Pošto juče nisam uspeo da se nateram da odem bilo gde, besan na sebe sinoć rešavam da danas skoknem do Rumunije da me mine želja i da je zapljunem ove godine po prvi put. Volim da se vozim do Rešice, ima tamo i jedan restoran koji mi se dopao, ali to nešto kratko zvuči. Zato odlučujem da skoknem preko Bele crkve do Jablanice, pa onda na Đerdap i dalje za BG. Rumuniji mogu i da se zahvalim što sam po prvi put doćerao do ruba gume Tuga koliko je Đerdap nefotogeničan s bilo koje strane da se slika Ali Dunav ume da ispozira, pogotovu sa naše strane Krenuo sam dovoljno rano da u povratku imam vremena da overim restoran Kod Braneta, poznato po pljeskavici od ovčijeg mesa. Pljeska ko pljeska iskreno, ne vonja na ovčetinu i teži 400g, tako da sam se dobrano zasitio. Inače volim da se vraćam preko Majdanpeka, ali danas odustajem od te ideje - zbog silnog autoputa do Irana i nazad, zadnja guma mi je već pokazala rebriće žica po sredini, pa odlučujem da ne idem putem koji će da me vuče agresivnijoj vožnji, već da se spustim na Donji Milanovac i "polako" za BG. Naravno, toliko nije bilo polako da sam lagano mogao i na Majdanpek Žali bože ovog mesa sa strane

