7. dan (27.09.2021): Taragona - Altea Taragona ima vrlo bogatu i dugu prošlost i bio je veliki i bitan grad još u rimsko vreme. To se oseća u šetnji po gradu gde ima zdanja iz puno različitih perioda - počev od rimskog amfiteatra i zidina do modernog doba. Moj hostel se nalazi tačno preko puta kafane sa lokalnim pijancima i čudnim likovima od ranog jutra. Kraj nije luksuzan, ali je živ, sa uskim starim ulicama sa kaldrom u starom lučkom delu grada. Stižem i do modernijeg dela grada, sa fontanama, kao i rimskim mozaikom, zidinama. Iako se isto nalazi u Kataloniji, Taragona mi deluje rustičnije od recimo Barcelone, imam dosta drugačiji osećaj u obilasku grada. Vraćam se do hostela, ostavljam telefon i novčanik, uzimam kupaći i peškir. Vreme je za plažu, udaljenu 10-ak minuta hoda. Plaža je peščana, vrlo prostrana. U blizini se nazire luka, na horizontu ukotvljeno više velikih transportnih brodova. Prilično je toplo, međutim ima malo ljudi, 11 je sati. Voda je vrlo topla, uživanje je uroniti se posle toliko dugo putovanja i šetnje. Na veliku žalost, shvatam da plivanje teško ide, rapidno gubim dah, napornije dosta nego sa hodanjem. Neka, dobro je i lagano plivuckanje, plutanje, brčkanje, zapljuskivanje talasima u plićaku. Pola sata bez ikakvih briga i misli, pravi letnji odmor na početku jeseni. Dok sam ležao u plićaku primećujem onižeg gospodina, preplanulog, osedelog, nešto starijeg od mene, ali izgledom u puno boljoj formi. Stigao je biciklom, spustio se stepenicama, zatrčao u more, otplivao kratko, ali jako, izašao i istuširao se, obrisao, skočio nazad na bicikl i odjurio dalje. Sve u nekih 5-10 minuta. Sigurno lokalac. Mislim se kako bih i ja tako živeo, samo da mi se povrati zdravlje. Ali bilo ga je letos, pa se opet ne sećam da sam bio ovako aktivan... Idemo dalje na put, sledeća stanica je Valensija. Na jednoj benzinskoj pumpi nailazim na vrlo interesantan auto, kabriolet, koji podseća na neki super bagi. Delovao mi je poznato, iz emisija Top Gira, pa sam na kraju prišao vozaču i malo smo proćaskali. Ispostavlja se da se radi o holandskom Donkervoort JD70. Vozač, sredovečan i dobrodržeći muškarac, priča sa puno strasti o svom automobilu, njegovom Audi motoru, laganoj karoseriji od ugljeničnih vlakana, performansama. Pokazuje mi na pragu pločicu sa natpisom “Ručno izrađen za gospodina X, serija Y/70”. Pitam jel on “osoba X”, ili da zovem policiju? Smeje se, da to je njegov auto, drži lanac restorana u Holandiji i za taj novac je kaže mogao uzeti Ferarija, ali želeo je nešto što je manje statusni simbol, a više čista mobilna uživancija. Verujem mu, jer auto je izuzetno spartanski opremljen, bez recimo klime, ekstremno tvrd i sportski i zaista treba biti entuzijasta da se potegne njime od Holandije do Španije. Rekoh mu da mi se sviđa njegova kriza srednjih godina, da je ispoljava sa stilom i da je više kul od moje, tj. lomatanja po Evropi na motoru. I na to se smeje, kaže ima tu nešto, a ta kriza ne pita gde udara, pa ko koliko i šta može da priušti. Šta žena kaže na sportski auto i putovanje? A ne, njegovu devojku (mlađa, morao sam da pitam) to ne interesuje, putuje sa prijateljem, vidim ga malo dalje sa putno napakovanim BMW GS motorem. Na kraju ga pitam koliko autić košta i odmah se izvinjavam, to je već bilo neukusno. Ipak odgovara, oko 250,000 € je bazni model, a ovaj njegov je maksimalno napucan i tako… Naknadno shvatam da je holanski restorandžija verovatno najimućnija osoba do sada sa kojom sam tako neobavezno ćaskao o bilo čemu. Zapravo je bio simpatičan i pristupačan. Nisam osetio aroganciju, već zadovoljstvo i ponos svojom igračkom i hobijem. Ulazim nešto kasnije u centar Valensije, malo kružim tražeći dobro mesto za parking i nalazim konačno veliki niz skutera i motora, uvaljem se na kraj. Bio je vrlo topao, vruć dan, a nameravao sam da se malo više prošetam. Zato se presvlačim, na ulici, malo skriven iza motora, u šorc i letnje cipele. U koferu ima mesta za čizme, ali ne i za jaknu, nju nosim sa sobom preko ruke. Tek tada sam se malo osvrnuo i primetio da sam parkirao tačno ispred prelepog zdanja Nacionalnog Muzeja Keramike. Sledi obilazak Valensije. Kako za par sati obići jedan veličanstveni grad, u kome se može provesti istražujući i dobrih nedelju dana, kakva je i Valensija? Na ovakvim putovanjima to je svakodnevni problem. Jedan od pristupa je detaljna priprema sa planskim obilascima određenih zdanja i atrakcija. Međutim, često ne znam ni gde ću zastati, a previše planiranja, u mom slučaju makar, obično dovodi do previše izmena planova. Kako je pesnik Robert Berns rekao (a Stajnbek od toga napisao celu knjigu) “I najbolji planovi miševa i ljudi padaju u vodu”. Moj pristup obilaska novog grada je tako poput nekog planskog lutanja, istraživanja. Koristim dosta Gugl Mapu, na kojoj se obično centar grada, posebno istorijski, označi posebnom, žućkastom bojom. Tu mogu da vidim i veličinu područja, procenim koliko mogu toga da obiđem peške. Kad se zumira, mapa prikaže i neke najpoznatije atrakcije, a ponekad se konsultujem i sa Wikipedijom oko toga. Odaberem tako nekoliko rasutih mesta koja baš želim videti, a ostalo je improvizacija. Često proverim na mapim gde sam, da li u blizini ima nešto interesantno, vredno obilaska. A često se i prepustim oku i ulicama da me vode da vidim šta ima iza ćoška, pa onda sledećeg… Na taj način dosta vidim, doživim, osetim neko mesto za kratko vreme. Sa druge strane, sigurno nešto i preskočim, kao što sam recimo prethodni dan u Andori La Vela prošao sam par stotina metara od čuvenog spomenika Salvadora Dalija, što sam otkrio iste večeri čitajući o Andori ušuškan u udobnom krevetu u Taragoni. Koristeći oprobanu istraživačku formulu, proveo sam oko sat i po lutajući ulicama Valensije, od jedne do druge divne Barokne građevine, upijajući atmosferu ulica i prolaznika. Dosta je bilo građevinskih radova, posebno u samom centru, koji su diktirali drugačije rute. Ipak, stiglo se do katedrale, glavne pijace, stare berze svile i dosta drugih znamenitosti grada. Morao sam da hodam sporije nego ranije, sa više odmaranja, a to je iziskivalo nešto više pažnje oko toga koliko daleko ću hodati u raznim smerovima i malo više planiranja rute nego obično. Na kraju su me umor i glad, stari podsetnici prolaska vremena, podsetili da je vreme da se nešto pojede, malo odmori, pa nastavi dalje na put. Sledi meni jedan od omiljenih zadataka - naći lep restoran, da ne bude skup, da hrana bude dobra, sa lepim mestom za sedenje. Posle kraćeg obilaska, odluka je pala, kao i tema za danas - paelja sa plodovima mora. Odličan izbor. Iz restorana sam pozvao telefonom poznanicu koja je iz ovih krajeva, konkretno iz Benidorma nešto južnije. Savetuje mi da obiđem Denju (Denia) i Alteu. Poslušaću savet. Trebalo je malo više vremena naći gde sam parkirao motor. Na kraju sam se poslužio fogotrafijom motora sa telefona koja otkriva GPS poziciju gde je snimljena. Čuda moderne tehnologije.Iz tog razloga (a i dokumentacije usled eventualne krađe ili nesreće) obično i napravim fotku tamo gde sam parkirao. Sledi presvlačenje, bio je zaista veoma topao dan, i dalje na put. Put ka Denji je bio veoma interesantan. Predeo je bio drugačiji, sa dosta rasutih brdašca. Jedno mi je privuklo pažnju jer je bilo puno tesno grupisanih belih kuća, baš svih belih, dok u dolini ispod brda nisam primetio nijedno naselje, tek po neku kuću. Kao da je bilo naselje na ostrvu u sred mora. Moguće da to potekne od crkve (ili džamije, istorijski u ovom delu) na najvišem lokalnom uzvišenju, oko koje se kasnije obrazuje naselje. Primetio sam dok sam vozio i drugačiji miris nego oko Taragone, ili prethodno u Francuskoj, Italiji. Verovatno vezano za lokalno rastinje, cveće. Do Denje sam lako stigao, ali sam se tamo zapetljao u mreži isprepletanih uskih uličica. Na kraju sam našao mesto za parking i krenuo u obilazak. Palo je veče, nisam mislio da ostanem duže u mestu, pa se nisam presvlačio, već sam samo jaknu ostavio u koferu. Deo pored mora je pun restorana, malo dalje ima dosta barova i radnji. U samoj luci se nalazi jako interesantan spomenik Italijanu Umbertu Masetiu, dvostrukom moto GP pobedniku iz 50-ih. Centrom grada dominira srednjovekovna mavarska tvrđava smeštena na manjem brdu. Nisam u ovom stanju rad da se pentram gore, pa je zaobilazim uskim uličicama i sa druge strane vidim da je prokopam tunel ispod brda, poduprt metalnim nosačima. Nisam jedini kome se ne ide puno uzbrdo. Vrlo simpatičan primorski gradić, ali vreme je da krenem do Altee, gde sam bukirao prenoćište. Veče je toplo i već sam zažalio što sam se šetao dugo okolo u moto pantalonama i čizmama. Sada već dolazi do dehidracije, nisam pio vode još od one slane paelje. Međutim, nigde neke radnje da kupim vodu. Kod samog motora sam konačno našao automat sa kolom, pivom i (olakšanje) hladnom vodom. Daj jedno tri flašice! Međutim, ne prima kartice, samo kovanice. Uh, ko još nosi sa sobom novčiće, automat bez kartica, srednji vek.. Treba mi voda, jako. Vršljam okolnim uličicama i srećom blizu je bio mali restoran gde sam mogao da kupim par flašica vode. Idemo za Alteu. U Altei je bilo malo lutanja da se nađe hotel, jer Gugl mapa nije bila baš najpreciznija, niti sa kućnim brojem, niti sa jednosmernim ulicama. Kad sam se konačno smestio shvatio sam da se radi o restoranu sa nekoliko soba na spratu. Dugačak je dan, umoran sam, ne ide mi se okolo. Sveža riba za večeru i jedna ogromna čaša sangrije. Dve sangrije, da ona prva ne bude usamljena.

