Sve je to daleko od nas. Znam beogradskog advokata koji zvanično zaradjuje 24000 rsd. Da li iko veruje u to? Sud da. Dakle i kazna bi bila spram prihoda. Mnogo je takvih. A za sto evra, što reče Žika se ne leži, nego ti državni uterivači odnesu televizor iz kuće ili kolevku ispod deteta. Bilo šta.

Sve navedeno je samo dokaz otudjenosti države od svojih gradjana. Uglavnom siromašnih. Oni su meta upravo za ovakvih vidova disciplinovanja i "povećanja bezbednosti u saobraćaju". Moram da spomenem i tehnički pregled dva puta godišnje za starija vozila iako statistika kaže da neispravna vozila izazivaju tek 2% nesreća. Zakon nije isti za sve, u to sam ubedjen i uveren kroz dosta situacija. Prisustvovao sam i urlanju na saobraćajce iz luksuznih kola, pa se dokumenta vraćaju uz izvinjenje "uglednom gradjaninu". Mogao bih do sutra da navodim primere. Prihodi od kazni su slatka para za nazovi državu kao što je naša. Samo niko da se seti od nadležnih da bezbednost u saobraćaju počinje u svakoj kući primerom koji dajemo svojoj deci.

Onda ćemo plaćati kazne što nam robot nije opran. Biće to jedan od najtežih prekršaja... i u materijalnom smislu.

Baš lepo otvaranje sezone! Već po tradiciji! Ogrejalo mi dušu.

Fićo? Kako napreduješ? Javi nešto lepo.

Prihvatio bih, nego sutra imam obaveza kojima ne mogu reći ne. Biće prilike, hvala svakako.

@mikica djuric Eto, nadam se da ćemo se i na živo upoznati! @mile fazer Jeste Mile, kod brane. Mi smo boravili baš iznad, kad se krene uz brdo. Znam da ti je poznat taj kraj, jednom si pisao o tome. Ne verujem da se nešto promenilo od tvog proputovanja.

U zdravlju da iscepa opanci.

@Satelis Sutra Jefta ide na liposukciju. Registruje se motor. To je kod mene prvi znak proleća.

Samo priznaju opravdanje od odžačara. A pisaću, što da neću, čim se desi nešto vredno spomena.

Dosta sam vas davio, a i moram da učim, popustio sam u školi.

Čim smo došli kući raspalimo roštilj. Naprava je kreacija mog tasta. Iskrivio sam se ko rajber dok sam ga doneo na predvidjeno mesto. Težak kao blato... "Oćeš rakijicu"?... Vetar mi je majstorski šio ludačku košulju dok sam goreo pored one vatre. Nosio je dim uvek u onom pravcu gde sam ja stajao. Onda ja uzmem čašicu pa se pomerim. I tako u pun krug. Bezbroj puta. Ruka me je bolela koliko sam nosio čašicu. Punu. Kad je završilo moje smudjenje i kad smo seli za sto, Imao sam svu komociju. Smrdeo sam na dimčugu i verovatno izgledao kao da sam izašao iz rudnika dva minuta pre toga da su se svi nabili na jednu stranu stola. Ja sam se žrtvovao za dobrobit svih, trpite! Par piva i dezert kasnije vratio sam onaj roštilj na mesto. To bi bio izazov za svakog snagatora koji drži do sebe... mogao bi da ponese laskavu titulu Čovek Viljuškar. Uveče logistički košmar. Nemoj da zaboravimo ovo, te ono, ovo ćemo ujutro... ja već zaboravio šta mi je rekla da ne zaboravim. Oprostiće, ja sam Džeremi Ron i Koneri Šon u jednom čoveku. Osim jednog stajanja na benzinskoj pumpi čisto da vidimo da li smo sposobni da upalimo kola na guranje, nije bilo zanimljivosti. Anlaser je platio obuku na poligonu. Kad smo upalili više nismo stali. Do kuće. Bile su to jeftine priče. Powered by pivo, rakija, vino sve vrste uklučujući špricer i vinjak praznikom. Da ste Vi nama živi, zdravi, veseli i uz brdo brzi. Ovo dvoje su nosioci glavnih uloga, ako ih negde sretnete.

