2. dan (17.07.2020): Svinoušće - Maribor Noć je bila kratka i tvrda, ali čekao me je dug put. Trajekt je pristao jako rano u Svinoušće i odlučio sam da na jug krenem kroz Poljsku. Više sam puta već vozio kroz Poljsku i želeo sam da vidim neka nova mesta. Iskoristio sam neke radoznale Poljake na jednoj pumpi i pitao ih za savet. Preporučili su Lubin. Lubin izgleda kao tipičan centralno evropski grad koji vuče poreklo iz srednjeg veka. Bio je deo velike Poljske kraljevine, pa deo Pruske i posle II sv. rata , kada je porušeno oko 70% grada, ponovo u Poljskoj. U centru grada ima lepih spomenika, ali su meni pažnju privukle stambene zgrade iz posleratnog, komunističkog perioda. Podsećaju na slične u našim krajevima, ali mi se veoma dopada kako su ih Poljaci sredili, što sam već radije viđao u Vroclavu i u drugim gradovima. Poradilo se na sređivanju okoline, na zelenilu i dečjim igralištima, a fasade su obnovljene i često obojene u različite raznobojne šare. Uspešan pokušaj da se udahne malo života u sive betonske kutije, a i ne košta mnogo - malter, četka, boja.. Šetajući Lubinom sam naleteo na neku garažu pretvorenu u centar Kyokushin karatea, kojim sam se nekad davno malo bavio. Poljake po ko zna koji put doživljavam kao spretne i praktične. Ako se ikad zadesite u Poljskoj (a trebalo bi, nije manje interesantna zemlja od recimo Italije ili Francuske) obavezno probajte poljske vafle - gofre, meni najomiljenije. Krenuo sam dalje, do još jednog mesta po preporuci - Valbžiha (Walbrzych). Naravno, za izgovor sam se pomogao Internetom (https://www.howtopronounce.com/polish/walbrzych). Još jedan jako lep srednjevekovni poljski gradić, sa lepim starim centrom grada. Put me je dalje vodio u Češku i kada me je glad pritisla, odlučio sam da pojedem nešto konkretno i svratim u neki manji gradić - slučaj je izabrao Mohelnice. Lep, stari centar sa kaldrmom. Puno lepih restorana, ali nigde ne primaju kartice. Na kraju kapituliram, nađem bankomat, ali nema keša… Setim se da pitam jednu lokalnu prodavačicu i uputi me u jedan stari restoran, iza ćoška - odmah sa vrata pitam i primaju kartice, olakšanje. Sjajna češka klopa, neki gulaš sa krompirima, prste polizah. Idemo dalje, kroz Austriju. Sada se već mrak spustio i srećan sam što sam popravio farove pred put. Jako sam umoran, leđa već dosta bole, noge trnu i tražim prenoćište oko Beča i Graca. Međutim ili je već kasno za check-in ili nisam zadovoljan cenom i posle dosta traženja nalazim povoljan smeštaj kod Maribora. Ali treba stići do Maribora. A mogao sam lako da ne stignem. Auto put je u Austriji posle Graca dosta vijugav. Pr brzini od oko 120-130 kmh priibližio sam se jednom dugačkom levom zavoju i kako nije bilo nikog ispred mene prebacio na duga svetla da bolje vidim u krivini. Istog trenutka je nastao potpun mrak, farovi su se potpuno isključili. U trenutku sam se osetio kao da mi je neko ćebe prebacio preko glave, nisam video bukvalno baš ništa, potpun mrak i crnilo, a u sred brzog zavoja. Srećom, nazreo sam neke farove daleko napred, pa sam pokušao da ostanem pribran, zadržim putanju, pustim gas i posegnuo ka prekidaču farova za maglu. To sam međutim u onoj frci uradio previše naglo, pa sam izgubio balans, ceo motor se zaljuljao pri nekih 100-ak kmh. Pretrnuo sam, udahnuo duboko i lagano ponovo probao. Ispalo je odlično, svetla za maglu na RT- u su jaka i široka i video sam bolje nego sa kratkim svetlima, sve je OK idemo dalje. Tada sam shvatio da sam se u tih par sekundi potpuno oznojio, osetio sam kako mi je balaklava mokra. Zastao sam, stavio slušalice u uši zbog GPS-a - koristim Google Map i audio instrukcije - i lagano izvozao do motela, gde me je ključ čekao u kutiji pod šifrom, bilo je već oko 1 ujutru. Sve u svemu - 20 sati u sedlu i oko 1200 km danas. Novi jednodnevni rekord za mene.

