam skoro 900 kilometara magistralnih puteva, temperatura je pala na 9°C, kako pokazuje instrument tabla. Vrhovi prstiju počinju da mi se lede, ali šake su tople od grejača, koji su podešeni na maksimum. Imam još nekih 100 kilometara do odredišta, a već sam poprilično umoran. Tih zadnjih 100 kilometara mi je baš teško palo. Umor već počinje da nadvladava, stajem svakih 30-tak kilometara da se rastresem i vratim cirkulaciju u krvotok, od već nakupljene hladnoće. Posle nekih sat i po, stižem na odredište. „Shell“ pumpa se tu nalazi, stajem odmah da sipam gorivo i da uđem u pumpu da se malo ugrejem. Javljam se mojima da sam stigao na lokaciju i da ćemo se sutra čuti pred polazak nazad. Idem iza pumpe i dolazim do lokacije koju mi je Gliga poslao. To je neki promašen građevisnki poduhvat, šodera na sve strane. Gledam neko parče zemlje da nađem, kako bih postavio šator, ali bezuspešno. Stajem iza nekog grmlja, parkiram motor i odmah postavljam šator. Prilikom zakucavanja klinova, svaki mogući klin sam iskrivio. Nikad lošije nisam postavio šator. Uzeo sam neke betonske odlomke i iskoristio ih kako bih barem malo zategao šator, pošto nije samostojeći. Čim sam ušao u šator, naduvao sam na brzinu dušek, razvukao vreću za spavanje i sa kišnim odelom sam odmah zaspao. Današnji dan mi je najteže pao, dosta me je isrcpelo provlačenje kroz gužve i ne baš brza magistrala, i pređenih oko 1000 kilometara sa nekih skoro 13 sati aktivne vožnje.

9. DAN - 27. 8. 2025. (25. dan sveukupnog putovanja) Jutro broj 25. Otvaram oči i odmah primećujem da ležim na zemlji. Dušek se tokom noći skroz izduvao. Pokušavam da ustanem, boreći se sa obodom dušeka, koji je sav ostatak vazduha prebacio u krajeve, tako da sam u njega doslovno upao. A pritom otežavajuća okolnost jeste povređen lakat desne ruke i bol u donjem delu kičme, koji još više otežavaju ustajanje. Posle nemile borbe prilikom ustajanja, izlazim iz šatora. Dan je prelep! Tek sad vidim da je mesto gde kampujem još lepše po danu, nego što je to izgledalo kada sam sinoć došao. Brzinski doručak (mene i pasa koji su odmah dotrčali do mene, pa sam nam podelio na ravne časti to što sam imao) i kafa, nakon čega je usledilo oblačenje kupaćeg i pravac u more. Talasi su umereni, temperatura vode veoma prijatna. Iskoristio sam pola sata uživanja, popivši jedno gruzijsko pivo. Nakon toga sam se vratio do šatora i motora. Vreme je da se zamene lamele i uradi mali servis. Ali, pre nego što krenem sa radovima, moram do prodavnice po hranu za ručak i vodu, tačnije što više vode, jer mi treba balon za ispuštanje ulja iz motora. I novi dušek. Jedini dušek koji sam uspeo tamo da nađem bio je onaj dečji za plažu. Daj šta daš, ne mogu više na zemlji da spavam. Nakon obavljene kupovine, vratio sam se do kampa i šatora, kako bi se konačno posvetio motoru. Odakle krenuti? Skinuo sam svu plastiku i rezervoar, kako bih došao do filtera vazduha, koji sam zamenio sa novim. Kada sam to uradio, ispuštam sav antifriz i obaram motor na zemlju, kako bih skinuo deklu i zamenio lamele. Kada sam skinuo potisnu ploču i opruge, od prve lamele po redu nije skoro ništa ostalo, a ostale su poprično spaljene. Vadim stare lamele i ubacujem (nauljene) nove lamele jednu po jednu. Sve lepo isproveravam i vraćam nazad opruge i potisnu ploču, stežem ih i vraćam deklu, koju takođe pritežem na osećaj (imam iskustva sa mehanikom, pa mi nije problem, kući će se proveriti sa moment ključem svakako). Podižem motor, nalivam antifriz u hladnjak, vraćam rezervoar i palim motor da se zagreje na radnu temperaturu, kako bi povukao antifriz i da mogu da dolijem ostatak. Posle toga, kako bih zamenio ulje i filter ulja, prvo proveravam da li ima nekih curenja ulja ili antifriza sa dekle, što se ispostavilo da