Kad smo krenuli, pozdravsimo onu ljubaznu gospodju i krenemo prema našem cilju. Robert, naš domaćin toga dana mi je samo rekao da živi kod suvače. Nema greške, ima i putokaz. To je znamenitost i istorijski spomenik u Kikindi. Radi se zapravo o mlinu koji su pokretali konji. Najmanje jedan, a najviše pet pari. Snaga se prenosila preko zupčastog para i to tako što su zupci na velikom točku pokretali mali koji je bio na mlinu. U stara vremena kad je potkovan konj bio luksuz, ciglom patosan pod je nasipan peskom da ne bi povredjivali kopita. Jedan par konja je mogao da samelje za sat vremena oko 150 kg nečega. Obično se radilo o žitaricama, mada se često mlelo i začinsko bilje. Najviše biber i cimet. U teškim vremenima kad su i konji išli u rat, njihovu ulogu (u mlinu) su preuzimali ljudi. Na teritoriji Vojvodine ih je bilo preko dvesta pedeset, sada nekoliko. Sastavni deo mlina je činila prostorija u kojoj se mlelo i stan za mlinara. Do sredine osamdesetih godina prošlog veka je tu zaista živela porodica koja se brinula o mlinu sve dok nije stavljen pod zaštitu kao spomenik. Jedna od prepoznatljivih karakteristika je krov u obliku višestrane piramide

A onda smo došli do pravih stvari. Starih motocikala i automobila. Na ovom mestu može baš svašta da se vidi, a ponajviše želja i trud da se spase što se može od propadanja i zaborava.

Stare televizore sam slikao iz posebnog razloga. Drugi red odozgo, drugi s leva, Ei Niš Crni Biser. Prvi televizor u našoj kuci kog se sećam. Stvarno je opravdao svoje ime. Kvario se obavezno 30.12. uveče svake godine. Mog ćaleta je dovodio do ludila. Svake godine je proširivao repertoar psovki zbog njega. Osim futurističkog izgleda za to vreme, nudio je vlasniku i brojne opcije za ručno podešavanje. To se izvodilo tako što se otvorenim dlanom udara sa strane ili odozgo po kućištu, u zavisnosti na koju stranu beži slika. To se podešavanje prenosilo sa oca na sina, pa kad sam malo stasao ja sam nastavio sa tom veštinom da bi gledao "Opstanak" ili Dejvida Belamija. I bilo je jako važno da se upali bar pola sata pre gledanja. Da se podigne sistem. Odmah do njega na desno, Rudi Čajavec, prvi televizor u boji koji smo kupili. Bio je karakterističan po tome što mu je kontrolni panel ispod ekrana, i što su se programi menjali na "senzor", dakle nisi morao da lomiš prst da bi to uradio. Ali to je imalo i svoje mane. Mogla je to i neka muva da uradi nehotice, a nije imao daljinski. To je već bila napredna tehnologija... Poslednji red odozgo, prvi s desna, Major 67. Moj deda kao vatreni navijač Vojvodine je na njemu odgledao poslednju utakmicu u životu, pre nego što ga je pokosio infarkt. Nekada su i te, sada banalne stvari kao što su televizori imali jako važnu ulogu u istoriji svake porodice.

Možda je još zanimljivija postavka predmeta iz davnina, koji su se koristili na tim prostorima, kao i starih alata i zanata a i kućnih aparata.

Još nešto treba videti pre Kikinde. Muzej traktora u Novom Miloševu. Samo još par kilometara. A pre svega toga treba uneti neku tečnost. Stajem kod prvog kioska pored puta na ulazu u mesto. Kad sam podigao vizir jedva sam razlepio usta da kažem Tanji da kupi neku vodu. Imao sam utisak da mi vene mozak, i da je moja vožnja sada samo rutina bez mnogo razmišljanja. Potencijalno veoma opasno. Probam da pijem a da ne skinem kacigu, ali uzalud. Ništa, izdržaću još par sto metara. Čim smo stali skinem kacigu i sjurim sadržaj flaše u sebe sa sve zvukom gužvanja plastike. Momentalno se osvežim ko Baš Čelik i pravac unutra. Sunce žeže zapara je ljuta, nigde nikog. Vrata su bila otključana a kad sam kročio unutra jedinu buku je pravio moj krvotok i disanje. Vratim se u dvorište, i pitamo neku ženu koju smo sreli u delu koji se sprema kao nova postavka muzeja. "Ulaz se ne plaća, slobodno udjite i razgledajte." Kakva vera u ljude u ova zla vremena. Hvala.