1. dan (16.07.2020): Oslo - Treleborg Krenuo sam oko 11 sati. Dan je bio vedar, ali hladan za ovo doba godine, čak i za Skandinaviju. Stao sam zato na prvu pumpu da promenim u zimske rukavice i obučem još jedan sloj ispod jakne. Posle par sati granulo sunce, otoplelo, pa sad stani da se malo skine. Tako to obično i ide na dužim putovanjima. Putovao sam brzo, bez mnogo stajanja. Znam da imam trajekt uveče i nikad se ne zna šta se može desiti na putu. Opustiću se i odmoriti kad stignem blizu. Na jednoj pumpi u Šveskoj imao sam interesantan susret - prilazi mi sredovečan Šveđanin, pita može li da sedne da ćaskamo. Još jedan ljubitelj motora koji posle jedne teže nesreće više ne može da vozi, ali i dalje ih jako voli. Na žalost, to neće biti jedina slična priča na ovom putu. Ćaskamo, pričamo na engleskom i odjednom me pita da li sam ja možda negde sa Balkana, recimo Srbija ili Bosna? Da, rekoh, jesam, kako ste pogodili?! Kaže da je inspektor u penziji, da je radio duže od decenije za Europol u Švajcarskoj na trgovini ukradenih auto delova. Prepoznao mi je naglasak, ali i fizičku konstituciju. Znači, “radili” ste sa dosta mojih sunardonika, pitam ga uz smeh, a on odgovara “Da, recimo oko 50% je bilo odatle.”. I onda dodaje “Ali ti si drugačiji, jako si fin, za Srbina.”. Auh, hvala, valjda, ako je to bio kompliment. Možda mi je pogodio misli, pa me je častio sladoledom - no hard feelings. Na putu nije bilo problema, pa sam brzo stigao do juga Švedske. Odlučio sam da svratim i obiđem grad Lund, koji je jedan od najstarijih gradova u Švedskoj. Takođe je u njemu osnovan prvi univerzitet u Skandinaviji. I danas je poznat kao univerzitetski grad, sa velikim brojem mladih, puno kulturnih dešavanja i živim centrom. Parkirao sam blizu čuvene katedrale i prošetao se gradom par sati. Zaista lep i živ gradić. Dok sam plaćao klopu shvatio sam da nešto nije u redu - nema mi ključeva od bajka. Trči nazad do motora, sa svom opremom i čizmama. Srećom, ostali su da vise u gornjem koferu, tačno pored vrlo prometnog šetališta. Ovo nije ni prvi put da mi se dešava tako nešto, jednom sam zaboravio ključeve u motoru u Bremenu sa srećom isto dobrim posledicama. Bez većih trzavica sam ušao u trajekt i tu bi se priča obično završila. Međutim, tek je trebalo i prespavati nekako i ona naslonjača se nije baš dobro pokazala. Mučio sam se, šetao, vratio, probao ponovo, ne vredi, ne mogu oka da sklopim. Šetajući se po brodu sam primetio Poljake, vozače autobusa, sklupčane na podu u raznim ćoškovima, ispod stepenica i sl. Prostorija sa tim naslonjačama je imala prilično debeo i mek itison i negde oko 1 po noći sam odlučio da probam, morao sam nešto da uradim, trajekt je pristajao već u 5 ujutru. Savio sam jaknu kao jastuk i legao na pod, pored zida. E sad, ja sam u pedesetoj, operisao sam diskus herniju pre dve decenije, imam dva srasla pršljena i kilav sam čak i sa vrstom kreveta. Ali tu, na podu trajekta, spavao sam kao beba.

