Koliko se sećam (a sećam se), 130din/l je bilo gorivo. Ostalo je manje/više to to sa cenama. A što se tiče putopisa, skidam kapu za pisanje i predstavljanje detalja (kojih se nisam ni setio, sve dok nisi napisao). Verovatno će taj utisak vremenom da bude i veći nego sad, kada budem opet jednom počeo da čitam ovo remek delo, pokušavajući da se prisetim detalja. Nego kad idemo opet (govorim tiho i pakujem "Dobrodošlicu" u torbu)?

5. DAN - 23. 8. 2025. (21. dan sveukupnog putovanja) Današnji dan je više posvećen asfaltnoj vožnji ka Stepansmindi, kako sam u prethodnom danu napisao, i nije baš nešto bio inspirativan da bih malo odužio sa pisanjem. Klasično jutarnje ustajanje, kuvanje i ispijanje kafe, doručkovanje i pakovanje kampa, nakon čega je usledeo povratak kroz istu šumu do Onija, gde sam svratio do prodavnice da uzmem nešto za puta i nastavio sam dalje, zaobilazeći Južnu Osetiju. Putevi su mahom krivudavi, planinski, tako da je vožnja lagana. U nekom trenutku sam se dokopao auto-puta, kojim sam dosta ubrzao vreme i putanju do krajnje lokacije. Kada sam sišao sa auto-puta kod Tbilisija, krenuo sam ka severu, tj. ka Stepansmindi. Već u samom početku krenula je ogromna gužva, koja svako malo stoji, pa sam iskoristio prednost motora zaobilazeći kolonu kojoj se ne vidi kraj. Razne registarske oznake su se mogle naći na putu: Turska, Turkmenistan, Azerbejdžan, Rusija, Kazahstan, Jermenija i mnoge druge. Koloni nema kraja i sve to traje i traje. Gledao sam da što manje rizikujem, jer i drugi rizikuju pri preticanju. Generalni je haos na putu, a i policije ima na sve strane, treba sve to iskontrolisati. Nekih 30-tak kilometara pre konačnog odredišta bilo je i dosta kamiona koji su parkirani sa strane. Kako put odmiče, neki kamioni su pored puta, neki su zauzeli pola trake, neki celu traku i tako to traje unedogled. Mislim da u životu nisam video toliko parkiranih kamiona na nekom putu. Slobodna procena je da ih je bilo preko 10.000, a mislim da sam poprilično blag kada kažem da ih je toliko. Put je u toliko lošem stanju (već sam na popriličnoj nadmorskoj visini, preko 2000 mnv), tako da su verovatno putari i odustali od bilo kakvog sređivanja. Kolotrazi su negde dubine i preko 20 cm, a ako upadnete u njega, tu morate i ostati do malo blažeg kolotraga kako biste izašli. Više sam se umorio na ovom putu, nego na nekom „offroad-u“. Kako sam se približavao Stepansmindi, tako se i planina Kazbegi prikazivala u punom sjaju. Ogormna planina, čiji su vrhovi daleko u oblacima. Iako sam mislio da ću mnogo ranije doći, prevario sam se. Pošto su putevi u jako lošem stanju i previše je nenormalnog saobraćaja, to poprilično utiče na sam tempo koji me je do Stepansminde doveo sat vremena pre mraka za celih 350 km koliko sam danas prešao, mahom asfalta, bez pauze. Poprilično iscrpljen i već ogladneo, gledam da nađem neki restoran, da obradujem stomak nekom čorbicom. Pola sata sam krstario po gradiću, sve je zauzeto i na kraju nađem neki restoran i tu sednem da napravim pauzu pre daljeg kretanja. Naručim poveći obrok: teleća čorbica, kačapuri, salata i pivo mi je rešilo pitanje poprilične gladi koja me je zadesila. Dok sam tu sedeo, prilazi mi neki čovek i na naški me pozdravlja (video je parkiran motor, a ja jedini u moto-opremi sedim u bašti restorana). Goran iz Slovenije je došao sa porodicom turistički, tu je par dana. Popričamo mi par reči (prija malo pričati našim jezikom kada ste tako negde daleko) i rastasmo se. Dalje me je put naveo na crkvu Svete Trojice („Gergeti Trinity church“), koja datira iz XIV veka i koja je u neposrednoj blizini. Kažu, ako niste ovde bili, kao da niste ni bili u Gruziji. To im je prepoznatljiv simbol i na svakoj turističkoj mapi se nalazi kao obavezna lokacija da se posetiti. Sam put do Crkve Svete Trojice je asfaltni, poprilično krivudav. Pošto je skoro mrak, crkva je bila zatvorena. Ništa, ujutru ću da odem da je posetim. Sad se postavlja pitanje gde ću da zakampujem. U jednom trenutku, dok sam se vrzmao oko crkve, vidim na proplanku blizu crkve da ima par postavljenih šatora. Pošto će uskoro mrak, ne vredi mi dalje da idem i istražujem, tu ću negde da zakampujem. Tako je i bilo. Postavio sam šator, skuvao kafu, seo u stolicu i uživao u prelepoj, pomalo vetrovitoj, zvezdanoj noći nadomak Crkve Svete Trojice, sve do kasno u noć...

U tom trenutku bila dobra, ali nije nešto posebno, klasična komovica. Što bi Gidra rekao...

Evo sveže ispod čekića i druga epizoda.

Iskreno, nisam očekivao tog lika na unisajklu, pogotovo ne tu gde sam ja bio, jer nisam nikoga satima sreo do tog vrha. Psst, odaću malu tajnu, a tiču se lamela. (biće opet pominjane u nekom narednom danu. )

Sa Samurajem bez problema ovuda kuda sam ja išao. Što se tiče Stroma, uzeo sam ga da nebi išao u off. Posle tri godine neizdrža, promenio sam mišljenje i eto njega i mene ponovo u off-u. Doduše, morao se malo modifikovati da bi preživeo sve ovo. Meni lično je najveći problem mali klirens koji ima, podigao sam ga nekih 3,4 cm, ima još prostora za to, ali za sada nemam nekih većih problema. Da, ima mnogo boljih motora za ovo što ja vozim, ali retko koji motor koji sam vozio/probao nema ovu udobnost na daljim putovanjima, kao što ima Strom, a da je prihvatljiv za džep. Sve su ovo kompromisi, ali uvek ćemo naći načina, samo da se vozamo. Sa druge strane, ima i ovoga što Aca kaže.

Nisam, nije mi bilo usput, tj nisam mogao da povežem za dalje putovanje, pa sam morao na Latpari prevoj. Prema prvobitnom planu sam trebao da idem preko Zagarija, ali zbog nedostatka vremena, morao sam da korigujem rutu. Svakako ću opet ići jednom za Gruziju, pa ću obuhvatiti i taj prevoj, kao i dosta drugih, koje nisam uspeo ovaj put da pređem.