nema. Kada je motor dostigao radnu temperaturu, odsekao sam balon vode i podmetnuo ispod kartera za istakanje ulja. Odvrnuo sam šraf od kartera i ostavio da sve ulje iscedi, kao i filter ulja. Posle skoro više od pola sata, zavrćem šraf od kartera, stavljam novi filter ulja (podmažem o-ring i sipam malo ulja u filter), zavrćem ga i sipam novog ulja koliko je potrebno. Iskoristio sam prazne boce od ulja i presuo sam staro ulje u njih iz balona u kom je bilo prerađeno ulje. Vratio sam svu plastiku, upalio motor, ostavio malo da radi, proverio da li ima negde curenja i, konstatujući da nema, vratim donju zaštitu kartera i provozam jedan krug oko drveća. Sve radi kako treba! Lepo ubrzava, proklizava točak na malo dodavanje gasa, baš kao da imam nove lamele. Inače, ovo je trajalo skoro ceo dan, ali sam ja skratio u objašnjavanju celokupnu operaciju. Između određenih radova je bilo red piva, red kupanja u moru, red kafe, red dremke i tako u krug. Realno vreme da sve u kontinuitetu uradim jeste 2-3 sata, ali je potrajalo dosta duže jer me je u par navrata stvarno mrzelo da bilo šta radim. Inače, ovo je jedini dan na celokupnom putovanju, da sam praktično ceo dan "odmarao" i nisam vozio motor. Dobro, osim do obližnje prodavnice i prilikom provere da li je sve u redu nakon servisa,da kažemo sveukupno jedva 1 kilometar. Kada sam zvanično potvrdio da je sve u redu, bio sam spokojniji da će mi put kući barem biti za brigu manji. A put kući? Celih 2400 kilometara, koji bi trebalo da odvozam u tri dana. Pola je magistralni put, pola je auto-put. Kako ćemo, videćemo. Krenuo sam sa pakovanjem alata koji sam koristio da uradim servis, stvari koje mi neće biti potrebne više, kako bih sutrašnji dan ubrzao koliko-toliko u pakovanju. Polako se smrkava, ja nešto nisam bio rad da sedim, jer me je umor već savladao, te sam iskoristio priliku da ranije legnem. Naduvao sam onaj dečji dušek i stavio sam ga preko starog izduvanog dušeka, da se nebi ni on probušio. Od silnog umora, ubrzo sam utonuo u san... U neko doba noći, pored standardnog koncerta talasa, vetra i četinara, u čijoj publici u prvom redu već drugu noć zaredom je bila moja podsvest, usledio je i gost iznenađenja – kiša, koja je neprestano padala i održala najduži solo koji je dočekao jutro da se probudim...

Gledaću da za vikend završim ceo putopis, nema još mnogo, "klasičan" povratak kući. Takođe, pri kraju sam obrade i poslednje 4. epizode, tako da će biti sve kompletirano.

8. DAN - 26. 8. 2025. (24. dan sveukupnog putovanja) Ujutru kad sam se probudio, sa prvim izlaskom sunčevih zraka, prvo što sam primetio jeste da me ruka poprilično boli i da sam dosta potonuo u dušek. Odmah sam shvatio da sam negde probušio dušek. U redu, imam rezervnu flekicu, naći ću posle gde je dušek bušan, pa ću sanirati štetu. Izazim iz šatora, malo je prijatnije napolju. Prvo što sam hteo da uradim jeste da se konačno okupam u reci i malo povratim od višednevnih vožnji po ovim bespućima, a i prijaće ruci da je malo rashladim. Po izlasku iz reke, seo sam na deblo, kako bih upio što više sunčevih zraka i što pre se osušio, nakon čega sam uzeo da doručkujem. Kad sam završio sa doručkom i kafom, krenuo sam polako sa pakovanjem (već me je počelo poprilično smarati pakovanje) i nakon sat vremena sam već bio u sedlu motora. Ubrzo sam se uključio na prvi asfalt posle dugo vremena i uputio se ka Tbilisiju, kako bih rešio pitanje lamela. Kad sam u nekom trenutku došao do signala, stao sam, javio se mojima, potom sam potražio prodavnice moto-opreme po Tbilisiju i u mapu sam ubacio adresu prve prodavnice na koju sam naišao na internetu i uputio sam se ka tamo. Ubrzo sam došao i do magistralnog puta, a zatim i do dela auto-puta, koji me vodi sve do prodavnice. Prodavnica, koju