Veliki pozdrav svima. Posle divnog iskustva na prethodnoj solo prolećnoj turi 2019 (https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/126728-evropa-i-malo-azije-14-dana-i-9000-km-solo-tura), planirao sam nešto slično i za proleće 2020, samo ovog puta na zapad do Iberijskog poluostrva, jer tamo još nisam bio bajkom. Međutim, Korona se umešala u život sviju nas i taj plan je otpao. U međuvremenu sam uzeo avio karte za porodicu, do Jadrana, čekajući da vidim hoće li se putovanja omogućiti. Bukvalno jedan dan pred njhov termin je Norveška dozvolila putovanje do većine zemalja EU i oni su otišli na četiri nedelje, a ja sam imao još nedelju dana do svog odmora i planirao sam da im se pridružim, na dva točka. Užurbano sam radio na pripremama, proveravao opremu, kupio novu kacigu (LS2). Kupio sam i nove letnje kožne rukavice, što se ispostavio kao sjajan potez. Stare jesu sa Goretexom, ali su nešto manje i teško se skidale. Baš lepo što su imali 4XL na rasprodaji, taman za moje šape :). Svog BMW-a R1150RT sam odveo do čika doktora, jer mi prednja svetla nisu radila, ni duga ni kratka, samo ona za maglu sa strane. Ulje je promenjeno, zamenjen filter za vazduh, a i svetla su sređena uz napomenu da je zakrpljeno nekako, da ne bi imao velike troškove, a da ih imam za put. Kupio sam karte za trajekt Treleborg-Svinoušće u zadnji čas, međutim uz jedan problem - nije bilo slobodnih kreveta u kabini (noću se putuje). Rezervisao sam fotelju, naslonjaču, moraću tako spavati nekako. Sve je bilo spremno, odbrojavanje je moglo da počne.

Hvala još jednom, mislim da je to-to. Imam još jedno pitanje - moj kolega je i strastveni ronilac, konkretnije obožava ronjenje u pećinama i ganjao je razne interesantne lokacije po svetu. Da li neko zna kome bi mogao da se obrati za eventualnu organizaciju ronjenja u pećinama u CG - bilo u moru, jezerima, podzemnim pećinama i sl.?

Hvala svima puno!

Moj kolega, Norvežanin, razmišlja da na leto doleti do Crne Gore i iznajmi bajk na nekolikio dana, pa da sa njime prozuji okolo. Da li vam je možda poznato gde bi se mogao iznajmiti bajk u Crnoj Gori, regularno, sa osiguranjem i ostalim?

@drakiJedan mali ekstra savet ako ideš V-Stromom na duži put: Ne znam koliko je prešao i koji ti je model, ali može da se isplati da proveriš kontatke na prekidaču startera motora, kod desne ručice. Naime preko njega se gasi svetlo prilikom paljenja (štede 1€ za relej), pa usred jake struje i tankog kontakta hoće da dođe do kreiranja nekih naslaga i slabljenja spoja. Meni je zbog toga (model iz 2007-e, tada oko 60000 km) otišlo glavno svetlo u Engleskoj, kod Kejmbridža. Svraćao sam u servis u Lesteru i kasnije u Irskoj, kod Belfasta i nisu znali šta je. Nisu ni dva majstora kasnije u Oslu mogla da nađu problem. Našao sam rešenje kasnije tek preko nekih V-Strom foruma. Taj se deo zvanično ne popravlja, već samo menja, ali može vrlo lepo da se otvori, dobro očisti i lepo sve zatvori, za kratko vreme. Da imam sada malo starijeg V-Stroma to bih proverio pred neki veći put.

Istočno od Istambula, u brdima, je bilo nekih problema sa dobavljanjem goriva, pa je u dugačkom potezu (100-ak km) bilo samo dizela na pumpama, jedva sam natankovao. Od tada sam uvek dosipao do vrha na svakom stajanju. Skoro svugde su primali sve moguće kartice, tako da sam jedva i video kako turske lire izgledaju. I to kao kusur baš na jednoj pumpi gde sam konačno našao benzin, a bez ikakvih problema su uzeli evre.