6. dan (26.09.2021): Kan - Taragona Dobro sam se naspavao, jako bitno jer dugačak dan sledi (svaki će zapravo biti dugačak do kuće). Dok pakujem stvari na motor čavrljam sa znatiželjnim Francuzem, koji je svog novog GS-a 1250 parkirao odmah pored. Pita kako me služi RT, kao i da li nameravam da ga zadržim i kad pređe 100.000 km, kako je to kul, retro. Kakav crni retro, mislim se, odmah bi ga menjao za mlađi model ili sa manjom kilometražom, samo da mogu da priuštim. Zapravo, i mogao bih da priuštim noviji model, ali onda nema para za putovanja, kvaka 22. Svaka sličnost odnosu muškaraca i žena je sasvim slučajna. Nošenje samo neophodnih stvari sa sobom iz kofera mi se sve više sviđa, ali ima i mana. Recimo kad mi kesa sa prljavim vešom ispadne, otvori i njen sadržaj fino raspodeli svugde oko motora, kao ovoga puta. Spakovao sam konačno sve stvari i shvatam da sam tačno preko puta pekare. Na ulazu u pekaru parfimisani antibak, ipak je ovo Francuska. Par kroasana i đus, tačno što je doktor prepisao. Idemo dalje. Sledeće odredište je Andora i, pošto nešto kasnije polazim, ne želim da gubim mnogo vremena, ne planiram da svraćam nigde drudge u Francuskoj. Plan je da se držim auto puta ka Nimu, a zatim ka Monpeljeu do Narbone gde se skreće, jer želim ući u Andoru sa severne strane. Od početka dana je kilavo, oblačno, na ivici kiše. I konačno, nekih 100 km od Kana, počinje pljusak koji ubrzo prelazi u pravu provalu oblaka. Iz daljine sam video kako prosto ulazim u kišni oblak, ali nije se imalo gde. Vidljivost mala do nikakva, potok na auto putu, sva četiri migavca i lagano napred. Srećom brzo nailazim na pumpu, već zakrčenu parkiranim automobilima. Nalazim ipak mesto sa strane, ispod nadstrešice. Oprema je izdržala, suv sam ispod jakne, ali menjaju se rukavice, oblači još jedan sloj, zahladnelo je naglo. Kao i kod ljudi, slično je i sa vremenom - što je bes intenzivniji obično kraće traje. Dok sam se obukao, svratio do toaleta, kupio vodu i sokove, nešto za grickanje kasnije, pljusak se smanjio i uskoro ostao na nivou kišice. Može se dalje. Rekao sam da nisam planirao puno stajanja, ali silom francuskih prilika stajao sam vrlo često, nekad i na 20-30 km. Povod najradosniji - plaćanje putarine. Putarina na autoputevima u Francuskoj je skupa, kao i u Italiji recimo. Italijani međutim obično pokriju sve ulaze i izlaze sa autoputa naplatnim rampama, pa se samo jednom na ulazu uzme karta i onda jednom plaća na izlazu. Kroz celu Italiju sam platio putarinu tri puta (ali masno) - na izlazu kod Milana, Kana i na izlasku iz zemlje. Francuzi isto na nekim mestima koriste karte, ali često i ne, i onda stave naplatnu rampu pred svaki izlaz sa auto puta. Tada sledi zaustavljanje, skidanje rukavica, otkopčavanje jakne, uzimanje novčanika, kartice, plaćanje, pa onda sve unazad. Ako je vreme lepo ponekad ostavim novčanik u spoljnom džepu i onda mogu sve da obavim bez skidanja letnjih rukavica, a i to je gnjavež. A kada je kiša, kao danas, sve je još komplikovanije, moram lepo da sve zakopčam, namestim, traje duže. Moj savet vozačima automobila na naplatnim rampama, posebno kad pada kiša - radije budite iza pet, nekad i deset automobila, nego jednog bajkera. Cela ta rutina vrlo brzo jako dosadi… Kod Narbone sam skrenuo ka Tuluzu i posle nekih 100-ak km konačno sišao sa autoputa i krenuo ka Andori preko Pirineja. Taj deo puta je bio jako lep i ugodan za vožnju, bez velike gužve. Malo je počeo da me brine nivo benzina, a kako je počelo da se spušta veče i raste aktivnost insekata, jedva sam šta video od sloja bubica na viziru. Konačno, pumpa, ali ne baš kakvu sam očekivao, najviše me podsetila na film Bagdad Kafe. Mala lokalna stanica u poljoprivrednom kraju, imala je samo jednu pumpu za dizel i jednu za benzin. Obe prastare, sa mehaničkim brojačima. Pored pumpi jedna kućica u kojoj mi se čini i živi radnik (ili vlasnik) sa pumpe. Unutra sedi čovek i razgovara sa poznanikom, a pored njih na šipki stoji ogroman šareni papagaj. Sva trojica zajedno ne znaju ni dve reči engleskog jezika. Ali uz dobru volju i ljubaznost (univerzalni svetski jezik), došlo se do aparata za kartice, a našao se i papir i malo vode za čišćenje vizira. Lakše se vozi kada se ipak nešto i vidi. Brzo se stiže do obronaka Pirineja. Put krivudav, pravi planinski, ne zaostaje ništa za lepim Alpskim prevojima. Ulazi se često u oblak, smanjena vidljivost, ali je asflat dobar, nije velika gužva (oko šest uveče). Zapravo je puno veći saobraćaj iz suprotnog smera, posebno puno bajkera koji se iz Andore spuštaju ka Francuskoj. Uživam u krivinama, ipak se nešto naučilo prošle godine u Alpima, na onim silnim prevojima. Ulazim u Andoru i shvatam da me GPS vodi u neki tunel. Dobra prilika da stanem i obučem se bolje, temperatura je sad već prilično pala i biće samo hladnije. A ne, nećemo prečicom tunelom, vraćam se malo na drugi put i nagrađen sam najvijugavijim delom, sa lepim serpentinama, do planinskog prevoja od preko 2400 metara. Asfalt je odličan, usput su vrlo lepi pejsaži, a dopada mi se jako i arhitektura, sa puno upotrebe prirodnih materijala, kamena i drveta. Stižem tako do Andora la Vele, glavnog mesta, smeštenog u manjoj kotlini među planinama. Nalazim poseban moto parking (uvek sam oprezan u nepoznatom mestu). Sad vidim da sam dobio i SMS koji me upozorava na roming, jer Andora nije u EU. Uh, gasim Mobile Data, valjda su one GPS mape učitane cele još u Francuskoj. Obišao sam centar mesta i prilično mi se dopao. Sve je dosta stisnuto, prepuno restorana, ali pre svega radnji, svih mogućih poznatih i manje poznatih svetskih brendova. Ima i onih sa moto opremom, zlatara, luksuznih butika, ali i Zare, H&M-a, itd. Iako je nedelja, oko pola osam uveče, sve su radnje otvorene. Sve mi češće ponestaje daha, valjda i zbog nadmorske visine, a i generalnog umora. Mrak se spušta i shvatam da sam izuzetno gladan. Sledi jedna od omiljenih mi šetnji - traženje mesta za klopu. Suviše skupo, suviše dosadno, suviše fensi. Konačno jedna mala picerija, to je to. Kakve su vam pice, ali iskreno, pitam maskiranog radnika. Pa onako, OK, odgovara bez previše entuzijazma. Ali su zato hamburgeri odlični, dodaje. Može, daj jedan dupli. I flašu vode. Ček, stani, pošto je voda? Evro i po, važi. I tu krene priča kako je znalo da bude neugodnih iznenađenja (vidi putopis po Alpima, Sent Moric). Nastavljamo da ćaskamo, momak je vrlo simpatičan, iz Belorusije. Saznajem da Andora nije baš tax free raj, ali da je blizu i da je porez na promet nekih 4-5%. Zemlja zarađuje najviše od turizma, i to tokom cele godine. Dolazi se zimi radi skijanja, leti na pešačenje, ima bajkera, biciklista, a vrlo jak je i šoping turizam (zato radnje rade non stop). Cene su generalno niže nego u Španiji i Francuskoj. A život je kaže opušteniji. Hamburger je bio zaista izvanredan i ogroman, međutim pada mrak i vreme je da se ide dalje. Našao sam i sledeće prenoćište - u Taragoni, nešto južno od Barselone. Pre izlaska iz Andore ide obavezno stajanje na pumpi, benzin je daleko najjeftiniji u okruženju, sipa se do maksimuma, da se nađe mesta za kap više. Na ulasku u Španiju ide brz pregleda dokumenata, bilo je svega par vozila. Međutim iz suprotnog smera, iz Španije, bila je velika kolona vozila, primećujem po tablicama uglavnom iz Andore. Sledi fin, vijugav put, skroz negde do Tarege. Sada se već smrklo, saobraćaj u mom smeru je vrlo mali. Uslovi su dobri, ali shvatam da mi brzinu pre svega ograničavaju farovi, jednostavno ne vidim dovoljno dobro, čak ni sa dugim svetlima. Što jer su slaba, a što jer nisu baš optimalno usmerena. Uključujem neko vreme one za maglu (i njih je Bane popravio) i mnogo je bolje, ali vozači iz suprotnog smera nemaju baš previše razumevanja. Neki se ljute, blicaju. Štos je što je prekidač svetla za maglu na kontrolnoj tabli, pa nije baš lak za često prebacivanje. Ništa, idemo nazad na kratka/duga svetla, bar dok se saobraćaj iz suprotnog smera ne razredi, što se posle nekog vremena i desilo. Ponovo autoput, navigacija do hotela, slušalice sam već imao jer sam celo veče slušao muziku. Već sam umoran, jednolična je vožnja, prošlo je i jedanaest uveče. Odjednom, pred samom Taragonom, iz noći se pojavljuje ogromna, beskrajna, jako osvetljena industrijska struktura. Dugačka kilometrima, nikako je proći. Ogromni silosi, cevi, mostovi, jako svetlo, podsetilo me na film Blejd Raner. Kasnije sam saznao da se radi o naftnoj rafineriji Repsol Taragona, jednoj od najvećih u Španiji. Preko dana je verovatno ne bih ni primetio, ali u gluvoj, bistroj i mračnoj noći, zaista je delovala kao grad iz SF filmova. Nikako stići do Taragone i hotela, par pogrešnih skretanja na ogromnim kružnim tokovima na prilazu gradu. Kružni tokovi su mana navođenja samo glasom. Kaže gospođa iz Gugla “izaći na četvrtom izlazu”, ali bez pogleda na mapu ne vidi se da je to levo. Onda brojim jedan, dva tri… Ček, jel su ovo bila dva izlaza ili jedan put sa odvojenim trakama? A ovo jel uopšte put ili samo neko odmorište? Hajde nek bude ovo četvrti. “Za 5 kilometara, napravite polukružno skretanje”, znači nije bio četvrti izlaz. Ne pomaže ni činjenica da ovaj telefon ima dosta neprecizan GPS, stari se bio bolje pokazao, dok ga nisam sredio, jasno. Stajem u stranu i prelazim na old skul - gledam i memorišem mapu, bar komplikovanog dela. Pomaže, ubrzo sam u centru i brzo stižem do hotela, tj. hostela. Razmišljam usput gde je najmudrije parkirati, rekoh da prvo vidim gde je taj hostel. Na moje veliko iznenađenje tačno ispred vrata hostela je namenski moto parking, potpuno prazan. Ne mogu da verujem, to je to, sveti gral putovanja. Kažu da mnogi provedu ceo život tražeći idealan parking, dok samo neki uspeju u tom cilju. I evo, ja sam ga našao, metar od ulaznih vrata. Gejm over, bliže ne može.