"Ako se od tvog strica budemo rastajali uz onaj nitro razredjivač od rakije, postoje realne šanse da se i ti od mene oprostiš uz pojanje sveštenika", kažem Tanji dok smo išli da se ispozdravljamo sa familijom. Čisto da upozorim na posledice. "Možda je pravi trenutak da ti kažem, svoje telo sam zaveštao Luvru, samo treba da ih obavestiš". Mislim na sve... "Ako bude neka flaša eventualno za poneti, uzmi, sigurno skida lak za nokte ko zmaj". Mogla bi to biti revolucija u kozmetičkoj industriji?... Herojski sam odbio rakijezu i završio posetu sa sokom. Pozdravimo se i idemo dalje, na sasvim drugačiju priču. Bora, jedan od Tanjinih stričeva, oboleo od Parkinsonove bolesti, ali zadržao vedar duh i jedino što je neobično to je usporenost u govoru i bezizražajno lice. Ne mari, duh je bitan. Pijucka se roze, dok Hot Chocolate zvučno krasi ambijent. Maca, strina, brine da ničega ne zafali. Postoje ljudi sa kojima mogu satima da pričam, a oni su jedni od tih. Mnogo sam naučio o istoriji tog kraja, o stvarima koje se ne mogu naći na internetu, čisto lokalnog karaktera. Inače niko ne živi stalno u tom zaseoku, kako se tamo kaže mahala, zato što imaju svoje živote u Beogradu ili drugim gradovima i zato što su već stari da se bore sa surovim zimama. Ali su svi očuvali kult Vlasine i koriste svaku priliku da odu tamo. Ponosni su na to, imaju i razloga. Vreme je bilo da se krene kući, i kiša je počinjala da pada. Bila je to teška kiša, očekivao sam da će sutradan biti blato do kolena, kad ono... Vlasinska rosa... Dan divan i sunčan. Treba ga iskoristiti, uveče će uslediti stresovi oko pakovanja. Sve miriše, vazduh, polja, potoci, šuma. Odsustvo ljudi, sa njima i zagadjenja, ovo mesto čini sasvim neobičnim. Ko voli prirodu i da se osami ili da bude u odabranom društvu ovo je pravo mesto. Naravno, svo smeće da pokupi za sobom, greh je ostaviti. Mi smo svaki dan iznosili jednu jednu omanju gradsku deponiju do za to predvidjenog mesta. Zbog ovoga...

Posle blagoutrobija usledio je dižestiv. "Može pivo"? Dobro poznat glas. Baš bi mi leglo. Tri. "Može torta"?, Tanja iznosi na sto pravu letnju tortu. Sa šumskim jagodama. Osvežava a ne goji... "Može šetnja"? Prostenjem posle nekog vremena. Najpribližniji opis stanja u mom stomaku bi bio kao da sam se najeo kaldrme. Uživali smo u prirodi Naoblačilo se očas posla, pa krenemo kući. Večeras ćemo posetiti ekipu na rozeu. Obećali smo. A sutra bi trebalo da se pakujemo.

Ujutro je na terasi postavljena scena za novu predstavu. Na stolu su kafa, cigare, olovka i enigmatika. A za stolom neobavezni razgovor. Mili glas kaže "jesi za rakijicu"?, i moj tast ulazi u kadar sa flašom i već pripremljenim čašicama. Kako da odbijem? Ja sam vaspitan čovek. Tri lozovače kasnije usledio je zaprepašćujuće obilan doručak. Ja sam ozloglašeni proždrljivac, ali sam priznao da sam preterao... baš sam preterao... Sreća je što imam emajlirani želudac, pa sam brzo prebobao samrtnički ropac u kom sam se našao zahvaljujući svom raslabljenom duhu. Nije ni čudo što sam preko zime izgledao kao nilski konj u drugom stanju. Sa prvim prolećnim ativnostima sam i to rešio tako što sam jeo samo s jednom rukom. Da obećanje nije ludom radovanje, sunčan dan je, spustićemo se do jezera. Uz nesebičnu pomoć lovačko zelene Lade a šta bi drugo nego Nive. Njen vlasnik a moj tast, inženjer mašinstva u penziji, sve je na njoj prilagodio svojim potrebama. Pa sam morao da čujem ono tipa "brzine idu u H", i niz potrebnih veština, trikova i znanja da bi upravljao takvim vozilom. Pride je to bio i jak kondicioni trening... Vlasinsko jezero je poznato po svojim plutajućim ostrvima. Nastala su tako što se posle potapanja treset podigao na površinu i u sadejstvu sa vegetacijom formirao ostrva na kojima raste i drveće. Menjaju svoj položaj po jezeru zahvaljujući vetru i strujama. Po njima se može hodati. Videli smo čoveka koji peca, ali ja ne bih... Plutajuće ostrvo, prepoznatljivo po bujnoj vegetaciji i nejasnoj liniji obale. Iznajmimo pedalinu, pa malo fizičke aktivnosti... Bilo je vreme za ručak, pa polako... ne treba srljati sa aperitivom.