Mislim da su ti oba termina odlična, posebno da izbegneš najveće vrućine u julu i avgustu. Ja sam bio prošlog aprila i imao sam divno vreme, ali je to i faktor sreće sigurno. Ja ne planiram unapred gde ću spavati, već kad otprilike znam gde ću zanoćiti, nađem nešto preko booking.com-a i sličnih. Konkretno, noćio sam u ovom hotelu pre Istanbula i ovom hotelu ovde kasnije na putu ka Gruziji. Oba puta je bilo 25€ noćenje sa (odličnim) doručkom. Hint: Obično je jeftinije platiti hotel online, nego u samom hotelu, nekad i duplo. Makar ispred samog hotela, isplati se. Prvo sam mislio da spavam u Bugarskoj, u Svilengradu pred granicom, ali sam kasnije shvatio da se radi o mestu sa ogromnim i skupljim kockarnicama hotelima, pa ipak ušao kasno uveče u Tursku. Na granici nije bilo mnogo zadržavanja, brzo se prošlo. Ušao sam u sam centar Instambula po ogromnoj gužvi i haosu. Nisu hteli da mi prime motor na parkingu, ali sam se dogovorio sa vlasnikom jedne radnje da mi pazi na bajk ispred radnje svega nekoliko stotina metara od Aja Sofije, a ja sam posle pazario jedan lep svileni šal za gospođu - svi zadovoljni. Obrati pažnju da je Evroazijski tunel ispod Bosfora zatvoren za motore, a Google Maps stalno tamo tera, mora se proći preko nekog mosta. Putevi su odlični, prati lokalce gde se mora pratiti ograničenje brzine. Ima dosta policije ali motore uglavnom ne zaustavljaju, ili mahnu rukom kad staneš - samo jednom sam pokazivao dokumenta, pred samom Gruzijom. Ima dosta kamera ispred naseljenih mesta. Izgleda da snimaju samo od napred, ali sam ipak bio oprezan, ne znam da li su umrežene (kao recimo u Letoniji), pa da bude problema ako je neko baš bezobrazan. I dalje nisam siguran da li se putarina plaća, mislim da je trebalo, ali meni tamo neko reče da ne moram. Na samim punktovima ne može, znači moralo bi unapred. Čekam da vidim hoću li dobiti neku kaznu poštom... Inače sam se prilično sigurno osećao u Turskoj. Hrana odlična, ljudi obično vrlo ljubazni i druželjubivi.

Ali zar to onda ne zavisi najviše od saputnika? Koliko voli/ne voli i koliko mu/joj je naporno, da li se menjaju u vožnji i sl.? Moja draga gospođa ne voli i nikada nije volela motore, vozila se sa mnom tu i tamo, kad nije imala mnogo izbora. Nema tih para da bi sada sela sa mnom i do prodavnice... Sa druge strane, žena mog kolege Mortena obožava da se vozi sa njim. Sama nema dozvolu, isključivo je saputnik. Deca su porasla i sada konačno imaju vremena, pa svako leto idu na neku turu od 2-3 nedelje. Pre par godina su išli oko Španije (iz Norveške), a prošle na neko venčanje u Rumuniju, i sl. Njima po 500+ km dnevno nije problem.

@Velimlje2 Nemam komentara povodom ruta koje si odabrao, obzirom da sam tim delom Italije vozio ili auto putem ili uz obalu. Čisto da bacim neku ideju za svratiti/obići: Vidim da prolaziš pored Bolonje, a 30-40 km severozapadno od nje imaš Maranelo (Ferari muzej) i Modenu (Enco Ferari muzej). Obišao sam letos oba i iz sveg srca bi preporučio obilazak Ferarijevog muzeja u Maranelu, meni je bilo veoma zanimljivo. Takođe prolaziš pored Napulja, a odmah južno od grada, zapadno od Vezuva je fenomenalan grad-muzej iz rimskog doba Herkulaneum. U poređenju sa mnogo poznatijom Pompejom je neuporedivo manji, a mnogo bolje očuvan. Može se lepo obići za par sati i bilo je nezaboravno iskustvo. Toliko da želim da se jednom vratim do Napulja i obiđem ga ponovo, kao i celu Pompeju. Na kraju, ako ostane malo vremena, lepo bi bilo svratiti do Lećea, koji je jako lep grad. I sam centar Barija je lepši i zanimljiviji nego što sam očekivao.