5. dan (25.09.2021): Ljubljana - Kan Ujutru sam se odmah odvezao do centra Ljubljane. Lep sunčan dan i Ljubljana se ispostavlja veoma zanimljivom. Ima šta da se vidi, podseća najviše na austrijske gradove, ali ipak sa slovenskom dušom. Možda me dosta podseća na Prag? Slučajno nailazim na slovenačko-srpski klub, a konstantujem i kako ulične korpe za smeće imaju tri kese, za sortiranje đubreta. Vrlo brzo shvatam razmere probleme koje mi pravi muka sa plućima i disanjem, zamorom. Već posle par stotina metara sam zadihan, moram da idem mnogo sporije nego inače. Uzbrdice predstavljaju ozbiljan izazov. Neću da dozvolim da mi to potpuno pokvari putešestvije, ali se moram prilagoditi. Moraću hodati sporije, češće se odmarati, pa videti kako ide. U samom centru Ljubljane se nalazi lepo sređen deo sa puno uličnih tezgi i pored jedna pekara. Burek sa sirom i još jedan sa jabukama za doručak i širok osmeh. Kakav početak dana. Malo dalje je prava otvorena pijaca, smeštena na trgu u strogom centru grada. Na rubu pijace nalazim nešto što nikad pre nisam video - automate za mleko, jaja i domaće ocvirke (šta god to bilo). Sama pijaca je vrlo čista i odlično uređena sa raznovrsnom ponudom. Sa setom razmišljam o tome kako je moj rodni Beograd “uredio” i sklonio, sakrio pijace po gradu, dok je u Ljubljani jedna centralno, na trgu, pretvorena u pravu turističku atrakciju. Poslovica kaže da se pametan stidi onog čime se budala ponosi, ali možda neki put bude i obrnuto. Kroz pijacu se šetao i gospodin hraneći grožđem svog ljubimca, emua (ili možda noja). Sasvim normalno. Na brdu pored centra nalaze se stari grad i trvđava. Obzirom na situaciju, vrlo rado koristim žičaru do vrha. Za ulazak u žičaru potreban Covid test ili vakcina. Divan pogled odozgo i lep kompleks. Vreme je da se krene dalje. Sledeća meta je Milano. Do njega autoputem, pored Trsta, Padove, Verone, Breše. Planiram ipak stajanje samo u Milanu, dosta sam ranije vozio kroz Italiju i dosta mesta obišao. Put je dobar, gužve su oko gradova, inače nije strašno. Benzin je skup, ali ni putarina uopšte ne zaostaje. Srećom, makar nema puno naplatnih rampi, samo kod izlaska za Milano. Na ulazu u grad zovem bivšeg kolegu koji je baš iz Milana. Dobijam par saveta i krećem hrabro u sam centar, vodi me GPS. Kako prilazim centru sve je veća gužva, teško je i motor provući. Na jednom trgu vidim prazno parking mesto za motor, ubeđujem se da je dovoljno blizu centra i nekako uspevam da se uvučem između silnih vespi. Milano je veoma živ, užurban grad. Takođe i vrlo poš mesto, video sam na ulicama više Ferarija i Lambordžinija nego u ostatku Italije. Sigurno bi to mogao da kažem i za visoku modu, samo kada bih umeo da je prepoznam. Lakše primetim imućnog muškarca u krizi srednjih godina (Ferari) nego damu ukrašenu odgovarajućom skupom garderobom i nakitom. Ali tu su, sigurno. Centar Milana je izuzetan, ispunjen atraktivnom arhitekturom. Šetam se lagano do Milanske Skale, spolja zapravo deluje relativno jednostavno, obzirom na okruženje. Katedrala je ogromna, lepa i okružena gužvom. Shvatam da se održava i neki politički skup, organizovan od desničarske partije Fratelli Italiani. Puno parola, balona i puno mladih. Tražim po centru panceroteriju Luini, po savetu kolege. Kaže da su tu u centru jako dugo, daleko pre nego je sve postalo fensi. Dodaje da uzmem originalnu, tradicionalnu pancerotu, samo paradajz i mocarela sir. Dok sam našao Luini, prolazim pored super fensi ogromnog kafea na sprat. Na ulazu je vratar, ulazak samo sa Kovid pasošem. Kod Luinija je bio solidan red, ali se čekanje isplatilo. Testo pancerota me najviše podseća na krofne ili uštipke, apsolutno su sjajne. Hvala na savetu! Ipak, žalim što nisam uzeo i jednu modernu, sa Nutelom. Vratio sam se nazad do motora, gužva u gradu još veća. Pored mene su na maksi skuteru prošli tata i njegova devojčica koja možda ima četiri - pet godina. Curica sem svog dodatnog sedišta ima i nastavke (sigurnosne pojaseve) za nožice, jer su suviše kratke da može da stane na oslonce za noge skutera. Slikam ih, sa mišlju kako sliku možda ne bi trebalo da vidi moj šestogodišnjak, kome stalno odlažem prvu vožnju. Pred put mi je baš ponosno pokazao kako je izrastao dovoljno da može na oba oslonca da stavi noge, što smo pominjali kao najveću prepreku. Krećem dalje oko 18 sati. Prethodno tražim negde povoljno noćenje i interesantno, nalazim ga u Kanu, od svih jeftinih mesta. Razdaljina odgovara, idem pravo tamo. Put vodi na jug, ka Đenovi, a kod nje treba skrenuti na zapad, ka Francuskoj. Deo puta kroz brda severno od Đenove je bio sjajan. Noć, praznan put, brze i vijugave krivine, kao poručeno za vožnju bajkom. Konačno, stižem na račvu - Livorno na jednu, Ventimiglia na drugu stranu. Uh, nisam memorisao na mapi mesta između Đenove i Francuske. Nadao sam se makar nekom znaku koji bi ukazao ka Nici, Kanu, Monaku ili (taman posla) Francuskoj. Ništa od toga, kuda sada? Novi znak ka skretanju za Livorno dodaje i Đenova Zapad. Računam da sam negde severno od Đenove i to mi zvuči kao dobar smer. Posle nekog vremena nova tabla - pravo ka Đenovi Istok. To ne zvuči dobro, ali ima još dosta do prve pumpe, gde konačno mogu da stanem i proverim GPS. Ma jasno, idem tačno u pogrešnom smeru - Livorno je ka istoku, a Ventimiglia na zapadu, na granici sa Francuskom. Eh, Italijani, zar bi vas ubilo da ste stavili neki znak na mesto van Italije, rekao bih da je Nica recimo ipak poznatija od Ventimiglie.. Potrajalo je još 10-ak kilometara dok sam mogao da se okrenem. Sve u svemu, oko 50 km izgubljeno zbog pogrešnog skretanja, a već sam i umoran. Glavni uzrok problema je u tome što je Samsung, u svoj mudrosti, odlučio da na modelu S21 ukine dobar, stari 3.5 mm priključak za slušalice. Kome to još treba, jel da? Valjda će svi koristiti nove, skuplje, bežične Bluetooth slušalice? Ali one uglavnom ne izdržavaju 10-12 sati vožnji na motoru (sem GPS-a slušam puno i muziku, posebno na auto putu). A i već imam odlične slušalice koje se jako dobro slažu s kacigom i ne žuljaju. Uzeo sam pre puta USB-C -> 3.5 mm prelaz i on, iako je gnjavaža, funkcioniše. Međutim, nezgodna je posledica da sad ne mogu istovremeno da koristim slušalice i punim telefon preko USB 12V punjača. Kako mi se u Milanu telefon ispraznio, morao sam da ga punim na putu ka Đenovi, pa nisam mogao i da slušam GPS uputstva. A tad bi mi teta iz Gugla sigurno objasnila da Livorno nije baš usput. Put dalje vodi pored čuvene Ventimiglie, zaobilazi Monako, pored Nice. Kasno uveče stižem konačno do Kana. Slušalice, GPS do hotela, centralno smeštenog. Parkiranje u pešačkoj zoni, odmah do hotela. Uvek je dobar znak videti grupu parkiranih motora i skutera, posebno lokalce. Kad sam se smestio i presvukao, izašao sam da se malo prošetam i posle dugog dana baš sam se uželeo jednog piva. Oko hotela, u pešačkoj zoni, ima više restorana, ali svi zatvaraju u 11 uveče, zakasnio sam 10-ak minuta, ne služe više. Kažu kreni samo ka plaži ima puno barova, i tako je i bilo. Dve ulice potpuno prazne, ni žive duše, a onda kraj bliže plaže, sa barovima. Bar do bara, klubovi, mnoštvo sveta, iako je još rano, znači ovo je pravi Kan. Jedva nađoh da sednem napolju. Malo pivo 7€ - hvala lepo, dosta je jedno. Šetnja po plaži i pesku i nazad u hotel. Primećujem sa smeškom da je hotel skoro na ćošku Srpske ulice (Rue des Serbes). Sećam se kako sam jednom davno noćio slučajno blizu Beogradske ulice (Rue de Belgrade) u Parizu, blizu Ajfelove kule.

4. dan (24.09.2021): Beograd - Ljubljana Pred sam polazak sam pokupio novo sedište od Bobana. Ranije mi je radio sedište za V-Stroma i spasao mi je zadnjicu, prestao sam da koristim vazdušni jastuk, AirHawk. Odlično je ispalo, dobro izgleda, malo je povišeno, deluje udobno. Uzeo sam motor od Baneta, kaže da je zadovoljan, naštelovao je i motor i kaže da će imati sada više snage, posebno na nižim obrtajima. Na put sam krenuo oko 18 sati i nije se mnogo šta zanimljivo dešavalo. Nije bilo gužve na auto putu, brzo se prešla granica, prvo sa Hrvatskom, a potom i sa Slovenijom. Pošto sam kasnije pošao, nisam želeo da mnogo stajem, da bih što dalje stigao. Novo sedište je bilo dosta tvrdo, posebno u samom početku, pošto je skroz novo, treba malo vremena da se razgazi, ili možda prikladnije “razguzi”. Međutim kako je vreme proticalo, počelo je polako da popušta i postaje udobnije. Kako je došlo veče, procenio sam da je dovoljno da se stigne do Ljubljane, a voleo bih i da je malo obiđem, nikad još nisam bio u glavnom gradu Slovenije. Našao sam prenoćište malo van grada, bilo je puno povoljnije, a i jednostavno za parkiranje. Noć je pala i uživao sam na delu autoputa posle otprilike Novog Mesta. Mali saobraćaj, krivudav put pun brzih zavoja, šumovit predeo okolo, najlepši deo puta danas, sigurno.