sam izabrao, je „Bikeland“ (www.bikeland.ge). Stao sam ispred prodavnice, skinuo kacigu i ušao u prodavnicu. Na prvi pogled me je radnja podsetila na Barelovu radnju na Novom Beogradu. Isti fazon, samo što je ova prodavnica malo veća, sigurno imaju sve što mi treba. Dolazim do pulta, kažem im da mi trebaju lamele, kuca ona u kompjuter, kaže imaju. Odlično! Spakujte mi još 3 litre ulja, filter ulja, filter vazduha i jedan čistač kočnica (trebaće da se očisti sve što treba). Kada su mi sve to spakovali i rekli cenu, osetno je sve jeftinije, nego što bih sve to kod nas uzeo. Izlazim iz radnje i gledam gde ću sve ovo da spakujem na motor, a da mi se ne prospe ili ne polomi. Istovremeno sam i razmišljao gde ću lamele da zamenim i da uradim servis i odlučio sam da sve to uradim, ni manje ni više, nego na plaži na Crnom moru. Pa neću valjda da menjam lamele na trotoaru u Tbilisiju na 35°C? Valjalo bi se malo i okupati u Crnom moru sa gruzijske strane. Dok sam vodio unutrašnji monolog, pored mene staje drugi motor, neki Indian „naked“ (iskreno, mislio sam da Indian samo „čopere“ pravi). Skida lik kacigu sa glave, klimnu glavom ka meni i uđe u prodavnicu. Nije se puno zadržao u prodavnici, izlazi iz iste i dolazi do mene da se upita. Pričamo mi tako, odakle sam, gde sam bio, šta sam radio i krenuo ja njemu u kratkim (dugim) crtama da objašnjavam kako sam dospeo u Gruziju, on me gleda, kaže: „Stani, stani, ’ajmo ovde na pumpu na piće, ja častim, želim da čujem sve ovo koliko-toliko detaljnije!“ Ostavili smo motore, otišli 10 metara do pumpe pored, uzeli po piće i seli na bankinu pored pumpe. Pridružio nam se još jedan njegov drugar sa R1 i ispričam im ja kako sam se proveo, kako sam oduševljen Gruzijom i tako to. Kaže on meni da mu je u planu da uzme neki „advenčr“ motor, kao ovaj iza nas. Ja se okrećem, kad ono... Kove 800X! ’Ladno ga nisam ni primetio, toliko sam bio zaokupiran lamelama i delovima gde ću da ih smestim na motor. Kažem mu ja da sam ga probao, ali da je za mene previše agresivan, a ne vozim baš od skora (13 godina). A sa druge strane, niži je od mene, pa sam mu rekao da gleda nešto slabije i sa dosta nižim sedištem, ako neće da se bakće sa spuštanjem motora. Posle skoro sat vremena priče, kojoj nema kraja, morao sam polako da krenem i stignem do mora (350+ kilometara, dobrim delom auto-putem i proklizavajućim lamelama). Pozdravim se ja sa Čikom (Čiko – njegov nadimak) i njegovim drugarom, razmenimo brojeve telefona, ako se opet pojavim u Gruziji (a hoću sigurno, pošto je nisam obišao kako sam zamislio). Odoše oni svojim putem, a ja pravac auto-putem ka Crnom moru. Dok sam krstario autoputem i pokušavao da održim brzinu, lamele su jedva hvatale. Konstantna, a ujedno i maksimalna brzina koju sam uspeo da postignem bila je 100 km/h, ali kad naiđem na neki uspon, padne i na 80 km/h i tako sve do Kobuletija na Crnom moru, gde mi je bio plan da zakampujem na plaži uz more, da malo uživam i pokušam da zamenim lamele. U Kobuleti sam stigao pred sam mrak. Pre nego što sam došao do plaže, svratio sam do obližnje prodavnice da kupim sve što mi treba za naredna dva dana i uputio sam se na plažu da postavim kamp. Iako već skoro potpun mrak, vidim da je mesto za kampovanje, malo je reći, perfektno! Drvored nekih visokih čeinara, sa jako malo, skoro nimalo kampera. Dolazim do kraja drvoreda što bliže plaži i tu rešim da postavim šator. Tu se vrzma čopor pasa, velikih, malih, sitnih, laju na zvuk motora. Kako sam ugasio motor, tako i oni prestadoše da laju. Čim sam sišao sa motora, prilaze oni, hoće da se maze. Nakon kratkog igranja sa njima, skidam kamp opremu sa motora i postavljam šator. (LOKACIJA KAMPA) Nakon postavljenog šatora i kamp opreme, rešim da popravim dušek. Gledam dno (logično), nema nigde rupe. Posle dosta vremena, vidim da je rupa sa gornje strane. Uzmem onu flekicu i zakrpim rupu i naduvam dušek. Ostavim dušek u šator, sastavim stolicu i usmerim mesto sedenja ka moru, otvarajući pivo i nazdravljajući moru. Trenutak za sebe. Mir i tišina. Čuju se samo talasi kako nadolaze na peščanu plažu, a potom i odlaze nazad ka moru, kao i vetar, koji prolazi kroz iglice četinara, stvarajući neki tonalitet koji prija svim čulima. Mogu vam reći, baš mi je prijao ovaj zen. Sedeo sam baš do kasno u noć, gledajući u more i udaljena svetla Batumija, razmišljajući da je ovom putovanju uskoro kraj. Ovo mi je prvi put da sam išao na ovako dugo, a pritom i daleko putovanje. Sedeći tako u stolici, kroz misli su mi prolazile sve situacije i događaji koji su me zadesili za ovih skoro celih mesec dana, koliko sam na ovom proputovanju, kostatujući da mi je ovo najbolje i najinspirativnije putovanje za svih ovih 13 godina, koliko aktivno vozim motor. Negde oko ponoći sam rešio da je vremeda se ode na spavanje. Ulazim u šator i primećujem da je dušek na pola izduvan. Eh, ima još negde rupa na dušeku, a nemam više flekica. Naduvam opet dušek uz pomoć male električne pumpe i osluškujem gde pušta vazduh. Nađem isto na gornjoj strani rupu, malo iznad prethodne. Šta da radim, taman dok zaspim, valjda će izdržati dušek. Legao sam, a potom i ubrzo zaspao... Talasi su celu noć pravili koncert, uz pomoć pratećih vokala: vetra i četinara, koji su proces nadolaženja sna poprilično ubrzali.

Bitno je da je bilo hrane i pića i dobre volje, ostalo šta se desilo je u roku službe. Kao što sam napomenuo ranije, definitivno bi mi bio život lakši sa 300cc motorom u ovim situacijama, ali šta je tu je. Izgleda tako, ali nije bilo baš tako. Zaboravio sam da napomenem da je u nastavku, nekih 10-tak, km bila neka kontrolna tačka, mislim da je bio neki veliki vodopad ili tako nešto slično, koji sam hteo da vidim i uslikam. Kada je taj kombi prešao, izgledalo mi je da je mnogo lakše. Na po reke mi se smučilo više da se borim sa prirodom, već vidno isprljen i sa povređenim laktom, pa sam se odmah okrenuo nazad i odlučio da se ne zezam više, nije imalo smisla. Svakako da je odluka da pređem reku bila suluda i nesmotrena, ali šta da se radi, izborio sam se nekako. Inače, kada voziš TET po Gruziji, imaš jednu glavnu kružnu rutu (da li to bio asfalt ili makadam) i sve ovo što sam vozio, morao sam da siđem sa te glavne rute i voziš do kraja sporednih ruta, koje su u većini slučajeva kraj bilo kakvog puta i opet nazad. Negde se zezneš, negde ne, zavisi šta te ubode (pošto sam usput menjao plan, pa nisam stigao dovoljno ni da istražujem šta je ispred).

Ja sam kupio ovaj komplet +rukavice prošle godine, topla preporuka. Za proleće, rano leto i jesen vrhunsko, za 35+ temperature (barem meni na off-u) nema dovoljno mrežastog materijala i strujanja vazduha. Ali ako se iole krećeš nekom brzinom, radi odlično posao. Od mana što bih rekao jesu postave, koje idu uz jaknu i pantalone i nepostojanje leđnog protektora za jaknu (Acerbis sam uzeo odmah pri kupovini). Što se tiče postava, za jaknu moraš da skineš jaknu i da se drndaš 5 minuta da ubaciš postavu sa unutrašnje strane (ne može preko jakne). Za pantalone, pošto nosim adv čizme, ne može da se navuče preko čizama (moraš skinuti čizme da bi navukao, verovatno čak i patike, jer je otvor nogavica poprilično uzak). Temperaturni opseg spoljne temperature prilikom nošenja je od 20C do 35-40C (donja granica 15C sa postavama). Sve u svemu, ocena 4 od 5 za ovaj komplet (samo zbog postava). I da. Te plave resice hoće da se odlepe posle par pranja od jakne/pantalona, pa na vetru izgledaš kao indijanac kada krene da vijore. Reši se lepkom za kožu. Nadam se da sam pomogao.