Hvala kolega što ste moje objašnjenje potkrepili slikom.

Evo da pojasnim manje poznate izraze. Kremanska kobra je u narodu poznata kao čvrst argument u rukama za rešavanje sporova oko medje ili pašnjaka. U novije vreme koristi se i za jednostavne komšijske razmirice. Nije potrebna posebna obuka za upotrebu. Sve fotografije su napravljene SONY idiotom u sigurnim rukama. Pomagalo je to što ništa ne beži od čoveka, a od zanata imam samo svoj metalski. Zahvaljujem vam na podršci, da vas ne nabrajam poimence, i vodim vas danas na jezero.

"Može pivo"? Pita deda Aca posle ručka. Al samo dva. Treba posetiti rodbinu po ostalim kućama. Za vreme boravka sam ih razvrstao na pivske, rakijske i vinske. Ovi poslednji su bili najatraktivniji. Rakijski su bili totalno ubedjeni da imaju u najmanju ruku eliksir mladosti. Ništa nema takvu težinu, takvu obavezu za upitanog kao kad čuje "Oćeš da probaš moju?" Pristojnost mi nalaže da se povinujem i kad tada nisam batalio alkohol neću nikad. Svašta sam probao u životu i malo toga ostavio, ali takvu ubimozgovaču nisam. I neću sigurno. Tako nešto je nemoguće dva puta stvoriti. Ta domaća otrovnica mi je uskomešala čula, izazvala momentalnu žgaravicu i nekontrolisani kašalj. Prestravio sam se da ću na sledećoj mojoj slici biti sa guslama u rukama. Kako reći starijem čoveku koji izgleda ozbiljno da nesvesno čini krivično delo izlaganje gostiju opasnim materijama? Kad smo se vratili kući popravim sliku sa par piva. Vreme se menja svakog trenutka, čas je oblačno kao da će nakovnji da padaju, pa odmah zatim blješti sunce. idemo u šetnju... Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan, napij se. Ako hoćeš da budeš srećan godinu dana, oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan ceo život, gaji cveće. kineska poslovica Sutra ćemo do jezera, pa treba odmoriti.

Na planini preovladjuje brezova šuma. Bela breza ili metlika kako je tamo zovu se pokazala kao invazivna vrsta i rasejala se čak i sa druge strane Čemernika. Kažu da breza najbolje uspeva u nezagadjenim sredinama. Sve je jasno. Do potapanja tresetišta tamo uspevala je specifična vrsta vrbe. Sada su ostale samo one uz obalu, ali iščezavaju kao vrsta. Vreme je ručku prekidamo šetnju i vraćamo se kući. Jel može rakijica, pita deda Aca. Može, al jednu...