Pit stop (20.09. - 23.09.2021): Beograd Sledilo je pet radnih dana u Beogradu (zato sam teglio laptop sa sobom). Iskoristio sam naravno vreme i da se vidim sa rodbinom i prijateljima. U sredu sam se sa prijateljem provozao do Avale, da obiđemo novi toranj i stari spomenik, malo se prošetamo. Ispred tornja sam sreo vrlo interesantnog “kolegu” iz Italije. Naime, Danijel je kapetan italijanske vojne policije, negde iz okoline Venecije, koji ima pasiju za dugačkim i egzotičnim moto turama. Poznat je u Italiji i izdao je već i nekoliko knjiga o svojim putovanjima (https://www.instagram.com/danieledonin/). Već dugo vremena svake godine provede ceo godišnji odmor (oko mesec dana) tako što sedne na motor i vozi negde gde nije ranije bio. Nešto što i ja pokušavam da radim po Evropi, samo još duže i udaljenije. Do sada je obišao preko 85 zemalja u Evropi, Aziji, Africi i Severnoj i Južnoj Americi. Pre 5-6 godina je jednog (od dva) BMW GS-a prevezao do Aljaske, pa ga zatim ostavio u Americi tako da svake godine može da nastavi put tamo gde je motor ostavio. Ove godine je morao da ga vrati iz Urugvaja zbog nekih administrativnih problema. Motor je inače sav u rag’n’bone izgledu, prekriven različitim uspomenama sa posećenih predela. Danijel je veoma komunikativan i prijatan momak. Ćaskali smo dugo, o sličnoj pasiji i dogodovštinama sa putovanja. Meni je najupečatljivija bila da je jednom u Južnoj Americi, posle pada sa motora, vozio 20-30 km sa slomljenom ključnom kosti dok nije stigao do prve civilizacije po pomoć. Uzvratio sam sa mojom vožnjom od 1000 km od Sankt Peterburga do Osla sa puknutim leđnim mišićem, ali se svakako zna ko je tu bio veći majstor. Mislim da Danijel živi moto život o kome sam maštao za sebe. Uz tu razliku što Danijel još nema porodicu, pa može da se potpuno posveti ovoj strasti. Da mogu da premotam film, voleo bih da sam u ranim 20-im posvetio godinu-dve takvom putovanju po svetu na motoru. Životni film se, na žalost, ne može premotati, ali srećom ostalo je još dosta prazne trake, da se snimi po još koja scena, dok se može. Sve najbolje i puno sreće Danijele, gde god da te put odvede! Vredna pomena je i poseta Banetu, koji mi je uradio kompletan servis na BMW-u i postarao se da me sigurno vrati kući. Bane u svojoj kući, u dnevnoj sobi na spratu, ima ne jedan, već dva i po motora! Pitam ga šta će sa tim starim BMW-om, kad završi restauraciju, kako će da ga snese na ulicu iz sobe sa prvog sprata? Ma nema problema, odgovara Bane, rastaviću ga, izneti u delovima i sklopiti očas posla. Svaka čast Bane, meni je avantura da namestim vizir na kacigi! U toku nedelje pala je i definitivna odluka - idem na plan A, znači krug oko Iberijskog poluostrva, oko Španije i Portugala! Sestra me pita jesam li se spremio, isplanirao, znam li kuda ću? Pa u Španiju i Portugal, odgovaram. A od spremanja imam motor, telefon, pasoš, karticu sa nešto para i to je sve što mi treba. Videću kuda će me put odvesti.

3. dan (19.09.2021): Budimpešta - Beograd Dan je protekao u kratkoj vožnji bez ikakvih problema do Beograda. Brzo i lako sam prešao oba granična prelaza, nije bilo ni velike gužve ni mnogo zadržavanja. Kako sam juče potegao junačku kilometražu i stižem ranije nego što sam planirao, odlučio sam da to iskoristim. Odvezao sam se direktno do Baneta i ostavio mu motor da uradi servis svega što misli da je potrebno. Izgleda da me čeka dugačak put, pa da budemo spremni i motor i ja. Bane me potom odvezao do Bobana, njemu sam ostavio sedište motora da ga presvuče, uradi praktično novo sedište i da me spase muka na daljem putu. Ostalo je vremena i za druženje sa porodicom i, posebno mi drago, koncert Vlatka Stefanovskog na Tašu.

2. dan (18.09.2021): Svinoušće - Budimpešta Na izlasku iz trajekta me je dočekalo hladno poljsko jutro. Stajem da obučem zimske rukavice koje me svojim rupama podsećaju na pad u Slovačkoj kod Banske Bistrice 2014-e. Kupio sam ih u Louisu u Berlinu pre nekih 10 godina (zar je već toliko vremena prošlo) i vreme je za nove. Pred put sam razmišljao da bih opet mogao da svratim u Berlin po novu jaknu, ali i rukavice su dobar povod. Zamolio sam damu iz Gugla da me odvede do Berlina, u Louis radnju. Stižem do radnje već oko 10 sati. U toj radnji sam bio desetak godina ranije, kada sam kupio Suzuki V-Stroma 650. Doleteo sam sa porodicom, prespavali smo i večerali u Berlinu, kupio mnoštvo opreme i za sebe i za motor i još uštedeo novca. Tolike su razlike cena bile u odnosu na norveške. Radnja je ogromna i odlično opremljena, kakvu je se i sećam. Konačno jedno mesto gde mogu da razumem kako se moja draga oseća u radnji sa ženskim cipelama na rasprodaji. Sećam se koliko je hladno bilo sinoć u Švedskoj i jutros u Poljskoj i uzimam topli dugački donji veš, nešto što sam zaboravio poneti. Takođe i dodatni USB punjač (imam već jedan ali prošlogodišnji gubitak pred Alpe me je dosta opekao). Ovaj još ima i dva metra kabla, što je ispalo sjajno - direktno punjenje ispod jakne, čak i po kiši. Još rukavice. Ima sijaset modela, meni trebaju i zimske i jesenje, letnje dobre imam. Međutim, čak i u radnji opremljenoj kao što je Louis dolazim brzo do dobro mi poznatog problema - veličine. Slično je i sa kupovinom cipela - ne tražim ja model koji mi se sviđa, nego odmah pitam “Jel imate nešto 47-48?”. Rukavice nosim obično 13/14 ili 4XL, a to su obično najveće koje se masovno proizvode. Šta ću kad imam šake kao orangutan. Šta li tek rade momci sa još većim šakama, košarkaši recimo? Ostaviću ih njihovoj muci, ja sad imam dosta svoje. Nalazim na kraju dva jesenja modela odgovarajućih veličina: Held sa Goretexom i neke Probiker trt-mrt upola cene sa noname membranom. Biram te “čuvene” Probiker, najviše jer Held idu ispod, a ne preko jakne, što mi ne uliva poverenje što se kiše tiče. Krećem dalje ka jugu sa novim rukavicama i odmah kreće kiša. Posle nekog vremena ponovo zaključujem da ipak vredi platiti ekstra za Goretex rukavice, jer su mi ruke mokre već posle par sati. Grejači ručica priskaču u pomoć. Plan je bio da nastavim dalje preko Drezdena, pa onda preko Praga. Međutim, po ko zna koji put, zalutao sam na nemačkim autoputevima. Prenulo me je kad sam video tablu sa natpisom “A15 Wroclaw toliko i toliko kilometara”. Stani bre, kakav sad A15, zapamtio sam toliko da treba samo da se držim A13 na jug do Drezdena, a onda bih pitao GPS kuda ka Pragu. Opet me je uhvatila na spavanju jedna od onih nemačkih zbunjujućih (za mene makar) petlji na autobanu. Išao sam sa A13 na jug i trebalo je izaći i skrenuti na izlaz desno da bi se ostalo na A13, dok je nastavak puta pravo prešao zapravo u A15 ka istoku. Dakle, treba skrenuti da se ne bi skrenulo sa puta, a ja nisam skrenuo, pa sam skrenuo ka Poljskoj. U Poljskoj sam sišao sa autoputa, namestio GPS da me vozi na jug, nazad u Nemačku Put je bio jako lep, gusta šuma, simpatična seoceta usput. Odjednom prođoh tablu da sam ponovo u Nemačkoj. Razmišljam kako je teško bilo preći tu granicu pre samo 35 godina, a sada da sam bio malo manje pažljiv ne bih to ni primetio. Predeo i vožnja su divni, želim da nastavim tako pa ponovo stajem i biram rutu koja produžava malim lokalnim putem, tik uz granicu do Gorlica, onda ponovo u Poljsku pa na jug u Liberec, u Češkoj. Međutim, posle nekog vremena shvatam da nešto nije u redu, nije to željena ruta. OK je, idem na jug, ali nekim dosadnijim putem. Opet stajanje, vidim da sam na većem putu malo više ka zapadu. Korekcija, nastavljam, ali posle nekog vremena sam opet na istom putu. Kapiram šta se dešava - Gugl mapa posle nekog vremena shvati da nisam na optimalnom putu ka Beogradu (hvala lepo, nisam ni hteo) i onda mi ljubazno nudi da me vrati na taj optimalni put, znači nazad na najbliži auto put. To onda i naznači uz potvrdu na ekranu i ima se nekih 10-ak sekundi da se klikne na dugme za “Ne, hvala” ako se ne želi promena. Pošto je meni telefon u džepu i slušam samo uputstva nikako ne mogu da se petljam sa ekranom. Sećam se kako me je tako maltretirao pre par godina u Istambulu i stalno slao u Evroazijski tunel koji je zatvoren za motore.To su naopako uradili, trebalo je obrnuto, da dugme bude “Važi, slažem se” i onda bi bilo logičnije. Meni makar. Predajem se i odustajem od putića uz granicu, ali ne i od Libereca. Skidam slušalice i za nastavak puta koristim dobre, stare saobraćajne znakove. U Liberecu sam u dva navrata kupovao i menjao gume, prošli put baš na putu za Rusiju pre par godina, poznat mi je kraj. Tu se uključujem na auto put, pa ka Pragu, pored Mlade Boleslave (Škodina fabrika), zatim ka Brnu. Nižu se kilometri, dobro mi ide. Pomogli su mi doduše moji stari znanci - tablete protiv bolova, Ibuks i Diklofenak, dobri drugari. Ovog puta uzimam ih malo i preventivno, ujutru i uveče. Jer kad se oštar bol pojavi, nema više ništa od duže vožnje. Razmišljam da potražim već smeštaj, ali negde u glavi mi čuči informacija da od Budimpešte do Beograda ima oko 600 km, pa odlučujem da se ipak nekako protegnem do tamo i na pumpi bukiram noćenje u Budimpešti, blizu aerodroma da ne gubim vreme zavlačeći se u grad. Kako kilometri odmiču, postaje mi sve neugodnije. I dalje se provlači poznati bol u leđima, ali me sve više muči trtična kost. Na pumpi jednoj jedva silazim sa motora, treba mi par minuta da prohodam normalno. Ne odgovara mi sedište RT-a, posebno kako vreme prolazi. Primećujem jednu interesantnu pojavu. Kako prolazi dan i dolazi veče trebalo bi da je sve hladnije. Međutim, pošto sve vreme vozim brzo na jug, temperatura je zapravo blago rasla. Dok sam stigao do hotela negde oko ponoći, u Budimpešti je bilo toplije nego u sred dana oko Berlina. Jako sam umoran i drago mi je da ne vucaram više kofere u hotel, već samo šta je neophodno. Plus laptop, da ne nestane tokom noći. Proveravam kilometražu i računam da sam prešao nešto preko 1250 km, što je novi dnevni rekord. To uopšte nije bilo planirano, već se malo odužilo vraćanjem u Poljsku, ali pre svega jer sam potegao skroz do Budimpešte. Ček, nešto tu ne štima, brojke se ne slažu. Gledam sutrašnju rutu do Beograda - samo 380 km! Znači, omašio sam rastojanje za više od 200 km, inače mi ne bi na pamet palo da vozim toliko dugo, tražio bih smeštaj već negde oko Bratislave.