Tabriz Kad sam upoznao sebe od pre 15 godina Posle laganog doručka u hostelu u vidu kuvanog jajeta, sira i, pazi sad, džema od šargarepe (neverovatno ukusna stvar), vreme je za istraživanje Tabriza. Domaćin mi je dodao određena mesta na listu onih koje sam već planirao da posetim, pa je šetnja mogla da počne. Na putu ka Plavoj džamiji, svraćam u vrt posvećen jednom od istaknutih iranskih pesnika iz 12. veka, Kaganiju i bacam prvi pogled na džamiju zbog koje sam došao. Statua Kaganija u vrtu koji mu je posvećen Ulaz u Plavu džamiju Velika i građena u cigli, samo sa prednje strane nagoveštava bogatstvo ukrasa. Ovde na ulazu upoznajem još jednog momka koji će mi u naredna 2 sata praviti društvo u šetnji i sprovesti me do tradicionalnih kuća koje sam planirao da posetim. Još jedna potvrda vrhunskog gostoprimstva iranskog naroda. Moj sudbinski vodič danas, Navi Džamija je unutra fino očuvana sa jako lepim detaljima na zidovima, golom tavanicom i malom prodavnicom. Ona ne bi trebalo vise da se ne koristi u svrhe molitve, već isključivo za turističke posete, ali i pored toga ima nekoliko ljudi u molitvi koje niko ne dira. Pre obilaska džamije, pričali smo petnaestak minuta o mojim utiscima o Iranu, ljudima, imidžu zemlje u inostranstvu, Srbiji... Nakon posete idemo dalje zajedno i u razgovoru sa njim prepoznajem sve oduševljenje tinejdžerskog sebe kada upoznam nekoga iz inostranstva, dal u Beogradu ili na svojim putovanjima. Ispitivanje o tome gde je ko bio, zelje za daljim putovanjima, predstavljanje svoje zemlje u ruhu koji mediji ne serviraju i oduševljenje kada mi do ušiju dopre sve ono sto želim da čujem o Srbiji, a od ljudi koji nisu iz Srbije. Sav taj entuzijazam kipi iz njega da se ja po rastanku pitam dal je moguće da sam toliko ostario. * Nakon rastanka sa Navijem, prva stanica bio je Arg-e Alishah, monumentalna građevina koja je nekad bila deo utvrđenja Tabriza i na koju se davno naslanjala sa jedne strane džamija, a sa druge dvorište. Ratovi, zemljotresi i vreme su odradili svoje, pa je danas sačuvana samo ova kapija kao nagoveštaj nepojmljivo velikih zidina koje su čuvale grad. Arg-e Alishah Ulaz u obližnju biblioteku Posto je već popodne, vreme je da se jede. Odlučujem da poslušam svog domaćina i da odem u restoran koji ke predložio. Ovog puta sam znao šta želim čim sam video štipaljke na stolu. Jelo se zove "dizi" i pripremano je u ovom sudu nalik lončiću. Da bismo potvrdili da to hoću da jedem, konobar me vodi direktno u kuhinju, otvara zamrzivač sandučar i pokazuje na zalihe. Ja potvrđujem da je to moj konačni odgovor, a kuvar jedno "lonce" ubacuje u peć na drva gde vatra već uveliko gori. Dizi Dizi se jede tako sto se štipaljkama uhvati sud u kom dođe (lonce), tečnost se sipa u tanjir i u to se umače hleb. Čvrsta materija se zgnječi i pomeša i jede iz tog vrelog lončeta. Sastoji se od jagnjećeg mesa, leblebija, paradajza u komadu i još kojih sastojaka. Nakon klope uzimam jedino slatko na meniju - baklave. Iranci imaju jako puno raznih kolača, ali dobar deo njih dele sa Turcima. Na bazaru može da se nađe šta hoćeš, ali ja sam tražio da vidim kako se ručno predu tepisi Ostatak dana koristim da posetim najveći bazar na svetu, bas ovaj u Tabrizu. Sve tu može da se nađe, od hrane i začina do trgovina sa tepisima. Oni su posebno bitni, jer je Tabriz poznat kao jedan od svetskih centara za proizvodnju tepiha, a pogotovu onih ručno tkanih čija cena ide u nebesa. Toliko da i lokalci ako žele tako nešto, kupuju samo prostirku koju koriste kao podmetač za sedenje na stolici. Naravno, dešava se da probaju da ti podvale mašinski tkan tepih, samo ne nama koji nismo došli sa namerom da opremamo kuću. Na bazaru prvi put vidim neke od iranskih policajaca koji patroliraju gradom sa kalašnjikovim u rukama i to mi je zaista čudno. Pogotovu ovde na bazaru gde se pandur svađa sa jednim starijim lokalcem, dok pušku drži jednom rukom uperenu u zemlju dok levom rukom živo gestikulira i dere se. Ispostaviće se kasnije da čim je malo veća grupa policajaca na jednom mestu, bar jedan će imati kalaš u rukama. Sledi par fotki iz jedne od tradicionalnih iranskih kuća koje su obnovljene i postale su deo turističke ponude. Jako podsećaju na arhitekturu Andaluzije, ali to je i očekivano s obzirom da su Mavari 700 godina vladali Španijom, iako je to bilo mnogo pre nego što su ove kuće sagrađene. Najčešće vreme građenja je za vreme Kađara u XIX veku. Čisto da znate, ovo je ništa u odnosu na ono što ću videti na jugu.

