MOLIM TE napiši ukratko kako je Saki. Šta je rekao? Krenuli su i NAPRED SAKIIIII

Ako nije kasno. Vozim je 3 godine, izdanje 81., kupljen sa 27k km, sad ima 10k km više. Prevezao nas je (suprugu i mene) preko Bosne, Like, Banije, Julijskih Alpa... Moja je štrojena, ima 27KS, otvorene imaju 34KS. Jedini bag joj je mesto gde izlaze kablovi alternatira. Rešeno je glupim četvrtastim gumenim profilom, koji ulegne u levu deknu, al vremenom guma otvrdne pa ostavlja po kap ulja - rešava se silikonom samo nije trajno. Kojikakvih zapažanja ima u rubrici putovanja i izleti. Ako si pazario javi na PP ukoliko ti trebaju sevisna i korisnička knjiga, pa ti je pošaljem na mail.

NAPRED SAKI!

Računajte i na nas!

re: Zaochen Ukratko, spavao je par sati sa čvrsto bandažiranim rebrima. Tako je i krenuo na vožnju. Na pola puta je ostao baz daha, pa je morao skinuti bandaž i nastavio takmičenje. I dalje ima jake bolove pa stoga mora piti propisane lekove za bolove. Motor mu je u toku vožnju ostao bez struje. Nakon detaljnog pregleda lokalizovao je kvar - pokidane žice na kontakt bravi, popravio ih je. Posle se slomilo sedište KTM - a. pa je ostali deo puta dosta čudno sedeo da ga usput nebi izgubio. Šta drugo reći - kapa dole HEROJU Napred Gabore

Kako su fotografije bile uvredljive za pojedine članove foruma (i kao takve s pravom uklonjene), smatram da je i text koji ih je propratio takođe opasan po zdravlje i buduće naraštaje pa ga uklanjam. Što bi reko G. Galilej : ipak sa okreće!

KSZS Pa da kažemo dobro, tu seriju prati 70% gladalaca(ja spadam u onih 30 % koji nikada nisu pogledali ni jednu epizodu - pa ni deo neke). Mogu da razumem i prelazne rokove i transfer fudbalera (ni fudbal ne gledam) i to interesuje mnogo ljudi. Ono što ne mogu da razmem je izveštaj na verečašnjem dnevniku. Niko nije ni spomenuo Dakar. Ni jednom rečju da je čovek povređen prevozio celu 8 etapu. Ali zato za popunjavanje minutaže (sa kojoj garant nisu znali sa čim popuniti) davali su izveštaj sa skalaonica i skijanja. Super. Tamo nema ni jednog našeg čoveka. A ako ima i niko ga nije spomenuo onda je još veća sramota. U pravu si Zhaochen, mi to plaćamo. Stavrno sam jako bila ljuta i razočarana.

Ah, pusti snovi, al biće jednom. Ona rubin crvena ide uz Kaćinu kacigu, al sebe teško mogu zamisliti na njoj. re. Lalajko Za tvoje vozanje pored zamene kofera za metalne, menjaš i točkove za žbičane, i eto spoja udobnosti i offroada (il zadržavaš Africu).

A da li barem znate da li stiže onim ponoćnim letom iz Frankfurta ili onim popodne?

Ako si drug na drumu kad nekom pomogneš zamenit točak, kojim superlativima obasuti Božu? E, al bi smo voleli upoznati ljudinu. Iskreno se nadam da se vidimo na dočeku. Vest na www.rts.rs.... nisam uspeo postaviti link koji bi otvorio dotičnu direktno.

Iako se vožnja odvija u dva kalendarska dana, svrstao sam je u jednodnevne, jer je bilo jedno odredište, put do tamo i nazad. Sasvim nenadano, imali smo posao koji nas je odveo na Zlatibor. Po običaju krećeno kasnije nego planirano, al Zlatibor je tamo već milenijumima, pa ne će valjda sad otići. Subotica, Novi Sad - preko starog, željezničkog mosta, Fruška gora, deonica preko Venca nas iznova i stalno oduševljava, Šabac, Draginje – mesto za videti. Uskoro počinju obronci Vlašića i vožnja biva sve zanimljivija. Od Koceljeve preko Valjeva do Požege prava uživancija. Put prilično pust, dovoljno širok i pun krivina, rupica, rupa, rupetina i rupa u PM. Kod nas kažu ‚‚ ta, nije vel'ka, mo'š krmaču s prasicima sa'ranit", a u neke bi stao i pokoji ministarski kabinet. Ima i krpljenog, ko žvakom i plastelinom, samo nije u živopisnim bojama i ne miriše tako dobro. Uzbrdo, pa nadole, malo pravo, pa oko neke čuke koja je tu izrasla voljom sila nepojmljivih ljudima. Eh, da neka tako nepoljmljiva sila uloži neki kubik novog asfalta i eto 80 - tak kilometara raja za sve koji vole krivinašenje. Na ulazu u Sevojno, kažu obavezna, kontrola dokumenata i standardna pitanja... Kod zlatiborske pijace se nalazimo sa domaćinima, pa pravac gradilište. A tamo: domaća rakija - prohlađena, laaadno pivo, tepsija puna vrele jagnjetine, dobri domaćini, majstori Crnotravci i Vojvođani. Dobri im ti paganski običaji da na temelje mora krv pasti. Kaća je završavala poslovni deo, dok sam ja završavo pivo i jagnjetinu. Čika Tomo je odradio odličan posao i sad mi bude žao što nisam mogao više. Uskoro nam se pridrižio i komšija sa sve guslama, koji je CBR-a zamenio stetsonom i pravim konjima, pa sad ima školu jahanja. Sledeći dan Kaća završava preostali deo posla, kupujemo borovnice i oko 3 popodne krećemo kući. Čajetina, pa levo za Kremnu i Bajinu Baštu. Put lokalni, svakakav, od ravnog, preko grbavog, kao da su krupni šljunak uvaljan u katran lepili na podlogu, do opasnih i dubokih kolotraga, na svu sreću ne opterećen saobraćajem, sem ponekog šleperaša i nesvaćenog, lokalnog Colin McRae-a. Ovde se voze samo oni koji nemaju drugu mogućnost i mi, koji bi eto baš odatle prošli. Usponi lepi, lepa priroda, al' malo vremena za uživanje. Penjemo do raskrsnice Mitrovac – levo. Ostavljamo Mitrovac za neko drugo vozanje i spuštamo se ka Bajinoj Bašti. Od Bajine Bašte do Loznice meračimo uz Drinu. Ovo vredi provozati onako, laloški – natenane, sa dosta slobodnog vremena, koje nam hroničn ne dostaje. Put ka Šapcu kojekakav. Malo izgreban, pa oguljen, pa preoran bagerom. Spustio bagerista kašiku pa ko veli ‚‚ jel mož ko dublje od mene", sve dijagonalno, da zahvati obe trake. Ni majstori sa bušilicama mu nisu ostajali dužni, lepe, pravilne i duboke rupe. Amortizeri samo škljocaju, a Kaća zaječi. Napokon novi asfalt, pa pokušavamo nadoknaditi vreme. Uspon na Iriški Venac. Na parkingu pauziramo uz kekse i kiselu, kad se javi potmula tutnjava, prvo u stopalima pa kroz noge i kičmu do glave, a iza krivine se pojavi Fap prikoličar pretovaren tucanikom. Spremanje i pokret, al kasno, prošao je sa svojih 7 km/h vukući kolonu za sobom. Krećemo i mi. Auto nije problem obići, al' prikoličara je na tom potezu frka. Pogledam u nebo, pogladim Brm-Brm po rezervoaru, ubacim u drugu, gas i uspemo da se provučemo. Spust sa Iriškog Venca je zadnja zanimljiva etapa. Dalje je monotonija. Komentari sa zadnjeg sedišta: Početak sezone obećava. Prvo Zlatibor. Tamo smo već bili sa četieri točka, 70%puta sam prespavala na zadnjem sedištu. Radujem se novoj sezoni. OK posao treba odraditi, ali projekat sam dobro uradila pa ni nadzor neće biti veći problem, pogotovo kad znam izvođača. Istina nadzor sam i prihvatila samo da bismo mogli lepo stići i na Zlatibor. (To nemojte reći investitoru). Do Šapca sve po planu. Mnogo dobre vožnje i puno uživanja. Pre ulaska u Užice, je Vlado ulateo u jednu od mnooogih jama. Kako sam odskočila sa sedišta, doskočila sam leđima na kofer. Momentalno me je oblio hladan znoj. Vlado je odmah stao, pa smo polako stigli do nekog kafančeta, pomogao mi sići s motora, umivanje u hladnoj vodi, koka kola, pa polako dalje. Malo sam se upolašila, al nikom ništa. Stigosmo na Zlatibor bez nekih većih problema. Leđa boluckaju, namestim ruku iza leđa pa ide nekako. Posao je stvarno bio lagan. Dobri investitori, dobri majstori pa nemaš nikakvih problema. A jagnjetina ... ako, ićemo mi ponovo. Sutradan poredimo ostatak papira, dogovorimo se šta im još trebam poslati, pa na pijac. Nigde nema tako ukusne borovnice ko ovde. I nakon toga kući. Put preko Tare i pored Drine me je opčinio. Obećali smo sebi da ćemo ići ponovo ovim delom puta. (I ostvarili smo samo nažalost po takvoj kiši da s ničeg ne želim ni sećati.) Problemi polako isplivavaju. Leđa sve više i više bole. Vladi ni ne kukam puno. Samo da stignemo kući što pre. Kao lek koji toplo preporučujem suvozačima, kada vam se spava ili imate bilo kakav drugi problem fotoaparat u ruke. Vrlo brzo ćete zaboraviti na sve, a i vaš vozač će biti sretan kada stigne kući i sve ono što je propustio jer je morao obraćati pažnju na put je tamo. Rezultat modrica na leđima veličina šake, nabijeni pršljenovi u krstima. Modrica prošla, leđa bole i dalje kada dugo sedim ili stojim. A pošto imam najboljeg muža na svetu, napravio mi naslon od sunđera nekih 15 cm debeo, pa se sada vozimo bez ikakvih problema.