4. DAN - 22. 8. 2025. (20. dan sveukupnog putovanja) Budim se negde oko 7:30h, obavljam jutarnju higijenu i spuštam se dole na doručak. Štefen i Martina su već dole, naručili su nam doručak, koji čekamo da se napravi. Rekli su mi da su uzeli vegeterijanski doručak, nisu bili sigurni šta meni da uzmu, pa su i meni uzeli isto. Kažem ja njima da mi je svejedno, jedem sve. U toku doručka smo pričali još o putovanjima i gde nam je sledeća destinacija. Kažem ja da idem dalje ka istoku zemlje. Oni su odlučili da ostanu u Ušguliju još jedan dan, pa će videti istim putem da nastave, kuda i ja budem išao. Preporučili su mi da odem do Škara lednika (odakle i Enguri reka izvire i na kraju se uliva u Crno more), koji je dole niz put. Vredi obići, kažu, bili su juče. Put do tamo je lagani makadam, sa po kojim prelaskom vode. Nakon što sam se spakovao, pozdravio sam se sa njima, razmenili kontakte (ni oni ni ja nemamo društvene mreže, pa smo se mejlovima dopisivali) i rekao sam im da, kad se budu vraćali kroz Srbiju, da mi se obavezno jave da odemo negde na piće da se ispričamo. Sedam na motor, svirnem im ka smeštaju i odlazim dalje ka glečeru. Put prema glečeru je fenomenalan makadam, ali problem je na svako malo stanem, snimam, slikam. Od silnih slika, koje su slične, ova mi je nekako bila najlepša. Pošto je čistina, rešim malo i dronom da se poigram, pa sam i sa njim napravio par kadrova, između ostalog i ovu sliku. Kao i ovu sliku pri kraju samog puta. Kako sam došao do kraja puta, bila je neka kafanica sa puno ljudi. Upalio se „advanced introvert mode“ i okrećem motor nazad ka Ušguliju. Prolazim smeštaj u kom sam bio i nastavljam dalje. Dok sam sinoć pričao sa Stefanom i Martinom, spomenuli su mi da nastavak TET rute ide ka Latpari prevoju. Kad sam malo više istraživao, video sam da se prevoj proteže na preko 2900 mnv. To me je pomalo brinulo zbog lamela, ali ’ajde da pokušam. Uvek se mogu vratiti nazad i zaobići sve to asfaltnm putem, ali gledaću da se to ne desi. Na izasku iz Ušgulija, stajem da napravim još jednu fotografiju ovog mesta. Rekao sam vam već da mi je ovo najlepše mesto na ovom putovanju? Put iz Ušgulija vodi nekakvim kanjonom, sa veoma lošim asfaltom (što nije ni bitno). Nedugo zatim, skrećem sa glavnog puta i počinjem da se penjem na Latpari prevoj. Sam početak ne obećava baš laganu vožnju. Put se koristi za izvlačenje drva radnim mašinama, ima dosta blata i kolotraga (blato/kolotrazi moji arhineprijatelji), malo se više borim da održim povoljni obrtni momenat na usponu i, nakon nekog vremena, izazim gore na čistinu, gde blata skoro više i da nema. A put gore… Već uveliko na preko 2500mnv, prosto ne znam gde da pogledam i na koju stranu da krenem. Put se nastvalja unedogled i ovako je sve do vrha. Pri samom vrhu, nalazi se malo jezero, koje bi bilo idealno za kampovanje, ali verovatno bi bila ogromna hladnoća kampovati pored njega na ovolikoj nadmorskoj visini (ne pitajte me kako znam). I, na samom vrhu prevoja, to izgleda ovako. Nestvarno, je l´ da? Pošto su na vrhu prevoja bili neki građevinski radovi, osvrnuo sam se okolo i video put nagore (van rute). Sedam na motor i upućujem se gore, kako bih napravio malo dužu pauzu za obrok i uživao u pogledu na prevoj sa obe strane. Dok sam gore sedeo gledajući svoja posla i razgledao unaokolo, u daljini, putem kojim sam dolazio na ovaj vrh, vidim čoveka, ali njegovo kretanje mi je nekako prebrzo da bi i trčao, kad ono... Čovek na „offroad unicycle-u“. E, svašta... Nisam nikad uživo video da tako neko brzo ide na tom čudu, prosto sam ostao iznenađen. Ubrzo zatim, pošto sam dobro odmorio i fino jeo, rešim da se spustim prevojem sa druge strane i da nastavim dalje. Gledajući ovu sliku, Strom spram okoline izgleda kao igračka. Koliko je priroda, u stvari, moćna! Spust i nije toliko zahtevan, uglavnom je rastresito kamenje, ali opet gledam da ne žurim, da ne bih napravio neku grešku, imam vremena. Konačno sam se spustio sa Latpari prevoja i dočepao se asfalta, koji me dalje vodi ka naseljenom mestu Oni. Samim asflatnim putem veoma dobrog kvaliteta sam dosta ubrzao dolazak do Oni-ja, gde sam obavio kupovinu osnovnih sredstava (hrane i pića) i uputio se u šumu, kako bih pronašao mesto za kampovanje. Sam šumski put je ok, makadam, sa po kojim kamenjarem i usponom, ali izborio sam se. Konačno sam došao do mesta za kampovanje. Nije ambijent kao što sam navikao do sada, ali šta da se radi, mora se negde zanoćiti. Da me ne bi uhvatio mrak, odmah sam prikupio drva za loženje, postavio šator i presvukao se u civilnu odeću. Kad sam sve to uradio, polako je počeo da pada mrak i uskoro se ništa nije videlo oko mene, samo onoliko koliko vatra obasjava. Nisam odavno pekao kobasice. A moglo bi se i malo popiti gruzijske čače, što sam uzeo u prodavnici u Ušguliju. Ono što sam još primetio jeste da ima neverovatno mnogo komaraca. Doduše, niža je nadmorska visina (oko 1000 mnv), pa i zbog toga. Vatru sam upravo zbog toga i upalio, ne toliko zbog neke hladoće, iako je noć bila prijatna. Sedeo sam tako do kasno u noć, gledao u kom smeru sutra da se uputim. Plan je da se dočepam samog severa Gruzije, tačnije gradića Stepansminde. Pošto nas razdvaja Južna Osetija, ne znam kakva je administrativna peripetija, odlučim da mi je nabolje da zaobićem celu Južnu Osetiju, da se spustim do auto-puta na jugu i kasnije ka severu magistralnim putem koji vodi ka Rusiji. Tako će i biti. Vatra je već pri kraju, prekrivam žar zemljom kako bih je ugasio, perem zube i odlazim polako na spavanje.

Evo je i prva epizoda. Gledaću da montiram i postavljam tako, da se slaže sa već napisanim.

Kakav danak neiskustvu...