Moram da se ogradim da sam do sada mnovo više putovao motorom (i to solo) nego automobilom (isključivo sa porodicom), u odnosu od recimo 5:1. Bajkom idem na duge ture od 2008-e i obišao sam do sada mislim 38 zemalja Evrope, a kolima tek od 2018-e. I lakše mi je i brže da pređem puno km sam bajkom nego autom sa porodicom. Neko je uvek gladan, ili žedan, ili mora u WC, ili se ukočio ili šta već :). E sad, motor i saputnik, tu već imam mnogo manje iskustva, a poslednje (Beograd-Sarajevo i nazad) se završilo sa "Kada ćeš konačno da kupiš auto kao sav normalan svet?!". Pa sam kupio prvi auto krajem 2017-e, a sad konačno imam i dozvolu za njega. Ipak, sudeći po tvom komentaru, verujem da aludiraš da je puno teže putovati motorom? Sigurno i da jeste, a mnogo zavisi od iskustva i očekivanja. Ja sam, kao što gore opisah, verovatno malo naopak i ređi slučaj. Međutim, većina stvari u organizaciji puta bude zapravo vrlo slična - smeštaj, hrana, biranje rute (brže auto putem, lepše sporednim) i sl.

@A.J. Zaboravih da se zahvalim - puno hvala na informacijama i ponuđenoj pomoći! Kamo sreće da sam pred prošli ili pretpošli put kroz ex-SSSR mogao da te pitam za savete... Ali ići će sigurno još neko, a možda se i ja odlučim za Istok ponovo :).

Ušao sam u Rusiju sa srpskim pasošem 30. aprila, i drndali su me više od sat i po, možeš pročitati u gore linkovanom putopisu (osmi dan). Imao sam utisak da je to zadržavanje bilo sa namerom. Možda što je motor registrovan u Norveškoj, ili što sam sam putovao, ili što u to vreme obično nema bajkera, ali mi se čini da sam im bio nešto sumnjiv... Ipak, bolje i lakše je bilo nego prošli put, pre jedno 5 godina, isto bajkom. Na trajektu Latvija-Švedska sam sreo Šveđanina bajkera koji mi je rekao da su ga dva puta u zadnje dve godine odbijali za rusku turističku vizu, hteo je da se voza bajkom do Sent Petersburga i Moskve.

@.milke. Puno sreće i dobro vreme ti želim! Slobodno me pitaj šta ti god padne napamet. Meni su rekli da stranci mogu jedino taj prelaz preko Kavkaza da koriste i da je teško/nemoguće uopšte ući vozilom i u Abhaziju i u Južnu Osetiju. To sam čuo iz više izvora i nisam želeo da proveravam. Pre nekih 5 godina sam želeo da prođem istim ovim putem, ali tada je i Verkhni Lars prelaz bio zatvoren za strance, pa je jedini put do Rusije sa ove strane Crnog Mora bio preko Azerbejdžana, a oni traže vizu i nisam imao vremena za to. Zato sam krenuo preko Odese u Ukrajinu. Tu sam i ne znajući izgleda prošao kroz militantnu zonu Pridnjestrovlja... Inače, ja sam prešao Verkhni Lars 30. aprila i imao više sreće nego pameti, jer često u to doba nije prohodno za motore.

Ali je još veća razlika sa decom ili bez :). Meni lično je i lakše tako, sa puno manjih skokova, ići motorom, pre svega zbog parkiranja. Doduše ja o kolima i ne znam previše, tek sam prošlog ponedeljka položio vozački za B klasu...