Hvala na ispravci. U glavi mi je Kumane, "Biser". A pišem Padej "Menta". Izvinjavam se na lapsusu.

Arača je trobrodna bazilika iz 13. veka. Ime se ustalilo po mestu koje je okruživalo crkvu i manastir. Pouzdanih podataka o vremenu gradnje i ktitorima nema. Sagradjena je na mestu jednobrodne crkve iz 11. veka. Imala je burnu a i tužnu istoriju. Mnogo puta je poharana, a 1370. zahvaljujući ktitorstvu kraljice Jelisavete, žene ugarskog kralja Ludviga I je obnovljena kada je dogradjen i zvonik. U vreme pred Mohačku bitku sve češci upadi Turaka dovode do iseljavanja stanovništva iz južne Ugarske, tako da je mesto ostalo napušteno. Od poslednjeg turskog pustošenja nije više obnavljana. Samo se počelo sa konzervatorskim radovima još sedamdesetih godina prošlog veka. Jedino što je kvarilo utisak i taj neverovatan mir su kamere koje su postavljene po okolini. Stalno imaš osećaj da neko pilji u tebe. Ali to još kako ima efekta, sve je besprekorno čisto i nema tragova modernih vandala. Vrućina polako postaje nesnosna, a mi smo u polju, pa treba i krenuti ovakvim putem nazad. Moje gume se raduju...

Kažu ljudi kad se ide u pohode svetinjama na putu ima iskušenja. Ni nama nisu nedostajala. Samo što smo seli na klupu i zapalili cigare, u susret nam dolazi jedan ocvali deran sa širokim osmehom i licem iskrivljenim od nekih unutrašnjih strasti. Pozlilo mi je u momentu. Posle onog sveznadara ispred pekare, ovaj će me dokusuriti. Medjutim, samo je prošao pored nas ne skidajući osmeh i nastavio je prema obližnjoj kladionici. Izgleda prošo tiket... Do Arače više ne stajemo. Sve što sam znao je da je skretanje 12 kilometara od Novog Bečeja prema Kikindi. I nikakvog putokaza nema. Sve vreme sam gledao crkvu u daljini sa desne strane, ali nikakvog obeleženog skretanja nema. Jedino što bi moglo da liči je neki prelaz preko pruge, i visok zidani svod kapije nekog imanja. Mi smo produžili glavnim putem, pa se vratili. Kad smo prešli prugu nova dilema. Put se račva. Pravo i polulevo. Mi sve vreme vidimo gde treba da idemo, samo kojim putem? Idemo pravo.

Čim sam skrenuo prema Novom Bečeju gledam da li još ima onih ciganskih udžerica gde je Aleksandar Petrović snimao Skupljace Perja. Nema. Poslednji put sam tim putem prošao pre više od dve decenije. Tada su još stajale i bile naseljene. Verovatno su poplave učinile svoje. Od zemlje su bile, u zemlju su se vratile. Nadam se da ti ljudi sad žive bolje i zdravije. U Padeju stanemo u centru mesta, lepo uredjenom senovitom parkiću da na miru odmorimo.