Maku - crkva Sv. Tadeja - Khoy - Tabriz Maku je prvo već mesto od granice sa Turskom i to je ujedno i mesto gde ću prespavati prvo veče u Iranu. Nalazi se na oko 20-25 minuta lagane vožnje od granice i taman mi dođe posle ovakvog dana da se smestim, opustim, napravim plan za dalje šta i kako i kupim sim karticu. Nalazim smeštaj u državnom hotelu od 3 zvezdice za 14e sa doručkom. Soba k’o soba, persijsko kupatilo (čučavac) koji ću jako zavoleti na ovom putovanju i pristojno udoban, ali svakako čist bračni krevet. Soba od 3* u Makuu Prvi utisak po ulasku u Iran je gostoprimljivost lokalnog stanovništva. Već u prvoj prodavnici u koju sam ušao da uzmem vodu i neku čokoladicu klinac se polomi da mi pokaže koja je dobra, a mala grupa tinejdžera skupila se oko motora. Fantastični ljudi ispostaviće se kao najjači utisak o ovoj zemlji. Najbitnija stvar koju sam uspeo da završim ovog popodneva je kupovina kartice. Više će mi značiti zbog navigacije nego zbog bilo čega drugog. Internet se filtrira, pa cela zemlja koristi VPN koji nekad radi, a nekad ne. Srećom pa Google Maps rade bez VPN-a. Interesantna stvar je da je pri kupovini kartice neophodno ostaviti otisak prsta na dokumentu koji se i potpisuje! Ovom prilikom kapiram još jednu ne baš lepu vest: zajebao sam se pri promeni love na granici. Lova u Iranu funkcioniše pomalo komplikovano. Koristi se jedna valuta sa dva imena: rijal i toman. Koriste iste novčanice, ali ako se računa u tomanima, onda se računa sa nulom manje. Npr, 1e=650.000 (da, hiljada) rijala, odnosno 65.000 tomana. I sad, zameniš 100e i dobiješ 65.000.000 rijala, odnosno 6.500.000 tomana, a sve iste novčanice. "Malo" komplikovano. Kao sto možete da pretpostavite, ako nisi oprezan i menjaš na ulici ("devize devize devize devize"), što je standardna stvar, lako ce moći da te zajebu. Ja sam se zajebao u brojanju – brojao sam novčanicu od 100.000 kao milion, tako da možemo reći da sam častio momke polovinom njihove mesečne zarade (inače, prosečna plata je ovde 150 evra). Zbog ove svoje gluposti, skoro sav keš koji imam potrošio sam na kupovinu sim kartice i nemam da platim smeštaj. Ovo je komplikacija i zbog toga što menjačnice ne rade kao kod nas – da ih imaš na svakom koraku. Svaki grad u Iranu ima svoje mesto gde se menja lova i tu ume da bude nekoliko menjačnica u nizu sa gužvom batica ispred koji menjaju lovu na crno. U bankama ne treba menjati novac, jer je zvanični kurs oko 30% slabiji od onog na crnoj berzi. Menjačnice imaju dobar kurs i one su sigurne, ali na ulici se mora biti oprezan. U mom slučaju, to što moram da promenim lovu znači da moram da se vratim do granice pre napuštanja hotela, jer je tamo najbliža menjačnica, zamenim lovu i vratim se u hotel da platim. Poučen iskustvom od juče idem u legalnu menjačnicu, pa nazad i tek onda krećem dalje. Nakon plaćanja hotela, krećem ka najbolje očuvanoj jermenskoj crkvi u Iranu i znamenju na UNESCO listi svetske baštine. Nakon sipanja 12l goriva za 0,5 evra (!), vožnja me vodi u planine. Tu i tamo, ljudi iz drugih kola masu, trube i žele sreću, a neki i staju da se slikaju. Dok sam ja fotkao sliku iznad, auto sa tri momka stade da se upozna i slika; ovo je prvi od mnogo takvih susreta Crkva je prelepa spolja i ništa posebno iznutra. Posle pola sata nastavljam dalje na gradu Khoy. Ovaj deo puta je dug, ali prizori vrede svake sekunde vožnje. Khoy je donekle razočarenje, ali bar klopam prvi iranski ručak i slikam se sa domaćinima koji su oduševljeni što je stranac došao bas kod njih da jede. Klopa funkcioniše tako sto staneš ispred frižidera i pokažeš koji ražnjić hoćeš i koliko njih. Posle dve sabljice, vreme je za dug put u Tabriz, najveći grad u ovom delu zemlje gde spavam danas i sutra. Lokalna arhitektura mi je bila veliki šok kad sam tek ušao u zemlju Ponosni vlasnik i zaposleni u restoranu na to što imaju stranca za gosta Kebab je osnova iranske kuhinje

