Uživancija za čitanje i gledanje, a i ne zavidim Ti. Sačekaće nas Dolomiti, ako su tamo par miliona godina, valjda će izdržat još malo. Imam jedno pitanje - gde su fotke na kojima se vidi retrovizor, vozačeva kaciga, rukavica, koleno.... ;D Kafanče gde ste kafirali (sa tendom Laško pivo), je na trgu u Bovecu?

Hvala veliko svima. Drago mi je da Vam se svidja, jedan motiv više za pisanije. A sad dogadjaj iz života. Na moto skup u Kuli upoznali samo se sa nekoliko biker-a, koji su nas prepoznali po motoru, putopisima i Kaćinoj crvenoj kosi, ( hmmm, da i ja im izgledam mladje na fotosima - dobro pa nisu rekli i lepše ). E sad što je najsmešnije, većina vozi upola mladje motore s duplo više KS i frka im je mrdnuti se iz atara, jer šta ako....? Ne verujem da smo ikoga uspeli ubediti kako se s reletivno malo para može provesti leeeeep odmor, videti mnogo toga interesantnog, provozati lepa kilometraža, po lepim putevima, sam ili u društvu, potpuno ne bitno. Kad me uhvati bedak tipa - ‚‚e, što bi tek putovali da je pod nama noviji motor", prisetim se svetskog putnika iz Varaždina Darka Labaša. Njegova Yamaha je godinu il dve mladja i prešla oko 1Mkm. Jest jača i samim tim konfornija za putovanje, al putovanje nije trka, gde se kreće na pištaljku i za što manje vremena stiže na odredište. Putovanje je gušt, uživancija, avanturica - ako si u civilizaciji i AVANTURA ako si se uputio u nepoznato. Putujte ljudi i lepo opišite svoja putovanja. Fotografija uvek ima, al kako je Vama bilo ispod kacige samo rečima možete opisati. Predele mogu videti i na netu, al uživam u čitanju ličnih iskustava, dogodovština, stanju kolovoza, bistrim ili mutnim rekama, belom i žutom snegu, susretima s policijom, carinom, inkasantima, hotelima, kampovima, lokalnoj kuhinji, pijaci, suvenirima...... Sve je to putopis.

Opšti utisci Na putu nikakvih neprijatnosti nismo imali, takođe ni u mestima u kojima smo boravili ili kroz njih prolazili. U pasoš nam niko nije lupio pečat (Jevropa u lokalu). Svi radovi na putu po inostranstu su kvalitetno označeni, nema izbušenih i izglodanih rupa dubine 10 cm, prelaz sa novo navučenog sloja asfalta na stari nije stepenast već gotovo neprimetan. Ko je vozio od Kremne do Loznice je verovatno primetio hronični nedostatak saobraćajnih znakova za krivine. Umesto njih ima obilje znakova opasnosti od vozila iz suprotnog smera. Imaju oni svoju opravdanu ulogu na ovom putu, ali u sumrak bi dobro došli i oni na kojima su štedeli. Broj bahatih vozača po kilometru pređenog puta je na žalost najveći kod nas! Od šleperaša koji zajašu sredinu puta, napaljenih tipova koji put pretvaraju u svoju ličnu pistu za trening brdske vožnje i nadobubni vozača ĐIPOVA (nije štamparska greška) koji voze sa dugim xenonima, a na ablendovanje pale još 4 na roll baru. Sve pohvale komšijama, niko nam se nije zavukao pod rep pa blico i trubio, niko nas nije terao s puta niti nas pozdravljao srednjakom. O motoru, opremi ... Još ivek ista Yamaha XS 400SE, 20 kw, '81. godište, ponovljena novim lancem, lančanicima, tata Pajo made auspusima i polovnim ogledlima. Od opreme smo pazarili GPS navigator, al ga nismo imali potrebe koristiti, fotoaparati Canon PowerShot A460 i Nikon Coolpix S52. Mobilni telefon bi koristio i u glasovnom modu, da nisam prihvatio prvog ponuđenog operatora, s kojim naši nemaju ugovor o romingu. Na početku sezone je zamenjeno ulje i filter. Ovaj put sam sipao mineralno i nisam oduševljen. Sintetiku je manje trošio (3 l na preko 10.000 km), a mineralnog, (1litar na oko 2.500 km ). U turi je prevezeno okruglo 1.900 km, od toga po kiši preko 800 km. Da smo imali dobru obuću, ili bar vodonepropusne gamašne, bilo bi nam komotnije, dok je ostatak opreme opravdao svoju cenu. Do sledeće ture ride&write.