O, jeeeeeee! Usamljeni jahač, prava stvar! Moguće da je u društvu lepše, ne znam tako se nismo vozili, a što se fotki tiče - profi, a?Kupi bolji kišnjak. ;D

Senzor, ukoliko je NTC, PTC, ili sl poluprovodnički može se ugraditu u čep za ispuštanje ulja. Rupa u čepu, senzor unutra, epoxidna smola. E, sad nekima je obavezan kontakt sa kućištem tj masom, obično su metalni, i liče na vijak sa kontaktom u sedini, a ostale ( npr kao onaj iz RA kit-a), obično zahtevaju izolovanost od kućišta tj - pola, a i to zavisi od izvedbe konkretnog uređaja. Kako je i moj XS vazdušara nešto se zanosim mišlju da senzor nalepim na štanglu za merenje nivoa ulja i na čepu izvedem kontakt, al ako i kad budem radio post-ovat ću. A uvek ostaju oni za kamione i traktore, mehanički sa kapilarom ;D.

re: Sasa Umag Odgovor za milionče: dok mi nije vrisnuo motor ( početak sezone 08) za BJB zajednicu nisam ni znao, pa eto sorry za nejavljanje, al ako se životne puzzle slože, mozda se vidimo ove godine na moto festu u Umagu. re: Lalajko Baš mi je žao što si cvokotavo čitao, al nije to tako strašno kako kad meni zagori džezva s Kaćinom kafom dok čitam tvoja pisanija. Elem, bila je frka u GB. Ugasio se kotao, čeljad se dala u nevolju, šta ako dođe do raspada elektroenergetskog sistema jer se ugasila termoelektrana, ugasila mu se visoka peć, kako će propaliti do druge smene i još par zabrinutih misli ... Morali smo im objašnjavat da se kod nas lepo loži ako bi bio u toplom ( e, šta je zaborav, 15 g na ostrvu i sve pozaboravljali).

re. Soony Moraju imati dozvole za korištenje CB stanica, registrovane uređaje ili krše zakon, a pod dotične članove se može napakovati sve od pedofilije do antidržavnih elemenata. Nekad je to bio Zakon o saobraćaju i vezama, a po njemu nisi mogao imati nikakav radio prijemno-predajni uređaj (ne mislim na radio, tranzistor i sl) za koji nisi imao dozvolu Ministarstva za saobraćaj i veze, položen radio-amaterski ispit, staž u radio klubu i debelu proveru SUP-a. Lakše si dobio dozvolu za prangiju nego za radio stanicu, za CB nešto lakše, ali za KT, UKT i ostale amaterske opsege si rodio mečku ili odustao. Što se tiče kamiondžija, taxista, raznih privatnih obezbeđenja, pretpostavljam da i po novom zakonu od pre koju godinu (kako god se sad zvao) i uređaji i korisnici moraju biti registrovani, to je Arakis već napisao.

re: Arakis Pokušat ću umesto mikrofona montirati laringofone, samo da uhvatim vremena i volje za dotičnu operaciju. Ukoliko bi bili dobro zvučno izolovani od spoljnjih uticaja, možda i proradi VOX kako bi smo svi voleli. Par laringofona u kompletu sa slušalicama, ( šlemofon iz tenka ili brdm-a), 150 rsd u Temerinu u otpadu - kad ih ima.

Teletrade, Teletrade. Prethodnici su sve napisali, a ja da nešto pojasnim. To što neko prodaje uvoznu robu ne znači da je i zastupnik dotične firme. E, sad što se svi *urče kako su jedini, bogom dani, neprikosnoveni i sl je naš problem. Onomad u SFRJ, recimo JVC je uvozila i zastupala firma iz Zagreba i niko i velikim slovima NIKO u SFRJ nije mogao prodavati JVC ukoliko nije robu kupio od ovlaštenog zastupnika. Danas je tržište liberalizovano, neko robu kupuje kod ovlaštenog zastupnika, ima lager, daje garanciju, obezbeđuje servis, posluje po pravilima firme koju zastupa ili gubi posao. Drugi stave lovu u džep, sednu u kombi i preko Maši -Maši špeditions uvezu 7 kubika npr. kaciga od trećeg distributera iz Belorusije, kojem je jeftinije uvalit kacige budzašto nego ih dati na rasprodaju jer zatvara firmu. Ako je neko sarađivao sa Wurth, ACO DRAIN, i sličnim zastupnicima zna kolko dotične firme rade na dobrom imageu, kolko se brinu o kupcima, distributerima, izvođačima radova... A raznorazni generalni, jedini, .... su nam jedino ostali ako ne želimo po opremu s one strane.

Drago mi je da je kolega Arakis RA, pa nam može pojasniti neke stvari ( i što sam naučio na ARG ko klinac sam zaboravio). Prošle godine smo kupili ovo, za nekih 50-60 EMU. Uvozi ih firma Alias, garanciju daje Vitel iz Niša. Neka iskustva u korištenju i nemamo. VOX je osetljiv na šumove, pa se uključuje po sopstvenom nahođenju. Kupili smo ga radi međusobne komunikacije, jer smo hteli izbeći žice, a 200+ EMU-a za bežičnu komunikaciju nismo imali. Na snimcima je komplet i uputstvo na engleskom.

Poziv prihvaćen. Rezrvišemo termin krajem Maja za višednevnu turu Subotica - Belegiš via Stepanovićevo. Ako složimo puzzle, posla, života i tuđih negativnih uticaja na isti, eto nas dvoje na dva dvotočkaša. Nego, da priupitam priavljene, imamo dva pomoćnika roštiljdžije ( jedan kako sam reče, bangav u ruku), jednog koji ne bi sadio luk, jednog sa home made muchenicom, tamburixa, zrakomlata, a ostali? Kako su mene učili kad se ide u goste, pogotovo prvi put, ne ide se praznih šaka. Lepo što nas domaćin pozvao, još lepše što se gazdarica složila, al red je red. To su mom pobratimu Đoki objasnili: sve mož da se sredi, dođeš sutra i kvrcaš na vrata nogom. Đoka zatečen NOGOM??? Pa nemoš rukom jer držiš po gajbu piva, objasni odgovorna faca. Pozvao nas čovek na upoznavanje, a šta bi bolje upoznavanje od razmene iskustava, npr. ovakvih ( mogu ga upakovat u top case dok je ne osunčan, pa da ga nemilosrdno rotiramo uz Dunav, ako se nađe neki direk i par rašlji):

Bome baš lepo. Za ove 3 godine kolko se vozimo, dve smo letovali u Hrvatskoj, jednu u Sloveniji. U CG, tj MNE, na moru sam bio dva puta u prošlom veku i nikako mi se nije svidelo. Dal je u pitanju razlika u geografiji il psihologiji il oba, da ga 'bem. Kroz CRO i BIH sem pasoške kontrole i zelenog kartona, nikakvi drugih susreta sa uniformisanim licima nismo imali, a granični službenici su maksimalno korektni. Nigde nismo prekrivali tablice, prolazili smo kroz Vukovar, Vinkovce, Osijek,Sarajevo, Mostar, preko Like, Banije i ni jedan incident nismo imali. Po pitanju bahatosti na putevima, naši prednjače. Da se ne protumači pogrešno, ne mislim da su naši vozači najbhatiji, već sam najviše neugodnosti imao po putevima kod kuće, ako se ne računa Mađarska, al ona nije tema. Preporuka za odmor u Dalmaciji i sa naše strane.