Ulazak u Iran Za svaku zemlju možemo reći da je čine ljudi i vlast. O ljudima u Iranu imam samo reči hvale, dok o vlasti možemo misliti svašta, kako mi, tako i lokalno stanovništvo. Svaki putnik se na samom početku (i na samom kraju) putovanja susretne baš sa vlašću (na granici), pa tek onda i sa stanovništvom. Kao što možete da pretpostavite, u autorativnim zemljama, ovo je recept za igranku. Čim sam se probudio ovog jutra, osetio sam blagi nemir oko današnjeg dana. Karnet sam spremio, ali znate ono kad vam kao srednjoškolcima na granici profe kažu da se smirite dok prođete granicu? Ima ta cela situacija prizvuk onoga "ko zna šta može da krene po zlu". Zamenivši lovu već na ničijoj zemlji, završavam procedure na turskoj strani i odlazim kod Iranaca. Procedura je takva da oni otvore kapiju (baš kapiju, a ne rampu), parkiraš vozilo i uđeš u zgradu gde se vrši pregled dokumenata. Naravno, situacija polako kreće da se komplikuje. Graničar mi traži vizu, dok ja tvrdim da mi ne treba viza. Otvaram sajt njihove ambasade u Karačiju gde je Srbija navedena kao jedna od zemalja čiji turisti mogu da uđu u Iran bez vize na 15 dana, ali ne pomaže. To je jedini izvor koji na telefonu mogu da pronađem na ovu temu. Čak ni na sajtu iranske ambasade u Srbiji ne postoji obaveštenje o tome da su nam vize ukinute za ove kratke posete. Ili lik ne govori engleski (što u suštini i jeste slučaj) ili je dovoljno sujetan da neće da popusti, ili nema gde da proveri za koga važi bezvizni režim. Ili sve navedeno. Ovo natezanje traje nekih pola sata s prekidima. Na kraju je rešio da me izbaci iz zgrade i vrati u Tursku. Tu smo on, ja, 4-5 vojnika (ima ih sa obe strane granice) i gomila sirotinje koja čeka u redu da pređe u Tursku. Malo se dere sirotinja, pa malo grme vojnici. Videvši da je vrag odneo salu, zovem ambasadu u Teherenu za pomoć. Već sam im se mejlom najavio da ću putovati u Iran, pa jako brzo kapiraju s kim razgovaraju. Ako se vratim u Erzurum po vizu (koja mi ne treba), gubim bar tri dana. Danas sam stigao baš odatle, dakle povratak mi je oko 3h samo do tamo, pa viza, pa nazad. #nijesedesilo Nema nazad, nazad je Turska! Gospodin iz ambasade i ja se dogovaramo da ja pokušam da odugovlačim vraćanje u Tursku dok oni pokušaju da reše situaciju. Hiljadu km od Teherana, gospodin graničar vodi me do motora i tera me da se vratim u Tursku po vizu. Ja s njim i vojnikom laganim korakom do motora, pa hop, sed na pod. Peni on, sedim ja; udoban mi ivičnjak. Šta zna jedan iranski graničar šta je srpski inat, a pogotovu kad si u pravu. Ode on, sedim ja. Dođe mačka. Mazim mačku. Ode mačka. Dođe on. Sedim ja. Traži mi da zovem ambasadu; priča s njima; prevrće očima. Ode on. Nema mačke. Nema njega. Sedim ja. Eto njega. Ja:"Zajebavaju me na granici moja Slavice" Mačka:"Ništa ti ne brini, sad ću da najurim onog debelog" "Mister!" i pokazuje mi u pravcu kapije. Kaže, može 15 dana bez vize. Ne bih da budem bezobrazan, pa ne skačem od sreće, al’ smeši mi se brk. Kako je on zamakao u zgradu tako sam ja razvukao osmeh, a onaj vojnik od ranije, sad već u civilu, jer mu se smena završila, kapira šta se desilo, pa se smeška i on. Upoznasmo se sad i zvanično i ja mu dadoh nalepnicu za uspomenu, a on meni prvo "Welcome to Iran" na ovom putovanju, te odoh dalje da se rvem s birokratijom i karnetom. Uz još malo objašnjavanja oko vize sa drugim činovnicima, laganim reketom od 30e (jer može im se) na kraju se sve završilo kako treba. Čak i ovih 30e sam dao bez razmišljanja, samo da me više puste da uđem u zemlju - ode mi dobar deo dana na njihovu birokratiju. Da mi je odmah tražio 30e kad sam stigao, možda bih se i svađao, ali sad sam samo srećan što mogu dalje. Inače je u tom trenutku sve već bilo završeno i dokumenta pečatirana, ali gospodin nije imao nameru da im ih preda dok mu ne ćušnem evriće. Na granicu sam stigao u 14.50, a u 17.30h uđoh u Iran. Odlučujem da se ne nerviram, već da računam da je celo iskustvo investicija u sledeću posetu koja će proći bez ove gimnastike. Na kraju krajeva, zašto da se nerviram, JA SAM U IRANU!