7. DAN - 25. 8. 2025. (23. dan sveukupnog putovanja) Kad sam se ujutru probudio, vetra i hladnoće više nije bilo, ali sam zato tokom noći morao da navučem komplet kišno odelo, pošto je baš bilo hladno, sigurno oko 5 stepeni iznad nule. Dok sam se nakanio da ustanem i izađem iz šatora, prošlo je nekih dobrih pola sata. Skidam kišno odelo, okrećem ga da se osuši od kondeza koji se nakupio i pristavljam vodu za kafu da se kuva. Planirao sam da se okupam u reci, ali delovala je dosta prljavo. Ne od neke zagađenosti, nego više od spiranja okolnih kamenja, koji su vodu skroz zamutili. Odmah sam odustao od te namere. Malo sam uključio i dron da snimi koji snimak i fotografiju odozgo, čisto da vidite kakva je okolina u kojoj sam kampovao. Nakon popijene kafe i doručka, krenuo sam sa pakovanjem šatora. Dok sam pakovao šator, u nekom trenutku dunuo je jak vetar i vreća od šatora je velikom brzinom počela da leti ka reci. Refleksno poletim za vrećom i u tom trenutku sa težinom celog tela izvrnem lakat desne ruke kada sam pokušao da je zadržim na zemlji. Bol je bio toliko nepodnošljiv, da sam umalo zaplakao, prevrćući se po zemlji. Jedva sam smogao snage da ustanem i potrčim za vrećom, držeći se levom rukom za desnu, uhvativši vreću u zadnjem trenutku re nego što je uletela u reku. Izem ti i vreću i sve, umalo ruku nisam slomio. Vidim, pomeram šaku, ali ruku u predelu lakta jedva, boli čim je savijem. Vadim neke konjske masti i gelove za povrede, namažem i fiksiram zavojem ceo desni lakat. Kretanje lakta je poprilično otežano, ali mi je malo bolje ovako fiksirano, uliva mi neku sigurnost. Jedva završavam sa pakovanjem kamp-opreme, trudim se da levom rukom sve radim i, nakon produžetaka, nekako spakujem sve na motor. Šta ću sad ako me zaboli, moraću do bolnice da idem. A bolnica mi u tri lepe, ima preko 100 kilometara do prvog naseljenog mesta sa nekom ambulantom. Nema veze. Šta je tu je, pratiću situaciju, neću da posustanem duhom, ima dosta do kuće, pa mi ne trebaju crni oblaci nad mislima. Sedam na motor i krećem da se vraćam nazad uz rečicu. Opet prelaženje potoka, ali ovaj put ih jedva prelazim zbog bola u desnom laktu, koliko god se trudio da rasteretim desnu ruku. Dobro, još je sveže, treba vremena mozgu da se navikne na oštar bol. Svraćam u naseljeno mesto Dartlo i tu vidim odvajanje za zaseok Dano. Kad sam već tu, ’ajde da vidim šta ima gore. Dok sam se uspinjao gore, usledeo je pogled na Dartlo, koji izgleda ovako: Sliku zaseoka Dano nemam (biće prikazan na snimku putovanja na kraju pisanja putopisa). Okrećem se i silazim nazad ka Dartlu i dalje niz reku kuda me i vodi put. Posle nekog vremena, nailazim na račvanje: pravo je Omalo, desno neki vodopad, šta li već. Podne je tek, idem desno ka tom vodopadu. U nekom trenutku dolazim i do signala, stižu odmah obaveštenja. Vidim, moji me zvali nekoliko puta, iako sam im rekao da neću imati signala. Ok, shvatam brigu, verovatno bih i ja brinuo isto tako. Zaustavljam se kako bih ih pozvao. Nakon završenog poziva i mog potvrdnog odgovora da je sve u redu (držeći telefon levom rukom, jer desnom rukom ne mogu da držim telefon u podignutom položaju), nastavljam dalje ka tom vodopadu. Ubrzo zatim stižem i do vodopada, koji je bio i kontrolna tačka na ruti. Kad sam došao do vodopada, put dalje vodi preko reke. Ali ovaj put, potencijalni prelazak preko reke nije nimalo naivan. Reka je poprilično duboka, sa strujom koja nosi sve pred sobom. Stajem, gledam, razgledam – da li da se usudim da pređem i rizikujem da potopim motor; šta ako me savlada vodena struja i obori mi motor ili, u najgorem slučaju, da obori motor na mene. Dok sam razmišljao da li da pređem reku, pojavi se iza mene neki kombi, sa podignutim klirensom i 4x4 vučom. Gruzijci neki, porodično se vozaju. Pomerih motor da bi oni prošli i gledam koja je dubina. Kako se približio sredini reke, vidim da i nije toliko strašna dubina, ali opet je dosta dublje no što