Subotica, Zagreb, Portorož, Vršič, Budimpešta, pa kući POLAZAK 27.07. kilometar sat 34720; Po običaju, ja pakujem i trasiram maršrutu, Kaća se obuče i zauzme suvozačko mesto sa fotoaparatom u rukama. Tekuće poslove smo završili oko 3 po ponoći i nije bilo nikakve šanse da krenemo u 5 kao smo planirali, već oko 8 sati. U Hrvatsku ulazimo kod Batine i sa setom se prisećamo žurki koje smo organizovali u Đoletovoj vikendici podno spomenika. Uspinjemo se kaldrmom kraj starih vinskih podruma ukopanih u brdo i nastavljmo ka Belom Manastiru. U Belišću prelazimo Dravu i paralelno s njom se vozimo ka Donjem Miholjcu, Maslovini Podravskoj. Napuštamo Dravu i preko Slatine stižemo u Viroviticu i tu je došlo do prekida filma. Nakon oporavka u lokalnoj poslastičari u kojoj smo današnjim klincima održali čas geografije iz doba SFRJ i JNA, sedamo na užaren motor i pod nemilosrdnom zvezdom krećemo ka Koprivnici. Sledeća stanica Gradska kavana KTC u Križevcima. Hladna Cola i sveže pecivo i udobna fotelja u debeloj hladovini. Nakon terapije pod istim vrelim Suncem kroz Sesvete ulazimo u Zagreb. Ponekad moraš omašiti skretanje čisto da bi imao zašto se vraćati, pa tako i mi omašismo skretanje za Remete, al uz konsultaciju karte i okolnih ulica na brzaka ispravljamo grešku i u kasno popodnevnim satima vozeći kroz živopisno, lepo uređeno predgrađe stižemo do Karmelićanskog samostana. Parking pun, venčanje je u toku. Po završenom obredu saznajemo da smo malkice promašili Dom koji smo tražili i vraćamo se oko 1 km nazad i uparkiravamo u dvorište vrtića koje je pri Domu Časnih sestara. Nakon upoznavanja i posete tetki, svim srcem smo prihvatili poziv na večeru i prenoćište. Gutljaj Zahvalnice, tuširanje, ispiranje pododela i krevet. Komentari sa zadnjeg sedišta: Početak moje sezone se znatno razlikovao od Vladinog. Jedina duža relacija je bio Zlatibor. Potpuno nespremna krećem na putešestvije. Dok sedim udobno ušuškana na zadnjem sedištu (naslon na kofer od sunđera debljine 15 cm je specijalno za mene napravio Vlado i mama ga lepo obukla u vodonepropusnu navlaku) polako iz glave izbacujem sve hidrante, ventile, gajgere i uživam u pitomim predelima Vojvodine, Baranje i Podravine. Kako se bliži najtopliji deo dana – digitalni sat sa termotetrom na tankbegu odavno je prešao 50 - ti podeljak i ispisivao vrlo čunde znake, približilo se i kritičnih 6 sati na motoru bez odmora. Uhodano lupkanje po ramenu i molba da malo stanem. Tražeći bar kako takvu hladovinu Vlado nastavlja da vozi narednih 50 km. Kada smo napokon stali u Virovitici obećala sam mu da ću dalje ići vozom ako nastavimo ovim tempom. Tek tada je shvatio da ja nemam nimalo kondicije dok se on primereno pripremio. Posle divnog opuštanja hladnim pićencem u klimatizovanoj poslastičarnici, spremno nastavljamo dalje. Sada pravimo manje pauze češće. Inače kod mlađih generacija naših suseda, znaju nas samo po Eurosongu. Dan drugi 28.07. Nakon jutarnje mise, pozdrvismo se i s balgoslovom krenusmo na Medvednicu. Po običaju tražimo prečicu od Remeta ka Stubičkim Toplicama. Put dobar, vijugav, lepi usponi i spustevi, al uzaaak. Da nam je bilo šta došlo u susret mogao bi da biram kako da se slupamo, u stenu s leva, bukve s desna il direkt u intruder-a. Bezbedno stigosmo na vrh, a tamo dva putića vode na dve strane, na dole, kaldrmisan i asfaltiran. Da pogodili ste izabrali smo asfalt i stigli u podnožje, ali sa iste strane s koje smo i krenuli. Usput smo saznli da su puteljci jednosmerni, a i mi smo se vozili u dobrom smeru. Parkiramo kod karte Park prirode Medvednica, pogledamo se očiju punih suza smejalica između kojih je prostrujalo: ma tako smo i hteli! Spustismo se na Ilicu kroz konzularni kvart, provozasmo kroz ceo ZG, na izlazu se odvojili za Zaprešić i preko Velikog Trgovišta stigli u KUMROVEC. Dobri čovek pumpaš nas uputio do parkinga pred ulazom u etno selo kojim dominira kuća ‚‚najvećeg sina naših naroda i narodnosti, doživotnog predsednika, trostrukog Narodnog heroja i jedinog Maršala, J.B. Tita". Dok se mi raspakujemo iz pravca pumpe se čuju urlici zveri. Još su nam titrali bubnjići kad se pored nas uparkiraše četiri jahača apokalipse. Konbinezoni, kacige, čizme, rukavice kao sa piste skinuti. Motori isto tako. A kad su skinuli kacige, da nije dijalekta, pomislio bi da sam kući: BOK TE J.BEL, KOJ TI K..AC! KAJ TI JE TO TREBALO! UNIŠTIL SI MI MOBITEL! TI SI TOTALNI LUDAK, U P..DU MATERINU, IDIOTE! Trojica se upišavaju od smeha, a četvrti pizdi i vadi mobil u nekoliko delova. Cannon ball run - CRO mode. Ostavljamo veselo društvance i ulazimo u zagorsko etno selo. Među suvenirima naravno dominiraju oni sa Maršalovim likom, ali ima i lokalnih proizvoda karakterističnih za kraj. Selo lepo uređeno, svaka kuća ima svoju istorijsku priču o životu Zagoraca u prošlim vremenima. Obiđasmo ga i sedosmo u seosku gostionu. Nas nekoliko turista i nekolicina mužika koji živo raspredaju aktuelne teme, na lokalnom dijalektu, što će reći - ponešto se i razume (ko naši Piroćanci). Sredimo utiske, pa zajašimo ka Sloveniji, daleko je još Portorož. Hrvati nam požele srećan put, Slovenci nas zavedu u evidenciju i daju nam uputsva kako stići do Brestanice (čisto zbog uspona). E ta raskrsnica je malo dalje, a mi se spustili na Brežice. Prvobitni plan je bio obići Sloveniju sa južne strane rutom Brestanica, Sevnica, Trebnje, Žužemberk, Kočevje, Ribnica, Nova Vas, pa seoskim putevima do Ilirske Bistrice i starim putem Ljubljana - Koper do Portoroža. Po običaju ispalo je drugačije. Što zbog nemogućnosti brže vožnje od 50-60 km/h, a često ni toliko, što zbog enormno visoke temperature od koje se topi asfalt, što zbog našeg talenta da omašimo, promenila se i ruta. Od Brežica ka Novom Mestu, uključujemo se na autoput i za nekih 6,50 € stigosmo u Portorož u kasno popodne. More je i ovde plavo, put oivičen borovima, koparska luka bazdi kao i svaka druga, jogging uz obalu nije izišao iz mode, RR-ovi oru belu liniju, a četvorotočkaši su posebana priča. Pozdravismo se sa našim domaćinima, Kaćinim stricom, strinom, bratom i snajkom, koji nas direktivom poslaše na tuširanje. Pred spavanje nazdravim motoraškim Bogovima gutljajem Zahvalnice i položim se u zasluženu horizontalu pored moje usnule Kaće. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Lepo su naši stari rekli preko preče, naokolo bliže. I umesto da iz Zagreba iziđemo u 10, mi smo se u podne još uvek vozili po usijanom asfaltu. Nije nam žao ni jednog jedinog metra pređenog puta. Do sada nikada nismo bili na Medvednici i stvarno je bio gušt. Posle toliko vremena se ponovo susrećemo sa zelenim poljima kukuruza. Tek ovde se primećuje da suša nije sve spalila kao kod nas i u Slavoniji. Kumrovec je pretvoren u etno selo, kao naše Sirogojno. Prelepo uređene kućice sa tematskim celinama i zanatima iz ovog podneblja. Jedini izuzetak je kućica u kojoj su nalaze slike i predmeti od slame koje su etno selu poklonile slamarke iz Subotice. Jedna od glavnih perlica, je venac za mladu koji je izradila moja razredna iz osnovne škole. Posle obilaska sedamo u etno restoran sa se malo osvežimo i odmorimo pred put za Sloveniju. Ni dan danas nemogu da zaboravim miris koji se širio sa susednog stola. Zapečeni štrukli – specijalitet kuće, po rečima naših suseda najbolji koji se igde prave. Nekada davno moja majka ih je pravila kuvane sa prezlom i zvali smo ih taški. Već više od 25 godina ih nisam jela. Nažalost oni se prave po narudžbi, a mi nemamo još sat vremena da sačekamo. ( Sa neta sam skinula recept za štrukle i nedavno ih napravila, bile su smazane još tople). Daleko je Portorož, a ne da nam se voziti po noći pogotovo po nepoznatom pravcu. Obećali smo sebi da sledeći put moramo obavezno imati dovoljno vremena za uživanje u štruklima. Od kuće smo krenuli sa tropskih vrućina kada nedeljama nije padala temperatura ni noću ispod 30. Ulazak u Sloveniju je bio pravi melem. Temeprature su znatno niže, i pravo je osveženje prolazak kroz pošumljene predele. Ponekad nije dobro imati lepe kineske jeftine stvari. Ko će pored njih nabavljati i kvalitetnu skuplju robu? Tako smo prošli sa termos bocama. Obično izdrže nedelju do dve dana pa procure. Ja ih uvek nosim u koferu kada idem na gradilište. Na put smo na kraju išli tako da smo kupovali hladnu vodu na bezinskim i umotavali je u termo foliju za postavljanje laminata. Fantastično drži temperaturu, samo je malo skliska pa smo je negde usput izgubili. Čuli smo samo ˝blup˝ na jednoj velikoj krivini i "pa-pa" voda. A ovo je nesuđena fotografija mog dragog. Uporno sam pokušavala da fotografišem bar jedan pozdrav. Kako imamo digitalac, dok ga ja ne uključim onaj koji nas je pozdravio, već se ni u retrovizoru nevidi. Ako ostavim uključen aparat, on je pametan pa se sam isključi da ne trošimo bateriju. Jednom sam baš dobto čula na vreme i sve podesila, i tip nas je stvarno i pozdravio.Na slici se vidi sirena. BUUUUUUU. U slovenačkim šumama baš na mestu gde smo stali da ručamo. Čujem motor, ali onako dooobar zvuk, pomera bubrege. E ovaj krug mi nećeš pobeći. Pozicija niski start i čekam, iz krivine se pojavljuje beli BMW R1100RS. I naravno spektakularno fotografišem svog dragog. Tip je obilazeći jedno putničko vozilo, zamahao palačintarom, izbacio migavac i parkirao odmah pored nas. Prvo je nas pozdravio sa osmehom, pa se dao u posao provere isprava limizine. Kada je završio posao, mahnuo nam, dodao gas i otišao na zadnjem točku.Možda mu nebi smetalo ni sam njega slikala, al ko će ga znati. Dan treći 29.07. Dan provodimo u odmoru i planiranju rute ka Pokljuki, gde će nam biti baza naredna 4 dana. Dogovor je pao, za promenu ne idemo autoputem, već popreko. Hebi ga, autoputem se mogu vozit i kući, a kroz Julijske Alpe samo u Sloveniji, za sad. Vodeći se time jednoglasno je odlučeno: Portorož, Koper, Postojna, Idrija, Bača, pa desno na Petrovo Brdo, preko Bohinjskog sedla za Bohinjsku Bistricu, Bled i za promenu levo i gooore uz Pokljuku do naselja Goreljek. Sve sam lepo prostudiro, podvuko crtu: do Bača su gotovo svi putevi ucrtani crvenom bojom, a nadalje počinju različite nijanse žute, sa onim << >> strelicama, ali bez upisanog %. Pa šta je tu je, autoput uvek ostaje kao alternativa. Uveče pretresamo maršrutu sa domaćinima. Njima je vožnja kroz Alpe čisto fizikalisanje, iliti - sedneš u auto i autoputem do Ljubljane, smotaš levo ka Bledu, pa desno za Goreljek, e tu imaš par serpentina i za cirka sat i trifrtalja si na odredištu. Ma dašta, da smo tako mislili vozili bi se od Subotice do Makedonije i nazad dok nam se gume ne potroše, a guza oduzme. Na kraju su popustili i uputili nas u osnovne čari odabranog puta, dopunili nam navigaciju turističkom kartom u kojoj je upisano sve sem razdaljina i % uspona. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Odmor, dugo željeni odmor i spavanje do mile volje. Dan četvrti 30.07. Polazak zajedno sa domaćinima, oni na posao, a mi u planine. Od Portoroža do Kopra put vodi uz obalu. Dve trake, dobrog kvaliteta, ali krcate. Ka Černom Kalu i Divači dobar put kroz brda, samo opušteno, uživanje u vožnji. Kako to kod nas biva - rešimo skrenuti ka Ajdovčini, ali nas u tome spreče radovi na putu, pa produžismo za Postojnu. Do Postojne put vodi paralelno sa auto-putem Koper – Ljubljana, a od Postojnskih Vrata naš put nastavlja ka Grčarevecu i Hotedršici. Usput se snabdevamo hranom jer je gore na Pokljuki nema gde kupiti, tj nema ništa za kupiti . Kod Hotedršice pravimo piknik pauzu, na proplanku uz put. Lepo domaćinski rasprostremo kariran salvet, pa poređamo frišak hleb i đakonije, a da se Alpi ne naslanjaju na nas bilo bi skoro ko kući. Dok smo užinali nekolicina pripadnika Bratstva je projezdila drumom, mahnula i nestala. Popunjenih stomaka krećemo u susret Alpima. Vrhovi su i ovde iznad 1000m, ali su putevi u dolini. Prolazimo Idriju, vozeći uz reku Idrijicu stižemo do Bače pri Modeju i počinju planine. Reka Bača izvire na oko 1000m nad morem, uliva se u Soču, a nas dvoje poznati kontraši hrlimo ka njenom izvorištu. Prevoj Petlovo Brdo, 803m nad morem, a naš put je preko Bohinjskog sedla 1277m nm. Prvi oooozbiljan uspon 18%, nepoznate kilometraže, pa isto takav spust do Bohinjske Bistrice na 512 m nm. Izdržao BrmBrm, izdžasmo i mi. Kako ni kod njih nije sve pod lenjir svedoče kuće koje su sa 3 strane okružene putem, putevi koju vode malte ne kroz dvorišta ili u štale... Odmarali samo usput, Kaća oblačila nove slojeve garderobe kako je rasla visina, a opadala temperatura. Bohinjska Bistrica i Bled su povezani solidnim putem koji vodi delimično kroz šumu ili uz livade. U dolinama sela sa po nekoliko kuća, stajama i skalamerijom na kojoj suše travu. Selo ko selo, samo naša imaju crvene krovove, a njihova sive (i to mi je krov), putevi su jednako šareni ko i naši. Na izlazu iz Bleda pravimo pauzu u senci znaka opasnost >dupla krivina nadesno, začinjeno sa 18% uspona<. Motor naparkiram na tucaniku najbolje što može, balansira siromašak na jednom točku i ćopavoj i odoh da istražim šumarak. Kaća je u međuvremenu obukla u kompletnu opremu i puni elena krećemo na poslednju etapu. Sada smo već okaljeni na planinskim deonicama i živopisnim šumskim putem, pretežno asfaltiranim, u kasno popodne stižemo na odredište, kad ono ... KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Naspavani, odmorni, puni elana krećemo u brda. Lepo me je upozorila strina da od mesta boravka do prve samoposuge ima 22 km, pa čik probaj da nešto zaboraviš. Prolaze kilometri, prolaze mesta, prolazi vreme. Putovanje pravi užitak, posle naših vrućina i od 40 C, ovde je sve na umerenih do 30 C. Lokalni putevi vode kroz pošumljene delove. Uživanje. Interesantno je koliko se ovde poštuje vatrogasna društva i domovi. U svakom mestu ima gasilski dom – sa dobrovoljnim vatrogasnim društvima. Zbog velike opasnosti od požara i velikih materijalnih šteta koje nastaju ova društva se vrlo ozbiljno shvataju i igraju vrlo važnu ulogu. Ispunjavamo davnašnju želju i pravimo piknik. Niko nas ne čeka pa da moramo žuriti, ni kilometraža za taj dan nije velika. Rasprostremo ćebe, pa salvat, pa ko iz Đoletove pesme al' nije bilo rezanaca s makom. Tada dolazi noćna mora. Prošlo je podne, kako prolazimo pored koje radnjice sve zatvorene. A mi ko velimo kupićemo usput nešto za večeru jer nam se nije dalo na početku ulaziti u bilo koji grad. Napokon u jednom malo većem mestu nalazimo otvorenu samouslugu i sretni ulazimo u nju i snabdevmo se sa svim potrebnim namirnicama za naredne dane. Lakše se diše! Dan prolazi i kako se više pribižavamo triglavskom parku, tako i saobraćajni znaci postaju upošteniji – u narednih 10 km više uzastopnih krivina, i naravno uspon od 18% u narednih 5 km. I postaje sve hladnije i hladnije. Dolazimo i do "mesta zločina". Motor pakriran na tucaniku, triput je počeo da pada sa sve koferima prema meni dok ga Vlado nije napokon kako tako stabilno parkirao i dok se on prošetao, drhteći, sa dva prsta nežno otkačinjem mrežu, skidam svoj duks i oblačim ga. Blaženo zadovoljna čekam Vladu da nastavimo dalje. Naravno kada je stigao, ja sam već zaboravila da treba zakačiti mrežu. Pomalo me već hvata strah, sunce je već zalazilo a mi idemo negde samo sa papirom u ruci što je stric pisao. Svi su reperi nepoznati, a ako se još više smrači, da li ćemo ga naći? Pogađate šta se tada dogodilo? Večera sa sve Vladinom jedinom majicom dugih rukava je negde usput spala sa kofera. Još jednom se potvrdilo da imam najboljeg muža na svetu. Odmah je počeo da me teši da ćemo se vraćati kući preko Plitvica i da će mi kupiti nov ranac. Ma nije ranac u pitanju A VEČERA? Skidamo kofer, bisage, tank torbu, sedam na motor i krećem na dole, čisto da joj ispunim želju. O nekom optimizmu ni tragova, spavat ćemo bez večere, moj omiljeni dux – i jedini koji sam poneo - će krasiti zid nekog skupljača trofeja, a kući će mo ići preko Plitvica i kupiti nov ranac. Dok jezdim nizbrdo zaokupljen novom povratnom turom, na odbojniku vidim raširen crni dux sa prasetom i zeleni ranac sa plitvičkim medvedima. Neverujući polukružno se okrenem na praznom putu, opipam stvari, a ono i večera unutra, ništa ne fali. Pogledam na zapad i Suncu u smiraju zahvalim na dobrim ljudima koji prolaze planinom. Pošto sam pametno sve ostavio u odmaralištu, jedini način nošenja je na sebi. Dux obučem, to je OK, al ranac je suvenirski, što će reći kratkih naramenica. Skidam kacigu, kačim ga oko vrata i skontam da sam mob takođe ostavio. Svašta mi proletelo kroz glavu, pa vratim kacigu tamo gde pripada da mi još šta ne bi palo na pamet i mnogo opreznije se uputim na gore. E, da ste tu sreću videli! Sad smo kompletni i dux i ranac I VEČERA! Uključujemo grejanje, večeramo, Zahvalnicom nazdravim svim dobrim ljudima i ušuškamo se na 1250 mnm. Prvi dan u Alpima. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Narednih pola sata mi je prošlo najduže na svetu. Smrkava se, a ja sam kukala za večeru, ma nek ništa nenađe samo da mi se što pre vrati. Prvo se iza krivine video samo jedan far, a potom prepoznatljivi zvuk našeg motora. Nijedan drugi motor nema takav zvuk. Hvala dobrim ljudima koji su sažalili na sirote nas koji bi se smrzli i ostali gladni. Dan peti 31.07. D - day, stižu Slavica i Pero sa ostrvljanima. Ne kasnimo samo mi, kasne i profesionalci, tj ne kasne već koriguju timeing. Dolaze preko Korenskog sedla, što će reći s Austrijske strane Karavanki ne pad kiša. Spremajući se za polazak konstatujemo da na kartici imamo mesta za još dvadesetak snimaka i dajemo se u potragu za fotografom koji bi nam dosadašnje prebacio na CD. U Jesenicama, u robnoj kući nađemo samo kutiju u koju se u kovertama ostavljaju kartice ili filmovi pa oni isporučuju fotose pouzrćem, al ima kartica od 256 Mb za cirka bezobraznih 50€. Posle kratkog većanja konstatujemo da bi izbio međudržavni incidenta ako bi nam neki diletant upropastio fotose i dajemo se u potragu za jeftinijom karticom. Uđosmo u robnu kuću tehnike gde nas odmah na vratima usvoji ljubazni prodavac, otprati do svog takođe ljubaznog kolege, koji nam proda karticu od 1Gb sa čitačem za pristojnih 28 € i usrdno nam pomažući da je odnesemo do blagajne, predade nas u ruke blagajnici koja uze pare i pokaza nam izlaz. Sve je ovo mnogo kraće trajalo u stvarnosti. Do Kranjske gore starim putem i pravac Korensko sedlo. Uspon 15%, put vijuga kroz šumu. Ponadasmo se da se restorančiću s pogledom na Alpe, a zatekosmo samo kontejner sa graničnim službenicima i istaknutim radnim vremenom. Vratismo se u podnožje do bircuza na kafu i colu da ubijemo vreme, prošetasmo Kranjskom gorom, izinventarišemo razne Mojce i Kikece, kad stiže sms od Slavice sa novim vremenom prispeća. Uputismo se ponovo na gore i uparkiramo u hladovini na pola puta do vrha. Čekajući, snimamo bike-re koji prolaze. Iz dremeža nas prenu sirena, a Slavica se razmahala iza Perinih leđa, vidimo joj samo crvenu kacigu i ruke. U pačijem rasporedu ih slede ostrvljani. Uparkiraju oko nas svoje krstarice, naši sa Varadero-m, veteran papa John s PanAmerican-om, Loren i njen dragi na FJR1300, Lee jedini sa brzincem CBR-RR-om. Izljubismo se s našima i ispozdravljasmo s njihovima, a oni sve ne veruju. Gledaju u našeg BrmBrm-a i čude se. Papa John ga snima iz raznih uglova, možda za foto zbirku rariteta, ko zna. Dogovorismo večernji susret i oni odjezdiše, a mi se laganice uputimo ka Bledu. Veče u planini očas padne, a ne ko kod nas u ravnici i eto nas na Bohinju. Prisetismo se starih dana, pa Pero i ja odlutasmo u moto vode, a curice, ko to može znati sem njih. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Posle burne večeri, sretno ušuškani prespavali smo noć i pola dana. Nikada u životu nisam bolje spavala (verovatno ni duže). Posle podnevnog čaja i kafe krećemo u susret Slavici i Peri. Celog put sam sretno skakutala Vladi iza leđa. Kako je lepo ponovo videti svoju najbolju drugaricu sa kojom sam sedela nekih sedam godina u istoj klupi, što u srednjoj školi, što na fukultetu. Posle toga su oni otišli za Englesku, a pisma, telefoni, mailovi i ostala dostignuća tehnike koja nam toliko pomažu ipak nisu to. Sada ćemo se videti na duže od sat dva i duuugooooo ispričati. Slovenija je zaista jako lepa, a da bi bar nešto videla sve sam ja to lepo fotografisala, jer koliko sam bila sretna i u isčekivanju ništa ja to tamo nisam videla. I sada samo znam došli su Slavica i Pero. Dan šesti 01.08. Skratili smo maršutu do Bohinja prečicom preko planine, putem u izgradnji i obnovi koji povezuje sela Gorjuše, Koprivik i Ribčev Laz. Dan je odmora, pa kako Slavica reče <mogu da idu okolo i izigravaju turiste>. Nogu pred nogu, planinarskom stazom, upućujemo se do slapa Savice, male rečice koja se uliva u Bohinjsko jezero. Usput stajemo na okrepu domaćim pivom, pretresamo događaje iz bliže i dalje prošlosti. Po povratku zajašimo i pravac u selo koje ni na kartu ne bi ucrtali da nema tako dobru kafanu. Igrom slučaja i sretnih okolnosti stigli smo taman kada se jedan sto ispraznio. Kafana ko naše, prasetina i jagnjetina na ražnju (što je retkost u Sloveniji), velik roštilj, domaće lepinje. Šta bi Vojvođani poželeli lepše, pogotovo oni koji već 10 godina jedu ostrvsku kuhinju. Dok smo lagano varili, Slavica saznaje da se za organizovane posete termini ugovaraju u Aprilu! Punih stomaka vratismo se do hotela, ali s tom razlikom što se Slavica vozila na Yamahi, a Kaća s Perom na Varaderu, čisto da joj bude motivacija za budući posao. U povratku stajemo uz Bohinj da ovekovečimo naše prisustvo uz divokozu, zaštitni znak lokalnog piva. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Da su Slavica i Pero se ponovili i kupili novi motor to smo saznali tamo. Još ranije smo se dogovarali kako da nagovorimo Peru da nas svkog provoza po jedan krug sa BMW-om, a kad ono tamo stigli drugim motorom. Pero je odmah ponudio da se sami provozamo sa Varaderom, ali posle tako dobrog ručka i piva, Vlado nije hteo da isprobava vožnju tuđeg motora. Iz kafanice Rupa pa do njihovog hotela sam se vozila sa Perom. Osećaj je stvarno toliko dobar da dobiješ motivaciju da malko viiiiše radiš. Hrana kako se i iz priloženog vidi vrlo obimna a verujete i na reč ukusna. Korpica sa hlebom i Slavica. Dan sedmi 02.08. Jutro je osvanulo kišovito, pa kako nismo obavezni voziti do Postojinske jame, malko smo prošetali kroz Gorjuše i popodne posetili Bled, kroz koji smo do sad samo prolazili. Od hotela se mesto baš i ne vidi, crkva na ostrvu i dvorac koji se nadvija nad jezerom su prepoznatljiva obeležja Bleda. Kako je ovo poslednji dan našeg druženja, za sretan put častimo društvo Bledskim krem šnitama. Ovo je bio pun pogodak jer su okasnili na večeru, pa je kolača nestalo. Poželesmo jedni drugima sretan put i po mrklom mraku vratismo se do baze. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: To jutro sam se probudila sa temperaturom, pa smo odustali od Postojine. Postojinsku jamu smo posetili pre par godina, pa po kiši ne moramo baš nigde mrdati. Predveče smo kupili specijalitet mesta Bledske kremšnite (uzgred, recept za njih je odneo tamo u prošlom veku jedan subotički polsastičar, a pošto im se toliko svidelo proglasili su ga specijalitetom mesta) i svi zajedno se dobro ispričali i osladili. Slavica im je objasnila da sa večere ponesu svako svoju viljušku za kolač, i zamislite kolonu engleza koji ponosno nose viljuške onako ispred sebe ko štafetu. Najveća nepoznanica im je bio natpis na Vladinoj i mojoj majici. Imali smo nacrtnae gicane i natpis iznad njih FUCK THE COLA, FUCK THE PIZZA, NAJBOLJA JE SLANINICA!!! Pitali su OK prva dva reda razumemo, ali šta piše u trećem? E kako objasniti englezima šta je to slaninica, kao oni tako nešto nemaju. Ono što smo mi u školi učili da je slanina – bacon, je nešto drugo. Pravu slaninu nemaju. Moraćemo se malo više družiti pa da se upoznaju sa čarima naše kujne, slanina, šunka, čavarci, kobasice, krvavice, čvarklini... i još puno toga i na kraju naravno gumboci sa makom. Kao i sve što je lepo uvak kratko traje pa tako i naše druženje. Pozdravismo se poželesmo jedni drugima sretan put sa željom da se opet vidimo negde dogodine. Dan osmi 03.08. Pakovanje i polazak. Kako bi razbili monotoniju, vozimo se kontra toku reke Radovne, za Mojstranu. Put se od regionalnog pretvara u seoski, pa šumski i na kraju makadam. Serpentine su stepenaste, al naš BrmBrm nosi bez nekih većih teškoća. U krivinama druga, na ravnim deonicama treća. Sve je to išlo glat, dok se iza jedne krivine nije isprečio zid. Dobro ne baš bukvalno, ali nije ni daleko. Kvačilo, jedna brzina niže, al ostade u medjubrzini. Motor zavrišto, ja stisnuo obe kočnice i stao. Pade mi napamet polaganje za < B > kategoriju, kretanje pod ručnom na uzbrdici. Dok sam ponavljao gradivo, Kaća siđe sa motora i da se u <bite, kamaraden, hilfe, hilfe, gur, gur>. E, blama! Na sreću nikog naputu, pa ovo ostade naša mala tajna. Povuko je BrmBrm u prvoj, Kaća je dobila šumsku jagodu krajputašicu i nastavismo uspon strojevim korakom. Sam spust u Mojstranu je od svežeg tucanika i vrlo strm. U Kranjskoj Gori tankujemo, sredimo utiske i spremimo se Vršič. Pozdravimo se s nekolicinom EU biker-a, od lokalnog bicikliste saznamo da je prethodni dan prošla grupa Beograđana na putu za Bovec i poželimo mnogo sreće teti iz GB koja putuje na Yamahi od 250ccm. Uspon je počeo. Ravne deonice asfaltirane, a krivine kaldrmisane. Na putu gužva, auti, motori, neizbežni autobusi i biciklisti kolko ti duša neće. Nemoš, verovat. Kod nas biciklo služi za prevoz, ako nemaš drugo, a kod njih za rekreaciju. Dovezu autima biciklove u podnožje, zajaše na one uske siceve, prepedališu Alpe i s druge strane ih opet natovare na auto. Ima i gorih, vuku prikolice sa sve sitnom decom, mačićima i kučićima i obeležavaju ih zastavicama na 2m dugim antenama. A ljudi kažu da su motoraši ludi! Vukući se za autobusom, rešimo pauzirati kod Ruske kapele. Podignuta je u sećenje na pomrle hiljade ruskih zarobljenika, koji su pravili put u I.sv. Ratu. Na parkingu nas zaustavlja dedak, engleski turista, koji se rentacar-om uputio za Bovec. Bakica bleda sedi u kolima, a on se trudi naći bolji i jednostavniji put do svog odredišta. Džaba sva naša objašnjavanja kako je ovo jedini put, ako ne želi preko Italije, pokazasmo mu i naše karte, on ne veruje. Sede on tako poražen do svoje lady, a ona protrse glavom i duboko uzdahnu. Serpentine se ređaju. Visinska razlika po 10 m izmeđi dve krivine. BrmBrm radi ko Japanc i stižemo do table Vršič 1611mnm. Najviša tačka našeg putovanja. Parking (2€), prodavnica suvenira i protivpožarni hidrant! Put na dole je jednostavniji. Automobilska kolona, motori, biciklisti i naravno autobusi. Kako je put pravljen u vreme kad su "Krstić I sin" bili prevoznici, sadašnji autobusi imaju samo jednu jedinu, idealnu putanju za prolaz kroz krivinu. Kada je promaše, a to je često, kolone staju, a majstor manevriše i obično iz trećeg pokušaja prolazi. Po prolasku krivine na prvom pogodnom mestu staje uz rub ceste i dopušta prolaz nama ostalima. Uskoro smo dobili i pratnju. Crna kaciga, crni kombinezon na crnom naked-u. Drži odstojanje, smanjuje brzinu kad i mi, ubrzava takođe. Povučem se uz rub, olakšam, mahnem mu da prođe, on ostaje pozadi. Kontam il uživa u prirodi, il je iskusan ko ja pa ne sme brže, il ko ga zna. Napustio nas u podnožju, svirnuo, mahnuo i odgalopiro na Banditu. Dolina Soče je prelepa za vožnju. Put je OK, bez mnogo saobraćaja, vidici lepi ko i naši, samo su im planine višlje, a divljina je nekako "urbanizovana". Stigosmo napokon u Bovec. Picerija na trgu, parkirane dve zveri, pa stadosmo i mi. Cola, kisela i kafa koja nas umalo nije koštala robije. Preživesmo Bovec, a preživeo je i personal pomenute picerije, pa nastavismo duž Soče kroz Kobarid, Tolmin do Nove Gorice. Soča dalje teče u Italiju, a mi zađosmo u Vipavsku dolinu, poznato slovenačko vinogorje i vetrometinu. Pošaljem kumu SMS, služio je narodu par meseci u poznatom vipavskom garnizonu. Putem dominiraju znaci opasnosti od bočnog vetra i displeji koji pokazuju trenutačnu brzinu. Svraćamo u Ajdovščinu i u kafeu na Titovom trgu, okrepljujemo se za sledeću etapu. Kako smo imali povoljan vetar, brzo stižemo u Razdrto i poznatim putem se upućujemo ka Portorožu. Pauziramo u Senožeču gde se održavaju pastirske igre, služi ovčiji paprikaš i prodaju zanatski izrađeni suveniri. Sve podseća na našu Dužijancu. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Stiže i pokret iz planina. Vlado ko i uvek planira kojim putem idemo. On drži volan pa se ne mešam, gde on tamo i ja. Početak je vrlo interesantan pogotovo po tucaniku u nedođiji. Posle ovog iskustva penjanje na Vršič je bila čista igra. Dobra strana ovakvih puteva da ste stalo u hladovini, ili bar većinom pa putovanje prija. Jedino mi žao što nemogu fotogarisati sve što mi se svidi, Vlado je morao biti skoncentrisan na vožnju a fotke su samo fragmenti, i obično već prođemo ono što sam htela zabeležiti da i on vidi. Adrenalin sagoreo, temperatura se povećava, a meni se spava. Sedim na motoru, držim oči jedva otvorene. Razmišljam, ako uskoro ne nađemo mesto za popit kafu zamoliću Vladu da me veže kako me ne bi usput izgubio ako zaspem. Sva sretna sedam za sto i poručujem kafu. Da li ćete mi vetovati šta mi je donela? Šolju manju od fildžana i u njoj pola srka kafe. Ko neoprana šolja. Počinjem da guđam, Vlado me brže bolje odvuče iz kafea. Bes me je dobro razbudio. Nastavljamo dalje do Ajdovščine. Na trgu stajemo na kafu, i dobijamo lepu veeeeliiiikuuuu kafu. Karakteristično za vipavsku dolinu je izuzetno jak vetar. Meštani su se dosetili pa na krovovima raspoređuju od kamenja do betonskih ploča koje čuvaju da vetar ne odnese crep. Kada sam pokazala slike mojim statičarima, svidelo im se ali su i dali odmah neke predloge kako unaprediti ovu tehniku. Nagradno pitanje: Koji je ovo znak tj, šta on znači? Izleti Koper, Škocijan, Lipice Koper smo obilazili jedno prijepodne. Prošetali starim gradom, njegovim uskim uličicama popločanih kamenom, obišli radnju sa KTM – ovim motorima i opremom. Stari lučki grad, nikad od turizma nije živio, pa i nema šta ponuditi, bar turistima našeg tipa. Škocjan je već druga priča. Poznata Škocjanska jama je po mnogima lepša i raskošnija od Postojinske. Obilazak je sa vodičima koji govore po nekoliko jezika i usput daju objašnjenja i pričaju zanimljivosti iz burne istorije jame. U sklopu mesta je i "učna pot Škocjan", varijacija na temu etno sela, ali sa tematikom skupljanja, crpljenja i čuvanja vode u kraškim predelima. Pojedine teme su obrađene na panoima, a istorija Jame u kućama karakterističnim za ovo područje s početka prošlog veka. Na Vojvodinu nas podsetila kuća pokrivena raženom slamam umesto kamenim ili drvenim pločama. A popodne ... Šta je to: "Mnogo konja, nije Hajabusa?" Ergela Lipice, naravno! Ulazni put vodi pored ograđenih ispusta za konje, kojim krda slobodno galopiraju. Kupujemo jeftiniju kartu, bez parade lipicanera. Ježim se od maltretiranja životinja, da je stvoritelj konjima odredio da budu balerine, verovatno bi na svet dolazili u roza trikou i lila tangama, a ne onako prelepi, crni! Vodiči upoznaju turiste sa istorijom ergele, načinom odgoja i selekcije konja. Jedna od starih štala je pretvorena u muzej fijakera, druga u zabavište za ždrebad, a najstarija u dom za ostarele konje. Obilazak traje oko 45 min nakon čega kupujemo suvenire i vraćamo se u Portorož. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Škocijanske jame sam posetila nekada davno ... na ekskurziji još u osnovnoj školi. Nisu se mnogo promenile. Lipice su lepe, a lipicaneri prelepi, treba videti. Od toliko dana na moru mi smo se jednom okupali, ali smo zato napravili kilometražu. Mi idemo kući Došao i taj dan. Paketi se povećali, al BrmBrm se ne buni. Oprostimo se od domaćina i ajd kući. Kako je moja viza za Mađarsku važila još 4 dana, rešimo usput otići do Pešte, obići drugara Đoleta, a uz malo sreće kupiti nove kacige. Iz Portoroža krećemo po vetrovitom i oblačnom vremenu. Do Pešte ima preko 600 km, pa se uključujemo na autoput za Ljubljanu. Put prati brdoviti teren, tako da kad si gore duva hladan vetar, a u dolini se stisla magla pa kvasi li kvasi. Pred Ljubljanom počinje uporna kiša. Stajemo ispod nadvožnjaka i oblačimo kišne kombinezone. Sad nije mokro samo spolja već se kuvamo u dva sloja plastike. Konstatujem da su i čizme popustile. Posle 5 godina, Magnum se vraća u pešadiju. Ljubljanu obilazimo sa severozapada i nastavljamo put ka Celju i Slovenskoj Bistrici gde napuštamo auto put. Kiša prestaje, skidamo konbinezone i po delimično oblačnom vremenu prolazimo pored polja hmelja, na putu za Ptuj, Ormož i Središče ob Dravi gde prelazimo u R. Hrvatsku. Ubrzo prolazimo Čakovec i u Goričanu forsiramo Muru i ulazimo u Mađarsku. Prvo veće mesto u H je Nagykanizsa. Dva granična prelaza su povezana autoputem, doduše u H je još u izgradnji. Nema polovičnih rešenja, odmah grade sve 4 trake, il ništa. Vozikamo ka Balatonu gde smo mislili prenoćiti, al Đoka nenadmašni organizator i navigator nam rezerevisao sobu u Pešti. Već se smrkavalo kad smo zagazili u peštanski krkljanac, pojačan renoviranjem jednog mosta i prilaza istom. Nađosmo se s Đoletom na periferiji, u neposrednoj blizini njegovog stana i prenoćišta koje vodi Mađarica udata za Leskovčanina! Posle pregaženih gotovo 700 km, priča se otegla do duboko u noć. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Nostalgija se budi već pri samoj pomisli da ćemo ići kući. OK dva dana do Pešte. Negde oko Balatona prespavati pa sutra za Peštu. Krenuli smo dosta rano, vreme loše, nemamo se volje nigde zadržavati, pa Vlado rešio da idemo autoputem. Stajemo na OMV pumpama, pod nadstrešnicom natankujemo, pojedemo po sendvič, popijem kafu za poneti. Tu bar znam da je kafa dobra i da je ima dosta. U hrvatskoj popijemo kafu i kolu. Na Balatonu smo stigli rano, nismo bili ni umorni pa rešismo nastaviti dalje. Za Peštu nas vezuju vrlo lepe uspomene, ovde smo bili na medenom mesecu. Mi idemo kući 2 Osvanulo jutro, popakovasmo se i prateći domaćina završismo kupovinu firmiranih flipup kaciga. Dobar posao krunisasmo Hortobađi palačinkama, izljubismo se I MI IDEMO KUĆI! Posle malo lutanja izađosmo na autoput za Segedin. Nove kacige na glavama, novi svet i nov osećaj vožnje (slično mi je bilo i sa novim gumama). Između Kečkemeta i Segedina nebo se zacrnilo, munje osvetljavaju obzorje, a mi se vozimo ka njima. Po slaboj kišici stižemo na granicu, pasoška kontrola, carinik se sažaljivo nasmeši mahne. Kiša temeljito kvasi, a mi rešismo večerati u pizzeriji na Paliću. Posle pola sata čekanja, palimo kući, j.bla te pizza! Ma ne postoji biće na svetu koje se više i lepše raduje od kučića. Onako mokri i blatnjavi izgnjavismo takođe mokre Lokija i Pančiku i završismo sezonu – ostalo je bio lokal. KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA: Zar je neko rekao da na motoru se može nositi samo ograničena količina prtljaga. Ne, ne. Na sve ono što smo nosili, ja sam imala okačeno na sebe još i dve kacige. Nismo smeli ni da se slikamo. Moram priznati da smo izgledali jako interesantno, sa onim poznatim - bajkeri se po mirisu poznaju. Posle jučerašnje celodnevne vožnje po magli i kiši, malo smo uspeli dovesti odelo u red. Naslage blata smo očetkali, ali miris je ostao, pogotovo posle vožnje i u kišnjaku. Stali smo na OMV pumpi, da se malo odmorimo, skinemo sa sebe silne kacige koje bi se usekle na rame da nemam protektore, popijemo kafu pa pravac kući, jer se počelo gadno oblačiti. Do sada me niko nije toliko uspeo poniziti kao oni. Pa kako oni misle da trebamo izgledati posle 2500 km i dve nedelje u sedlu, od toga poslednji dan pod kišom i visokom temeraturom. Pa naravno da se svaki sloj prašine zalepio na pantalone i jaknu, naravno da se kosa ulepila pod kacigom, naravno da se smešno gegamo u čizmama sa sve protektorima u pantalonama. Dobronameran savet. Kada ste u Mađarskoj i niste prikladno obučeni, i bez frizurice i šminke nemojte ni pokušati naručiti kafu. Niko vas neće uslužiti. Viriće vam iza ramena da napirlitanu damu posluži a potom ode brisati sto na udaljenom delu pumpe. Vi ne postojite, građani drugog reda. Ustvari samo mu prljate okolinu jer ste tamo. Potseti me scena na filmove iz prošlog veka kada u Americi nisu posluživali crnce i nisu smeli ulaziti u iste restorane kao belci. I danas kada se setim samo prođe me jeza. Pitam se samo kako bi nam pomogli da smo bili u nevolji, kad im je bilo teško prodati jednu kafu. Kod nas kada vide da ste umorni, i da vam je osveženje više nego potrebno, potrude se da vam olakšaju što više mogu, uz ljubazan osmeh i par reči dobrodošlice dobijete ekstra šlaga da kipi iz čaše i na kraju sretan put. Da ironija bude veća, da li znate šta mi je bio prvi projekat koji sam radila kada sam stigla kući. Benzinska pumpa, ali ne OMV. Motor, oprema, utisci I dalje vozimo Yamahu XS400S od 27ks. Ponovili smo je novim gumama i kočionim pločicama. Na ovoj turi smo koristili i moto opremu. Oprema je low cost, što će reći neke stvari pre upotrebe popravi, doteraj i osiguraj, al radi posao. Slovenačka tura je bila duga oko 2650 km, od toga gotovo 2000 km kvalitetne vožnje, a ostalo auto put. U Sloveniji se puna linija poštuje, automobilisti ne obilaze ni biker-e, a kamoli jedni druge. Saobraćajni znaci koji se odnose na zimu su zaokrenuti za 90°, kako ne bi opterećivali vozače leti. Gotovo u svakom mestu, a često i na otvorenom putu su izgrađene putne kapele, koje meštani redovno održavaju. Ljudi su prijatni, spremni priteći u pomoć. Mađarska jest u EU, ali je ipak zemlja Varšavskog ugovora. Šlepanje na zaustavnoj traci sa 120 km/h, vozači šlepera koji ne obilaze nego prolaze pored motorista, neljubazno osoblje na pumpama, al autoputevi su ko piste. Pošto smo se vozili maksimalno opterećeni, ni u jednom momentu nisam prešao brzinu od 100 km/h, potrošnju goriva nismo merili, ulja smo potrošili oko 0,8 l, a lanac često podmazivali. Za ovu sezonu smo planirali drugi motor (iznad 50 ks), al kako reče Denis iz Selca *trebali novci na drugu stranu* . Pod najidealnijim uslovima ima šanse da se skotrljamo do Dubrovnika na randes sa Perom i Slavicom, a Srbija je još uvek ne istražena. Do sledećeg javljanja, ride&writte...