Da potvrdim prvo da je putarina za motore ista kao za automobile. Grubo gledajući, na auto putevima je slično koštala putarina koliko i gorivo. Što se vremena tiče, to može da se organizuje za 10 dana bez problema. Neki će reći da je jurcanje, ali ja sam slično letovao kolima sa porodicom (gospođa i dva manja dečaka) prethodna dve godine i dobro je ispalo. Spavanje svakog dana u drugom mestu uz što je moguče više plaža i mora. Prvog leta smo prozujali do Verone, a onda prešli obalom od Livorna do Barselone. Prošlog leta smo išli iz Beograda do Barija, pa obišli jug Italije, celu Siciliju i zapadnu obalu do Rima. Kada idem solo na moto ture prelazim daleko više km dnevno. Kada ste knap sa vremenom, gledajte da idete auto putem između interesantnih tačaka - npr. kroz Mađarsku i Austriju, a lokalnim putem tamo gde vas više zanima sam krajolik (npr. planinski i obalni predeli). Novac? Nas je ispalo oko 200-250€/dan. Ali to je letovanje četvoročlane porodice, pa je bilo poseta i akva parkovima, muzejima i koječemu. Tu računam smeštaj (za nas četvoro 100-120 €/dan), gorivo & putarinu i hranu/koješta. Kada ste dvoje i ne idete auto putem kroz Italiju, to može da se spusti na 100-120 €/dan. Smeštaj se može tražiti dan za dan. Za pojedinačna noćenja obično koristim Booking.com ili Hotels.com. AirBnB zvuči jeftinije, ali se više vremena izgubi u nalaženju sa vlasnicima u dolasku/odlasku, a više se plaća i čišćenje. Preporučujem hotele ili hotel apartmane koji imaju stalno otvorenu recepciju, jer često se ne zna kada se stiže, olakšava planiranje i smanjuje stres. Kada tako putujem, tražim smeštaj dalje od mora (5, pa i 10 km) i ako je moguće sa bazenom. Onda se lako odvezemo do plaže, a dosta se uštedi. Smeštaj se može naći i svega par sati unapred, ali ti preporučujem da karte za trajekt uzmete unapred. Ja uvek krenem odatle kad planiram put. Prošlog leta smo za Bar išli preko Drača, iz zainteresovanosti da obiđemo Albaniju, ali i najlakšeg puta. Opcije su jasno Bar, ali i Dubrovnik (mislim da ide samo jednom ili dva puta nedeljno).

Ako nekog zanima da krene na ovu turu svojim motorom: Mislim da više nema trajekta Trabzon-Soči, već samo putnički brod, a od Batumija ide samo hidrogliser. Jedini meni poznat put do Sočija iz pravca Turske je onda preko Gruzije i graničnog prelaza Verkhny Lars, južno od Vladikavkaza. Prošao sam tuda prošlog aprila, pa se slobodno obratite da podelimo iskustva.

Lep video, hvala na podsećanju! Prošao sam Transfagarasan putem na V-Stromu 650 pre 5-6 godina na putu kroz Ukrajinu, Belorusiju i dalje na sever. Nisam imao mnogo vremena, pa sam samo prozujao i sećam se da je bilo divno, ali nekako kratko. Noćio sam u mestu Sibiu, koje je ranije bio nemački deo u Rumuniji, kao i ceo taj kraj. Posle sam svratio do mesta Brašov, koji je lep turistički centar. Negde na tom putu, kroz jednu šumu, sam pao u krivini prekrivenoj peskom. Ljubazni Rumuni izletnici mi pomogli da se pridignem, našao se i roštilj za pomoć - mići, tj. rumunski ćevapi. U samom gradu Brašov sam bio zadržan jedno pola sata trkom trokolica (ono što smo kao klinci pravili od daske i lagera) koja se odigravala na jednoj dugačkoj nizbrdici, pa je policija zaustavila saobraćaj :). Kasnije, na putu ka Galati i granici sa Moldavijom sam iskusio najjači bočni vetar do sada, ali mi je generalno Rumunija, a posbeno Transilvanija, ostala u lepom sećanju, najviše zbog ljudi i interesantne arhitekture, čak i po selima.

Eh, @nikvuksa, "Pazi šta poželiš, jer se može ostvariti"... Baš sinoć gledao neke polovne motore (dnevna doza daydreaminga). Ona mi se pridružila i odjednom pita "Eeee, što je ovaj dobar, pa to je prava fotelja, sa tim bi mogla i ja da se vozim, koji je to motor?". "Gold Wing", rekoh i dodajem brzo "A zar ne bi onda radije htela neki mali kabriolet?" - "Jeste, u pravu si, bolje kabriolet!". Kakav crni Gold Wing, gde sa tim čudom da idem na posao svakodnevno?! A sad nek ona mašta o kabrioletu...