Kulturno iz nehata Da nije bilo tog meteo prostornog paradoksa ni ovaj put ne bi izgledao ovako. Tačnije, malo skretanje sa puta. Sedeo sam u sobi na Zlatiboru ispred televizora zato što je napolju pljuštala kiša i istovremeno sijalo sunce i gledao prilog TV Vojvodine o Arači. Jako me je to zainteresovalo. To je postalo nešto što obavezno treba videti. Iznesem predlog na razmatranje i ostane još samo da se uklope termini. U Kikindu svakako treba da idemo da posetimo dragog prijatelja, pa kad ko može, moderno je doba pa je i vreme skupo. Dogovor je pao da to bude neki četvrtak u avgustu u vreme najvećih vrućina. Nije bilo izbora. Pripreme smo izvršili temeljno kao da ćemo da cepamo atome a ne da idemo u Kikindu. Imao sam složen za zadatak. Naš domaćin je veliki poznavalac i ljubitelj piva te je moja dilema bila šta poneti na dar čoveku koji je svašta probao od piva. Moj izbor padne na Trapist Quadrupell tamno pivo u flaši od 0,7 10 % alc. Ako sam omanuo bar je jako. Poranismo tog četvrtka, spakovali se i krenuli. Flašu sam umotao u zimsku postavu od jakne i stavio u torbu. Ništa drugo nisam mogao da smislim. Do Melenaca nismo stajali. Tu sam odlučio da nešto pojedem u pekari. Ozario sam se kad sam video da imaju burek sa jabukama, ali sam iskusno pojeo sa sirom zato što ti voćni bureci umu da budu baš otužni a vrućina je. Čim sam ispred pekare zapalio cigaru, niotkud se pojavio neki jurodiv sa ispranim kačketom na glavi. Kako sam se našao u tom kovitlacu diskusije ne znam, ali smo mehaniku i naučnu problematiku prešli za jako kratko vreme. Podučio me je svemu i svačemu i otkrio mi najveću opasnost koja može da me snadje. Zaverenički mi se primakao i rekao: "Kravlja balega!" "Čoveče, kravu nisam video ni u štali dobrog domaćina jako dugo, a ne na ulici, očekivao sam bar hajduke na drumu" kažem. Tad mi on ispriča kako je sa T12 imao hajsajd baš zbog balege i pravim čudom ostao nepovredjen. Dok je to pričao zurio je negde ispred sebe, odrečno klimajući glavom kao da još jednom proživljava traumu. Kaže samo ga je kaciga spasla... Mislim se nešto, kaciga i T12? Ne ide to rodjeni, ali dobro uštirkan kačket, e ta slika već ima ravnotežu. Njegove gravitacije smo se oslobodili tek kad sam ubacio u prvu i pustio kvačilo.

@mikica djuric čika Miki hvala od srca.

Biće putopis. Pravi, a jeftin. Bez padanja. . Samo se borimo protiv zime.

Dok smo se spremali, pokušavam da je malo oraspoložim. "Ovo što se desilo nije pad, pao nam je motor, nemoj sebe da kriviš. Sve je to deo motociklizma, to je trn koji ide uz ružu. Ja sam prezadovoljan ishodom. Šta se zapravo desilo? "Mene je uhvatio grč u levoj nozi, pa sam htela da je ispružim na trenutak kad si stao. Nisam računala na nagib, da je put do tla malo duži. Tek onda sam shvatila da sam praktično sišla, (to je bio onaj prvi trzaj), ali mi je desna noga zapela za torbu. Više nisam mogla da stojim u takvom raskoračnom stavu, i jedina mogućnost je bila da padnem, ali sam povukla i tebe (onaj trzaj koji me je oborio na popravni). Jedino sam bila prisebna da se dočekam na bulju, tu će biti najmanja šteta. To je ujedno bio uzrok onog onog kotrljanja po putu uz pomoć nizbrdice". Ispričala mi je moja draga te večeri dok smo sedeli na dvorištu. Sve u svemu, nije bilo tako loše, prošli smo jeftino za sve što smo pregrmeli tog dana. To je izgledalo otprilike ovako: ustali, vozili, jeli, vozili, pali,vozili i na kraju pili. Materijalna šteta zanemarljiva, to ne diramo od uroka. Na Tanji nije bilo vidljivih oštećenja a meni malo pokidani živci. Ali ništa strašno, što špricer nije povezao iste večeri. Svo ovo mlaćenje prazne slame je u cilju prevazilaženja zimske teskobe. Hvala svima koji su imali strpljenja.