Poučen traumatičnim iskustvom od prethodne večeri, izlazim na terasu obučen u sve što sam imao, da popijem jutarnju kafu. Izveštavam o stanju našeg doma, uveravam da je sve u najboljem redu, u suprotnom već bi nas neko obavestio da smo beskućnici... Još jednom se preslišavam u sebi. Opasne kućne aparate, kao fen ili pegla za kosu ne koristim. Razdeljak mi se toliko proširio da sad izgledam kao da sam ćelav. Kuhinjske aparate nisam pipao. Rekao bih da je sve u redu. Aca, moj tast, izlazi iz kuće sa predlogom da dan započnemo lozom? Usvaja se. Uz kafu... može li dan bolje da počne? Nije bila samo jedna čašica, ali sam bio sasvim sposoban za šetnju po okolini. Tačnije divljini. Osim zemljanih puteva koji često završe nigde, zato što niko ne ide njima, ne može se hodati od visoke trave. Na Vlasini travnata biljna zajednica broji preko 1400 vrsta. Odsustvo bilo kakvog zagadjenja privlači berače lekovitog bilja kojeg ima gde god da se okreneš. U principu da budeš gladan i žedan moraš da budeš veliki majstor. Šumske jagode pored puta i potoci posred puta nisu nikakvo čudo. Na tom putu, u blatu pored potočića videli smo sveže tragove jelena. Rekao bih, ako je suditi po veličini papaka. Vlasina je bila golet dok nije počelo pošumljavanje. A golet je postala iz razloga sto je to nekad bio važan rudarski kraj. Eksploatisala se gvozdena ruda. U popisu Vranjskog kadiluka iz 1570. evidentirano je devet vignjeva ili topionica. To su bile primitivne peći za topljenje gvozdene rude pomoću uglja dobijenog od bukovog drveta. Dakle šume su nestale zbog seče. Uz topionice su nastali tzv samokovi, radionice za izradu gvozdenih šipki. One su bile pokretane vodom pa su gradjene pored reka ili većih potoka. Pomenuti popis iznosi podatak da je te godine proizvedeno čak 14 tona gvoždja. Stari spisi kažu da je zahvaljujući rudarstvu ovo bio veoma naseljen kraj. Od Surdulice do Vlasine je bila kuća do kuće. Sada teško da nekog možeš da sretneš.

Dobrim putem nastavim pored jezera i posle brane skrenem prvo na makadam, on je u mom srcu, nema mog puta bez njega, a onda šumskim putem uzbrdo. Oštro, nekad i prvom. Bilo je tu staza i bogaza do kuće ali stižem bez gubitaka, auspuha i nekih nepotrebnih delova sa podvozja. Pošto vozim kola s kraja prošlog veka imam ugradjenu tzv meksičku klimu. Uključuje se tako što otvoriš levi i desni prozor. Na ruke... Samo to u tom trenutku nije bilo izvodljivo zbog prašine. Jebi ga, svaki genijalni izum ima neku manjkavost. Parkiram u dvorištu i izadjem znojav na onu vetrinu. Setio sam se da nisam poneo zimsku jaknu, ali kasno. Moj dobri tast odmah interveniše sa lozom. Pet-šest kao aperitiv, a i pomaže kod aklimatizacije. Što tela, što duha. Jednostavno te ne zanima kakvo je vreme, a još manje što sva zainteresovana deca voze tvoja kola po dvorištu... Prosečna temperatura na Vlasini u julu je 15,8 stepeni po Celzijusu. To mi je bilo jasno već te večeri kad sam izašao u majici i papučama na terasu i pao u hipotermički šok. Došao sam sa onih četrdeset na mesečini, a na onom vlasinskom vetru je subjektivni osećaj bio - 8. Barem je meni tako izgledalo. Činilo se da mi je celo telo u grču. Nisam mogao ni da se pomerim ni da otvorim usta. Malo je falilo da me unesu ko badnjak u kuću. Bilo je vreme da ja malo odmorim. Sutra je novi dan.