3. DAN - 21. 8. 2025. (19. dan sveukupnog putovanja) Kiša je padala konstantno skoro celu noć. Kada sam se probudio u neko doba jutra, otvaram šator i vidim da je sve natopljeno. Prvo što mi je palo na pamet ja da će biti poprilično zeznuto spustiti se do Mestije, pošto je dobar deo puta bila utabana ilovača, sa po kojim delovima od makadama i vododerinama, koje su sada sigurno i veće od silne kiše koja je napadala. Nije mi se još neko vreme izlazilo iz šatora, pošto je vreme teško sivilo i kiša je rominjala. Planine oko mene se praktično i ne vide od magle, stvarajući utisak da uopšte nisam tako visoko. Zatvaram spoljni deo šatora i iz unutrašnjeg dela kuvam kafu. Čekajući da voda proključa, uključujem telefone. Nema obaveštenja, ali nema i interneta, tj. signala da bih se na isti i povezao. Verovarno je grom udario u neki od okolnih predajnika. A može biti i da je do guste magle koja me okružuje, ko će ga znati. Posle nekog vremena i kiša je stala. Kako sam već popio kafu i doručkovao nešto sitno, rešio sam da izađem iz šatora i da se posvetim problemu na motoru i da dijagnostikujem kvar. Hajde da krenem redom. Prvo sam skinuo plastike i rezervoar, kako bih došao do filtera vazduha i filtera goriva, koji se nalazi u pumpi u rezervoaru. Po skidanju rezervoara, vadim pumpu goriva iz rezervoara, kako bih proverio stanje filtera goriva (koji sam menjao pred put). Filter goriva deluje u redu, nije zaprljan. Idemo dalje. Filter vazduha sam već jednom skidao u Turskoj, pošto sam konstantno vozio poslednji i tada se nakupilo dosta prašine na spoljnom delu, koji sam dobro očistio tada. Sada (nemam sliku) deluje sasvim korektno. Malo sam protresao filter da ispadne prašine, ali generalno to mi je što mi je. Da imam rezervni zamenio bih ga, ali pošto ga nemam, vraća se nazad u kućište. E, sad lamele. Da bih proverio stanje lamela, morao sam prvo antifriz da ispustim, kako bi vodena pumpa ostala bez antifriza pri rasklapanju bočne dekle, gde se nalaze lamele. Po ispuštanju antifriza, oborio sam motor, tako da mi je dekla, gde se nalaze lamele, nagore. Morao sam da odvrnem sve šrafove, kako bih oslobodio deklu. Podigao sam deklu lamela i unakrsno odvrnuo šest šrafova potisne ploče skidajući potisnu ploču i opruge koje pritiskaju lamele. Kao što sam rekao, lamele i opruge su menjane pred put. Gledam lamele, crne, poprilično spaljenje. Šta sad?! Rezervne nisam poneo, šmirgle nemam da bih koliko-toliko skinio sloj spaljenosti, moraće nešto da se uradi po tom pitanju. Kako sam hteo da se naslonim na lakat, udario sam od kamen. Okrećem se ka kamenu i sine mi ideja. Kamen kao idealan za šlajfanje lamela/metalnih ploča. Pogledam pored, još jedan grublji kamen. Pa odlično, gruba i fina faza obrade već gotovih lamela. Nemam šta da izgubim, moram pokušati, pa koliko traje da traje. Kako mi je palo to na pamet, počinje kišica da pada. Brzo dižem motor, pokrivam izložene delove motora kišnim odelom i u slučaju vetra pritiskam nađenim kamenjem, da vetar ne bi oduvao kišno odelo. Da ne bih bezveze kisnuo, povlačim se opet u šator. Kišica je padala nekih sat vremena, pa je stala. Ubrzo kreće i da se razvedrava, naziru se okolne planine i dva šatora u daljini, koji su kao i moj šator, sinoć ovde bili postavljeni. Polako skidam kamenje sa motora i kišno odelo, ponovo ga obaram i uzimam lamele i metalne ploče, pa ih polako drljam o kamenje. Prvo sam uzeo krupniju gradaciju, potom finiju gradaciju. Svaku lamelu i svaku metalnu ploču ponaosob. Nakon spartanske obrade, sve lepo očistim krpama, dobro nauljim i vratim sve nazad kako je bilo. Vratim deklu kvačila, stegnem sve šrafove, vratim antifriz nazad i probam da upalim motor. Upali iz prve. Podesim točkić na ručici kvačila da hvata kako treba, stavljam sedište bez plastika, ubacim u prvu i motor kreće. Pritiskam ponovo kvačilo, sedam na motor i probam uzbrdo da krene iz mesta. Mnogo bolje radi nego što je bilo. Vraćam se nazad, vraćam plastike, sve isproveravam još jednom, gasim motor i vraćam torbe. Znam da nije najbolje rešenje, ali kada ste tako negde daleko, nema vam druge, nego da impovizujete. Sve ću to lepo srediti u radionici kada dođem kući, naručiti nove delove da bude kako treba. Samo da potraje i da stignem kući. Iako je već poprilično prošao dan, krenuo sam sa pakovanjem i negde oko 14.00 (po našem 12.00) sam se uputio dalje. Ako se sećate, spomenuo sam put od utabane ilovače. To mi je sada bilo na pameti kako ću se spustiti dole. Krećem polako nadole, pa šta mi bude, spustiti se moram. Međutim, nije bilo toliko strašno. Kretao sam se, doduše, dosta manjom brzinom, predostrožnosti radi, ali sam se spustio bez ijednog problema do Mestije. Dalje od Mestije sam se uputio asfaltnim putem do Ušgulija. To jutro kada sam ustao, rešio sam da uzmem neki smeštaj u Ušguliju, kako bih se kao čovek istuširao i odmorio. Asfaltni put prema Ušguliju je osrednjeg kvaliteta, ali opet imate neku normalnu prosečnu brzinu. Dosta je udarnih rupa, bujica sa nanošenim blatom i kamenjem po putu. Slabije ima saobraćaja, pa sam probao da vidim kakvo je sada ubrzanje sa motorom, tj. da li sada lamele proklizavaju. Na svu sreću, ne proklizavaju. Odlično, neka potraje. I posle nekog vremena, došao sam pred sam Ušguli. Što se tiče Ušgulija, mogu vam reći da je to jedino mesto na celom putovanju koje me je baš oduševilo. Po internetu mahom je to Mestija, Oni i slična mesta njima. Za mene su ta mesta „overhiped“, previše turista koji zuje na sve strane, a i cene smešaja su isto takve. Ušguli, sa druge strane, ima nešto u sebi što me je jako privuklo kako sam sve više zalazio. Voleo bih da opet ovde dođem i provedem barem tri-četiri dana. Ti kameni tornjevi, izviđačnice i okolni zamkovi vas vraćaju u ta doba, kao da ste trenutno u srednjem veku. Retko koja građevina se odvaja od celokupnog ambijenta. Mesto je čista 10-tka! Doduše, možda se nekom taj stil ne svidi, ali ovo je moje lično mišljenje. Ako ste se, ipak, uputili da istražite neku državu, pogledajte i istražite prvo njenu istoriju, a poprilično je bogata, baš kao i naša istorija što je. Pošto sam rešio da uzmem smeštaj, zalazim malo u Ušguli i razgledam gde mi je u redu da večeras prespavam. Nailazim na neku drvenu kuću sa dva-tri sprata u čijem prizmelju ima i prodavnica. Ne razmišljam se previše, stajem motorom ispred smeštaja i pitam tamo nekog starijeg čoveka za smeštaj, koji me dalje upućuje kod gazdarice u prodavnicu. Ulazim u prodavnicu, unutra ima robe, ono koliko bstei i očekivali za ovakovo mesto. Ima sve što vam je potrebno, ništa više od toga. Pitam gazdaricu za smeštaj, ona me pita da li sam rezervisao, ja joj kažem da nisam. U redu, za koliko vam treba smeštaj? Kažem ja jedna noć, jedna osoba. Da li želite večeru i doručak? Da. To vam je ukupno 100 larija (3650 din.). Ok, nije baš jeftino (u sebi pomislih), ali može, prihvatam. Da li