"Šta ćemo mi sada da radimo? Jel smo u voznom stanju?" zapitkuje dok razgledam motor. I ne mogu da nadjem nikakvo oštećenje osim ogrebanog dekla. Moj trud je urodio plodom. Sad mi je lakše. "Što ne bi bili?"kažem. Gleda me sa nevericom. "A šta ćemo mi sada?" Insistira. "Mi ćemo sada da popušimo jedno pet šest cigara da se ovaj benzin izluftira, da ne izgorimo ko' vešci. Onda uzjašimo motorno vozilo. Pa onda upalimo motor i počnemo da pretvaramo O2 u CO2 i nusprodukte sagorevanja i izgubimo se u daljini. Nizbrdo. Prosto?" Kratko odgovorim. "A ovo što kaplje, neće biti problem?" I dalje je sumnjičava... "...kaplje?" HOLI DŽIZS!! Stvarno kaplje. Ispod ćopave su dve fleke, rekao bih od ulja. Kleknem i pogledam, sa osovine menjača se sliva nešto što liči na ulje, a miriše na benzin... Ovo je baš čudan dan? Još jednom pogledam. Baš nikakvo oštećenje. Tanja mi da maramicu, obrišem to nešto i shvatim da je benzin koji je iscureo iz karburatora nekim putem dospeo u dekl prednjeg lančanika i razredio mast koja se nakupila od lanca. Možemo da krenemo. Ali kući. Brine me to što je boli noga. Nije ona kukavica, sigurno trpi.

Obuzeo me neki blaženi mir dok sam ležao glavom nizbrdo na putu. I jedino što vidim je blještava svetlost. Samo mi ne pevaju andjeli, već radi motor... i sunce sija pravo u oči. Skočim kao Sandokan i ugasim motor pa pokušam odmah da ga podignem, dok me drži adrenalin. I uspem, 2 cm, pa ponovo spustim. Nema trika. Oboren je skoro u levi minus i već se nazire barica od benzina. Polako me hvata užas od jedne pomisli. Recimo FAP 13 pretovaren drvima skreće pravo na nas, i uz neku veselu pesmu sa radija nas uskraćuje za par decenija života. Realno, ne bi nas ni video, motor je bio oboren u nepreglednoj raskrsnici. Moja drama queen prilazi sa bolnom grimasom na licu. Noga je baš boli, ne može da sakrije, ali zajedno dignemo motor i samo ga spustim desetak metara niže u hladovinu. Pa da vidimo šta ima da se plati. "Ja sam zajebala stvar, zbog mene smo pali, izvini... pa zašto se ovo desilo?" "Ne bih znao da objasnim ni tebi ni sebi ovaj naš slučaj, nisam ni pio ni pušio neko granje ali ovo je sasvim neobično sranje. Možda sam preterao s lukom u onim ćevapima?" Sada me najviše brine njena eventualna povreda i stanje uopšte. Ako bih pravio poredjenje kapetan Titanika je izgledao kao da je dobio na lutriji.

Praštajte ljudi. Pao sam u borbi protiv virusa. Nastavljam čim pre. I hvala što brinete.

Za rucak cevapi,a onda predlozim da krenemo na Bukulju.Po ovakvom danu pogled mora da je velicanstven.Prođemo pored hotela i stanemo na raskrsnici a i uzbrdici.Levo prema vrhu,desno za Garaše.....sve dalje što se dešavalo je stalo u par sekundi. Gledam levo desno, i osetim meškoljenje iza sebe a onda trzaj. I počinjemo da se naginjemo u levo.I to ozbiljno.Gledam desni retrovizor jel to nas neko gura? Pa se okrećem u levo da kažem Tanji da prebaci težište na desnu stranu da se ispravimo. Onda osetim još jedan trzaj i jasno mi je da padam ko iz matematike i gledam rodjenu ženu kako se kotrlja po putu. Ostaje mi samo da se borim da zadržim motor da baš ne tresne o asfalt. kako je kucnuo o podlogu tako puštam guvernal i ja se stropoštam na ledja, opalim glavom/kacigom o drum i bi mi baš lepo.

Ne mogu da objavim post iz nekog razloga.

Vrućina je preozbiljna, iako je još uvek pre podne i naravno da počinju i problemi. Kako spustim noge, kao da sam stao na led. Djonovi se tope. Dakle nećemo stajati. Krenemo prema Topoli, Usput nas stigne neka grupa na R-ovima, malo prodangube iza nas jer nisu znali da su se namerili na šampiona u sporoj vožnji i onda nas pozdrave i nestanu iz vidokruga. Mi odmah stanemo u neku mehanu pored puta da ispunimo porocima želje. Kafa, cigare, razgovor. Skujemo plan da kroz Topolu samo protutnjimo i idemo u Arandjelovac i da tamo nešto jedemo. Rečeno- učinjeno.

