Nakon razilaženja na raskrsnici sa Gligom i Spajom, uputio sam se ka Orduu veoma dobrim asfaltom punim krivina, tunela i sa jako malo saobraćaja. Put je trajao otprilike nekih sat vremena.
Po ulasku u Ordu, zaustavlja me saobraćajna patrola, redovna kontrola. Predajem pasoš i saobraćajnu, oni proveriše, sve je u redu. Doviđenja sebi rekoh, pošto reč nismo progovorili. Ja ne znam turski, oni ne znaju engleski jezik.
Približavam se lokaciji gde je guma trebala da stigne, ali poruke od Glige još uvek nema. Poslao sam mu poruku da sam stigao, i nakon nekog vremena mi ogovara da guma još nije stigla do Ordua. Ništa, idem dole do mora, pa ću se vratiti na lokaciju kada stigne guma. A i vreme mi je ručku, tako da bi bilo dobro naći nešto prezalogajiti.
Parkirao sam se na rivijeri, kako bi uživao u pogledu na more, dok savladavam Doner kebab.
Dok sam jeo Doner kebab, Gliga mi je poslao poruku da je guma tek u Samsunu (otprilike tri sata putovanja do Ordua). Sedeo sam sam još nekih sat vremena na rivijeri i taman da krenem do plaže da se okupam, stiže mi poruka od Glige da je guma stigla na lokaciju. Ništa mi nije bilo jasno, ali ajde, uputio sam se na lokaciju da pokupim gumu.
Kad sam stigao na lokaciju, preko „Google translate“ sam komunicirao sa čovekom. Predaje mi gumu, plaćam mu poštarinu i upitah ga gde u blizini ima vulkanizerski servis da zamenim gumu (imao sam pajsere, ali kad sam već u gradu, da se ne mučim bezveze sa istim). „Ima, ima, Patrik prijatelj moj ima vulkanizerski servis!“ U sebi se mislim, Patrik nije tursko ime, ali ajde, možda je neki dođoš. Upiše mi on lokaciju na „Google maps“ i upućujem se ka vulkanizeru.
Dolazim do vulkanizera Patrika, u stvari nije Patrik, nego radnja se zove „Pratik“. Izgleda da sam pogrešno razumeo.
Parkiram motor ispred servisa i pokazujem rukama (univerzalni jezik) da treba da mi se zadnja guma zameni. Pošto stariji gospodin ne zna reč engleskom, sa njim je radio sin koji dosta dobro zna engleski, tako da sam dalje celokupnu konverzaciju vodio sa njim, dok mu je tata menjao gumu. Kaže mi da oni ne skidaju točak sa motora, na šta im ja kažem da ću ja to svakako uraditi ( i kod nas to radim, sigurniji sam da ću bolje uvek uraditi).
Vadim alat iz kutije sa motora i krećem u demontažu zadnjeg točka. Posle nekih 3 minuta, točak je bio skinut sa motora.
Predajem zadnji točak senioru, da skine na mašini gumu, taman dok ja odvežem i skinem streč foliju sa nove gume, koja je pričvrćena za „kreš bar“.
Malo ću skrenuti sa pričom sa trenutnog događaja. Po prvobitnom planu, da se svi zajedno vozimo do Gruzije, nakon čega sam trebao da put nastavim za Jermeniju, poneo sam i dodatan par guma (Mitas E07+ ili po novom kako se zovu „Enduro Trail+“), kako bi ih zamenio sa trenutnim Mitas E-09, tj. po novom Enduro Trail XT+ (Bože, što komplikuju sa ovim nazivima...). Kao što ste već upoznati sa situacijom, plan se „malo“ promenio, tako da je dodatni set ostao na prikolici u Bugarskoj. Na moju prvu inicijativu, hteo sam da ih sve vreme vozim na motoru pričvršćenim na „kreš barovima“, ali ova dvojica su me odvratila od te ideje. Sada kada pogledam unazad šta smo prošli, glat sam mogao to da uradim, pošto vožnja do sada nije bila uopšte zahtevna. Ali nema veze, sve je ovo avantura.
Da nastavim dalje. Nakon skinute gume sa motora, predajem istu senioru da je zameni. Točak je već uveliko na mašini, skida se stara guma i ubrzo je skinuta sa točka.
Stavljanje nove gume.
Dok je senior radio na gumi, pričao sam sa juniorom, da mi brže prođe vreme. Trenutno je u Turskoj, ali dosta vremena provodi u Holandiji i putuje po svetu, pa je usavršio dobro engleski jetik, na šta je dobio veliku pohvalu od mene, pošto Turci generalno ne znaju i ne pričaju engleski jezik.
Posle nekog vremena, nova guma je namontirana na točak. Pita me senior (prevodi mi junior) šta ću sa starom gumom, na šta mu ja odgovaram da je zadrži, jer nemam gde sa njom (prevodi mu junior).
Preuzimam točak od njega i odnosim do motora da je montiram.
Prilikom montaže, senior mi pomaže oko pozicioniranja osovine i nameštanja lanca na lančanik.
Posle 5 minuta, posao je gotov i mogu da nastavim dalje sa novom gumom.
Šaljem poruku Gligi i Spaji da sam uspeo da montiram gumu i kažem im da ću otići do plaže da se malo okupam, pa se uveče vidimo tamo negde u planinama, gde budu postavili kamp i poslali mi lokaciju. Oblačim opremu, sedam na motor i odlazim da nađem lepo mesto za okupati se.