želite da vidite sobu, pre nego što platite? Platiću odmah i pokažite mi gde mi je soba. Penjemo se gore na prvi sprat i, pre nego što sam ušao u hodnik gde se sobe nalaze, neki lik mi se javlja i pruža ruku. Kaže da su devojka i on tu danas odseli, isto su na proputovanju, iz Nemačke su i takođe voze motore kojima su i došli. Pozdravljamo se mi i poziva me da im se pridružim kasnije na večeri, da se ispričamo, negde oko 20.00. Dogovoreno! Pre nego što sam ušao u sobu, uslikao sam predeo sa terase smeštaja. Otvara mi gazdarica prvu sobu sa desne strane, gledam: dva kreveta, čisto uredno, ima kupatilo sa tušem. Klimam joj glavom kao znak potvrde i ulazim u sobu da ostavim deo stvari, pa se vraćam do motora i po ostale stvari. Kada sam konačno uneo sve stvari, odmah odlazim na tuširanje i presvlačenje u čistu civilnu garderobu. Legao sam dvadesetak minuta da odmorim, prijaće mi. Kada sam malo odmorio, sišao sam dole do prodavnice da pitam gazdaricu imaju li gruzijsku čaču (rakiju) da prodaju. Imaju, naravno. „Koliko Vam je potrebno? 1 dl? 0,5 litara? 1 litra?“ Kažem ja da je 0,5 litara sasvim ok. Prebira žena kesu koja je okačena na zidu i nađe flašicu od 0,5 litara i sipa mi čaču. Vratim se do sobe da ostavim rakiju i odlazim na večeru. Ponovo sam sišao do restorana, koji je pored prodavnice, takođe u sklopu kuće u prizemlju. Kažu mi da sednem gde god poželim i vidim ono dvoje Nemaca sede gore na terasi. Penjem se ja gore na terasu i pitam da li je slobodno za njihovim stolom, na šta mi oni potvrđuju. Upoznajemo se, momak i devojka se zovu Štefen i Martina. Štefen vozi Huskvarnu 701 Enduro, a Martina vozi KTM 690 Enduro, da kažemo isti motori. Pošto je njima već večera stigla, a potom i moja, uz samu večeru smo pričali naše šta smo sve prošli i koji su nam dalji planovi. Kažem im za našu situaciju koju smo imali prilikom ulaska u Tursku. Oni su krenuli iz Nemačke, tačnije iz Ofenbaha motorima sve do Bugarske i u Burgasu su trajektom prešli Crno more do Batumija, gde im je plan da se neko vreme voze po Gruziji, pa će videti gde i kako posle. Inicijalni plan im je da se dokopaju Kirgistana, prolazeći kroz razne zemlje poput Azerbejdžana, Kazakstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Tadžikistana (Pamir), pa u Kirgistan. I to sve za godinu dana, koliko su uzeli slobodno. Godinu dana. Slobodno. Ja im kažem da sam jedva uspeo da izorganizujem i ovih mesec dana. Šta da se radi, neko može i tako, neko ni ovako. Pokazivali su mi njihov plan na papiru (sa brojevima i adresama svih servisa KTM-a/Huskvarne na ruti), sve šta i kako, ono, pravi nemački sistem. Gledajući onaj papir, ja mu kažem – druže, ideš u kaubojske zemlje, to što si ti isplanirao, više od pola neće ići po planu, nije to Nemačka gde je sve uređeno. Nema čovek iskustva sa istočnim blokom, izgleda. Rekao mi je da su već neki problemi krenuli od Gruzije, a u Azerbejdžan ne mogu kopnenim putem da pređu, nego mora kontejnerom da prevezu motore preko Kaspijskog jezera do Kazahstana, pa dalje, a u Rusiju ne mogu zbog sankcija. O tome ti Stefane govorim, ne ide sve po zacrtanom planu. Radim u nemačkoj kompaniji, pa znam kako razmišljate, ali to ne pije vodu u neuređenim državama. Pričali smo do duboko u noć, daleko posle večere. O raznim alatima koje nosimo na motorima, koji su dobri, koji nisu i tako unedogled. U neko doba noći, bilo je poprilično hladno, i rešili smo da se povučemo svako u svoje sobe. Nastavićemo priču izjutra, uz doručak, negde oko 8.00. Poželesmo jedni drugima laku noć i rastasmo se, te odosmo u svoje odaje na spavanje.

2. DAN - 20. 8. 2025. (18. dan sveukupnog putovanja) Budim se ujutru oko 8.00 po gruzijskom, odnosno u 6.00 po našem, poprilično dobro naspavan izlazim iz šatora da vidim gde sam se denuo. I ne izgleda toliko strašno po danu kada se sve oko tebe vidi. Kreće jutarnja gimnastika, tačnije kuvanje kafe. Dok se kafa kuva, pripremam sebi za doručak šta ću pojesti. Konzerva tune, ’leba i luka i nema greške. Dok sam to pripremio, kafa je spremna i ostavljena sa strane dok se ne pojede doručak. Nakon pojedenog doručka, naslanjam se leđima uz drvo i dok pijem kafu, pregledavam rutu i istražujem po internetu gde dalje da se uputim. Primetio sam da intenet u Gruziji odlično radi, čak i u ovim ruralnim delovima, sve funkcioniše u najboljem redu. 4G mreža je prisutna sve vreme. Kad sam obavio doručak i popio kafu, krenuo sam polako sa pakovanjem stvari i šatora. Kad sam skoro sve spakovao, u daljini vidim čoveka kako silazi niz padinu, gurajući krupnije kamenje nogom, koje sam prethodne noći razbacao po celom „putu“ u nameri da se ispenjem motorom. Pomislio sam da stiže gruzijski putar, eto meni belaja! Prilazi čovek polako meni, po izrazu lica mu vidim da mu baš i nisam svakodnevna pojava. Pitamo se, kažem mu da sam iz Srbije na mom tarzanskom ruskom. Čovek sede pored motora na kamen i pričamo ti mi tako neobavezno, dok sam pakovao ostatak stvari na motor. Krenuo je dole do Jvarija po potrepštine, preko leta je gore u planinama, čuva stoku, a zimi se spusti do gradića. Pitao me je kuda ću dalje, kažem mu ja idem ka Svaneti nacionalnom parku, a posle ka Tušeti nacionalnom parku, nakon čega ću se vratiti nazad kući u Srbiju. Kaže on meni i jedan i drugi nacionalni park je prelep, ne zna se koji je lepši. Ova informacija mi je trebala i zlata vredi. Dok smo pričali, niz padinu nailazi drugi čovek sa konjem, koji takođe ide ka gradu. Komšija mu valjda neki, vidim da pričaju nešto. Pita me čovek za cigaru, ja mu dajem jednu, zahvaljuje se i nastavlja dalje nadole svojim putem. Kada sam se konačno spakovao, vreme je bilo da krenem dalje. Pozdravljam se sa starim, „dasvidanija“. Kako sam se odmakao sa jedine ravne površine na celokupnom usponu, sav onaj krupni kamen na noćašnjem usponu sada je na spustu. Jedina razlika je što sada vidim kuda idem i koliko je u stvari sve ovo sinoć bilo borba da se održi motor uspravno i da ne padnem sa istog. Bukvalno, ne znam kako sam uspeo i dovde da se popenjem. Usput sretnem šetajućeg konjanika i diskretnim zvukom sirene ga pozdravim i nastavljam dalje niz kamenolom. Posle izvesnog vremena i napora, nekako se ja spustim dole do Jvarija i nastavljam glavnom rutom ka severu, tačnije ka Svaneti nacionalnom parku. Po silasku u Jvari, prolazim pored benzinske stanice, gledam na pokazivač goriva, imam goriva. Pratim put, uz koji protiče reka Enguri, da bih nedugo zatim naišao na kontrolnu tačku sa mape, koja kaže da mogu skrenuti na levo do Enguri brane. Skrećem levo i odmah posle par krivina dolazim pred sam vrh brane. Prema podacima koje sam našao na „Vikipediji“, Enguri brana je druga po redu po visini betonskog luka na svetu, sa svojih 271,5 m visine i izgleda fantastično. Nažalost, nisam mogao više da priđem, pošto su bili neki radovi, pa da me ne okreću bezveze. Vraćam se na glavnu rutu, prateću