Dok ja tako grabim metre pred sobom, autoputem prema Nišu, shvatim da je moj auto toliko zastareo da sam ja prava smetnja u saobraćaju. Pored mene piče strendžeri u kolima od rentakara, što bi rekli voze ko tudje... Al rodbina u selu ne zna tu mračnu tajnu. Zato ja imam vremena da nešto ispričam o svom odredištu. Vlasina je visoravan u jugistočnoj Srbiji, izmedju planina Čemernik i Gramada. Nadmorska visina je izmedju 1200 i 1400 metara. Pre gradnje brane i formiranja Vlasinskog jezera, tu je bila tresava Vlasinsko blato. Na nekim mestima je bilo i živog peska, kažu. Vreme je ćudljivo, promene se tri godišnja doba u toku dana. Vetar neprekidno duva, pa se i planinski prevoj sa koga se kreće prema jezeru zove Promaja. Vlasinsko jezero je veštačko. Površine oko 15 kvadratnih kilometara, i dubine do 35 metara. Nalazi se na 1204 metra nadmorske visine i ubraja se medju najviše akumulacije na Balkanu. Priroda koja ga okružuje je netaknuta. Bukvalno. Čak ni ja nisam uspeo da nadjem neko smeće, a to mi prvo pada u oči. U Vladičinom Hanu stanem da pokupujem sve što sam zaboravio da ponesem. usput stiže i dopuna spiska. U velikoj prodavnici se totalno uozbiljim i krenem da se snabdevam kao da ću da kampujem u Atakami. Dodam još nekoliko piva čisto da se nadje. Ko nosi ne prosi, kaže narod. Da li sam nešto zaboravio? Nisam... bar mislim... Na ulazu u Surdulicu gledam bilbord, pa se pitam da li sam dobro video? Menjač ubacim za hod u nazad i vratim se bez opasnosti po druge učesnike u saobraćaju. Drago mi je čuti. Malo dalje me zaustavi patrola. Nisam upalio svetla. Čim sednem u kola napravim sranje. Na moju sreću nije bila akcija "kazni za primer", sa radnim naslovom "biće dobro i tebi", već samo rutinska kontrola. Kasnije mi je bilo jasno, problem sa migrantima. Sve vreme mi nešto ne da mira. Kao da sam nešto zaboravio? Put postaje baš zabavan. Kako se krene prema Vlasini, krivine su i za kola primamljive. morao sam da stanem. Posle meda ide čaša žuči. Zaboravio sam da kupim cigare!! A neka pluća ih iščekuju željno. Nema trika da se pojavim praznih ruku. Jednostavno ne dolazi u obzir. Neću ni da razmišljam. Ovo se ne dešava. Poslednja šansa je prodavnica na Promaji. Više mi je ličila na neko zbrda zdola malo skladište, ima cigarete po specifikaciji, ali samo dve kutije... pala muva na medjeda... U redu, te dve kutije Tanji, ja uzmem drugi model od istog proizvodjača. Mogu sada pred nju uzdignutog čela. Oprostila bi mi i što sam od kuće napravio svinjac sa pet zvezdica, ali ovakvu nepažnju nikad.

Ma ne bi ja vas davio sa pričama, nego ova zima... Juče počeo sneg da pada kad mu vreme nije, i šta čovek da radi? Sedi i piši, možda je nekom dosadno pa će pročitati?

Cvetni aranžman Kažu da svako ima svojih pet minuta, a ja sam imao sedam dana da stvorim svoj svet, po meri... Da ne bude zabune, bio sam kod kuće sam i radio sve što se ne sme. Uhvatio se lošeg društva, od svih stolica u kući sam napravio po jedan samački čiviluk, obuću nisam odlagao u cipelarnik, nezdravo se hranio i do savršenstva doveo slepo kucanje na daljinskom... uveče... O kući nisam ni malo vodio računa, pa je za kratko vreme počela da liči na živopisan buvljak. A ja kralj pijace... Ne bi bilo pošteno da kažem da sam bio lenj kao tepih, neke stvari sam baš temeljno radio. Konj je uvek bio napojen, istimaren pa osedlan. I pošteno sam se trudio da svaki dan gledam ovakve prizore Sve što je lepo ne traje dugo ili je skupo. Došlo je vreme da se sredi kuća i da se ja spremim za put. Imam nekoliko zapovesti od svevišnje da ispunim. Da zbrinem mačku, zalijem cveće, organizujem zalivanje cveća i ništa da ne zaboravim. Naravno, prvo zbrinem motor, on ostaje, iz dva jaka razloga. Prvi, ja nisam vešt indijski motociklista koji može da stavi na motor mnogočlanu porodicu, prtljag i još neko živinče povrh svega. Drugi, tamo gde idem moj motor nema šta da traži, a ni ja na njemu, osim ako nekad poželim da se obogatim na smešnim klipovima. Svanuo je i taj dan, seo sam u kola i krenuo. Uglavnom sam sve zaboravio, nema veze, kupiću usput. Ispred mene su 384 km da dobro savladam onaj spisak. Pravac Vlasina, tačnije Vlasinsko jezero. Vlasina Rid, najtačnije. Kod tasta u vikendicu. On je svojim rukama sazidao. Vrlo uspešno, s obzirom da je dipl. ing. mašinstva. I sad dolazi zet iz branše... Nastaviću sutra, mama me drugi put zove na večeru.

Zajeban ko duga noć na kratkom madracu...