Dan deveti Za promenu, kiša! Odšetam po motor, obrišem vodu sa sedišta, kontakt, saugh, a on lagano zavergla i stade! Šta bi bolji početak dana. Pitam inkasante imali neki servis u blizini, a oni malko razmišlju, pa će tužno Ima jaro, al za šivaće mašine. Aaa, šta mu fali? Ma ništa, kažem, višak kiše, puno godina i manjak struje. A, to, j... ga rodni list! Probaj klemanje kod taxista. Prošetam nizbrdo priupitam dvojicu, nemaju kablove i pošalju me kod trećeg. Mečka, lubeničarski model, metalik zlatno – zelenkasta, sveže polirana i voskarena, a baja, šminker, svojih 55-60 god. sedi unutra, vrata otvorena 25cm, toliko i prozor spušten i čita novine. Nazovem dobro jutro, on ljubazno odgovori ne skidajuči pogled s novina. Pitam jel ima kablove, a on ne menjajući pozu uzvrati Klemanje, ti, je, 10 maraka. Složim se s cenom, štaću drugo, a on će Aaa, gdje ti je auto? Objasnim mu da ću se gravitaciono spustit, ispred mece, a on se pomeri, krene otvarati vrata, pa haubu, pa vaditi kablove. Vidim ja nema zaj...ancije, skotrljma se, on drži kablove i kad primi lovu, preda ih meni. Upali BRM – BRM. E, za nas Laloše kažu da smo usporeni. Pored ovog i Laloši tuberkulozu prebole. Posle kupovine suvenira krećemo (dvaest u papir i tucane kahve). Baščaršija jutrom Reklama Sahat kula Kiša pada, čizme mokre, uskoro i čarape, al MI IDEMO KUĆI! Obalom Kulina bana, ka Sokolcu, preko Romanije. Put fantastičan, dve široke trake, pun tunela, blagih uspona, predivnih šuma, polja i kafana s ražnjevima koji rotiraju. Od Rogatice, put je nešto manje odličan. Ovaj put pamtim iz detinjstva, kad smo brojali tunele, pogađali registarske tablice, obilazili se sa crnim funkcionerskim mercedesima koji su inventarisali jagnjetinu svakih 15 – 20 km. U Višegradu stajem kod Ćuprije na čijoj kapiji gubi dušu onaj ko s šejtanom, otuz bir zaigra. Mehmed pašina ćuprija Kapija na ćupriji Prošetasmo do sredine, okinusmo par mokrih fotosa, pozdravismo se s Drinom i kroz 25 km eto nas na granici iza dva šlepera natovarena drvenom građom. Nekako se izborismo i s njima i šumskim putem koji služi kao obilaznica, dok se tunel renovira. Mokra gora, fotografišemo spomenike, a posetu Drvengradu i okolini ostavljamo za drugi, sunčan dan. Mokra gora Od Kremne do Bajine Bašte smo vozili prošle godine. Ništa se na bolje nije promenilo. Po izlasku iz Bajine Bašte ručasmo teleću ragu čorbu koja nas je vratila iz kliničke smrti. Kaća se preobula, jer je imala šta, a ja sam se kočio narednih 350 km. Restoran Bajina Bašta Drina nam je opet s leve strane. Prošli put smo žurili, jer smo kasno krenuli sa Zlatibora, sad žurimo zbog kiše po kojoj se vozamo već 200 km, jer je još kasnije nego prošli put, a ni vreme baš nije za uživanciju. Vozim čisto mehanički, postoji put, motor, mi, oni s kojima se mimoilazimo, koje obilazimo, koji nas obilaze i tamo daleko topla kuća, dobri ljudi i 7 kučića koji nas čekaju. Malo brljamo kod Šapca, al prolazimo. Ruma, Irig i uspon na Frušku goru po mraku. Uspon je prošao bolje nego prošli put i sretni pravimo energy drink pauzu. Fruška gora zaustavila oblake i nema kiše. Vojvodina nam se raduje. Podignem glavu da iskapim konzervu i na nebu ugledam tri zvezde, koje vire kroz rupu koju je Fruška gora napravila na oblacima. Odjednom mi toplije oko srca ( stopala svakako ne osećam). Za jačih 100 km smo kući. Po NS pratimo oznaku za tranzit, dovučemo se do starog puta i laganice vozamo kući. Patroldžije nas ne zaustavljaju i nekako se dovlačimo do one famozne dve trake budućeg autoputa i više nemam sentimentalnosti prema ponosu japanske moto industrije. Kaća se oglasila pred Suboticom, premorena je, smanjujem brzinu da je vetar ne oduva. Sat na Gradskoj kući je otkucavao 23 sata kad smo uparkirali u dvorište. Dočekaše nas roditelji, kučići, topla kuća i večera. Kraj još jedne sezone. Mama Ljubina dobrodošlica Pančika, Loki i 5 malih kučića