ponovo Enguri reku. Današnji plan je da stignem do naseljenog mesta Mestia na severu, gde ću gledati da zakampujem u neposrednoj okolini. Kako je dalje sve asfalt osrednjeg kvaliteta, uživam u vožnji vozeći se po ograničenjima, da bih mogao malo i da razgledam okolo. Nailazim na dosta tunela, svi neosvetljeni. Neki su duži, neki kraći. U jednom tunelu, koji je bio malo duži, imao sam jednu scenu. Prilikom ulaska u tunel, vozeći se nekih 60-70 km/h primetim ja nešto crno i veliko na sred puta. Pritiskam i prednju i zadnju kočnicu koliko god sam mogao, aktivira se ABS i jedva ukočim na par metara od crne stvari. Kad ono – krava leži nasred puta! Krava. U tunelu bez svetala. Sasekao sam se živ! Ali ne i ona, nije mrdnula ni milimetar, valjda navikla, tu joj hladno pa uživa. Pošto se motor ugasio od siline kočenja, palim motor i zaoblazim kravu. Od tada, u tunelima kroz Gruziju palim i kratka i duga svetla i maglenke. Kakva situacija… Posle nemilog događaja, nastavljam dalje svojim putem i posle nekih 50 kilometara stajem da napravim pauzu na nekom uzvišenju koje gleda na Enguri reku. Dok sam gledao mape, uvideo sam da, ako nastavim dalje, neću stići do benzinske stanice, tj. bilo bi možda knap. A-uh, šta sad?! Nisam puno razmišljao, nego sam odlučio da se vratim nazad do one benzinske stanice u Jvariju. To je 50 km unazad. E, jesam stvarno… Trebao je da sipam odmah tada kada sam imao priliku. Nema veze. Dam malo po gasu i posle nekog vremena stižem do benzinske stanice, gde sipam gorivo i ponovo istom rutom nazad. Od lokacije gde sam krenuo, pa ponovo do iste lokacije, izgubio sam tri sata dragocenog vremena… Sreća pa sam ranije ustao i krenuo, inače bi me već sada mrak uhvatio. Kako je put dalje vodio, stao sam opet na nekoj raskrsnici u naseljenom mestu Becho, gde se nalazila autobuska stanica. Odmorio malo, pregledao rutu i nastavio dalje. Asfaltni put je u očajnom stanju, u nekim trenucima bujica vode prelazi preko asfalta, nanoseći blato i kamenje. Generalno, putevi su im u lošem stanju. Dosta udarnih rupa, odrona na svako malo, koji se verovatno ne čiste redovno, blata i kamenja od bujica takođe. Sreća, pa vozim putni enduro, pa se toliko i ne oseti sve to. Pred sam ulazak u Mestiju, TET ruta me vodi na desno, a par kilometara levo je asfalt. Rešim ja da skrenem desno i ruta me vodi kroz šumu i kako zamičem polako, sve je više put za dosta lakše motore. Podloga postaje nesnosno kamenita, ponovo skakanje sa motorom, lamele pokazuju znake slabosti. Nisam puno zamakao, kada sam ovaj put odlučio da je vreme da prihvatim poraz i da se vratim nazad, pa asfaltom do Mestije. Tako je i bilo. Polako se sputio na raskrsnicu i, čim sam ušao u Mestiju, stajem da dopunim gorivo na prvoj benzinskoj stanici. Nakon dosipanja goriva, svratio sam i do prve prodavnice na koji sam naišao, da uzmem hrane i pića da imam za večeras i ujutru. Mestija je planinski gradić, koji vrvi od turista. Ne zadržavam se tu puno i krećem dalje. Pošto se ovde račvaju razni putevi, rešim ja da idem rutom koja vodi do malopređašnje teške deonice, video sam da tamo ima neki vidikovac, šta li već. Izlazim iz Mestije i vozim se planinskim putem dalje, koji se konstatno penje. Iznad mene se proteže žičara koja prevozi turiste i, kada sam došao do određene tačke, vidim kozji put ispred sebe. Gledam u mapu, kaže pravo. Sve bi to bilo u redu, verovatno bih i krenuo dalje, ali previše je šetača na stazi, tako da sam momentalno odustao i okrenuo se nazad. Asfaltnim putem skrećem sa rute ka tom vidikovcu, koji nije ucrtan na ruti i upućujem se u Heshkili. Kada sam konačno došao na odredište, pogled puca na sve strane. Slika je sa interneta, bila je prevelika gužva za lepu fotografiju Dok sam sedeo na livadi, uživajući u pogledu, konačno rekoh sebi: „Ovo su prave planine!“. Sve ovo do sada su bili proplanci, retko gde da sam 1000 mnv prelazio. U tom trenutku staje neki kombi pored motora, izlazi čovek iz njega, pogleda motor, pa registraciju, vidi da sam iz Srbije. Priđe mi i pozdravlja me, kaže on je iz Litvanije, tu su već par dana na proputovanju po Gruziji. Ja mu kažem da sam tu tek drugi dan i da ću biti još nedelju dana otprilike. Kaže on meni „TET?“ Ja rekoh da, koliko mi vreme dozvoli. Zove on devojku iz kombija da dođe, prilazi pruža ruku, kaže i oni su vozili prošle godine TET. Gleda ona Stroma i kaže: „Sa Stromom voziš TET?“ Ja joj potvrđujem. Gledaju se oni onako, pa mi kaže da su oni prošle godine sa CRF-ovima 250-tkama vozili i da su neke deonice jedva prošli, neke čak su morali natrag. J Pita me je l´ mi tu mapa, da mi kaže šta da izbegnem, ako ne želim da izginem sa ovim tenkom. J Pokaza ona meni, ali na svu sreću to mi nije bilo u planu, jer se ide južnije od mog inicijalnog plana za obilazak. Nude oni meni čaču (gruzijsku rakiju), prihvatam flašicu, prekrstim se i popijem malo. On se oduševio, kaže naš je. J Moraš još jednu i ja šta ću, još jednu i kažem dosta je. Prozborili smo još koju, poželeli jedni drugima srećan put i razišli se. Nakon susreta sa Litvancima, vreme je da se krene dalje. Kako sam gledao mapu, put me opet vraća na Mestiju, pa drugim putem dalje u neke vrhove na skoro 3000 mnv. Hrane imam, pića imam. Krećem ka tim vrhovima. Spustio sam se opet u Mestiju i odatle suprotnim putem idem ka tim vrhovima, tačnije ka planini Ušba. Put je mahom dobro utabana ilovača i makadam, sa po kojim vododerinama i uspon je poprilično veliki, tj visinska razlika do vrha je velika. Takođe, put je poprilično prometan, malo po malo, pa neki džip, što u mom smeru, što u suprotnom smeru. Mesta za obilaženje ima, pa mi motorom nije problem. Vozim ja tako ka vrhu, ispred mene dva džipa. Obiđem jedan i neko vreme idem iza drugog, koji ide po sred puta ni da se skloni. Ok, na bezbednoj razdaljini sam, ali se ne miče ni levo ni desno već duže vreme, a prostora za to ima. Nailazimo na jednu krivinu sa vododerinom, on mota na desno usporavajući i ja krenem sa leve strane da obilazim i lik skrene u moju traku bez razloga. Ja usporim, vidim nije sasvim svoj. Kako sam bio iza njega, on naglo zakoči, a ja u vododerini, nisam mogao nogama da dohvatim tlo i padam zajedno sa motorom u vodu. Blago iznerviran, pokušavam da dignem motor, a on u minus pao. Gledam, lik sa džipom ode, nije ga baš bilo previše briga da stane i to onako sporo odlazi, kao da se ruga. Iz nekoliko pokušaja dignem ja motor, približava se već džip kojeg sam malopre pretekao, sedam na motor i gas. Prilazim polako onom džipu i držao sam sirenu dok se nije skroz sklonio. Nisam hteo da pravim sebi problema, ohladio sam se već, ne treba mi to. Kad sam ga pretekao, samo sam mu odmahnuo rukom, pokazivajući da je lud i nastavio dalje. Konačno izlazim iz šume kroz koju sam išao i polako počinje golet. Prelazim 2000 mnv i priroda se drastično menja. Naziru se obrisi visokih planina, koji se protežu unedogled