Nekako sam izašao na put kojim sam hteo da idem, a saobraćaj je bio tako haotičan da se kladim da svaka pijaca u Bangladešu ima bolje uredjenu situaciju. Našao sam se upravo iza kamiona JKP Čistoća, ali mi ni trenutka nije palo na pamet neko preticanje ili slična samoubilačka misija zato što iz sporednih ulica i raznih parkinga razni izleću kao meci. Spas nam je došao kad je on skrenuo ka Vinči, a mi nastavili prema Smederevu. A onda prema Mladenovcu. Kad se predje preko auto puta iz pravca Smedereva, put postaje zanimljiv. Nije ni loš, ima po koja rupa i ulegnuća, ali naviklo se. Pogled je sve bolji i bolji, a onda oduzima dah. Dodjosmo na raskrsnicu, levo prema Mladenovcu, desno ne znam gde. Putokaza ni dan danas nema. Ja sam na ovoj raskrsnici prvi put bio u dilemi još ranih devedesetih, ali ništa nije uradjeno po tom pitanju ni danas.

Na spuštanju u Mirijevo stanem i slikam Beograd iz meni nepoznate perspektive:

Savršen balans Kako i zasto baš motor kao prevozno sredstvo ceo život pokušavam da dokučim... do letos. Jedne vrele večeri mi konacno sine! Pa sediš na ludilu. Miris benzina je uvek prisutan, rezervoar ti je pod nosom. A za ravnotežu su potrebni i izduvni gasovi. Sve te to održava uspravnim ili nagnutim. To je baš ono kao kad te kafa diže a cigara spušta. Savršen sklad... - Da li bi ti mene sutra odvezao da obavim neki poslić u gradu? Prekide me Tanja u razmišljanju. I neka je. Baš sam i planirao da utučemo dan. Recimo Šumadija, Topola, Arandjelovac... videćemo. Naravno dobila je potvrdan odgovor, a da ni usta nije stigla da zatvori. Obavismo sutradan šta se moralo i krenemo gde nas put odvede. Slabo poznajem Palilulu, pa naivno poverujem sebi da ću negde kroz Slance da izbijem na Smederevski Put. Put kroz selo postaje sve uži i lošiji i dodjemo do mostića a od mostića dva putića. Sa desnog nailazi pešak, pozdravimo se , ja mu kažem svoje namere i dobijem odgovor da moram da se vratim pa preko Mirijeva na Smederevac. Objasni mi da je to dva kilometra a reper mi je pumpa koja ne radi(a radila je). Vratim se do pumpe koja ne radi a radi i pitam nekog momka gde je to skretanje? Kaže mi da je to dva kilometra niz put pa levo. I bi tako. Sto sela sto običaja kaže narod, a u Slancima je etalon 2km.

18+ zbog ogoljene upotrebe jezika i zato što neki delovi teksta mogu sugestivno delovati na čitaoca pa da zapali cigaru ili nešto popije. Pošto je ovaj 21. vek prepun pravnobirokratskih zamki i ja ću preduzeti mere. Ako Vam je prva asocijacija na satiru neki težak rad ili pak čulni rad na bazi elementarnih poriva nisam siguran da ćemo se razumeti u potpunosti. U koliko ste prelepo vaspitani, recimo ćale doktor, keva bibliotekarka i slične porodične situacije vi ste ovde zalutali. Ja sam bio loš đak a oni vam sigurno ne bi dozvolili da se družite samnom. E, ako ste od onih kojima đavo ne da mira i skloni ste mentalnoj čergariji onda izvolite. Ovo su priče savim običnog motocikliste kome motor osim što je clan porodice služi da poveže neke ljude sa nekim mestima i neka lica sa nekim događajima. O tome je ovde reč.

Student nije zapalio žito.

Četiri sata kao četiri minuta. Sjajno druženje. Hvala svima pa da ponovimo! Fića je čovek koji pleni.