Beograd – Iran (3,5 dana) Plan za prva tri dana je da vozim što više mogu kako bih u Iran ušao što je pre moguće i maksimalno iskoristio dane odmora koje imam na raspolaganju. To znači da prvog dana kroz Srbiju i Bugarsku pravim minimalne pauze, jer mi je cilj da uđem u Tursku i prvo veče da spavam u Jedrenu. Mada sam krenuo ujutru kasnije nego što sam želeo, u ovome uspevam i u Tursku ulazim bez problema, te u smeštaj za prvo veče stižem oko 20.30h. Prošle godine veliki milestone, ove godine ulazak u Tursku samo uvertira za sve što sledi dalje na istoku Bitno je pomenuti da sam hteo da kupim vinjetu (HGS), ali su mi na prodajnom mestu, kad su me videli u motoopremi, na tarzanskom engleskom objasnili da nema potrebe da uplaćujem već da može da se plati i na naplatnoj rampi, gde treba. Pošto je bila gužva, nisam želeo da se objašnjavam, već sam se zadovoljan vratio na motor sa ciljem da što pre stignem u sobu. Kada putujem sam, bukiram najjeftiniji pristojan smeštaj i to je i danas slučaj. Možda nije fensi, ali jeste čisto, ima veliki parking u dvorištu koje se zaključava i obilje mačaka raznih uzrasta. Ništa kao terapija mačetom nakon dugog dana u sedlu --- Što se tiče Turske nisam planirao bilo šta da posećujem, samo da vozim. Zbog toga, drugi dan započinjem oko 9h u pokušaju da izađem iz grada. Navigacija me vodi nekim suludim putem kroz studentski kampus gde se tu i tamo pojave mladi koji su zanoćili van svojih domova, pa sad bauljaju do kuće. Konačno uspevši da se domognem autoputa, otvaram gas i pratim putokaz na istok. Pogled na savršenu magistralu u severnoj Turskoj, put kojim bih vozio i zatvorenih očiju Nekoliko je delova Turske kojih sam se malo pribojavao u smislu vremena koje će da me sačeka. Oko Izmita gde se autoput penje u planine je prva „kritična“ tačka. Pre nekoliko godina ovde je Hromčika sačekao sneg i 0’C, a mene, srećom, samo prva kiša na ovom putovanju. Uz nju, temperatura pada (danas je 28. april, pa i nije za očekivati da bude mnogo toplo i po lepom danu) i posle nekog vremena vozim po jakoj kiši na 13’C. Kišna oprema se drži, mada na momente kapi kiše bole po prstima, jer su mi kišne rukavice samo mušema, bez bilo kakve ozbiljnije zaštite. Na jednoj od pumpi srećem tri motora iz Italije, koji su krenuli za Kapadokiju, pa tako i vozimo zajedno do odvajanja za Ankaru gde se ja isključujem sa autoputa i silazim na magistralu koja prati Crnomorsku regiju i najkraći je put do Irana. Sišavši sa autoputa, vreme se popravilo i kiša je stala, a ja nastavljam maratonsku vožnju malo opušteniji do današnjeg motela na samoj magistrali u mestu Ilgaz. Pristojno izgleda spolja, mada se vidi da je unutra dosta zapušten. Malo nakon što sam se parkirao i smestio, poželeo sam da podmažem lanac i prilikom dizanja na štender, zaboravio sam da imam pune kofere na motoru, opala koncentracija i motor pade na desni bok zveknuvši me štenderom posred cevanice. Motoru ništa, meni povređen ponos i poveći hematom na nozi. Sreća pa Turci hlade pića kao nenormalni, pa mi led nije neophodan, samo mala flaša vode. Ovo je i prvi put da će mi motor prespavati skoro u lobiju hotela. Napolju se sprema oluja, pa recepcioner predlaže da ga ubacim u zastakljeno predvorje. Pogled s prozora u smeštaju u Turskoj Sreća pa je hematom malo iznad linije čizme, pa neće praviti problem u vožnji --- Dal zbog praznika ili ko zna čega, ali magistrala