na sve strane. Osmeh na licu ispod kacige je bio od uveta do uveta. Kako sam video na mapama, gore postoje tri jezera, pa mi palo na pamet da možda i pokušam da se okupam u njima, ako ne bude previše hladno. Kako sam se penjao, put je i dalje manje-više dobar, ali lamele mi sada ne daju mira. Neće motor da vuče, non-stop ga na kvačilu doziram, kako bih se popeo na neku uzbrdicu. Počelo je gadno da mi se ne sviđa ova situacija. Kada se popenjem gore i zakampujem, videću šta se dešava sa lamelama i što neće da vuče. Cilj mi je da se dokopam tih jezera, pa ću videti šta posle. Malo-malo, pa stanem da uslikam ove nestvarne predele, prosto nisam mogao da odolim. I polako sam se približio jezerima, kojih ima tri komada. Predivan jedan prizor! Pregršt divljih konja i pokoji džip/kombi sa ljudima unaokolo. Iskoristio sam priliku da odmorim 15-tak minuta, gledajući gde sam to došao. Posle kratke pauze, vidim da ruta vodi dalje, a i noć neće skoro. Trenutno sam na 2800 mnv, a ruta se penje na čak 3200 mnv. Kako mapa pokazuje, nema još puno do gore, ali verovatno je visinska razlika velika, što znači veliki uspon. Ajd’ da pokušamo. Krenuo sam da se penjem nagore i u nekom trenutku su se videla sva tri jezera. Ima još malo, pa ću pokušati da se popenjem, taman da probam da uslikam zalazak sunca sa druge strane planine. I došao sam do tačke da motor jednostavno više neće da vuče i zaglavio se u mestu. Gledam mapu, 2980 mnv. To je to, ne vredi se više patiti, silazim polako dole. I tako i bi. Postavio sam kamp iznad jednog od tri jezera i uživao u pogledu, a sutra ću videti šta se dešava sa motorom. Ovo jezero je na 2800 mnv, a planine u pozadini su na 4700 mnv, čisto da imate orijentaciju o okolini. Pošto nije još uvek pao mrak, imam još nekih pola sata da obavim blagu večeru, kako bih posle mogao da sve spakujem (ne znam da li ima nekih predatora u okolini, pa da mi se ne vrzmaju oko šatora tražeći hranu). Za divno čudo, nije toliko hladno kako sam očekivao, iako je preko 2800 mnv. Vreme je za sad stabilno. Posle nekog vremena, ljudi sa vozilima su se razišli, konji otišli svojim nekim putem. Ostalo je dva-tri šatora okolo. Mrak polako počinje da pada. Dok sam krstario intenetom (da, i ovde je 4G signal), vidim krajičkom oka kao da je nešto sevnulo u daljini. Mislio sam da mi se pričinilio, kad posle nekog vremena opet, ali ovaj put se čuje i grmljavina u daljini. Kažem sebi valjda neće da krene ka meni. Pade mi na pamet da vidim na „Vreme i Radar“ kuda idu ti oblaci, kad ne lezi vraže idu direkt ka meni! Kako sam to uvideo, počeo je da duva sve jači i jači vetar. Brzo sam popakovao sve stvari koje mi ne trebaju za večeras u bočne torbe, zakopčao ih, a ostale stvari i tank torbu sam uneo u šator. Taman dok sam uneo sve stvari, seo sam još malo na stolicu, gledajući u pravcu Rusije, a nebo se otvorilo. Munje sevaju na sve strane, a gromovi udaraju kao o prazno bure. Sedim i razmišljam, čoveče pa ja sam na 2800 mnv!! Kada sam dolazio, prošao sam pored ranostartujućeg gromobrana, koji se nalazi na jedno 300 metara od mene vazdušnom linijom. Ako i pogodi grom, valjda će, majku mu u njega, a ne u mene. Počela je da pada sitna kiša i nedugo posle i provala oblaka. Uveliko sam u šatoru, ugasio sam sve uređaje za svaki slučaj i kroz malo otvorenog šatora sam posmatrao, blago reći, apokalipsu na vrhu planine. Buka od udara groma je bila nesnosna, da sam morao čepiće za uši da stavim, kao da u šatoru tuče grom. To je pucalo na sve strane, vetar nenormalno duva, sreća, dobro sam zategao šator pa se ne ljulja previše. Motor sam odmakao malo od šatora da se ne prevali na šator u slučaju da ga obori i ne poklopi me zajedno sa šatorom. Veoma neprijatna situacija. To je sve trajalo dobrih dva sata. Vetar se malo umirio i kiša ne pada više velikim intenzitetom. Osvetljavam lampom po šatoru, gledam – sve je suvo. Dobro je. Kako sam bio sada siguran da je sve prošlo kako treba, uvukao sam se u vreću. Dok sam ležao sa pogledom na gornji deo šatora, kiša je lupkala po šatoru i sevalo je s vremena na vreme. Od prevelikog umora tokom veoma dugačkog dana, istog trenutka sam i zaspao...

Hahahahahha, bravo!

1. DAN - 19. 8. 2025. (17. dan sveukupnog putovanja) Ujutru nakon dobro prospavane noći, ustali smo manje-više u isto vreme i krenuli smo sa pakovanjem kampa. Ovo je sedamnaesti po redu dan kako raspakujemo i pakujemo kamp i kamp opremu, postalo mi malo dosadno više. Ali šta da se radi, sve to ide u rok službe. Iskreno, ovoliko dana nisam kampovao u životu, bilo je možda maksimum 10 dana. Po završenom pakovanju, došao je red i da se pozdravim sa ostatkom ekipe. Gliga i Spaja idu prvo do Trabzona da promene ulje, pa polako put kuće preko Turske do Bugarske. Tamo se nalaze auto i prikolica, otprilike nekih 1500km vožnje, sa stajanjem u Istanbulu da pokupe neku torbu, pa od Bugarske do kuće još nekih 700 i više kilometara sa autom i prikolicom na kojoj će im biti motori. A ja, sa druge strane, konačno krećem put Gruzije. Od lokacije kampa do same granice imam nekih sat i po, tj. nepunih 100 kilometara. Deo puta do granice sam već prošao kada smo se spustili sa planina po dolasku u kamp, a drugi deo puta je maltene isti, smenjuju se naseljena mesta duž obale i sve ide kako treba, što bi neki rekli – „švaler gas“. Kako sam se približavao granici, gužva je osetno veća. Provlačim se između kola i parkiranih kamiona koji čekaju na carinenje, sa sve bočnim torbama, pa sam morao biti više obazriv, da ne zakačim neko vozilo usput i sebi napravim problem. Prošlo je i to i dođoh do turske granice. Povučen dosadašnjim iskustvom, samo čekam šta će sada na granici da mi FT1P-uju. Po dolasku na prvi punkt – pasoška kontrola. Standardna procedura, prošao odmah. Drugi punkt mi je uvek pravio problema i njega čovek kada prođe, sve je prošao. Dolazim na drugi punkt i, naravno, Bože moj, FT1P! Kao i svaki prethodni put, sa Turcima se sporazumeti je misaona imenica. Ne znaju/neće da pričaju engleski jezik, stvarajući ti uvek osećaj nelagode. Uporno mu govoriš „english, english“, on i dalje tarlače na turskom, briga ga ih baš. I tako uvek. Kreneš da tražiš carinika koji iole natuca nešto engleskog jezika, da ti kaže koji papir ti sada fali. Posle pet minuta traženja, naiđem na nekog mlađeg carinika, koji mi na tarzanskom engleskom kaže da imam neku kaznu, koju moram da platim, pa tek onda mogu da izađem iz zemlje. Objasnio mi je gde da uplatim kaznu, pokazivajući na šalter banke na jedno 100 m od nas. Odlazim do motora, uzimam potrebna dokumenta i pravac na šalter. Na šalteru banke, stariji gos’n brka, gleda na TV-u Erdogana i neku njihovu vojnu paradu. Stojao sam možda dva minuta dok me nije primetio, predajem mu saobraćajnu dozvolu da izvadi listing za kazne. Meni već u glavi – ode tebi prijatelju 100€, ko zna gde si ga zavrnuo, pa te usnimila kamera. Inače, tokom