Dan osmi Pakovanje Ispraćaj Dan mestimično oblačan. Sve napakujemo, obučemo se, pozdravimo s domaćinima i krenuli smo. Granica, provera pasoša. Kaćin šaren ko goblen, a moj nov, još nevin, niko u njega da lupi pečat. Proveravaju, vrate, pa ajdmo dalje. Na ulazu u BiH isto, ništa ne pitaju, gledaju, broje strane par puta, unesu, iznesu i sretan put. Za sad je dobro, nema kiše, a navodno je i neće biti. Vozikamo pored Neretve, a na horizontu se skupljaju sve tamniji oblaci. Dolina Neretve Neretva kod Mostara Ulazimo u Mostar. Moramo se fotografisati na starom – novom mostu. Parkiramo ispred neke finansijske ustanove i otpeškicamo starom čaršijom do mosta. Sve odiše siromaštvom. Onomad u prošlom veku kad sam šetao čaršijom nije se moglo razgovarati od zvuka čekića iz kazandžijskih radnji, kujundžije su radile srebrnu čipku ukrašenu ćilibarom, sedefom i njome oblagale lule i čibuke, drške noževa, mačeva, trofejnih revolvera, ogledala. Pred radnjama se sedelo i ćeifila kahva, koja se pržila i mlela u mnoštvu kafedžinica. Bio je to drugi svet, istok, onako usporen, kao iz knjiga. Danas zvoni par čekiča u rukama starih majstora, suveniri su iz masovne proizvodnje - PRC, ili zaostavština 90 – tih, ratnih godina. Istok je i sad ovde, ali neki savremen bliski i meni stran. Ovako se nisam osećao ni kada sam prvi put otputovo u Carigrad. Stari most Kasaba Stari most Par fotografija, platismo parking 1 KM i odosmo. Nakon par kilometara kiša. Sve je ok sem čizama, nismo ih umotali. U Sarajevo stižemo u sumrak, natopljenih čarapa. Prvi put sam u Sarajevu, pa ga nemogu upoređivat sa onim iz vremena ¨ j...eš zemlju koja Bosne nema¨. Uspemo stati u neposrednoj blizini Katedrale, kad nam prilazi čovek i na razumljivom engleskom preporuči hostel. Priča li on priča, mi otvorili kacige i čekamo, čekamo, oćel stat više. Skonta on i na kraju monologa pita ¨ do you speak english?¨ . Ma spikujemo mi otprilike isto toliko, al ako možmo na nekom domćem dijalektu biće svima lakše. Brzo se dogovorismo, platismo (15 evra po osobi), uselismo se u sobu, a ja odoh na parking ( 10 maraka do ujutro 10 sati i ¨nemoj kasnit jaro, jel ti moram naplatit razliku¨). Presvlačenje i za 15 sec smo na Baščaršiji. Hostel Marko Polo Baščaršija Lepo sređena, čista, mnogo zanatskih radnji, zlatara, prodavnica suvenira. Kazandžije, kujundžije, kafedžije, ovde žive. Zveckaju čekići, prži se i melje kahva, mirišu ćevapi, baklave mame iz izloga slastičarni. Na ulicama mnogo sveta, a mnogo i stranog sveta. Čuju se razni jezici, pretežno sa bliskog istoka, garderoba – osavremenjena nošnja – je takođe njihova. Ovde mi je ok, samo je sve ubrzano, nema one usporenosti karakteristične istoku (možda ja tripujem da je današnji istok spor). Pojedosmo po lepu porciju ćevapa u lepinji kod Tarika Hadžića (poznat fudbaler, a sad vlasnik poznate ćevabdžinice), pa se preselismo u slastićarnu da krunišem dan baklavom. Oko 10 sati se vratismo u hostel i ugasismo svetlo. 2 x po 10 s lukom, kolom i Sarajevskim Šampita, baklava i njami njami s čokoladnom kapom