1. dan (17.09.2021): Oslo - Ystad Sve je spakovano. Izljubio sam i izgrlio porodicu i krenuo oko 14:30. Do trajekta na samom jugu Švedske ima oko 620 km i treba stići pre deset uveče. Vremena ima, ali nisam siguran kako ću se osećati, a zna da bude i radova na putu, pa više volim da pređem prvu polovinu puta što brže. Malo iznenađenje na granici sa Švedskom - prvi put ikada da su Šveđani skrenuli vozila na granici ka kontrolnom punktu. Takve kontrole se obično viđaju u drugom smeru, ka Norveškoj, radi kontrole unosa cigareta, pića, pa i hrane, koje je sve značajno jeftinije sa švedske strane. Korona menja ustaljene šeme i ne dozvoljava nam da je olako zaboravimo. Sa još jednim bajkerom zaobilazim manju kolonu i ide se brzo dalje. Do Geteborga sam samo stajao po gorivo i malo odmora - istezanje, šetnja oko pumpi. U samom Geteborgu sam navratio do prijateljice na malo druženja i sjajnu klopu. Vrlo sam zahvalan dobrom starom Google Mapu i GPS navođenju. Dobro došao nazad, stari dobri prijatelju (putopis sa ture po Alpima od prethodne godine objašnjava zašto). Slušalice u uvo, levo, desno, i već smo tu. Parkiranje iza zgrade, u neku travu. To je jedna od lepota putovanja motorom, lako se nalazi parking. Odmor od par sati mi je jako prijao i nastavlja se putovanje do Ystada bez mnogo usputnog stajanja. Na trajekt stižem oko 22 sata i odmah me pozivaju da uđem, sjajno, nema gnjavaže. Kad sam pričvrstio motor na trajektu, sledi prva promena u odnosu na ranije ture istim RT motorom. Odlučio sam da ne skidam i nosim sa sobom bočne kofere, već samo ponesem u jednoj kesi šta mi je potrebno za tu noć - veš, higijenski pribor, punjač, vodu a onda bih ujutru upakovao prljav veš u drugi kofer. Tako sam radio i ostatak puta i to je puno pojednostavilo stvari, po ceni malo pakovanja i preturanja uveče i ujutru. Kako se u Poljsku u Svinoušće stiže pre šest ujutru, odmah sam otišao u kabinu, koju sam delio sa još trojicom. Sa mnom je u kabini bio jedan poljski vozač kamiona, bivši vojnik. Lepo smo se ispričali, a on je vrlo strastveno objašnjavao kako je poljski kralj Sobjeski svojevremeno spasao Beč i zapadnu civilizaciju od Turaka. A onda u mnogo drugačijem tonu dodao kako se to nije na isti način vratilo. Uvek mi je drago da tako proćaskam sa ljudima, poslušam šta misle i kakav je njihov pogled na svet. Pre nego što sam zaspao sam konstatovao da se ovaj trajekt najviše ljuljao od kako prelazim preko Baltika. Nadao sam se samo da neće pokrenuti mučninu. Srećom sam brzo zaspao, pa nisam stigao ni da se nasekiram kako valja.

Pozdrav svima. Teških par godina je za nama, svi smo osetili efekat Korona virusa na naše živote. Malo mi je i neumesno da se žalim na nedostatak putovanja, obzirom da su mnogi izgubili puno više, međutim stvari se već vraćaju na neku normalu. Posle prošlogodišnje (2020) ture u Alpima (https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/184428-alpi-i-preko-20-planinskih-prevoja-10-dana-solo-tura/) priželjkivao sam novu turu u proleće, u maju, ostavio dovoljno i odmora, međutim što zbog pandemije, što zbog promene posla, morao sam da odložim. U najboljoj nadi preko leta sam obavio neko osnovno servisiranje motora (stari dobri BMW RT 2003) i, najbitnije, montirao nove gume, Michelin Road 5 GT. Stare Pilot Road 4 su izdržale 16000 km i dve duže ture (Rusiju i Alpe). Konačno, početkom avgusta primio sam i drugu dozu vakcine protiv Korone, moglo se putovati već posle dve nedelje. Međutim u tom periodu dešava mi se nezgodna povreda vrata i sledi odlaganje. U pregovorima sa šefom i porodicom otvorio se novi termin u drugoj polovini septembra. Dok čekam da mi vrat prođe, pojavljuje se drugi, veći problem. Pojavljuju se ozbiljni problemi sa disanjem, kapacitet pluća mi se drastično smanjio i počinjem da se veoma lako zamaram. Već i kraća šetnja pravi problem, stepenice postaju pravi neprijatelj. Posle konsultacija lekar mi daje zeleno svetlo, ali traži da budem oprezan. Odluka je pala da se odvezem za Beograd, provedem tamo radnih nedelju dana i servisiram potpuno motor. Ako sve bude OK, onda bih imao 10 dana za dugi povratak kući. Ali kuda ovog puta? Usled pomenutih zdravstvenih problema, hteo sam prvo da vidim kako ću podneti tih 2000+ km puta do Beograda, pa onda odlučiti. Od opreme sam najviše bio zabrinut za moju staru Rukka Goretex jaknu, sada već preko 6 godina staru. Svašta smo prošli i odlično se ponašala do sada, a brinuo me je sada rajsferšlus. Počeo je da se otvara odozdo, prvo ponekad, a onda sve češće i češće. Svratio sam do najveće moto radnje u Oslu, MC Oslo, da pogledam cene novih Rukka jakni i nisam bio baš spreman za toliki trošak. Izjadao sam se jednom prodavcu i on je bio ne samo ljubazan, već i jako spretan. Uzeo je klješta i stisnuo čvrsto početak onog kliznog dela. Probaj ponovo - Uau, hvala puno! Druga muka je bila vezana za kacigu, LS2, kupljenu novu prošlog leta. Norveška klima obično nalaže oko 4-5 meseci zimskog mirovanja, kada ima snega i poledice. Poslednja vožnja prošle jeseni do jednog skladišta za zimski san je bila po blagoj kiši, a ja sam neiskusno ostavio i kacigu i rukavice tako mokre zatvorene u zadnjem koferu. Kad sam mesecima kasnije ponovo otvorio kofer, sve je bilo prekriveno debelim slojem žute buđi. Sve sam detaljno potapao u sirće i sodu bikarbonu, prao više puta, sušio na suncu, itd. Ali sam se i dalje bojao da se buđ ne vrati, kada ponovo pokisne. Za sada je OK, ali sam bio spreman da, ako na putu osetim miris buđi, svratim do neke radnje po novu kacigu.

Da podelim i ja iskustva sa Michelin Pilot Road gumama. Još od negde 2010-e sam kupovao samo te gume, prvo Pilot Road 2, 3, 4, pa sad letos i Road 5 (izbacili su ono Pilot iz imena). Prethodni set Pilot Road 4 GT sam montirao na R1150RT pre dve godine pred put po Rusiji i sem te ture, izvukao je i 2020-e turu po Alpima. Letos su zamenjene sa nešto preko 16000 km i bile su realno skroz gotove. Da napomenem da vozim dosta i po kiši i po hladnom, sve do nule (nema mnogo biranja ovde u Norveškoj). Tako da se vodim idejom da nabavim najbolje gume za teže uslove.

Vrlo interesantan model, samo (iz mog ugla) velika šteta što nije sa kardanom. Možda zbog cene? Opet, ako je puno slabiji prethodnik (Deauville NT650/NT700) mogao da ima kardan, zar nije bilo moguće nekako ka udenuti i u NT1100? Ja pravi turing bajk, zamišljen da prelazi velike kilometraže, vidim samo sa kardanom (ili možda kajšem, kao BMW F800ST). Kad sam gutanje kilometara prepustio sa malog V-Stroma na BMW RT, shvatio sam da me nikakvi lanci više ne interesuju.

@m.milivojevic Hvala puno, to je to! Pokušavao sam i sam preko archive.org, ali nisam uspeo da pogodim dobar datum i pravi link. Ovaj tvoj drigi link na alpmap.php iz 2013 je pun pogodak! Ako neko planira turu bilo gde kroz Alpe, mislim da je ovo i dalje najbolji izvor informacija.

Biciklisti su najbrojniji, po mom iskustvu, u prvih nekoliko nedelja posle velikih biciklističkih trka (Tur i Điro). Još dok ima poruka trkačima kredom po asfaltu. Ima ih jasno stalno, ali mi je bivši kolega, pasionirani holandski bicklista, pričao da baš voli da ode na odmor neposredno posle Grand Tura i napadne iste vrhove gde je i peloton prolazio. Mislim da sam se na Col du Galibier (valjda 2011-e) pentrao sasvim slučajno svega nekoliko dana posle Tura. Put je bio sav išaran, a biciklista bilo kao na biciklističkoj stazi.

Hvala na izveštaju. Skroz drugi prevoji nego što sam prolazio prošlog leta (pa i ranije). Izgleda da sam išao baš na te poznatije, iako sam nabadao prilično nasumično po mapama koje su nekad bile na https://www.alpineroads.com/ (usput, zna li neko da li je negde sačuvan stari sadržaj tog sajta?). Lepo je videti koliko puno toga Alpi mogu da pruže i da se može stalno vraćati na nove ture i vrhove. Posebno je interesantno videti te uske puteve. Kako tu ide sa mimoilaženjem?

Da odgovorim na pitanja: Ja još od 2008-e idem na velike ture i stalno solo. Velike moraju biti jer od Osla do sredine Evrope (recimo Austrije) ima već 1000 km (puta dva za povratak), pa tek onda se ide negde. Do sada sam prošao oko 45 zemalja. Solo, jer je teško naći nekog da se toliko lomata sa mnom. Najdužu turu sa drugarom sam imao do Bergena i nazad na koncert Metalike (500km u jednom smeru, dva dana), posle koje je on kukao da je mnogo. Solo i jer je samo jednom draga išla sa mnom Novi Sad-Sarajevo i nazad i rekla da je to poslednji put i da kupim auto kao "sav normalan svet". Troškovi ne moraju biti visoki, ja se trudim da budu što niži. Hotele na ovoj turi sam plaćao 34, 32 i 40€ dok sam bukirao preko Booking-a, a onda 60 i 55€, kada sam kucao na vrata hotela. U načelu solo spavanje na jugu Evrope može da se nađe za 35-40, a severnije 50-60, ako se potraži. Za dvoje je skuplje tek 20%. Za hranu obično ne potrošim više od 20-30€ dnevno i slično je išlo na benzin. Sem kad idem puno auto putem, kada najviše ode na gorivo i putarine. Duet preko Stelvia? Da, mogao bih, ali bi bio drugačiji pristup - išao bih opreznije i uvek bih čekao da imam celu širinu puta na raspolaganju u ukosnicama - ako neko ide odozgo, sačekao bih da prođe. Ovako sam nešto više rizikovao i pokušavao da idem što brže i tečnije, kao neki izazov. Takođe je važno da saputnik sarađuje, makar toliko da ne odmaže prenosom težine u bitnim trenucima. Bitan je i motor. Prethodni V-Strom 650 je lakši i ima više težište, na RT-u se mnogo manje oseća saputnik.

Epilog Kraj avanture? Ne baš. Stigao sam kući u subotu uveče, a u ponedeljak uveče dobijam email sledeće sadržine: Ispostavlja se da je telefon našao nekolliko stotina metara od mesta gde sam stao da slikam jezero, sa druge strane zaštitne ograde, kod njihovog gradilišta. Kad vratim film, sećam se da je tu zaista bilo neko gradilište, uz sam put. Sigurno sam opet promašio džep i telefon je bio stisnut između jakne i tela. Skliznuo je i ispao kada sam krenuo da ubrzavam. Sada žalim što nisam peške pretražio tih prvih kilometar-dva, gde je i najveća šansa da je ispao. Ali, lako je sada pametovati, a možda ga svakako ne bih video, zavisno kako se i gde odbio. Molim Olivera da mi pošalje samo memorijsku karticu u pismu i nudim mu da mu nešto platim, makar za pismo i pivo. Odbija bilo kakav novac, poslao mi je o svom trošku ceo telefon, i napisao malu notu. Hvala puno, Olivere! Mali je svet i ispostavlja se da da njegova majka sada živi u Norveškoj, u Tønsbergu, svega 100-ak kilometara od Osla. Desetak dana kasnije, poštar je doneo paket iz Švajcarske - moj (zapravo od mog sina) Sony XP, sav razlupan. Ali je SD kartica tu i sve slike su tu, uključujući i sve sa ovog puta. Makar do Davosa. Sticajem okolnosti (tj. moje nemarnosti) bilo je tu dosta porodičnih fotografija od početka godine koje nisam imao nigde drugde, ni na računara ni negde u bekapu. I tu je ovoj avanturi konačno kraj. Do sledeće.