Komentar sa zadnjeg sedišta 1.Prošlogodišnja omiljena fotka. Uspela sam nagovoriti Vladu da zalepi vinjetu na ćebe a ne na kacigu. Sutra dan smo kupili nove kacige pa bih od Budimpešte do granice morala držati staru kacigu ko štafetu. 2. Ovogodišnja fotografija. Omiljena deonice puta od Mostara do Metkovića, asfalt oguljen, a kiša fala na pitanju pada.Vidi se moje koleno i senka. 3. Vlado će na sledećoj strani staviti svoje ;D

PRVA SEZONA godina 2006. Tako je počelo Ideja se rodila leta gospodnjeg 2005. Slavica i Pero, naši prijatelji iz Londona organizovali su moto turu za Bohinj i Brione, pa "ajd da se vidimo". Super, sem nekoliko "ali": godišnji odmori, vize za Sloveniju i dva najveća: ni jedno od nas dvoje nema vozačku A kategorije, a nememo ni motor. Dobra volja postoji, pa se i problemi rešavaju, prvo vozačka u aprilu, a u junu postadosmo ponosni vlasnici jedne očuvane Yamahe XS 400 Special. Svaki vikend, kad vreme i posao dozvoljavaju, provodimo u sedlu. Privikavamo se na motor, spoljne zvuke i mirise, i jedno na drugo. Nismo stigli na randes sa Slavicom i Perom, ali 03.09. idemo na zasluženi godišnji odmor. Prva etapa Subitica – Gradiška oko 310 km Krećemo kasnije nego što smo planirali, oko 10 h. Ispratiše nas roditelji i odosmo. Početak odličan, al ovo je ravnica, pozant teren. Prolaze Bajmok, Sombor, Batina. Granica na Batini, pasoši, zeleni karton i "sretan put i prijatan boravak u Hrvatskoj". Od Batine do Osijeka pratimo Vinski put. Baranja ravna, selo do sela, ograničenja na 50-70 km/h. Svako selo ima po nekoliko vinskih podruma na koje ukazuju posebno dizajnirani putokazi. U Osijeku pokušavamo tankovati na OMV-ovoj pumpi, međutim oni nemaju MB95, kao ni ostale privatne ili strane pumpe. Običnog benca ima samo domaća INA i može se kupiti samo za kune. Od Našica počinju slavonska brda. Prvi ispit brdske vožnje za homopanonikusa, lowlender-a, sa tri meseca vozačkog staža. Između Našica i Požege odmaramo kod česme na Krndiji. Prozborimo par reči sa momcima koji voze za ka Požegi, kukaju na loš put, raspituju se kako je kod nas, pa ajdemo dalje. Sve u svemu put i nije tako očajan, dobro je krpljen, signalizacija OK, sem što se putokazi u naseljenim mestima znaju izgubiti. Pokušavam se držati tata Pajinog pravila "kad znakova nema drži se linije", (pravilo je u međuvremenu zastarelo), al' zato "kartu čitaj, seljaka pitaj" još uvek važi. Kod Nove Gradiške izlazimo na auto put i očas stižemo do Okučana, gde se odvajamo za Republiku Srpsku. Granicu prelazimo bez problema. U Gradiški odabiramo motel, tuširanje večera i spavanjac. Sve u svemu za prvu turu smo oboje vrlo zadovoljni. Vozili smo sporije od planiranog, ali nigde nismo zakasnili. Komentari sa zadnjeg sedišta: Zbog posla sam planiranje prepustila Vladi, trebalo je samo da potrpan stvari u kofer, obučem se i krećemo. Na poznatom delu terena samo uživam u vožnji. Što smo dalje od kuće prestajem biti pasivni saputnik (još jedan komad prtljaga). Pratim krivine i rupe na putu, putokaze i zamenjujem GPS. U Gradišci prvu poruku šaljem Slavici da se pohvalim kako napredujemo. Iz Londona stiže poruka Super. Kako bulja? Stavrno pravo pitanje, ali to je najmanja cenu za ono što dobijaš. Druga etapa Gradiška – Plitvice oko 200 km Doručak, pakovanje, tuširanje, fotografisanje i oko 10h forsaž ka Kozarskoj Dubici. Teren valovit, put ko i do sad. Od Kozarske Dubice pratimo Unu. Susrećemo nekoliko biker-a, pozdravljmo se, kako to red nalaže, pa svako svojim putem. Posle Bihaća, granica. Čudno nas gledaju, proveravaju, vrate nam pasoše i odosmo za Plitvice. Put je lošiji od dosadašnjeg, dok se ne zađe u Nacionalni park, gde se proširuje u dve ravne, široke trake. Sledeća dva dana obilazimo jezera. Priroda divna, Veliki slap, kaskade koje povezuju jezera, hrastove staze i mostići bez ograde, Veliki i Mali Prštavac, neverovatno plavetnilo jezera. Složismo se da je Tolkien svoj Rivendell, ako ne namerno, ono bar podsvesno smestio na Plitvice, a i Winnetou je tu obitavao, o čemu svedoči i hotel u okolini. Plitvice su pune turista, pretežno gerontologija sa severa i zapada, porodice sa klincima i biker-i. Na parkingu svega, ko na buvljaku, od novih K1200LT i Gold Wing-a, sa sve jacuzzy-ima, raznih japanskih R-ova, par Burgmana, nekoliko Harley-a (iskreno smo žalili momke sa hard tail modelima), pa do našeg XS-a i njegovog vršnjaka Kave GPZ550. Godišta vozača, od onih koji su mlađi od XS-a, pa do onih čije se godine respektuju. Obezbeđenje odlično, uniformisani i čuvari u civilu stalno su prisutni na parkingu. Stranger-i ostavljaju komplet opremu na motorima i nalaze je posle obilaska, turist biro se po potrebi pretvara u garderobu punu kaciga, jakni, pantalona i čizama. Kupovinom ulaznice (10€ jednodnevna za jednu osobu) posetilac ima pravo šetati po uređenim stazama, gledati, fotografisati, a ostalo je zabranjeno. Pošto smo napunili baterije, 07.09. krećemo na more. Pravac Senj, a dalje će vidimo. Komentari sa zadnjeg sedišta: Put nastavljamo bez većih problema. Oseća se najveći nedostatak u našoj opremi, nemamo komunikator. Zamislite da moram par sati da ćutim, jer od buke u kacigi se ne čujemo, tuga. Pa da skratim vreme počinjem da fotografišem okolinu. Istina da smo većinom već prošli pored onoga šta sam htela da fotografišem, ali predeo je toliko lep da se odmah nađe nešto drugo. Ovako nastale fotografije su vrlo neobične. Treća etapa Plitvice – more oko 120 km Po običaju startujemo pošto smo se naspavali. Kaća odlučuje putovati u farmericama i jakni, jer idemo na more, toplo je, dosta je bilo kuvanja u plastici. Na Maloj Kapeli iznenađenje, ulazimo u oblak (za lokalce je to samo magla). Voda curi niz vizir, kroz perforaciju na rukavicama je osetim na prstima. Poznati signal na ramenu i parkiram na prvom pogodnom mestu. Moja Kaća jedva silazi s motora, sva je ukočena, samo zubići cvokoću.Na brzaka se presvlači i kroz par kilometara oblak ostaje ispod nas. Put regionalni, signalizacija odlična, česta ograničenja zbog lošeg kolovoza, iskrzane bankine, kolotraga. Od Otočca do Žute lokve, pa uspon na Velebit. Motor radi ko švajcarac, pardon japanac. Usponi na pojedinim deonicam budu do 8%. Na zadnjem prevoju, parking sa pogledom na more. Pauziramo uz fotografisanje i psihičku pripremu za veleslalom ka Senju. Cvikam od spusta, ta ipak sam ja ravničarac iz Bačke. Onaj ko je prešao taj potez zna o čemu se radi, ko nije nek pogleda kartu, a u par reči – izgleda ko stepenište. Spuštamo se i uz stalnu asistenciju kočnica stižemo do Jadranske magistrale. Pa, nije bilo strašno, samo mi se nemili penjati odavde. U Senju desnim krilom ka Rijeci i potraga za mestom pod suncem. Prođosmo tako 30-tak kilometara, kad ono lepa raskrsnica, odvajanje za Selce. To smo tražili, levi migavac i eto nas na obali. Caffe "KISS" ko poručen, lepa terasa, pogled na marinu, odlažemo kacige, skidamo rukavice, jakne, i opuštamo se u udobmim foteljama.Sve to posmatra momak iz personala, koji nas posle oficijelnih pitanja iznenadi "Dolazite iz Pule, sa moto festa? ". Nakon našeg objšnjenja, blago razočaran, požali se da je ove godine izostao jer je bio prinuđen prodati DragStar-a. Razvezemo priču i za par minuta naš novi friend Denis nam nađe povoljan smeštaj na 150 m od obale. To popodne smo se uverili da je posle 20 godina more u Kvarneru još uvek slano. Komentari sa zadnjeg sedišta: Još i sada se naježim kada se setim oblaka. Osećala sam se ko pingvin Zimljivko jedino što ja nisam imala peć da je privežem na leđa. Već to poslepodne smo hladnoću iz kostiju isterali na sunčanoj plaži. Vikend vožnja do Rijeke po buri 80 km Petak uveče je padala kiša i duvala bura, a subota popodne je rezervisano za familijarni susret u Rijeci. U rano popodne se svi okupljmo i posle prilično uzbudljive vožnje po riječkim uskim, zakrčenim, jednosmernim uličicama stižemo u konobu na Trsatu, starom delu grada koji dominira nad Rijekom. Dobra atmosfera, hrana još bolja, a priči nikad kraja i oko 18h krećemo nazad. Zalaskom sunca bura ponovo počinje i divlja do njegovog ponovnog rađanja. Vožnja je sve teža, rvanje s vetrom, šamaranje od linije do bankine. Svaki kilometar se oteže do beskonačnosti. Iza svake prepreke vetar menja smer, taman iskotriram kad mi on potpomogne da sletim u more ili da pređem na suprotnu traku. Kroz zviždanje kacige čujem sirenu i ugledam pored nas momka na chopper-u. On ogroman, mašina još veća. Pozdravismo se i on odjuri u noć. Njegovih 120 kg i 350 kg mašine sa niskim težištem bura ne pomera, leži na putu kao da je srastao s njim. Naša bauljanje se nastavlja, dok ne ugledasmo reklamu "Pansion ... 2km Selce", eto razloga za sreću. Silazimo uz obalu i uskoro smo u našoj sobi. Kaća po ko zna koji put potvrđuje titulu najbolje supruge. S kacigom u rukama vadi iz ormara pljosku sa rakijom i pruža mi je da sperem buru iz usta i resetujem mozak. Iskustvo je bilo bolno i nezaboravno, ne ponovilo se, makar spavao pored puta pokriven motorom, što je Kaći i palo na pamet samo nije predložila na vreme. Komentari sa zadnjeg sedišta: Zaista, ovo je bilo najružnije iskustvo do sada. Baš i nemam puno iskustva kao suvozač, a pogotovo ne u ovako ekstremnim situacijama. Vladi nesmeta kada se ja nameštam, skakućem, ispravljam noge, šaljejm poruke, fotografišem, obično sam naslonjena na kofer, ali kako da se sada ponašam, da mu pomognem koliko god mogu. Panika, ne znam! Panike nesme biti, s time ništa ne rešavam. Šta da radim? Prosto sam se zalepila za njega i pratila isključivo njegove pokrete, ne obraćam pažnju na okolinu. On sigurno zna šta radi, a i jedini može nešto uraditi dok ja mogu samo smetati sa samoinicijativnim pokretima. Peta tura Selce – Teslić oko 400km Posle uspešnog ubeđivanja sa lokalnim bakutama oko položaja kanti za đubre i mogućnosti da mi prođemo između njih, krećemo za Teslić. Kod Jadranova se odvajamo ka "polu-autoputu" Rijeka – Karlovac. Put vodi preko zapadnih obronaka Velebita, dobrog je kvaliteta, bez velikih uspona i nizbrdica i prilično pust. Autoputem se vozimo do Karlovaca. Put je odličan, tuneli osvetljeni ko diskoteke, signalizacija kakva se poželeti može. Na pauzi ispred naplatne rampe kod Karlovca na asfaltu primećujem nekoliko kapi ulja, sagnem se, karter zauljen. Tešim Kaću kako nije ništa strašno, stižemo kući bez problema. U sebi se pomolim svim motoraškim bogovima da stignemo bezbedno do Teslića makar kući išli autobusom. Platimo putarinu i na raskrsnici pored putokaza za Rijeku, Zagreb, Split postoji i oblasni putokaz različit od ostalih "BANIJA". Kako se strangeri i oni koji nisu učili geografiju SFRJ snalaze ne znam, al mi smo stara škola, pa nastavljamo jedinim putem koji imamo ka Glini. Teren brdovit, šumovit, pust. Nit se skim mimoilaziš, nit koga obilaziš, nit te ko obilazi. Ako ovde zaglavimo zavejaće nas sneg dok pomoć ne dođe. Povremeno nailazimo na sela, sa sve traktorima, koje voze pretežno žene. Ista slika i od Gline do Dvora, sem jednog nemilog događaja sa sretim ishodom. Krivina na usponu, pozitivna, sasvim ok, dok vetar nije naneo praznu, začepljenu, PET flašu na put. Lepo se ona kotrlja i u idealnom timing-u nam seče putanju. Kaća je takođe primetila i samo se zalepila za mene. Malo kočenja, malo mišića, mnogo sreće i uspemo je eskivirati, a herc je ponovo počeo da čuka. Padaju mi na pamet sve ovakve situacije iz prošlosti, al onda sam bar imao rezervni padobran. Nastavak puta prolazi bez problema i kod Dvora prelazimo u RS. Od Novi Grada do Prijedora put vodi dolinom Sane, ravnica, skoro ko kući da se s leva na put ne oslanjaju obronci Kozare. Na 20-tak kilometara od Banja Luke se prelazi preko prevoja koji spaja Piskavicu i Kozaru, čisto da se razbije monotonija ravnice. U Banja Luci tankujemo, pojedemo po čokoladicu, operemo vizire i na džadu. Putokazi postoje, uglavnom, ali tu su meštani i posle kraćeg lutanja izbijamo na put za Kotor Varoš. Prva deonica je uz Vrbanju, a oko pola puta počinju planine. Put, pa vozili smo i po boljem regionalcu. Na putu su česti šleperi koji nose otpad iz pilana, normalno ne obezbeđen, i drže se pravila "sklanjam se samo jačem ". Često mi na pamet pada tastova uzrečica "j.b.te medvidov otac, ako ti je baćo kupio vozačku, nije ti kupio i put! ". Od Kotor Varoši se penjemo. Izmeđi Maslovara i Pribinića deonica sa 14% uspona i prva radarska kontrola na izasku iz mesta. Pozdravismo ih i prođosmo. Put do Teslića vodi nadole, pored Male Usore. Ulazimo u Teslić i poznatim putem stižemo do Ljube i Dragoljuba, oko 18 sati. Komentari sa zadnjeg sedišta: Utorak jutro lepo, spremamo bućure koji se zapreminski samo povećavaju, pa koristimo i suvenir-ranac sa Plitvica u koji pakujemo poklone koje smo dobili od familije, a naravno i suvenire za najbliže - morske zvezdice. Banija, vozimo u šumi i stalno iz jedne krivine ulazimo u drugu. Pitam se, da li im je norma za taj potez puta bila potrošti što više asfalta, a trebalo je u ona dobra stara vremena zaposliti i višak radne snage, pa ajd da produžimo put i napravimo višak krivina. Ja sam ipak vojvođanski tip volim put lepo prav, ko što bog zapoveda. Posle osam sati iscrpljujuće vožnje nadomak Teslića bila sam toliko umorna da nisam želela da pređemo više ni jedan metar. Vlado me je bukvalno skinuo sa motora. Cilj tako blizu, a ipak tako daleko. Moj dragi je napravio najlepši potez, poklonio mi je jedan cvetić koji mi je uz poljubac toliko podigao moral da sam se sa elanom vratila na motor i pregazili smo i tih 10 km. Šesta etapa poznata kao "MI IDEMO KUĆI!" Teslić – Subotica oko 300 km ¨Mi idemo kući¨ je Kaćina himna za povratak kući i nema sretnije od nje dok je peva. Prođoše i dva dana aklimatizacije na kontinent i krećemo kući. Put do Doboja krpljen, al nije strašno. Pošto smo omašili skretanje za Šamac, odosmo za Derventu i Srpski Brod. Neposredno pred granicu tankujemo, prolazimo granični prelaz, uključujemo se na auto put i brzom brzinom stižemo do Županje. Između Županje i Vinkovaca u sred hrastove šume hotel i pumpa, mesto gde se staje. Motor i dalje pljucka ulje, ali nije opasno još uvek smo u granici između min i max. Vinkovci,Vukovar, Erdut i eto nas kući. Provera isprava, i prvi put pitanje "imate li šta prijaviti za carinu?". Čudno ga gledajući odmahujemo glavom ( gde da stavim plazma tv od 120cm?), i carinik nam velikodušno mahne da prođemo. Prva sledeća stanica Apatin, kafa za Kaću, da ne bi zaspala od silne ravnice. U kafeu se pozdravimo sa napivčenim bratom biker-om, i posle kraće komocije krećemo. Sve ostalo je poznato Sombor, Bajmok i pumpa u Tavankutu, da od sramote ne bi gurali zadnje kilometre. Kako smo dobro krenuli, tako smo dobro i stigli. Usput svirnemo komši Banetu, lokalnom čarobnjaku za sve što troši benzin i dizel i eto nas kući. Dočekaše nas roditelji s večerom i naši kučići. Ukočeni i musavi, razglabamo o svemu i konstatujemo da ćemo morati češće ovako. Komentari sa zadnjeg sedišta: Možda i nije tako loše što nemamo komunikator, ja sam pola puta pevala moju pesmicu "mi idemo kući". Put kako se samo poželeti može, lep ravan pa makar i sa rupama. Na jednom delu puta smo videli kako se ptice selice spremaju za put u južne krajeve i to je bio još jedan pokazatelj da je letu došao kraj kao i našem lepom odmoru. Ako vreme dozvoli još malo ćemo ukrasti koji kilometar pa zatvoriti sezonu za ovu godinu. I tako se završio moj najbolji godišnji odmor sa najboljim detaljom - gumbocima sa makom i čokoladom. O motoru, opremi ... Naša Yamaha je '81. godište, kupljena sa pređenih 27350 km. Pre ovog puta prešli smo oko 600 km, komšo Bane je promenio ulje i filter, naštelovo zadnje amortizere i dao zeleno svetlo za put. Koferi su buvljački, skuteraški, bočni od 20 l i gornji od 25 l, sa home made prilagođenim nosačima, osigurani gurtnama i gumenim zatezačem. Torbe, poncho, i još neke sitnice su mama made, dosta stvari i materijala je kupljeno u tzv. €-shop-ovima. Odela, rukavice, i kišni kombinezoni su firmirana sintetika i vrede svaku paru koja je za njih data. Obuća nije iz faha, ali je postavljena goretexom i bolja od jeftinije motoraške. Kacige, debakl. Jet, kung fu, do 60 km/h čujem motor, iznad 80 km/h se ne čujem sa Kaćom, iznad 100km/h se vizir deformiše i pritišće mi nos. Za sledeću turu planiramo i nove kacige full face ili flip up, svakako firmirane. U obaveznu opremu smo uvrstili i malu plavu frižider torbu za klopu koju nosimo, ali nikad ne jedemo i pljosku domaće rakije zahvalnice. Korisne informacija oko pripreme za turu, pakovanja, preporučene – obavezne - opreme dobili smo od Pere i Slavice. Sezona se produžila, sredinom oktobra smo se okupili na slavi Pokrov Presvete Bogorodice u Nišu i to je bilo poslednje vozanje u sezoni, ne računajući lokal. Za kraj savet mog prijatelja Mačka, dugogodišnjeg biker-a, padobranskog instruktora sa više hiljada skokova i ..., "UPAMTI, NA PUTU SI NEVIDLJIV, NE POSTOJIŠ, NIKO TE NE VIDI, NIKO SE NE OBAZIRE NA TEBE, NIKO NE POŠTUJE TVOJE PRAVO PRVENSTVA, MOTORAŠ JE NIŠTA! SVE TEŠKE POVREDE SAM ZADOBIO NA MOTORU, NI JEDNU KAO PADOBRANAC! AKO SE SAM NE ČUVAŠ, NI BOG TE NEĆE SAČUVATI! " Ma, ništa ne može da zameni feeling kad se na putu između dva ničega pozdraviš sa friend-om biker-om. U svakom slučaju, ride&write.