Dan sedmi Nazvan i čist ćar! Nešto smo se nas dvoje preračunali i umalo krenuli kući dan ranije. Ovo je dan odmora. Vozanje samo do samousluge. Polako, natenane ponovo pregledam motor, očistim i podmažem lanac, proverim i dolijem ulje, očistim svećice. Prede naš poni ko veliki macan. Anna, Ramon i Kaća Bratstvo – Jedinstvo Kuća na obali – rodna kuća pesnikinje Cvijete Zuzorić Usput stajemo u Trstenu i pravimo par fotografija kraj ogromnih platana, zasađenog u sećanje na krunisanje kralja Tomislava. Trsteno

Dan šesti Kad nam je dosadilo čekati zajahasmo XS – a, rakiju ostavismo u frižideru i odosmo izigravat turiste. Usput se mimoiđemo s prijateljima uz veliko mahanje i tubljenje. Dubrovnik, stari grad, isti ko nekad, al sad kapije obezbeđuje dubrovačka straža sa halebardama. Dubravačka garda Kolone turista, koje se orjentišu po boji vodičevog kišobrana, velika Onofrijeva fontana, Placa, Orlandov stub, i crkva svetog Vlaha! Velika Onforijeva fontana Orlandov stub Marin Držić i Kaća Obilazimo relikvijar, u kome su izložene mošti svetaca okovane u srebro i zlato. Dominikanski samostan nam je najvažnija odrednica. Dvorište Dominikanskog samostana Ko je bio u Dubrovniku, a nije obišao muzej, izložbu slika kojom dominira Ticijan, u Dominikanskom samostanu – prvom prilikom nazad, pod obavezno! Pomorski muzej priča legendu o usponima i padovima dubrovačke imperije, znamenitim pomorcima i njihovim brodovima. Pomorski muzej Ručak u Poklisaru, na najlepšoj terasi u staroj luci – lignje na žaru s krumpirom, blitvom i domaćim kruhom – moja preporuka (cena gotovo u pola manja nego unutar zidina) i naravno pica za Kaću. Papica Kupujemo suvenire za nama drage ljude, i posle domaćeg sladoleda, predveče palimo za Brsečine.

Dan peti U 10 sati se parkiramo ispred hotela u Caftatu. Ergele bolja nego prošlogodišnja iz Slovenije. Dominiraju Bavarci, GSA – ovi sa sve onim bezobrazmim alu koferima i jedan LT, jedan Britanac Tunderbird, koji je prošle godine overio US Route 66, dok Japance zastupaju Varadero, Fazer i naš XS, koji su ko dečica među sumo rvačima. Upoznasmo društvo. Nije gerontologija, al se približavaju, Slavica, Pero, Lee poznanik iz Slovenije i njegova devojčica Sarah su jedini ispod 50. Na moju opasku da im je tura penzionerska, Pero se nasmejo i odvratio u fazonu > pogledaj im rubove guma, imaju godina, a voze ko napaljene pubertetlije!< . Na brzaka kupujemo karte za krstarenje i ukrcavamo se. Za 25 evra celodnevno krstarenje po okolnom otočju - Elafitima, ručak i sokovi, voda i domće vino. Godine nose i iskustvo, pa se Kaća i ja ne rastajemo od dukseva i jakni, naši vremešniji prijatelji takođe, dok su poletarci Lee i Sarah ekvatorijalno raspoloženi (u povratku cvokotavo). Sarah & Lee Nekolicina iz odvažne grupe pomorskih biker-a Tvrđava s mora Ručaaaak Na svakom od ostrva od kapetana brodice dobijamo informacije o znamenitostima. Ručak je bio odličan, skuša na žaru, sa svežim hlebom, salatom i domaćim vinom (e, kako je dobro što Kaća ne jede ribu). Dok je sunce zaranjalo u pučinu, stižemu u Caftat. Ostrvljni sutra kreću, a ja pokušavam nagovorit Peru da zastanu kod nas i pokupe ½ l domaće, čisto da im se nađe za lepe snove na vozu od Vilach – a do Frakfurta. Pozdravismo se i odjezdismo na našem poniju u noć. Povratak s krstarenja po Elafitima