kojom nastavljam vožnju drugog dana u Turskoj, magistrala koja je glavni putni pravac za istok bila je PRAZNA! Sad mogu da kažem da sam dvaput vozio pistu - jednom NAVAK i danas ovu deonicu. Duge brze krivine, a ti imaš na raspolaganju obe trake jer oko tebe nema nikoga! Sečes krivine kako ti odgovara i uživaš! Jedino o čemu brineš je dal će na granici da ti ispostave račun za prekoračenje brzine, ali otom potom. Današnji panduri su bili fini - na jedan pogled tablice nabaciše smešak na lice i dve reci: goodbye, goodbye. Siguran sam da su mi ozbiljnu lovicu ostavili u dzepu. Inače mi nije jasno kako ljudi u Turskoj završe sa kaznama za prekoračenje. Bukvalno je svuda najavljen radar, dal je u pitanju kamera iznad puta ili panduri koji stoje tog dana na toj deonici. Uvek stoji obaveštenje. Samo treba na tom mestu spustiti brzinu i nema problema. Polako se priroda menja Najviši prevoj na kom sam danas bio je na visini od 2160m i on je druga kritična tačka koje sam se pribojavao. Za razliku od juče, danas je temperatura otišla i do 30'C što znaci da je i na visini bilo prijatnih 24'C. Zauzvrat, okitih znak nalepnicom, da je nađem nekad u budućnosti. Inače ne slikam hranu, ali na ovom putu sam i tom trendu poklekao Za kraj dana dobih i jedno "volim te" i to, ni manje ni vise, od jednog papudžije ispostavilo se da mu je devojka naše gore list, pa ga je naučila nekoliko bitnih izraza i eto Iskupljuje se Turska za onaj kijamet od juče. --- Što se tiče vožnje, gde je drugi dan stalo, trećeg se nastavilo. Odlično vreme, mahom odličan put i prelepi predeli. Pasinler Hasankale Tarihi kopru Tačnu nadmorsku visinu ne znam, ali put se nije mnogo spuštao u odnosu na visinu već pomenutog prevoja. Od planinskog pejzaža, posle samo jedne krivine, odjednom se zaravnilo i stepski prizori preuzeli su primat. Još jedan prevoj bez lošeg vremena Okolo su stepa, skromne kuće i vojska koja je ovde mnogo primetnija nego bilo gde ovih dana. Baš često se naiđe na kasarnicu, oklopne transportere, vojnike u punoj ratnoj opremi. Ko zna kako je južnije ka Siriji. Sve nešto razmišljam kako kod nas nemamo prilike da vidimo vojne kontrolne punktove, male kasarne sa osmatračnicama, puškarnicama, betonskim blokovima i čeličnim (?) barikadama otpornim na metke, a onda skapiram da je ipak jako dobro što toga nema. Poslednje veće mesto pred granicu sa Iranom je jedna rupa od grada, možda i najružnije mesto koje sam do sad video - Doğubeyazit. Niska trava, prašina, kao s neba pale zgrade i milion cisterni s naftom. Samo im fali gazda Topuzic da okiti jelku mecama, zekama i medama, samo - ne da nema jelke, nego nema bilo kakvog drveta. Samo Ararat u daljini. Ararat Odavde - Iran! @ironhorse nema se šta mnogo reći vezano za motor. VFR 2000. godište na kome je pre nego što sam ga ja kupio samo zamenjen regler i montiran od R1. Osim toga, ima povišen korman i nije na heblama, a ja sam mu montirao bočne kofere (hvala @seba011) i to je manje-više to. Zimus mu urađen malo ozbiljniji servis (štelovanje ventila), ali osim toga ništa mu posebno nije menjano. Razmišljao sam da ga menjam za nešto što može da siđe sa asfalta, ali sad mi nekako žao. Pitanje je dal ću smeti tim nekim sledećim motorom da se otisnem na ovako dug put i da ne brinem dal će nešto da rikne. @Tumbe ta tema koju je @Arakis pokrenuo sa fotkama je jedna od onih koje sam konsultovao tokom priprema