Na prvom izletu Subotica - Bečej telefon, nešto keša, foto aparat, formacijski alat, kutija PP. Posle par meseci na putu za more, pored garderobe i navedenih stvari, kišni kombinezoni, rezervni par rukavica, unutrašnja guma, svećice, ulje, sprej za lanac, gotovo sve što je naveo Lalajko, auto karta, mala plava frižider torba, nekoliko 30l-tarskih džakova za smeće, široki selotejp. Sve to stane u kofere,tank bag, pod mrežu, u ranac... Prošle godine je dopunjen poliesterskim pododelom bez koga se više ne mičem. Pošto voziš R-a, pretpostavljam da bi voleo i putovati s njim. U Sloveniji sam upoznao momka iz GB koji je dojezdio na CBR600RR. Kako bi mu bilo ugodnije preko ono malo tankog sedišta je nalepio 5cm penaste gume, sve što mu treba upakovao u bisage 2x20l i tank bag. Jeste izgledao čudno pored FRJ, Pan Americana, Varadera, 1200gs-a, al je putovao s onim što ima i nije se žalio.

E, podseti me na hand made dodatke koje je veselo društvo radilo za noćne skokove. Napred belo, pozadi crveno, kako se ne bi sudarali u vazduhu. A jel ovo radi wi fi, optičarski ili na žicu? ??? P S Nije da obožavam krkljnje po prestonici, al me put gotovo uvek vodi preko Šapca, pa i ne moram da trpim.