vožnje Turskom, na asfaltnim deonicama ima toliko kamera, da je to nenormalno, pogotovo na magistralnim putevima. Ali generalno gledano, ne poštuje se toliko, malo više od dozvoljenog se bez problema vozi. Izvadi stari listing, ja gledam, tj. čitam, sve na turskom. Vidim samo deonica oko Istanbula, tunel je neki u pitanju. Ok, možda sam se malo zaigrao sa gasom, ali ako je samo to, neka ide život. Pitam brku koliko treba da platim, on mi kaže 12 turskih lira. Ja ga onako bledo gledam, on mislio da ga nisam razumeo (a jesam, nego bio u šoku), pa mi napisao na papir. Inače, 12 turskih lira je celih 30 dinara (1 turska lira = 2,5 dinara)! Ja onako i dalje u šoku mu dajem platnu karticu, on kaže da ne prima platne kartice, nego da idem tamo na prvi punkt. Ja na taj punkt, ubace oni karticu, neće da je primi aparat. Kaže samo neku njihovu tursku karticu primaju (nešto poput naše Dina kartice), Mastercard i Visu ne primaju. Pitam ga je l’ mogu kešom da platim, kaže on meni može u banci kod brke. Vraćaj se nazad do brke, dajem mu onaj listing i 15 turskih lira i on ubaci u sistem da sam platio. Vraćam se do motora, stavljam kacigu na glavu, carinik mi pokazuje da mogu da prođem i dolazim do trećeg punkta. Na trećem punktu klasika, imate li šta prijaviti, nemam i nastavljam dalje bez zadržavanja i prelazim na područje gruzijske granice. Na gruzijskoj granici klasična granična procedura (kao i u većini zemalja), predajem pasoš, saobraćajnu i vozačku dozvolu, carinica pregledala, pečatirala. Dobar dan i doviđenja. Otvara se rampa i prolazim motorom. Konačno sam ušao u dugoočekivanu Gruziju! Odmah posle rampe sačekao me je neki lik, pita me na engleskom da li mi treba SIM kartica, razmena valute u gruzijski lari (1 lari = 36,55 dinara) i osiguranje za vozilo. Treba, brate pobratime, sve mi treba! Za ulazak u Gruziju vam je potrebno da imate to osiguranje ako ulazite sopstvenim vozilom. Možete ga preko interneta uzeti na https://tpl.ge/en, ili možete to učiniti i na samoj granici u tim okolnim kućicama što menjaju valute. Svejedno vam je kako ćete (ja sam pokušao još u Turskoj preko interneta, međutim u padajućem meniju mi nije prikazivalo Stroma kao opciju da izaberem, pa sam odustao). Sve u svemu, rešim kod lika sve. Prvo sam uzeo SIM karticu (fizičku), pošto uvek nosim dva telefona, jedan regularan i jedan za mape bez kartice. Instalira on meni sve, pita me za koliko dana mi treba, kažem dve nedelje ću biti (manje sam bio) i jedno 5 GB podataka. On mi kaže da je u Gruziji neograničen internet, tako da na koliki god period da uzmem, imam neograničeno podataka. Super! Uzimam i to osiguranje (to je nekih 7-8 € za dve nedelje za motor) i razmenjujem jedno 200€ u gruzijske larije, čisto da se nađe, ako u nekim zabačenim delovima ne budu primali kartice. Kad sam obavio sve ovo, pozovem moje da im se javim da sam prešao u Gruziju i da ćemo se čuti s vremena na vreme i da ću uvek biti dostupan na Viber-u. Javljam se i Spaji da sam prešao granicu, oni su bili na putu za Istanbul (javio mi se preko komunikatora) i rekao sam im za astronomsku kaznu od celih 30 din, pa da se ne iznenade na granici. Kako su mi posle javili, njih nije kamera uhvatila, tako da sam ispao jedini ja koji nasilnički vozim. Nakon obavljenih poziva, oblačim opremu i uz more se upućujem ka Batumiju, prvom gradu posle granice. Pošto sam rešio sve što mi je trebalo na samoj granici, u Batumiju mi nije bio plan da se previše zadržavam. Generalno, zbog promene plana, gledao sam da se što manje zadržavam u gradovima, ipak to nije moja sfera interesovanja, barem ne sa ovako kratkim vremenom. Nedugo zatim, stižem i do Batumija. Već pre nego što sam ušao u samo jezgro grada, počela je nenormalna gužva, nešto na šta nisam navikao prethodnih dana istraživajući planine Turske, nekako sam se odvikao od tih stvari. Visoki, moderni soliteri, gradilišta na svakom koraku, vidi se da je grad poprilično živ („Wannabe Dubai“). Već vidim da mi kretanje kroz gužvu neće prijati, te se uputih u deo Batumija gde su zanimiljive zgrade i skulpture, što mi je i bio plan da obiđem (da sam imao vremena). Kako sam se približavao tom delu, uvideo sam da je šetališna zona i da motor moram poprilično daleko da parkiram. Nije mi se svidela ta ideja, pogotovo što je napolju bilo oko 35°C, a na motoru imam baš dosta stvari velike vrednosti, te je kratki obilazak odmah pao u vodu i reših da odem negde da jedem i da bežim iz grada. Nekom drugom prilikom, kad za to bude bilo više vremena, obići ću natenane sve to. Pošto sam već ozbiljno gladan, gledao sam da nađem negde da jedem. Svratio sam u neki restoran nedaleko od mog stajanja. Naručio sam njihovo jelo kačapuri – kombinacija testa (nešto kao mekike) sa sirom i živim jajetom na vrhu, koje se promeša zajedno sa tim sirom i tako se jede. Mogu vam reći da sam se poprilično oduševio ukusom, a pritom je i sito. Ali, vreme je da se beži iz grada u planine, tj. samo da bežim iz grada. Sedam na motor i vidim da sam skoro na rezervi (kada vozite Stroma, prosto zaboravite kada ste poslednji put sipali gorivo). Gledam 300+ kilometara sam prešao, ima sigurno pumpi negde usput, neću se opterećivati. Plan je da skratim TET rutu i da idem što više uz more asfaltom do severozapada zemlje, ne bih li izbegao bespotrebnu vanasfaltnu vožnju i gubio bezveze vreme. Nakon nekog vremena u susret mi nailazi grupa od jedno 10-tak motora, ni manje ni više, nego Stromova kao i mojih, doduše raznih boja. Javljam se ja njima, oni meni. Put me dalje vodi ka gradu Poti, takođe gradu na moru i njihovoj najvećoj luki na Crnom moru. Pre ulaska u grad, tačnije obilaznice, stajem da sipam gorivo, da mi ne bih izgorela lampica za rezervu, i posle Potija ulazim u poprilično ruralne delove, pa da ne rizikujem da ostanem bez goriva. Sipanje do čepa i malo preko toga za svaki slučaj, pa nastavih dalje. Krećem se obilaznicom oko Potija i upućujem se dalje ka naseljenom mestu Chkhorotsku (gledam mapu gde sam išao, nikad ne bih mogao da zapamtim ovakva imena naseljenih mesta). Tu obavljam kupovinu hrane i pića, a nedaleko odatle se nalazi i TET ruta, na koju se povezujem i dalje se njome vodim. Ono što me je poprilično iznenadilo jeste neverovatan broj krava koje se nalaze na putu. Kad kažem na putu, mislim na ovo: Ovo će mi postati vrlo česta pojava na ovom putovanju kroz Gruziju. Bukvalno ih ima svuda: pored puta, na samom putu, šetaju, leže, trče. Većina njih su se valjda toliko navikle na vozila, da im ne pada na pamet ni da se sklone, tako da se mora biti poprilično obazriv kada se vozi. Uglavnom su krave najbrojnije, a ima tu i svinja, patki, kokošaka, konja i ostalih domaćih životinja, koje se slobodno šetaju ruralnim putevima Gruzije. A što se tiče vozne kulture u Gruziji, blago rečeno – KATASTROFA! Gruzijci voze kao nenormalni. Seku krivine celim autom, pretiču kad hoće, pa