10. dan (01.08.2020): Flensburg - Fredrikshavn - Geteborg - Oslo Do Fredrikshavna ima oko 350 km, a treba stići do recimo 13 sati, pa sam ustao i krenuo nešto ranije, pre 9 sati. Pratio sam znakove ka Danskoj i shvatio da me ne vode istim putem kuda sam došao, pa sam u Dansku ušao manjim lokalnim putem. Kasnije sam saznao da je to bila sreća, jer je na auto putu bio veliki kontrolni punkt, zbog Korone, sa proverom dokumenata što je izazvalo dugačak zastoj. Ovde me je sačekao red od desetak vozila i mladi policajac koji je samo odsutno vrteo rukom. Put kroz Dansku je isto išao bez velikih uzbuđenja. Nisam nigde svraćao sem do pumpi da se i motor i ja napojimo i da se malo odmorim. Navigacija nije bila problem jer se ide samo pravo, a vozio sam tuda na trajekt više puta već. Malo me brinulo što nemam nikakvu potvrdu o karti za trajekt (imam je u emailu, jel da), ali problema tu nije bilo. Pri ulasku na trajekt sreo sam jednu visoku Norvežanku, na BMW GS motoru, sa malim kučencetom. Psić je imao specijalnu korpu na rezervoaru motora, tako dizajniranu da je mogao da legne ili isturi glavicu i posmatra napred. Kaže da je nabavila kofer za psa u Nemačkoj, da ga nije bilo teško naći, za razliku od naočara. Naočara? Da, moto naočara za psa. Stavi ih kad želi da gleda napred, da mu ne smeta vetar. Govori kako isprva nije hteo da ih nosi, dok nije ukapirao da mu prave veliku razliku. Eto, negde neki katalog sadrži i naočare za psa za vožnju na motoru. Trajekt je plovio oko tri i po sata, idealno za lagalno dremanje na klupi na gornjoj palubi, bilo je vrlo ugodno i sunčano vreme. Izašao sam sa broda među prvima. Više ne bi trebalo da bude nikakve muke, auto put E6 ide pravo na sever do Osla. Međutim, trebalo je prvo naći E6. Pratio sam table, neki put je izgleda bio zatvoren, kratka obilaznica, ulazak na auto put. Posle nekog vremena, znak me radosno obaveštava da se nalazim na E45 auto putu ka Karlstadu. Eh, da mi je sada Google Maps. OK, moram nekako da pređem na E6, a on je na zapadu. Silazim na prvom izlazu i ravnam se ponovo po suncu da idem otprilike na zapad. Dočepao sam se tako nekog lokalnog puta koji ide otprilike na severozapad, što mi deluje obećavajuće. Zaista, posle manje od 10 km, na jednoj raskrsnici vidim znak da se pravo uključuje na E6 i za 10-ak minuta sam bio na njemu, pravac sever. Put do kuće. Posle nekog vremena dostižem jedan motor - ispostavilo se da je to dama sa trajekta, sa sve kučencetom. Vozim pored nje i više nego ikada do sada žalim što nemam foto aparat (mada kako bih ga i upotrebio). Mali psić je progvirio glavu iz torbe smeštene na rezervoaru i uživa na vetru. Sa sve moto naočarima. Do Osla nije bilo više nikakvih problema i stižem kući oko pola deset uveče. Na aerodromu treba da sam negde oko 11, da dočekam kolima porodicu koja avionom dolazi sa mora, iz Trpnja preko Splita i još jednog presedanja. Taman da prenesem sve stvari do kuće, presvučem se i vreme je da krenem. Izlazim na auto put, pravac Gardermoen aerodrom kod Osla. Do njega ima oko 45 kilometara. Međutim, odmah primećujem da nešto nije u redu. Auto nema snage, jedva ide preko 80, plus se zanosi, vuče malo povremeno i levo i desno. Prva misao - zaboravio sam ručnu, ali nije to. Silazim sa auto puta i osećam kako auto zanosi u kružnom toku. Našeg Golfa iz 2006-e smo uzeli krajem prethodne godine i odmah smo imali problem sa jednim kočionim klještima koja su se pokvarila i stisla jedan disk. Stajem sa strane i pipam kočione diskove. Topli su, ali jesu li vrući? Da li se neki puno razlikuje? Nisam siguran, pokušavam još jednom na auto put, ali efekat je isti. Bojim se da je opet nešto sa kočnicama, ne mogu ovakvim autom da vozim decu auto putem. Vraćam se kući i zovem komšije da pitam mogu li pozajmiti njihov auto. Nisu tu, subota je uveče. Ništa zovem dragu, izvini, uzmite taksi. Sutradan se ispostavilo da jeste problem bio sa kočnicama, ali ne i ozbiljan. Slušam savete znalaca, zalećem se nekoliko puta i oštro kočim, do kraja. I sve se sredilo. Auto je dugo stajao, preko mesec dana i nešto se tu uhvatilo, ali ga je oštro kočenje opametilo i više nije bilo tih problema kasnije. Sačekao sam porodicu da im makar pomognem oko stvari. Kraj dana i kraj avanture. Evo kako je izgledala cela ruta: A evo uvećanog dela kroz Alpe i silne planinske prevoje:

9. dan (31.07.2020): Fulda - Flensburg Silazim sretan na doručak i čeka me obaveštenje da doručka nema usled Covid-19 protokola. A pare ste uzeli, mislim se u sebi, mada je moguće i da doručak inače ne naplaćuju ekstra, da je jednostavno uključen u cenu. Ništa, odjavljujem se iz hotela (tj. jednostavno izlazim iz njega) a da i dalje živog čoveka nisam video. Neobičan osećaj, koji mi se nije dopao. Pre polaska na put studiram malo mapu i kapiram da sam otišao mnogo dalje na sever nego što sam mislio juče u onoj paranoji, bar par stotina kilometara. Zapravo imam manje od hiljadu kilometara do Fredrikshavna za dan i po (trajekt je u 14:00), što je puno manje od očekivanog. Znam da je Danska dosta skuplja za noćenje pa odlučujem da zanoćim u Nemačkoj, tik pred granicu. I to u Flensburgu, gradu na samoj granici. To je u stvari stari znanac, mada nisam nikada bio tamo. Poznat mi je dobro sa saobraćajnih znakova sa mnogih ranijih putovanja, “A7 Flensburg” je značilo da idem u dobrom smeru, ka Danskoj (više puta sam se u Oslo vraćao noćnim trajektom Frederikshavn-Oslo). Računam da imam oko 600 km do Flensburga, što zvuči malo i da imam puno vremena danas. Razmišljam da svratim i obiđem neko mesto usput, gde nisam bio ranije, recimo Kassel, Gottingen, Hildesheim? Međutim, dok sam doručkovao u gradu i ispetljao se iz Fulde i dočepao auto puta već je bilo skoro 12, a poučen sinoćnjim problemima sa nalaženjem hotela hteo sam da stignem u Flensburg pre 7 uveče. I odjednom više nije baš toliko komotno. A ne mogu se koristiti ni GPS-om, pa ulazak/izlazak iz gradova traži više vremena. Vozim tako preko A7 na sever, bez previše uzbuđenja i (ovog puta) bez pogrešnih skretanja. Kako se može pogrešno skrenuti na nemačkom auto putu kad se ide stalno pravo? Zvuči nemoguće, a desi mi se na skoro svakom putu kroz Nemačku. Ima nešto u znakovima, koji su mi znali biti zbunjujući, jer referišu usputne gradove koje mi nisu poznati, ali više u nepažnji. Naime na nekim mestima je potrebno ostati u desnoj traci da bi se ostalo na istom auto putu, a negde čak i izaći sa njega, pa preći dalje preko saobraćajne petlje. Znači pravilo “Drži se samo leve trake” ne funkcioniše uvek. Doduše, držati se leve trake svakako nije baš preporučljivo na nemačkim auto putevima i to mi se lično jako dopada. Disciplina na putu je prilična i dosta se poštuje pravilo da leve trake nisu brze trake, već služe za preticanje. Kad neko zaspi u levoj traci pre ili kasnije sigurno nailazi neko brži pa sledi ablendovanje i nervozne reakcije. To sve omogućava brz i tečan protok na putu. Bez većih problema stižem predveče u Flensburg. Na ulazu u grad primećujem jedan hostel i raspitujem se. Cela četvorokrevetna soba sa kupatilom na spratu za 50€. Nije loše, ali daleko su od centra, pokušaću da nađem nešto bliže. Posle kraćeg obilaska hotela po centru koji su bili ili puni (petak veče) ili preskupi, vraćam se do hostela. Nema veze, sešću na motor do grada, žrtva će biti pivo uz večeru. Centar Flensburga je jako lep i očuvan (nije stradao u 2. svetskom ratu) i puno veći nego što sam očekivao. Imao sam dovoljno vremena da ga lepo obiđem, večeram u finom kineskom restoranu i čak sednem uz more na kraju uvale, gde su se mladi okupljali oko uličnih svirača.