Dan četvrti Jutro. Talasi šume, al drugačije nego juče. Stigla nas je kiša. Nije hladno, al je mokro. Posle jutarnjeg čaja krećem u potragu za papicom i benzinom. Ispraćaj Prvi dućan 6 km, al nema pumpe. E, gde je Bosna i pumpe na svakih par koraka. Kilometar po kilometar i eto me pred Dubrovnikom. Pre 30 – tak godina u Dubrovnik se ulazilo oko malog zaliva, a danas preko novog mosta. Pred mostom vidikovac, signalni panel sa trenutnom brzinom vetra i semafor kojim se most zatvara za saobraćaj u slučaju jakog vetra i drugih nepogoda. Most Dr. Franje Tuđmana Kroz tunel se spuštam u luku i spas je na vidiku. Plavi se INA. Kako je u pitanju samousluga, proveravam da li mogu platiti evrima. Ljubazna teta mi je čak i zamenila 10 evra, da mi se nađe, uputila me do banke i tržnog centra. Banka ko banka, al tržni centar je već interesantno iskustvo. Ma nije on drugačiji od naših, već kući u kupovinu nikad ne idem u crnom kišnom kombinezonu, s crnom maramom oko vrata i kacigom isfrizirane duge kose. Gde god da se mrdnem naletim na neku facu iz obzbeđenja. Verovatno im je laknulo kad sam platio i vratio se na kišu. U pekari sam uspeo pomešati valute i pokušao platiti Konvertibilnim markama, e da ste videli face – a, jel možemo videt, čija je to valuta, kolko vredi... Posle par sati borenja sa Dubrovnikom eto me na našoj plaži. Umesto doručka stigla klopa za ručak. Pero, Slavica i ostrvljni su u Caftatu i sms – om dogovaramo sastanak u Dubrovniku oko 17 sati. Ručak još nije valjano ni legao, kad eto izmene, oni stižu brodićem oko 15 sati. Krećemo posle Kaćine kafe i oko pola 4 se uparkiravamo u luci. Potraga je trajala jedno trifrtalja sata, dok nas u turist birou nisu uputili na staru luku (oko 3,5 km), u kojoj pristaju brodice. Ajd, mala škola jednosmerne gradske vožnje, i parkiramo u senci zidina starog grada. Jest parking, al za automobile, motori se parkiraju na Piletu. E, kako nismo bili načisto oko lokacije dotičnog kokošinjca, ostadoh u društvu dve kacige džedžiti na motoru dok se Kaća spustila u luku. Nije dugo potrajal i stižu tri poznate prilike. Ispozdravljasmo i izljubismo se i na brzaka dogovorismo sutrašnje krstarenje u najbližoj pizzeriji. Kraj Septembra se i na moru oseti. Brzo smrkava, a kad padne mrak valja večerat (bar kod nas u ravnici je tako). Ubedi nas plava devojčica, da uzmemo pizze po kojoj je poznat njihiv lokal i to u kombinaciji XXL (50 cm u prečniku), pola Tabasko, pola Dubrovnik! Pola je bilo dovoljno, a resto u kofer i pravac u bazu. Dubrovnik je grad jednosmernih ulica, a i kad ima dve trake ne znači da je dvosmerna. Prošli smo s one strane Dubrovnika, pravili se ludi dok smo se polukružno okretali i prilično cvokotavi stigli do kreveta. Pizzzza