se ti sklanjaj ako im se nađeš na putu. Tek što sam počeo da vozim u Gruziji, imao sam dva skoro direktna sudara, koje sam jedva izbegao. Čak sam i par puta morao da siđem sa asfalta, kako bih izbegao kontakt sa vozilima. Krenu u preticanje iz suprotnog smera, bez obzira što si ti na motoru, pa se snađi posle kako znaš i umeš. Svaki drugi auto ili nema prednji ili zadnji branik, generalno su im kola u fazi raspada, da li ona bila novije ili starije generacije. Osim što moram sad da pazim na razne životinje po putu, moram da pazim i na ludake u saobraćaju. Sve u svemu, obazrivost je povećana, idemo dalje. Posle nekih sat vremena, polako kreću vanasfaltne deonice. Obični seoski makadamski putevi, ponegde i po koje blatište baš i nije lep ulazak na TET deonicu. Krećem se kroz šumu, natovaren kao da idem na Kursku bitku, vlaga u vazduhu je nenormalna, počinjem poprilično da se znojim, boreći se da se uspenjem uz brdo, a pritom put je sav od kolotraga i blata, pa mi to baš i ne ide od ruke. Nisam zamakao ni kilometar off-a, već sam se poprilično iscrpeo. Čim sam se uspeo gore, stajem da napravim prvu pauzu. Rekoh sebi: „A baš mi je super krenulo!“. Seo sam, uzeo čokoladicu da vratim šećer, malo odmorio i nastavio dalje. Sreća po mene, dalje je sve bilo suvo i kako treba. Kako sam i sam rekao, rutu sam planirao u hodu. Nekad je to dobro, nekad ne, jer ne znam šta mogu da očekujem, kakav je dalji put i da li je moguće proći ovim mojim teškašem, sve dok ne dođem na određenu deonicu. Polako dolazim do Doberazani kanjona i tu kreće onako da mi se sviđa i teren i sam predeo. Sam uspon je bio malo tehnički zahtevniji sa podlogom od krupnog rastresitog kamenja. Držeći konstantni obrtni momenat, bez većih problema sam se uspeo. Nakon uspona, kreće dobro utadaban makadam, doduše poprilično valovit od raznih kiša i vozila, sa po kojom barom, i učinio mi je da zaboravim na malopređašnje blatište. Samim kanjonom me prati reka Tekhuri, koja svojom modrozelenom bojom ulepšava sam dalji put. Vozio sam još nekih pola sata i zastao sam da napravim pauzu da uživam u predelu. Ne znam zašto sam pogledao u mapu, ali sam je ipak pogledao i video da, ako nastavim dalje, puta više nema, što bi neki rekli – ćorsokak. Malo detaljnije sam pogledao rutu i video da naredna barem dva dana vožnje sve putanje sa glavnog puta su slepi putevi. Treba biti pametan i skrenuti tamo gde ima smisla. A gde je smisao? Pa, nema ga, šta te ubode. Ipak, sve je to avantura na kraju krajeva. Pošto je dan već poprilično odmakao i veče je na nekih sat i po, možda i manje, rešim ja da se okrenem i da se vratim nazad na glavu rutu, pa ću videti šta dalje. (Sad kad gledam šta je bilo dalje (Lebarde jezero), malo više sam se zeznuo, ali šta da se radi). Lebarde jezero (slika je sa interneta i ovo je kraj tog puta) No, vratio sam se ponovo valovitim makadamom i rastresitim kamenjem do glavne rute. Dalje ruta vodi kombinacijom makadama i asfaltnog puta ka mestu Jvari. Usput nailazim na rečicu i prekoputa rečice su konji, koji slobodno pasu i žive svoj život. Stajem, okrećem motor i idem direkt u reku, da im se približim, ne bih li napravio ovu fotografiju. Oni me gledaju, ja se tu nameštam da ih uslikam, voda mi prelazi preko čizama, a odmah potom i u čizme. Nema veze, vredelo je. Po izlasku iz rečice, mokrih nogu se upućujem dalje na rutu. Ulazim u gradić Jvari i u njemu se opet isključujem sa glavne rute i upućujem se ka vidikovcu „Swinging rock“ iliti Ljuljajući kamen. Samo ime mi je u tom trenutku zvučalo nekako zanimljivo. Kako sam skrenuo sa puta, krenuo je veliki uspon i put je bio sve gori i gori, kamenje sve krupnije i krupnije i negde na pola puta me je uhvatio mrak. Sad mi je jasno zašto je vidikovac taj naziv i dobio. I tu kreće mučenje i mene i motora, kreni, stani, padni i tako u krug. Kamenje je već toliko krupno, da sam se već par puta nasadio sa donjom zaštitom motora. Dok sam se vozio u Turskoj, na nekom jakom kamenitom usponu primetio sam da mi lamele ne hvataju baš najbolje, a preventivno sam ih menjao pre putovanja, kao i same opruge. U tom trenutku sam to rešio pomeranjem točkića na ručici kvačila i posle je sve bilo u redu. Kad sam uleteo u ovaj kamenjar, taj simptom se ponovo javio i delimično sam rešio pomeranjem točkića, ali ovaj put mi lamele ne hvataju baš kako treba. Jasno je meni da nema ništa od „Ljuljajućeg kamena“ i da moram nazad. Gledam – mrkli mrak oko mene, a kamenje većih razmera ispod mene. Treba okrenuti ovo čudo. Pošto je uspon poveći, uspravan motor nema šanse da okrenem, pogotovo ne sa krupnim nestabilnim kamenjem kao podlogom, koje se pomera na sve strane, pašće motor na mene, polomiće me, a nema žive duše u krugu od 15-ak kilometara oko mene. Oborim ja motor i nekako sa ono malo preostale snage ga zarotiram iz par pokušaja oko bočne torbe i posle desetominutnog ringišpila, motor je okrenut u smeru ka dole. Polako podižem motor i kombinacijom ručice kvačila u prvoj brzini i prednje kočnice ga spustim nekih 50 metara naniže, gde je bilo malo ravnije. Kako sam već dobro zaglibio u noć, preostaje mi jedino da na tom malenom parčetu, gde je bilo jedino ravno, postavim šator i prespavam noć, pa ću sutra polako da se spustim i krenem dalje. Kako sam ostao bez imalo energije, sedeo sam dobrih sat vremena, naslonjen leđima uz drvo, ne bi li povratio malo snage da postavim šator. Otvorio sam zasluženo pivo, sručio ga ko kamenjar Stroma, skuvao nudle i tako sedeo neko vreme, razmišljajući šta sam prošao za sve ove dane, koliko sam na ovom proputovanju. Nakon toga sam postao svestan da oko mene nema ni svetla ni zvuka, onako poprilično sablasno sve deluje. Čuje se po koja sova s vremena na vreme da proleti, sekući krilima vazduh i sa njenim prepoznatljivim hukanjem se udaljava od mene, kao i stado krava u neposrednoj blizini koje zamuču i pomere zvonce oko vrata prilikom kretanja po okolnim livadama. A nema nešto ni mesečine, barem ne sa ove moje strane, iako je vedro. Samo ja, obris povremenog svetla sa telefona, da vidim ima li šta od obaveštenja i ništa više. Kad sam malo došao sebi, krenuo sam da postavljam šator, ali podloga, iako je gore trava, dole je kamenje. Otkud kamenje? Baš čudno. Svaki mogući klin sam iskrivio, ali postavio sam nekako šator, potpomažući se užadima, koja su bila privezana sa jedne strane za motor. Naduvao dušek, pripremio vreću za spavanje, ali ne ide mi se još na spavanje, ne spava mi se još, valjda me puca adrenalin. Znam da sam kupio još jedno pivo, ali sam ga stavio u drugu torbu, jer nije bilo mesta. Ustajem do motora i otvaram torbu, pivo probijeno, iscurelo, sreća nije po stvarima. Besno gužvam limenku, perem zube i na silu odlazim na spavanje. Nek´ mi večeras samo priđe nešto, otići će mi u Jvari po pivo!

@kaligula1 Ovo je tako istina! Ko god me pita gde će biti sledeće putovanje, ja kažem samo na istok.