sam ikada sa Stromom prelazio. Kada su posle nekog vremena otišli, nastavio sam da razmišljam, ali ne zadugo. Postavljam dron na lokaciju, navlačim kacigu na glavu, sedam na motor i polako ulazim u reku. Prva trećina deluje ok, ali posle kreće bujica jako da nosi, gde prednji točak gubi podlogu kao da je od balona. Stajem nasred reke, voda je skoro do sedišta. U stvari, vidite kako je to otprilike izgledalo: U tom trenutku, motor se ukopava u kamenitu podlogu i potpuno je stao. Hmmm, izgleda da ovo nije bila baš najpametnija ideja. Uveliko me voda doslovno prska i kupa na sve strane, pokušavam napred-nazad da se izvučem, dok me jaka bujica gura i nekako uspem da krenem sa sredine i krećem ka drugoj strani obale bez stajanja. U redu, uspeo sam, ali sad treba da se vratim nazad. Opet za trenutak razmišljam, u sebi se pomolim Bogu i krećem. Stižem do sredine i staje motor, ali ovaj put ne zato što je upao u rupu ili udario u neki kamen. Imate jedan pokušaj da pogodite. Lamele su skoro skroz gotove! Puštam kvačilo u prvoj, on se muči da krene. Gasim motor. Šta sad?! Par sekundi ćutnje, palim motor, dodajem gas i naglo puštam kvačilo i motor kreće da se izvlači iz reke. Doziram gas taman toliko da lamele uhvate i posle kratke borbe izađem iz reke. Silazim sa motora, sve se cedi sa mene. Tada sam naglas rekao samom sebi: „To je to, Čedo, nema više off-a. Pravac prvi asfalt i natrag u civilazciju, treba se kući u celosti vratiti!“ I tako je bilo. Posle petominutnog odmora, sedam na motor i jedva prvom brzinom, uz ozbiljno proklizavanje lamela, popenjem se uz uspon. Video sam da ovako neće moći dugo, pogotovo ne do kuće (preko 2800 kilometara od tog momenta, a ujedno je ovo i najudaljenija tačka od kuće). Moraću nešto da rešim povodom tog pitanja. Nastavljam dalje. Posle izvesnog vremena vidim neki spust koji vodi do reke, deluje mi da je lepo za fotografisanje, ne deluje previše zahtevno. Spustio sam se do same reke, ali ovaj put nisam hteo da rizikujem i da je prelazim, iako je dosta pliće nego što je malopre bilo. Kada sam obavio „foto-video sešn“, nastavio sam dalje. Stao sam opet u Omalo u onu trafiku, kupio neki sok da dođem sebi i uočih da u sklopu te trafike u dvorištu ima smeštaj i restoran. Sedam u restoran, naručim opet kačapuri (nemam sliku, bio sam previše gladan, pa nisam stigao da uslikam) i posle sat vremena krećem nazad ka Alazani prevoju, vrhu prevoja, zatim preko Abano prevoja nadole. Kako sam krenuo da se spuštam, ugasio sam motor i u leru sam spustio motor sve do podnožja. Vidim na mapi, ima neko izletište pored puta uz reku. Prilikom silaska naizgled izgleda savršeno, dok se nisam spustio skroz i video nikad više smeća, koje se protezalo na sve strane. Poptupno razočaran, razmišljam kako ljudi mogu da budu toliko nemarni i da ovakvo mesto unakaze (nažalost ili na svu sreću nemam sliku ovog izletišta, ali ostala je u glavi ružna slika). Bilo je plastičnih boca, staklenih flaša, kesa, hrane, pa čak i dečijih pelena pobacanih na sve strane. Gledam dole u dubinu, deluje čisto. Odvozam se do tamo, zaista izgleda pristojnije. Pošto će ubrzo mrak, ne vredi mi dalje da idem i tražim gde ću kampovati, moram ovde zanoćiti. Tako je i bilo. Postavio sam šator, naduvao dušek, presvukao se u civilnu garderobu, razvukao stolicu i otvorio ono poslednje pivo što mi je preostalo. Dok sam sedeo, video sam da opet nemam signala. Hteo sam da vidim da li ima neka prodavnica delova za motocikle u Tbilisiju, kako bih kupio nove lamele, jer sa ovim neću dugo moći da se vozim, pogotovo ne do Srbije, ali na žalost nema signala. Ništa, sutra ću tokom dana da vidim, kada se približim civilizaciji, svejdeno idem u pravcu Tbilisija. Nisam dugo ostao budan i čim sam završio sa večerom i pivom, otišao sam da legnem, a ubrzo i zaspao.

Zahvaljujem na lepim rečima. Abano prevoj (pass) mi je možda i najlepši put na celom putovanju. Ovo je odlično rečeno!

Evo je i 3. epizoda.