Dan treći Kiša nesmanjeno pada. Komplet smo waterproof – čizme su umotane u crne najlon džakove i fixirane lepljivom trakom, kišni kombinezoni i kacige koje su svoje vodeno krštenje imale prošle godine kroz Sloveniju i po povratku iz Pešte. Watherproof Sat pokazuje 9.30 h, Brm – Brm zabrunda i eto nas na putu za Doboj, pa desno ka Maglaju. Put dobar, dve široke trake. Kako je nedelja i nije opterećen saobraćajem. Oko Zenice počinju radovi, oguljen gornji sloj, nanet novi asfalt, desetine metara premazane otopljenim bitumenom. Kiša i dalje pada. Tiha jeza za voziti po oguljnim deonicama. Kad si spor šeta i meša, ako si brži nema gripa, pa je problematično zaustavljanje i prolaženje krivina. Pred Sarajevom auto put. Par km novog asfalta u 4 trake košta 1,5KM. Po silasku s istog, vožnja kroz gradilište. Stotine kubika tucanika, peska, bageri, buldožeri i damperi. Stižemo u Rajlovac. Formira se kolona koja mili i oteže. Okrepljujemo se kafom i kolom na pumpi, sve s nadom da će zastoj proći, al kolona se ne smanjuje. Krećemo sa probijanjem, malo levo, pa desno i stižemo do hipermarketa i buvljaka koji diktiraju režim saobraćaja. Put se sužava u jedva malo širu ulicu. Ostadosmo iza FAP-a kojeg nismo mogli obići i par kilometara se vučemo za njim. Prošlo i Sarajevo, a ostao oguljen asfalt i radovi na putu. Da nije kiše i lošeg puta bilo bi idealno. Kod Konjica se razvedrilo i prestala kiša, a kraj nas Jablaničko jezero. Jablaničko jezero Skidamo kišnjake i nekako lakše vozimo dalje. Neretva je smenila Jablaničko jezero, put suv, ali i dalje oguljen. Zadnji put sam ovuda prolazio daaavno, sedamdesetih godina prošlog veka. Put je bio uži, lošiji, slabije obezbeđen, sa više krajputaša, okićenih vencima i fotografijama putnika koji su Neretvom otplovili u večnost. Može se voziti brže ( u našem slučaju je to 90 – 100 km/h). Prolazi Mostar. Što smo bliže moru kanjon se sve više pretvara u dolinu. Neretva vijuga, a oko nje se ugnjezdila sela, voćnjaci, vinogradi, njive. Prizor neverovatan, put je iznad doline i sve se zeleni dokle god pogled seže. Neretva U Metkoviću ulazimo u R. Hrvatsku, pa kroz 30 – tak km u Federaciju BiH, da bi se kroz desetak km ponovo vratili u R. Hrvatsku. Jadranska magistrala. Lepa, široka, dobro asfltirana. Traži više konja od raspoloživih, al vratićemo se mi i sa jačom ergelom. Sunce je čučalo na obzorju kad smo stigli do Brsečine, sela 20 km do Dubrovnika gde će nam biti baza narednih 5 dana. Mora se uvek potkrasti neki maler. Pre polaska nikako nismo mogli otvoriti www.brsecine.com, na kojem je se vidi i prilaz. Sumrak Pada mrak, u selu samo dve kuće koje izdaju sobe, al ni jedna nije ta. Pokucam u jednu i posle razmene učivosti i dubokog izvinjenja saznajemo da u Brsečinama ne živi osoba koju tražimo. Pokuašm telefonirati, nema šanse, al uspem poslati sms. Javi se domaćica i počinje navođenje: -Gde ste sad? -Kod table Brsečine. -Odakle dolazite? -Od Ploča. -Odlično, dođete do parkinga i imate put na plažu, mi vas čekamo. Ok, nađemo parking, put, betoniran vijuga na dole. Za svaki slučaj krenem pešice i kroz 20 m mi noga upadne u mrežastu armaturu. Dobro je što sam pešaka. Šaljem novi sms, javlja se Ana, a ja blago pod tenzijom. Objasnim joj gde smo i kakav je prilaz, a ona začuđena. Ponovo pretresemo lokacije, pa hajdemo na drugi parking, ovaj put na izlazu iz sela, betoniran, i novi put što se spušta ka plaži. Parkiram, uzmem baterijsku lampu i laganeze ka plaži. Kroz par stotina metara betonskog puta, plaža, marina i lepo osvetljenakuća na 20 m od obale. Dal, je to il nije, odoh da pitam. Bingo! Pozdravih se s domaćinima i hajd uzbrdo po Kaću i motor. Sačekaše nas domaćini Ana i Ramon s drugarom Šonom. Domaćinski nam skuvaju kafu i otvore pivo, pomognu kod raspakivanja i daju osnovno pravilo kuće ¨ŠTO NEMA GORE KOD VAS, A NE MOŽETE NAĆI, UZMITE OD NAS SA PRIZEMLJA¨, što bi Španci rekli ¨MI CASA ES SU CASA¨. Kasnije sam shvatio : - u Dubrovniku ima kvart Ploče, a ja reko da dolazimo iz smera Ploča, al sam mislio na luku i mesto Ploče, ex Kardeljevo, ex Ploče. Anina navigacija je bila dobra, jedino je imala pogrešnu stajnu tačku. Posle par Žuja, obnavljanja kilavog Tarzan ingliša i tuširanja, usnuo sam san bez snova, uz šum talasa. Prilaz Odmooor