Odlučiti se poći u Iran krajem aprila 2024. nije bilo baš najjednostavnije. Neposredno pre željenog datuma polaska, Izrael i Iran razmenili su raketne napade koji su, naizgled, mogli biti uvod u ozbiljniji sukob. U tom svetlu, većina ljudi iz moje okoline navijala je da posetu Iranu ostavim za neki drugi put. Samo, kada bi onda taj drugi put bio? Praznici su se ove godine poklopili tako da, uz 2 dana odmora, dobiješ 10 dana slobodno. Kada će se zvezde ponovo ovako poklopiti? To ne znam, ali znam da neće u narednih 5-6 godina. Imajući to u vidu, kao i informacije koje je objavljivao NY Times, a koji sam intenzivno krenuo da pratim tih dana, zaključio sam da je šansa za ozbiljan sukob jako mala i da se nema vremena čekati, već valja kofere pakovati. Jedna od stvari od kojih je put najviše visio o koncu bilo je izdavanje karneta. Karnet je dokument o privremenom uvozu vozila koji je neophodno imati za neke zemlje u koje se putuje, a Iran je među njima. AMSS je izdavalac karneta na osnovu priloženih dokumenata i depozita. Začkoljica je u tome što se dokument ne dobija na licu mesta. Umesto toga, neophodno je sačekati da AMSS kontaktira FIA-u koja određuje koji je iznos depozita neophodno uplatiti i ta informacija može da se čeka danima. Načelno, uplaćuje se 70% kataloške vrednosti vozila, s tim što iznos depozita ne može biti niži od 2.500 švajcarskih franaka. Ovo nije najbolje objašnjeno na sajtu AMSS-a, pa zato ovde naglašavam, da se ne nadate, poput mene, da će vam depozit biti oko 700e, a onda vas gorepomenuta informacija ošamari kad se najmanje nadate. Pošto ni sam nisam bio siguran da li ću krenuti na put, u celu proceduru ulazim u zadnjem momentu i karnet podižem dan pre polaska, a na poslu potvrđujem da idem na odmor na mesec dana (7 dana praznici + 3 nedelje) oko 48h pre polaska. Spakovavši odeću neophodnu za 7-8 dana skoro da sam spreman da krenem. Kao i uvek, ujutru imam trivijalne dileme koje odnose suludo puno vremena na rešavanje od kojih je najizraženija koje rukavice nositi: 1) letnje, 2) kišne, 3) za hladno vreme ili sva tri para? Verovatno najbolja odluka koju sam doneo je da ponesem sve. U pripremi za put, koristio sam dva bitna štampana izvora, kao i teme na forumu. Lonely planet vodič se svaki put do sad pokazao kao odlično štivo za planiranje rute, ali knjiga koja mi je posebno pomogla da saznam šta da očekujem je „Welcome to my country“ Miše Hromčika, motoriste iz Zrenjanina, gde je opisao svoje putovanje u Iran (i druge zemlje) 2019. Da nju nisam pročitao, verovatno ne bih poneo sve rukavice koje imam, ali videvši da je Mišu i ekipu sačekao sneg u Turskoj u isto vreme kada i ja krećem, odlučio sam da se bar oko toga ne kockam. Takođe bih pozdravio dva momka koji nisu članovi foruma, a koji su na dva VFR-a otišli do Katmandua, a kroz Iran prošli oko dve nedelje pre mog polaska. Zahvaljujući njima saznao sam unapred kakva je bezbednosna situacija u Iranu u najosetljivijem trenutku u zadnjih 45 godina, ali i koji je trenutni kurs evra- Iran se suočava sa ozbiljnom inflacijom i zamena love nije uvek najjednostavnija stvar, ali doći ćemo i do toga. Planirana ruta kroz Iran koja će pretrpeti izmene što zbog manjka vremena, što zbog manjka dobrog vremena:

+1

Ja furam Storm II već 11.000km. Ja nisam neki zahtevan korisnik, ali primećujem da, kad su sunđeri malo legli, da je kaciga postala bučnija nego kad sam je kupio. Što se tiče sunčanih naočara, činjenica je da imaju neku nesvakidašnju dozu zatamljenja, ali meni ona odgovara - nije čisto tamnije, već štiti od sunca, a i dalje boje ostaju dosta svetle (a i sivo nebo pretvaraju u plavkasto što dobro dođe kad se molite da vas ne uhvati kiša ). Dal bih je ponovio? S obzirom koliko mi je teško bilo da nađem udobnu kacigu, verovatno da da. Imajte u vidu da pričamo o kacigi od oko 15.000rsd, znači za te pare se ni ne može očekivati premium kvalitet.

Ja sve nešto razmišljam da vidim da mi neko malo popuni sunđer sa donje strane kacige. Kaciga je prešla 11.000km i sve u svemu sam zadovoljan, ali mi duva tačno tu dole oko brade. Kad bih tu uspeo malo da popunim, bio bih presrećan. Jel neko radio ovako nešto ranije?

Prodata.

Kad će putopis @kaligula1

Uh, nije tako bilo kad sam ja bio, sad mi se opet ide Svaka čast za putovanje i za društvo, sin će ti ovo putovanje pamtiti zauvek Što se tiče naziva teme, ja sam svoj prvi put sa ćaletom nazvao "prvi put s ocem u vozanje", aludira na pripovetku, ali sa lepšim ishodom @Marko.B.Milosevic druže, nema potrebe da citiraš ceo post, pogotovu kad ispod napišeš samo svaka čast, znamo da se odnosi na temu.

+1

Naslov je sve rekao, ulaznica za sve dane kupljena u novembru. Plaćena 6990, prodajem je za 6990.

I ja tek sad procitah... Lepa tema i lep put, svaka ti cast! Sto se tice toga dal se racuna jer si bio sam, naravno da se racuna! Da se ne racuna, ja bih onda imao ukupno 1000km iza sebe u 6-7 godina

Beh zbog dobre muzike, lepe vožnje, lepog grada i blizine mora. Osim ovih stvari najjači utisak su mi silovatelji (turatori) motora i gomila likova sa nacističkim obeležjima. Pre svega mislim na MC Srbi sa sve SS runama na reverima, a videh na sajtu da furaju i SS lobanje na majicama i šta sve još ne. Dodajmo na to informacije o pogibiji na Zlatiboru i ozbiljno izletanje kod manastira Tvrdoš... Sve u svemu, setih se zašto idem u Trebinje i zašto ne idem na motoskupove.

Nesto mi je juce pricao jedan na skupu da ima nekih radova na putu ka Niksicu i fa nisu otisli do Ostroga zbog toga. Znaci moze se Trebinje - Niksic?

Valjalo bi se negde skupiti u neko vreme da se vidimo / upoznamo

Ovaj prvi put koji pominješ je put 170?

Baci link za ovaj manji ako imaš.

Preporuka

Iznenadio bih se da ti ne prave problem ako ideš bez ovlašćenja. Ono samo se dobije za 10 minuta, samo treba otići do AMSS-a, pa ne znam zašto bi se stresirao dal će da te vrate sa granice (granica).

Probajte Pilot Sport, trebalo bi da ima nekoliko TF na stanju.

Moj serviser ima neku firmu koja dolazi i preuzima staro ulje. Možeš da se raspitaš kod nekog svog da li možeš da mu odneseš, pa da da na reciklažu.

Ako organizator ima prijavu skupa (papir), taj papir treba priložiti sudu. Makar ja kao laik tako razmišljam. Što se tiče kazne za vožnju kroz crveno, ja sam se u BG-u nagodio pre dve godine i platio kaznu 10.000 bez oduzimanja dozvole. Mislim da ni poene nisam dobio. Prošao sam kroz crveno u Topoli krajem 2021. (neki lud semafor, nisam čak ni namerno prošao). Dve su mi stvari trpali na grbaču: 1- Prolaz na crveno 2- Nisam se izjasnio ko je vozio motor, a "primio sam poziv" - nisam ga primio jer je datum dostave bio dan kad sam uveliko bio u inostranstvu