Plan je da izađem malo iz Ordua, kako bi našao plažu sa što manje ljudi na istoj ako je to moguće. Posle pola sata vožnje, stajem na baš takvu neku plažu.
Prilikom silaska na plažu, zaustavlja me valjda neki čuvar i kaže mi da se plaća parking. Ja mu kažem da sam na proputovanju i da se neću puno zadržavati, na šta mi je on rekao da se slobodno parkiram gde hoću, bez da mi je išta naplatio.
Usput, je krenulo prepucavanje sa slikama između nas trojice. Oni meni šalju slike sa planina i prave mi zazubice kako je šteta što sam morao po gumu, jer deonica koju su odvezli je najlepša do sada (kao da će posle Vojvodina da bude), ja njima slike sa plaže i da mi je baš žao što su u full opremi, a ja u kupaćim gaćama se čvarim na 35 C. Teška neka priča.
Posle nekih dva sata kupanja i sunčanja, vreme je bilo da se oblačim i krećem ka njima. Kupaće gaće su i dalje mokre i preko njih navlačim moto pantalone, reko osušiće se do gore. Sedam na motor i prva stvar mi je bila da stanem na benzinsku stanicu da sipam gorivo.
Nedugo zatim, stajem i na benzinsku stanicu da sipam gorivo. Prilazi mi pumpadžija, pogleda tablicu i vidi da sam stranac. Kreće tu razgovor na tarzanskom engleskom i nudi mi čajom. Da naravno, uvek. Ovoliko čaja što sam popio u Turskoj nisam za života popio.
Posle kratke pauze za čaj, pozdravljam se sa pumpadžijom i nastavljam dalje. Put je veoma prijatan za vožnju (još uvek je spoljna temperatura visoka). Ubrzo zatim, ulazim u planine i počinjem da se penjem. Temperatura blago opada, ali i dalje je prijatno za vožnju. Pokazivač temperature na instrument tabli kaže da je 20 C. Hmm, valjda će se zadržati na tome.
U nekom trenutku, ruta mi pokazuje da se odvajam sa magistalnog puta na asflatni planinski put nagore. I penjem se i penjem se, i penjem se.
Ulazim u zonu nadmorske visine od 1800 m. Postaje poprilično sveže i ulazim u pojas guste magle. Sećate se mokrih kupaćih gaća od malopre? I dalje su mokre i počinje ozbiljno hladan vetar da ne prija. Gledam na mapi, ima nekih 20-tak kilometara do lokacije, koje su mi Gliga i Spaja poslali, kao i glasovnu poruku od Spaje, koji mi objašnjavakako da dođem do njih, spominjujući neki tunel, puteve itd, kao da sam već bio tu, a ne prvi put da idem. Ništa u tom trenutku mi nije značilo.
Prešao sam uveliko preko 2000 mnv i poprilično je hladno, nekih 15 C. Upalio sam grejače ručki na maks, priljubio noge uz rezervoar, kako bi sprečio protok hladnog vetra među noge i tako sam stigao do tunela, koji su mi napomenuli i skrenuo sam levo na prevoj. I dalje se uspinjem. Usput stajem na izvor, da dopunim vodu, jedva silazeći sa motora koliko sam se smrzao (imam kišno odelo u torbi, ali prokleto ti je to, sve misliš brzo ćeš stići na odredište pa da se ne vimaš sa oblačenjem odela, aham).
Stižem na vrh prevoja (oko 2300 mnv), 12 C je, duva jak vetar, prsti na rukama se počeli kočiti (sve je letnja garderoba na meni, uključujući i rukavice). Vidim na mapi, oni su tu negde desno. Nastavljam dalje, ali lokacija je sve dalja i dalja od mene, ali puta na desno nema nigde. Vidim da nije to to i vraćam se na vrh prevoja i stajem. U ključujem satelitski snimak na mapama i vidim da sa druge strane prevoja ima poljskih puteva. Sigurno su tu. Skrećem na neki put, koji nisam ni vidio u dolasku i počinjem da se blago penjem. Ubrzo izlazim na neku poljanu sa mnoštvo poljskih puteva i krećem sa ka lokaciji. Vrlo brzo, na proplanku gore vidim baterije kako mašu. To su oni. Prilazim polako i vidim njih dvojicu kako mi mašu lampom, kao da slećem sa avionom. Penjem se uzbrdo i dolazim konačno do mesta gde u postavili kamp. 8 C je pokazivalo na motoru. Silazim sa motora potpuno ukočen od hladnoće, vadim im brzinski „Dobrodošlicu“ (znam da su se tome više obradovali, nego meni ) i čučnem pored motora, kako bih ruke ugrijao od cilindre.
Da nebi doživeo hipotermiju, pomažu mi oko brzinskog postavljanja šatora, kako bi se što pre preobukao u suvu odeću i posle 15-tak minuta patnje, konačno sam se obukao u suvu i prvenstveno toplu garderobu. Nažalost, paliti vatru je bilo nemoguće, pošto nigde okolo nas nije bilo drveta.
I tako. Ubrzo sam došao sebi i ugrejao se, sedeći još neko vreme, pričajući sa njima dvojicom, degustirajući Dobrodošlicu, nakon čega smo se povukli u šatore, pošto je i dalje bilo hladno.
Gosn. Gligo, možete nastaviti dalje.