Dan drugi Kiša, kupusara kako je zovu. Sitna, temeljno kvasi, ne curi već se upija. Navlačimo kišne kombinezone, kontakt i zablokirana poluga sauga! Pokušavam lepo, kulturno, diplomatski, pa naški velikim slovima, ćirilicom, on ne popušta i posle pola sata dajem Kaći voljno, skidam opremu sa sebe i u šake uzimam krstasti šrafciger. Očas posla skidam karb i namestim ga na hirurški sto. Proverim šiberi nisu zapekli, znači kuglica štopera se uglavila. Pozajmim od malog Saleta čekičić od 75g kojim se obično krcka smoki i počnem s ubeđivanjem. Pojačavam presing, on ne popušta. Lepo kaže Marfi – kad sve otkaže uzmi veći čekić. Ubeđivač od četvrt kile i pametniji popušta. Namontiram karb, saug nema štoper pa ga treba pridržati par sekundi, al pali ko grom. Lagano se približava vreme ručka i polazak odlažemo za sutra. Fotografija, dobro što nema!

Mada se na momente činilo da sve i svako ko je iznad nas to radi! Pripreme Trajale su duže nego što dobro padne. Početkom sezone su popucale gumene flanšne na karbovima. Nakon 2 meseca njakanja, obećavanja, pretraživanja po Evropi i dalekom istoku, komšo Bane upozna čoveka u berbernici i 5 dana od dana porudžbe, platim ih i donesem kući – HVALA BELA. Planirana ruta je bila u odlasku Subotica – Pavlovića ćuprija – Sarajevo ( oporavak uz ćevape i noćenje) – Mostar – Dubrovnik, a u povratku Dubrovnik – Bileća – Višegrad (noćenje) – Mokra Gora – Bajina Bašta – Šabac – Subotica. Par dana pre polaska se izmenila na Subotica – Pavlovića ćuprija – Teslić (noćenje kod prijatelja) – Sarajevo – Mostar – Dubrovnik, a povratna Dubrovnik – Mostar – Sarajevo ( oporavak uz ćevape i noćenje) – Višegrad – Mokra Gora – Bajina Bašta – Šabac – Subotica. Jest da su pripreme dugo trajale, al ispalo je dosta zbrzano. Dan prvi Krećemo ranije nego obično, oko 8.15, a brojčanik na km satu pokazuje 39670 do sad pređenih kilometara. Vreme oblačno, još ne kiši, al nije nije da neće. Do Novog Sada vozimo budućim autoputem. Uživamo u prelazu preko Fruške gore i pretežno poznatim putem stižemo na Pavlovića ćupriju. Prvi put je prelazimo, pa smo malo pobrkali procedure. S naše strane su nam mahnuli, mi prošli. Na mostu kiosk, pa računam tu valja pokazati ausvajs, a kamiondžija iza leđa svirnu i pokaže frit – frit prstima, a ja skapiram da se plaća mostarina. Mostardžija nas pogleda mešavinom sažaljenja i čuđenja i odmahne rukom. Na ulazu u RS, kontrola zelenog kartona i ¨Sretan put¨. Put nas vodi za Bjeljinu i Brčko. Vrlo je interesantan za vožnju što zbog brdovitog terena, što zbog vijuganja. Da je asfalt kvalitetniji i put maaalko širi bilo bi i još bolje. Od Brčkog nastavljamo ka Gradačcu i Modriči, jer je put za Doboj preko Gračanice iako kraći, očajnog kvaliteta bar u početku – počinje s tucanikom, a ko zna kako završava. Deonica od Modriče do Teslića je prevezene par puta i ništa nas na njoj nije iznenadilo, sem. Petak, predizborna kampanja. Ništa novo, preživeli smo već sijaset toga kod kuće, ali, selo policijske patrole i mnoštvo ljudi. Sve mirno, niko i ništa ne viri iz jendeka kraj puta, pa mislimo verovatno neka manifestacija. U sledećem mestu isto i razrešenje misterije. Na stubovima putokazi koji upućuju vernike ka novoj džamiji. Pred Teslićem, situacija gotovo u dlaku ista, al tu ĐIP, viri iz jarka. U dvorište kod Ljube i Dragoljuba uparkiravamo oko 17 sati. Svo vreme putovanja, oblaci se komešaju i prete, kod nas kažu ¨još ne pada, al joj vise noge¨. Domaćini nas dočekali po običaju, s večerom i po kojom rakijicom pre. Kako mi se neda raspakivati, izigravam Hamleta, obučen samo u pododelo i majicu. Posle prisećanja na stare dane, zalegosmo. Prvi dan uspešno okončan. Pauza Ljuba, Dragoljub i klinci Anja i Sale

Abe leto, pa gi nema p i k t i j e!