6. DAN - 24. 8. 2025. (22. dan sveukupnog putovanja) Današnji dan je verovatno ostavio najveći utisak na mene, što se tiče avanturističkog putovanja i samog putovanja po Gruziji, jer se dosta toga prolazilo i izmenjalo što se tiče same prirode i događaja koji su me pratili. Jutro. Budim se poprilično odmoran. Vreme je da se izađe iz šatora i obavi klasično jutarnje razgibavanje, a pogled iz šatora... Crkva Svete Trojice. Nakon skuvane i popijene kafe, doručka i pakovanja, krenuo sam istim putem nazad prema Tbilisiju, nakon čega se u nekom trenutku odvajam lokalnim putem i upućujem se ka naseljenom mestu Omalo u Tušeti nacionalnom parku, kao krajnoj destinaciji mog skraćenog putovanja po Gruziji. Sam asfaltni put je protekao bez ikakvih problema. Prvo ozbiljnije stajanje mi je bilo u naseljenom mestu Zemo Alvani, gde sam sipao gorivo, kupio osnovne namirnice, napravio malo dužu pauzu, nakon čega sam se uputio ka Omalu. Nedugo zatim, asfaltni put osrednjeg kvaliteta prerasta u makadam, koji me prati do krajnje destinacije. Nakon izlaska iz naseljenih mesta, polako kreće i Abano prevoj, što rezultira konstantan uspon sa nekih 200-300 mnv do čak celih 2800 mnv, gde je i najviša tačka, i to sve u narednih 50-tak kilometara. Takođe se i priroda drastično menja. Usput sam nailazio na dosta odrona, na nekim mestima su bile prisutne i građevinske mašine, koji su sanirale štetu i moralo se čekati da se osposobi prolaz, kako bih nastavio dalje. U nekom trenutku, sada već uveliko preko 2000 mnv, vegetacije je sve manje i sve oko mene polako postaje kamen. Svako malo nailazim na potoke koji prelaze put, što je posledica okolnih vodopada. Abano prevoj iza mene. Nedugo zatim, dolazim i do samog vrha prevoja, na kom se nalazi crkvica. Na samom vrhu bilo je dosta ljudi, ali sam se povukao sa strane, kako bih napravio kraću pauzu i uživao u pogledu na okolinu. Dok sam sedeo na prevoju, opčinjen u šta sve unaokolo gledam, nešto prezlogajio i nazdravio Dobrodošlicom* sam uspeh na vrh prevoja. Posle polusatnog odmora, rešio sam da nastavim dalje putem Omala. Prevoj do samog vrha zove se, kako sam već rekao, Abano, a prevoj dalje se zove Alazani, koji izgleda ovako i spušta se ka Omalu, koji je na nekih 2200 mnv. Put vodi kanjonom uz razne reke i pritoke, kao što su reka Satskhvrekhorkhi (morao sam da prepišem sa mapa), pa potom i Chabalakhi reku i na kraju Gometsis Alazani reku, a kroz neke moraš i da prođeš, jer je odron po celom putu, pa moraš malo da siđeš sa puta i pokvasiš noge. Uskoro dolazim pred sam Omalo i poljanu pred sam Omalo, gde me očekuju krda i krda konja. A kako sve to izgleda, pogledajte i prosudite sami. Pogled na Omalo. Omalo je istorijski značajno naseljeno mesto u Tušeti nacionalnom parku. Gledajući ga iz daljine, kao i svako planinsko mesto, vidim da je bez ulica, sa dosta domaćih životinja na sve strane, prašine i nadasve prekopotrebnog mira i spokoja koji me okružuje. Ulazim u Omalo. Mesto je pravo planinsko, sa neasfaltiranim putem, puno prašine. Izgleda kao neki salaš. Krajičkom oka vidim malu trafiku, stajem pred nju, dva gospodina su bila ispred mene u redu. Vidim kroz izlog da imaju piva, ’ladnoga, što mi i treba, jer sam danas i sutra u planinama bez nekog naseljenog mesta, u kojima bih mogao bilo kakvu kupovinu da izvršim. Kad sam došao na red, uzeo sam šta mi je bilo potrebno, spakovao sve po torbama (ovaj put na vrh torbe, da ne prođem kao pre par dana – da mi se probuši limenka i ostanem bez piva). Nakon pakovanja, uzimam telefon da se javim mojima i da im kažem da verovatno neću imati signala, pa da ćemo se čuti kroz dva dana. Sedam na motor i krećem u pohod na Tušeti nacionalni park, a plan mi je da pokušam da ga obiđem celog. Kako put odmiče, a sve vozeći konstatnim usponom, prolazim kroz poslednje šumovite predele sa odličnom makadamskom podlogom i ulazim u zonu čistine, zbog velike nadmorske visine. Dosta je vremena prošlo dok se nisam popeo na neku tačku, nakon koje sam počeo da se spuštam u kotlinu. Kad