8. dan (30.07.2020): Galtur - Furda Dobro sam se naspavao posle jako teškog jučerašnjeg dana, doručak isto izvrstan. Radnica na recepciji mi pomaže, zove kancelariju za izgubljeno/nađeno u Davosu da vidimo da neko slučajno nije našao i doneo izgubljeni mi telefon. Ništa od toga, ali je vredelo pokušati. Ispostavlja se da hotel vodi gospodin Luggi koji je nadaleko poznat po organizovanju moto tura po okolini. Leti vodi moto ture, zimi je instruktor skijanja. Isuvišno je pomenuti da izgleda fenomenalno za svojih 60-ak godina (ujedno uz 20-ak godina mlađu atraktivnu suprugu). Vesela nemačka ekipa sa kojom sam sinoć pričao je deo grupe koja je uplatila moto turu po okolini sa vodičem, ukupno oko 10-ak bajkera uglavnom iz Nemačke i Austrije. A vodič je jasno gospodin Lugi. Spremili su se za pokret i primećujem sa čuđenjem da ih Lugi predvodi vozeći Hondu Gold Wing (ogroman putnički motor težak preko 400 kg). Pitam ga zar to nije pretežak motor za Alpe, odgovara da nije, a da mu leđa polako popuštaju i da želi što udobniji motor. Plus je ugodniji i za gospođu koja mu ponekad pravi društvo. I sam sam se spremio za pokret. Na recepciji dobijam turističku mapu sa ucrtanim planinskim prevojima u tom kraju i mislim se da mi bolja mapa i ne treba, biće dovoljno. Računam da do popodneva treba da sam na nemačkom auto putu A7 ka severu, pa već oko 8-9 uveče da tražim smeštaj. Zato biram nekoliko planinskih prevoja za danas, koji su usput, prema Nemačkoj. Krećem prvo ka Arlberg prevoju i negde u podnožju stižem Lugijevu grupu, penjem se sa njima. Posmatram sa kojom lakoćom i preciznošću Lugi mota Gold Wing kroz lakat krivine i smejem se samom sebi i pokušaju da svoje probleme na Stelviu svalim na “težak motor”. Vreme je divno, na vrhu je neki kafić gde stajemo svi. Opet dobijam neki sok za džabe i pozdravljamo se, idem dalje sam. Sledeći prelaz je Flexen Pass. Nastavljam dalje uz nemačku granicu ka severoistoku. Na jednoj pumpi sam kupio auto kartu Nemačke, računajući da će mi trebati kasnije. Međutim, bolje da sam uzeo lokalnu, austrijsku, jer ona turistička mapa nije baš precizna i gubim dosta vremena na raskrsnicama da skontam kuda bi trebalo da idem. A kroz Nemačku ću ionako da idem pravo praktično celim A7 auto putem, od juga i granice sa Austrijom, do severne granice sa Danskom. Sada se već osećam sigurnije i udobnije kroz krivine, čak i oštrije. Usuđujem se da malo dodam gas, više se spustim u krivine. Gledam onu turističku mapu i razmišljam da nanižem još par prevoja ka istoku, ali zaključujem da je dosta bilo. Vreme je da se krene kući i radije bih da izbegnem stres jurcanja da stignem na vreme. Dogovor je da u subotu uveče dočekam autom porodicu sa aerodroma, a sada je već četvrtak po podne. Prolazim prevoj Gaicht i idem preko planine ka Nemačkoj. Sada sam već u dometu one mape koju sam kupio. Ali da bi koristio mapu moraš prvo znati tačno gde se nalaziš. U tome mi pomažu dva golobrada nemačka bajkera na sportskim motorima sa cicama. Još Oberjoch prelaz i pozdravljam Alpe, tražim A7 ka severu. Par pogrešnih skretanja, ali na kraju pronalazim autoban. Idem na sever i razmišljam gde da stanem za noć. Memmingen? Ulm? Nemam pojma koliko je to daleko od Frederikshavna na vrhu Dankse odakle u subotu imam bukiran trajekt za Geteborg u dva popodne. Lako je sa Google Maps aplikacijom, odabereš odakle dokle i lepo ti sve izračuna. Ne da mi se da na ogromnoj auto mapi Nemačke sabiram segment po segment. Wurzburg? Sada sam već jako umoran, leđa bole. Ali neka, još malo, do recimo oko osam uveče. I negde u to vreme nailazim na izlaz ka mestu Fulda. Nikad čuo, ali smrkava se, dosta je bilo vožnje, previše sam vozio sa premalo odmora. Pratim znakove i lutam malo da nađem centar grada. Pokušavam prvo oko železniče stanice. Jedan hotel je zatvoren, drugi je pun, treći je skup. Hajde provozaću se malo okolo. Još jedan preskup hotel, vozi dalje. Već počinjem da gubim strpljenje kad nailazim na ogroman B&B (Bad & Breakfast) hotel. Odlično, poznat mi je taj lanac, oni su povoljni i uglavnom imaju stalno otvorenu recepciju. Ulazim u predvorje, staklena vrata - zaključana. Papir na vratima “Dragi gosti… bla, bla… Covid-19… bla, bla… zatvaramo recepciju u 20 časova”. Pogledam na sat - nije ni pola devet!! Kakvo razočarenje! Ništa, idem dalje. Okrećem se okolo, pravo iza mojih leđa veliki bankomat. Pogledam malo bolje - Check In automat. Ima slobodnih soba. Unosim podatke, klik, klik, broj pasoša, klik, klik, skenirajte ovde pasoš, važi...55€ sa doručkom, što je manje od pola od onih derikoža iza ćoška, sjajno, plaćanje karticom. Dobijam račun i mali papirić sa uputstvom i PIN kodom za ulazna vrata i vrata od sobe. Takođe i garaže (juhu). Parkiram motor u garažu i nosim kofere do sobe, sasvim pristojne. Sve je išlo automatski, bez da sam živog čoveka video. Stresem se malo od pomisli da nas možda to čeka takva budućnost, ali neću da kvarim, srećan sam da sam našao pristojan smeštaj. Sledi šetnja po Fuldi, po centru grada koji se ispostavio mnogo lepši i življi nego što sam očekivao. Lepa večera, pivce i nazad na spavanje. Planinski prevoji: Arlberg, Flexen, Gaicht, Oberjoch

7. dan (29.07.2020): Campodolcino - Galtur Smeštaj je bio solidan, fin planinski hostel, koji je sigurno pun skijaša u sezoni, a ja sam imao četvorokrevetnu sobu samo za sebe. Spakovao sam stvari na motor i dok sam se spremao da krenem primetio sam da sam parkirao tačno ispod znaka na zidu “Pazi, padaju kokoške”! Pogledao sam iznad i video da se iznad nalazi kokošinjac i da se kokoške šetaju na sve strane. Pretpostavljam da su nekom gostu oštetile krov auta, pa zato upozorenje. Ali znak?! Zamišljam radnju gde se prodaju znaci tipa pazi, odron kokošaka, ovaca, jarića i sl. Krećem na sever, nazad u Švajcarsku. Put vodi odmah preko Splugen prevoja. Lep i oštar put, skoro bez saobraćaja. Vreme se prolepšalo, granulo je sunce i zastajem pored jednog divnog jezera. Malo kasnije manevrišem da ne završim neželjeno na auto putu i završavam u vrlo simpatičnom mestašcu Andeer. Baterija ovog telefona zaista slabo traje i sada već proklinjem što sam izgubio punjač za telefon tokom vožnje. Moram da štedim i retko koristim GPS da me navodi direktno, preko slušalica. Tako da moram češće da stanem i proverim gde sam i kuda želim da idem. Kroz Andeer prolazi vrlo uska kaldrma i stajem da proverim na GPS-u gde sam. Arhitektura je drugačija nego u Italiji, sve je nekako kitnjastije, urednije. U tom trenutku nailazi autobus i posmatram zgranuto kako majstor manevriše i prolazi pored zgrada sa ne više od 30 cm prostora sa svake strane. GPS inače kaže da je sve OK, da nastavim pravo i kuda da idem da izbegnem neželjeni auto put. Predeo je zaista divan, kotlina između visokih alpskih obronaka. Ubrzo se ponovo penjem na planinu i odjednom uz uzan put vidim gužvu, silni parkirani automobili, dosta ljudi se šeta. Radoznao, kakav jesam, stajem da vidim šta se dešava. Ispostavilo se da sam stigao do Viamala, vrlo dubokog i uskog klanca, preko kojeg prelazi divan stari kameni most. Pogled je sjajan, okolo se nalaze usečene staze još iz rimskog perioda i jasno je zašto mnogi dolaze tu na pešačenje. Nastavljam dalje, putem uz isti klanac, punog tunela otvorenih sa strane, zaista odlična deonica. Gledajući mapu ideja je da preko Albula i Fluela prevoja stignem do Davosa, a onda ka Lihtenštajnu. Put ka Albuli je krcat bajkerima, uglavnom iz suprotnog smera, i to je dobar znak, znači da je popularan i atraktivan. Zastajem u malom seocetu Bergun, zadivljen, da napravim par fotografija. Sve je tako uredno, malo kitnjasto, tipična Švajcarska. Put je prelep i stajem da se prošetam pored brzaka na rečici Albula. Voda kristalno čista i hladna. Brzo stižem i do Albula prevoja i parkiram motor tačno ispod znaka za par fotografija. Ubrzo sam zažalio jer sam ga parkirao na velikom levom nagibu, pa je trebalo dobro se pomučiti uspraviti ga i nastaviti dalje. Sa svim stvarima moj RT ima već blizu 300 kg. Kakva početnička greška! Makar sam dobro zabavio grupu biciklista koja me je posmatrala kako pokušavam da se iščupam nazad na put. Pri spuštanju stajem da fotografišem planinski vrh Piz Mezzaun od oko 3000 metara. Dalje ide Fluellapass. Divan krajolik, na samom prevoju je maleno jezerce ušuškano između isto 3000 m visokih vrhova Schwarzhorn i Wisshorn (crni i beli vrh). Raspoloženje je izvanredno, put je vrlo aktraktivan i za vožnju i za razgledanje. Spuštam se do Davosa i stajem pored malog i lepog Davos jezera. Interesantno, dosta ljudi na daskama za jedrenje, pravim par fotografija. Kad kažem “stao kratko za fotografiju-dve”, to znači zaustavljanje, skidanje rukavica, otkopčavanje jakne, vađenje telefona iz unutrašnjeg džepa, konačno tih par fotki, pa onda ide pakovanje nazad - telefon u džep, detaljno zakopčavanje, oblačenje rukavica. Uglavnom gledam da i taj unutrašnji džep od jakne isto zakopčam, radi sigurnosti. Kod češćeg zastajkivanja, kad su ovako lepi predeli, sve to jako brzo dosadi, pa ponekad preskočim zakopčavanje džepa. Idem dalje, ka Lihtenštajnu. U normalnoj situaciji, sada bi stavio slušalice i pustio GPS da me vodi, ali baterija telefona je dosta prazna. Studiram mapu i vidim da treba da se držim istog puta još nekih 40-ak kilometara, pa ću stati ponovo da vidim, Vaduz (glavni grad Lihtenštajna) će biti tada samo oko 20 km daleko. Put ide preko neke komplikovane petlje, pa ide dugačak tunel i onda kružni tok. Tu stajem da proverim da li sam i dalje na dobrom putu, nisam u prethodnom gledanju mape obratio dovoljnu pažnju na broj puta (28) i ime mesta gde treba da skrenem (Landquart), pa rekoh da proverim, za svaki slučaj. Stara rutina, rukavice, rajsferšlus, džep, telefon. Telefon? Telefon! Nema telefona! Sada skidam i kacigu, izvrćem sve džepove, spoljne, unutrašnje, jakna, pantalone. Pa ponovo. I još jednom. Nigde telefona. Hvata me frka, i deja vu, zar se ponavlja Rusija (videti putopis iz Rusije, referisan na samom početku)?! Ništa ne preostaje nego da se vratim polako tih 13-14 km nazad da vidim možda bih (ponovo) mogao imati toliko sreće da pronađem svoj telefon pored puta. To i radim, stižem nazad do mesta pored jezera odakle sam krenuo. Ništa. Vraćam se još jednom da provozam polako tih prvih 3-4 km, pa nazad do jezera. I dalje ništa. Gledam detaljno okolo, možda ga je neko našao, pa ostavio na klupu ili sl.? Da makar nije bio u Airplane modu (zbog štednje baterija), mogao bih da zamolim nekog prolaznika da pokušamo neku od onih Find My Phone funkcija. Nije toliko bitno ni da je ostao u komadu. Trebaju mi memorijska kartica, sa svim fotkama i SIM kartica, pa onda bih mogao u Davosu da kupim neki jeftin telefon, bilo kakav, samo da posluži. Posle nekog vremena se mirim sa situacijom. Nema telefona i šta je tu je, moram dalje ka kući. Najviše mi žao fotki, ali će veliki problem biti i navigacija, kao i onlajn bukiranje smeštaja. Pa dobro, šta sad, prve moje ozbiljnije moto ture, još tamo od 2008-e su i tako bile bez GPS-a i Interneta. Dobre stare papirne mape. Krećem dalje istim putem nekih 30-40 km i nailazim na benzinsku stanicu kod velike saobraćajnice. Sipam benzin i pored mene staje dasa sa nekim skupljim Audijem, skockan u odelu Još pod stresom mu prilazim i pitam “Izvini druže, u kom smeru je Lihtenštajn?”. Gleda me belo, ali objašnjava kuda da krenem i kaže samo pravo ka Vaduzu. Malo sam se osvežio u toaletu i sada se već primirio, čvrsto odlučio da mi ovo ne pokvari odmor. Još ovaj dan i sutradan pre podne su ostali za Alpe, pre nego åto budem morao da krenem na sever, ka Oslu. Izlazim napolje i srećem istog onog Švajcarca, iz Audija. Odjednom mi sine ideja da će se moja draga zabrinuti kad joj se ne budem duže javljao i pada mi na pamet da zamolim čoveka da mi pozajmi mobilni samo da joj se javim. Osmeh i “Izvini, može još jedna mala molba?”. On se nije ni zaustavio, već je požurio ka kolima i preko ramena dobacio “Šta sada hoćeš? Šta zapravo želiš od mene, ostavi me na miru, imao sam težak dan!”. Zbunjen, samo sam promrljao da je sve OK, da mi ništa ne treba. Izgleda da je njemu teže sa samim sobom, šta da se radi… Idemo dalje, i dalje sam na odmoru, avantura traje. Stižem brzo u Vaduz, razmišljam gde da stanem, ovo je nova država, nisam siguran koliko su strogi. Kod kuće u Norveškoj sam već dobijao kazne za parkiranje, a znam da su zeznuti bili i u Monaku. Nigde ne vidim neki ušuškan motor ili skuter i to mi uključuje unutarnji alarm. Stajem na neki parking u samom centru, privukao mi pažnju jedan bajker koji je upravo odlazio, lokalac. Vidim da je uredno platio parking. Primećuje me i daje mi svoj tiket, ostalo na njemu još više od sat vremena. Hvala lepo! Usput ćaskam sa nekom američkom porodicom koja je iznajmila kamper. Dobro je, raspoloženje mi se vratilo. Vaduz se ispostavio jako simpatičan gradić, prošetao se malo okolo, klopao. Da ne znam da sam u Lihtenštajnu, bio bih uveren da sam i dalje u Švajcarskoj. Lepo mesto, ali fotografisanja više nema. Na izlasku iz mesta svraćam na pumpu da kupim mape. Idem dalje kroz Austriju i Nemačku, pa mislim da uzmem te dve. Međutim, cene su me odbile. Računam da je bolje da uzmem kartu Austrije kasnije u Austriji. Do Austrije nema ni 10 km, memorišem sa mape kuda da idem dalje. Ulazim u Austriju, prolazim kroz mesto Feldkirch. Znam da idem na istok i na raskrsnicama se vodim otprilike prema suncu. Posle nekih 30-40 km svraćam na pumpu i tamo srećem par bajkera, Švajcaraca, dva motora sa koferima i šatorima. Sećam se nesretnika iz Audija, ali rekoh ovo su bajkeri, možda budu ljubazniji. I zaista su bili. Jedino me je dama izgrdila kad sam joj se rukom naslonio na gornji kofer. Pomenula je Koronu i krenula da šprica i briše taj deo gde sam dodirnuo. Saznajem svakako da sam na dobrom putu, idem ka zapadnom Tirolu. I tu na putu ka Nemačkoj ima više interesantnih puteva i planinskih prevoja. Otkrivam i da sam skrenuo više ka jugoistoku, ali da je to zapravo dobro, jer ako samo produžim pravo stiže dobro poznati prevoj Silvretta koji su najtoplije preporučili. Stižem na početak planine i tu ide iznenađenje - naplatna rampa za putarinu, i to ne simboličnu (13€). Pada veče, nema se kuda nego da se plati i potraži neki smeštaj kad se planina prođe. Put je sjajan, asfalt odličan i zaboravljam na čas na sve probleme i uživam u vožnji i prizoru. Kasno je, pa je i saobraćaj bio vrlo mali, kompletan užitak. Spuštam se sa planine i tražim gde ću prenoćiti. To je, posle navigacije, drugi veliki problem gubitka mobilnog i Interneta. Obično predveče pogledam na Booking.com šire područje da nađem najpovoljniji smeštaj i tako uštedim dosta novca i vremena. Sad nije bilo druge, nego sam stao u prvom mestu, Galtur, i krenuo da obilazim hotele i pansione. Visoke cene su me terale da tražim dalje. Pukom srećom sam tako naleteo na hotel Luggi (https://www.luggi.at/en/motorbike/motorrad-travel). Dosta motora parkiranih ispred, stari motor na krovu bara. Osećao sam se kao kod svojih i to je to. Radnica mi objašnjava da ću ako prenoćim kod njih dobiti 10€ povraćaj od putarine, plus sam još dobio i neki popust i nije tako loše ispalo. Takođe mi pozajmljuje svoj telefon da pozovem dragu i javim joj se kratko. Ali, koji joj je broj? Davno sam ga ukucao u imenik i nikad više nisam birao njen broj. Bilo je doduše upisivanja u razne formulare, prijave i sl. Napinjem se, 9, 7, 1… Kako dalje? Pokušavam i dobijam poruku da sam dobio nepostojeći broj. Hajde još koji put. Zvoni i “Hej, otkud ti, sa kojeg ovo broja zoveš? A što bih se brinula? Kažeš nisi se dugo javio, nisam primetila…”. Toliko o mojoj brizi da ću izazvati paniku. Kakav dan, ćaskam sa grupom Nemaca u baru, pričam svoje dogodovštine i časte me pićem. Već posle jednog piva sam shvatio da je vreme za spavanje. Planinski prevoji: Splugen, Albula, Fluela, Silvretta