O,Matori, ti mog malog kvazi cruizer-a smatraš off roader-om? :-\, jest da se bojim koje kakve mutacije ( zamisli nesreću - pola cruizer, pola Afrika, pu,pu daleko bilo) ;D

abby & katerina

Puškari, proveri u Snajperu.

E Marokanac, ako te Lalajko pozove na par km off-a, koji je kao verovatno kao i ostali (poznati ) deo puta, montiraj duple rollbarove na GSA, a gospodju preventivno ostavi kući. :-[

Ukoliko ne nađeš original, premotavanje - viklovanje - pomaže. Samo izbegavaj razne auto i sl. električare, već kontaktiraj direktno firmu koja se bavi premotavanjem elektromotora, mož da Ti uštedi i para i živaca.

Potkrala mi se greška u ceni, komad je 15E, a set 30E (jbg 2 kom). Dotične cevčice su za vakuum slavine goriva, balansiranje karbova, a ako imaš klasičnu slavinicu na rezervoaru začepi ih. Ja sam navukao parče gumene cevi od pumpe oko 5 cm, stavio šelnu, a sa suprotne strane ogurao kuglicu iz ležaja jedno 5mm unutra i ostatak ispunio silikonom. U setu je i klingerit zaptivač koji se montira izmeđi flanšne i cilindra, kataloški br. za XS400 je 10042877

Kupih prošle godine u Luois-u, verovatno ti odgovaraju i ove što sam uzeo za Yamahu XS400, to je deo koji se ne radi za svaki tip motora posebno. Ove moje su ravne, bez suženja i motor radi bez problema cena oko 15E za par. Sad sam proverio dimenzije štimaju 1:1.

@ jager Bar si poslušo za off road. Učiš se do god voziš ;D

Upoznah, divne ljude, provozah 1kkm. Predeli lepi, društvo još bolje. Svima hvala na pomoći i podršci. Veliko hvala domaćinima Ribolovcu, Raci, Picasoo MZ-u. Onih 7-8% off roada me je odredilo za budućnost - on road, asfalt u svakom pogledu. P.S. Uspeo sam poprilično vratiti motor u pred off road stanje.

Da ne bi ponavljao prethodno rečeno, posebno obrati pažnju na stanje kolovoza - asfalta - gladak, rapav ali ravan, udarne rupe pune vode, oguljen asfalt radi ponovnog asfaltiranja ( najgora solucija koju možeš zamisliti i doživeti na ¨asfaltiranom¨ putu), radovi na putu koji su manje ili više označeni. Niko se od predhodnika nije osvrnuo na noćnu vožnju po kiši i njene čari: refleksija farova koji ti dolaze u susret ( obično vozeći sa dugim svetlom po mogućnosti nekvim xenonom - night braker-om), isto to ali od pozadi, pa te indirektno ubiju preko ogledala, šleperi i autobusi imaju farove više od putničkih vozila i više smetaju, noć je hladnija i vizir se magli, pa vozaš sa minimalno odškrinutim vizirom, ako ti obuća nije vodonepropusna 150% umotaj je u najlonski džak za smeće i oblepi selotejpom - izgleda ružno al su noge suve u protivnom, kroz 50 km se koče nožni prsti. Rukavice, pa iskoristi one najlonske sa pumpe preko onih koje već nosiš i ostaješ suv. Kišno odelo se podrazumeva i ono od 600-1000 iz HTZ opreme radi posao ako nisi pri kinti za kombinezon od 35 - 50 evra. Ovo su lična iskustva od prošle godine kad smo se prevezli nekih 800 km po kiši ( Teslić - Mostar, Mostar - Sarajevo - Višegrad, Bajina Bašta - Loznica - Iriški Venec)

Jeeeeeeeeeeeeeeeee! Napokon čovek iz lokala s kojim možemo voziti. Dobro nam došo sa sve Gogom. Aj se odma učlani u +40!

Evo i nas dvoje sutra na jutarnju misu. Jajca ofarbana i spremna za tucanje.