Hvala, to je to. Tada nisam ni znao za sukobe i situaciju na terenu, pojma nisam imao. Jedino znam da su mi neki vojnici sa automatima u drugačijim uniformama od Moldavskih, nekim smeđim, dali jedan mali papirić i vrlo autoritativno rekli "Ako ovaj papir izgubiš, *nećeš* izaći iz naše regije!". Malo je reći da sam ih ozbiljno shvatio! Tada sam krenuo ka Ukrajini i Belorusiji prilično nepripremljen. Ne potpuno, jer sam radio sa jednim kolegom iz Kijeva i jednim iz Minska. Onda mi je onaj iz Kijeva savetovao da obavezno kod sebe imam 10-ak evra ili dolara, ako me policija zaustavi, jer to i traže. A onda je onaj iz Minska rekao da ni slučajno ne nudim pare policajcima u Belorusiji, jer ću završiti u ćorci. E, te sam savete zapisao, jer bi nadrljao ako pobrkam zemlje...

A ne, kod nas je drugačija situacija. Naime, ja tek sada, ove godine, idem na časove vožnje da konačno, sa svojih 48 godina, položim za B kategoriju. Za koju nemam baš nikakvo interesovanje, ali nam dečaci rastu (9 i 4), treba ih voziti u školu, treninge, itd. pa sam konačno kapitulirao. Posle te vožnje do Sarajeva rečeno mi je "Kada ćeš konačno da kupiš auto, kao normalni ljudi?". Kupio ga, eto, pre dve godine i za sada ga samo draga vozi. A valjda je lepo da sam konačno normalan. Ako ništa drugo, delimo strast ka putovanjima generalno, pa za ovo leto, planiramo porodično sličnu turu kao tvoju - Albaniju ili Bar, Bari, Siciliju, pa reko Rima nazad na sever. Sa kolima, doduše, penzionerski...

Lepa priča, iščekujem nastavak :). Ja sam pre 5-6 godina u Ukrajinu ušao preko Rumunije, kod mesta Galati, pa onda dva puta prolazio kroz Moldaviju, drugi put kroz neku okupiranu teritoriju, punu vojnika sa automatima. Srećom da nisma pojma imao o konfliktima, inače se ne bih ni usudio da tuda idem. Da sam znao da putujete, savetovao bih vam da se vratite možda preko mesta Umanj, južno od Kijeva, divan srednjevekovni grad. Inače, kod ulaska u Rusku Federaciju (Rusija, Belorusija, Kazahstan) se vrši privremeni uvoz vozila i to može da potraje. Ali je sada kada sam ponovo prolazio u maju bilo puno brže i lakše nego prošli put.

Izuzetno lepo ispričano i opisano, hvala puno! Kamo sreće da sam pročitao vaš putopis pre nego što sam krenuo na svoj put kroz Tursku i oko Crnog Mora (opisan ovde u drugoj temi). Tako bi na vreme saznao da je Evroazijski tunel u Istambulu zatvoren za motore i uštedeo bih bar sat vremena po jakom suncu i ogromnoj gužvi, punom instanbulskom špicu. Inače delim veoma pozitivna iskustva o samoj Turskoj i vožnji tuda. Voleo bih da jednom odem na tako lepo putovanje u grupi, to je skroz drugi doživljaj. Moja draga je jednom prilikom izdržala od Novog Sada do Sarajeva i nazad i rekla nikad više. Pa sada svugde sam, makar dok mi sinovi ne porastu... Jedno pitanje vezano za Stroma: Jel se radi o ABS ili običnoj verziji? Sličnog plavog ABS Stroma '07 sam mrcvario kroz 35 zemalja Evrope tokom 7 godina i uglavnom se nije žalio. Najveću muku mi je napravio kratak spoj ispod dugmeta startera zbog kojeg su mi svetla otišla u Engleskoj, kod Kembridža. Jedva nađosmo uzrok, mnogo kasnije.

Imam ja još dosta fotki, ubacio sam samo one koje se odnose direktno na priču. Ako nekog zanima, mogu okačiti i ostale u neki online album...