kažem spuštam, mislim na nadmorsku visinu od oko 2000m. Put vodi uz neku planinsku rečicu sve do naseljenog mesta Dartlo. Dartlo me je jako podsetio na Ušguli sa svim tim zamkovima i izviđačnicama od kamena, koji datiraju od ko zna kad. Iako ima još do sumraka, pošto sam u kotlini, stvara se osećaj kao da će mrak za nekih pola sata, jer sunčevi zraci od okolnih planina ne mogu da dopru do mene. Kako nastavljam da vozim, malo-malo, pa moraš preko potoka da prođeš. Naizgled izgledaju bezazleno, dok ne kreneš da ih prelaziš, a pri prelasku boriš se sa jakom strujom, krupnim kamenjem u vodi i, naravno, noge su opet mokre. U stvari, ceo dan nisu ni bile suve. Prvo što mi je palo na pamet jeste da čizme moram večeras osušiti uz neku vatru. Kako gledam okolo, teško ću ja nekog suvog drveta naći. U produžetku puta i dalje vozim uz rečicu i kotlinom. I vozim... I vozim... Usput nailazim na zaostavštinu srednjovekovnih generacija Gruzina u vidu kamenih izviđačnica i zamkova, koje polako ali sigurno zub vremena uzima pod svoje... I još dosta potoka da se pređe... Ako ćeš napraviti sliku, moraš malo i noge pokvasiti (a i ovako su već mokre) Kako sam vozio samo pravo, prolazim pored naseljenog mesta Chesho i u nekom trenutku sam došao pred neku granicu sa policijskim službenicima i rampom. Granicu? BoKte, nisam ušao valjda u Rusiju?! Brzo stajem, okrećem se nazad i posle 100-tinak metara stajem da vidim gde sam. Pogledam mapu, mnogo dalje je ruska granica. Pogledam u rutu, kad obaveštenje: „There is a border police station you will need to clear before reaching this place“. Nastavak rute je još nekih 15-tak kilometara od granične policije. Neka hvala, ovde ću negde kampovati, ne bih sad da ulazim u bespotrebnu administrativnu papirologiju. Okrećem se nazad i posle nekih sat vremena nađem idealno mesto za kampovanje. Stajem, ostavljam motor i dok je još uvek dan, počinjem da tražim drva okolo, kako bih barem malo osušio čizme i pantalone od celodnevnog prelaženja preko potoka. Iako sam ih tražio preko pola sata, jedva sam uspeo nešto da nađem, ali poslužiće barem malo da se osuše čizme i pantalone. Brzo sam postavio šator i otpakovao kamp-opremu, presvukao se u civilnu odeću i obuću i uzeo kesu u koju sam sve napitke ubacio, zavezao je u čvor i, za svaki slučaj, i kanapom i ubacio u reku da se hladi. Uzimam telefon, vidim nema signala (kao što sam i pretpostavio da neće biti). Šta da se radi, sutra se ponovo vraćam ka Omalu, tamo je bilo signala. Potom sam raširio stolicu i otvorio pivo. Kssssttt! Prekopotreban zvuk nakon poprilično zahtevne i veoma dugačke današnje vožnje. Kako je noć uveliko pala, postalo je poprilično hladno, a uz to još i jako duva hladan vetar, a pošto sam u kotlini, imam osećaj kao da sam u vazdušnom tunelu, pa na meni testiraju aerodinamičnost. Morao sam između šatora i motora da se uguram, kako bi udarni efakat vetra bio manjeg inteziteta. Pored jakog vetra, rečica koja protiče pored mene i kampa, sa svojom jakom strujom, daje poseban zvučni užitak kako udara o kamenje. U nekom trenutku, palim i vatru i oko iste postavljam sve mokre stvari, ne bi li se barem malo osušile i bile spremne za sutrašnji dan. I tako... Sedeo sam do ko zna kojeg doba noći, popivši još jedno pivo i usput nešto i večerao (ne sećam se više ni šta sam jeo). Vatra se sama od sebe ugasila, jer nije bilo više šta ni da gori, a ja sam se povukao u šator da prespavama ovu veoma hladnu i vetrovitu noć... *Ako ste kojim slučajem preskočili putopis iz Turske od Glige, predstavljenim u uvodnom delu ovog pisanja, više puta je spominjana tzv. „Dobrodošlica“, koja je, u stvari, staklena pljoska od celih 1 dl, sa ispunom u vidu rakije, i služila je kao izgovor da nešto proslavimo (jutarnje kretanje, prelazak prevoja, vrhova, bilo kakvu znamenitost, dolazak u kamp, pauze,…) i magično je uvek bila puna do vrha, sve do poslednjih momenata, kada je magija polako počinjala da se gubi. Na svu sreću, tokom putovanja Gruzijom, magija se ponovo vratila u novom ruhu.