6. dan (28.07.2020): Varena - Campodolcino Jučerašnji dan je bio izuzetno zabavan, ali i naporan. Srećom dobro sam se naspavao, sjajno doručkovao i ispričao malo sa prijatnim domaćinima pansiona. Spreman sam za dalji put, a jučerašnje iskustvo me je ohrabrilo za napad na glavno jelo dana - čuveni prelaz Stelvio (https://en.wikipedia.org/wiki/Stelvio_Pass). Radi se o jednom od najpoznatijih i najviših planinskih prelaza u celim Alpima. Zvanično je drugi po visini, tek 10-ak metara ispod Col de l'Iseran-a u francuskoj (kojeg sam posetio na jednom ranijem putovanju motorom). Dao je čak i ime jednom poznatom modelu motora, Moto Guzzi Stelvio. No, da bi se stiglo do glavnog jela, trebalo je prvo proći kroz predjelo, a to su danas bili prelazi Mendel i Gampen, interesantni svaki na svoj način. Ruta je zaobilazila Bolcano i polako se približavala Ortles planinskom masivu unutura koga se Stelvio i nalazi. Vreme je bilo lepo i zastao sam više puta da slikam Ortles planinski vrh koji je iznad 3900 m nadmorske visine i pokriven snegom. Pogled je zaista oduzimao dah. A onda su krenule čuvene serpentine Stelvio puta i oduzimanje daha je dobilo sasvim drugi smisao. Ovih par dana sam brusio tehniku prolaženja kroz lakat krivine i taman sam izgradio samopouzdanje. Sve je išlo tako lepo dok nisam krenuo uz Stelvio. Bilo je puno Uh i Ah, sve do “A šta sada”. Par puta je malo falilo da mi motor padne u krivini (doduše pri vrlo maloj brzini). To mi je bio daleko najteži uspon do sada. U čemu je toliko specifičan, makar sa istočne strane sa koje sam se penjao? Mislim da se radi o kombinaciji uskog puta, izuzetno oštrih krivina i velikog nagiba. A nije pomogao ni solidan saobraćaj, u oba smera. Plus je moj RT dosta i težak. Krivine su veoma oštre i odmah kreće veliki uspon. Zato je potrebno odlučno krenuti u skretanje, dobro se zaneti i odmah dodati prilično gasa da bi se moglo uspeti. Inače motor gubi momenat i pada u stranu. A ako se zbog saobraćaja nema pristupa celoj širini puta sve postaje tri puta teže. Često ne pali ni taktika “Ništa onda, idem vrlo polako”; jer treba ipak imati dovoljan zalet da se motor izvuče i uspravi. A caka i jeste da se ide malčice brže, koliko se ume. Dakle, treba znati šta se radi. A ja sam mislio da znam, dok se brzo nisam razuverio. Bilo je puno adrenalina, pa i znoja, frke, nesigurnosti, ali malo po malo, metar po metar, krivina po krivina, došlo je i do prvih osmeha kada se sve lepo potrefi, pa na momenat i do onih pravih cerenja, “od uveta do uveta”, zbog kojih se sve ovo valjda i radi. Svakako sam mrvicu veštiji stigao do vrha nego kad sam krenuo. Još da sam imao manje težak motor, bilo bi sigurno puno lakše. Tako sam makar sebe uveravao. Konačno i skoro iznenada - prevoj, sam vrh, najviša tačka puta - 2758 m nadmorske visine. Adrenalin, puls, osmeh i veliko zadovoljstvo. To je bila prva reakcija. Druga je bila - au, koliko ljudi?! Bilo je mnoštvo bajkera na sve strane, dosta i biciklista, a i poneki auto. Još na ranijim putovanja sam primetio da na alpskim planinskim putevima leti ima više motora i bicikala nego automobila. To je postala brzo rastuća grana alpskog turizma. Posle kraćeg odmora, šetkanja, fotkanja i šepurenja na Stelviu, došlo je vreme da se ide dalje. Stelvio se nalazi na samoj granici sa Švajcarskom, postoji i put tamo na sever, ali se odlučujem da krenem na zapad. Idem preko Foscagno prevoja, zastajem kratko u idiličnom planinskom mestašcu Livigno i malo kasnije, kod Livigno prevoja, ulazim u Švajcarsku. Prelazim preko još jednog prevoja, Bernina, i sada sam već jako umoran. Ostao sam skoro bez baterije na telefonu, a to znači da se i GPS-u bliži kraj. Pala je odluka da se ode do Sent Morica na klopu i odmor. Uskoro se pojačao saobraćaj, počela je i neka kišica i nisam mogao da dočekam Sent Moric. Izbegao sam centar i našao neki na oko jednostavan restoran blizu jezera. Najvažnije - imaju utičnice blizu stolova i odmah prikopčavam telefon na punjenje, i pre nego što je konobarica došla. Prvi problem - ne zna ni reči engleskog. Baš ništa, ni brojeve. Meni je na nemačkom, francuskom i italijanskom, naravno. Ne kapiram mnogo, ali brojke dobro razumem i nisu mi cene nešto pri srcu. Nekako objašnjava da imaju neki specijalitet dana koji nije u meniju i da je to 23€, crta prstom po stolu. Pitam jel govedina, gleda me belo. Krećem da mučem kao bik, smeje se i klima potvrdno glavom. Skupo je, ali gladan sam i umoran, ne idem sada da tražim dalje, naručujem to jelo i flašicu vode. Stiže specijalitet i na moje iznenađenje radi se o dinstanoj junećoj džigerici sa kroketima od krompira. Auh, ali hajde, makar je zdravo… Hrabro sam sve progutao, malo se odmorio, ugrejao (dosta je pala temperatura), baterija ima već nešto života, da platim i da krenem dalje. Dolazi sa računom na - 35€. Kako sad 35, gledam zgranuto. Pokazuje mi prstom da je ona mikro (33 cl) flašica vode bila 7€! Auh, ala je tek to zdrava voda bila! Nevoljko sebi priznajem da nisam ni pitao unapred za cenu te specijalne, lekovite, verovatno i osveštane vode. Ali fali još 5€?! Nekako mi (valjda) objašnjava da tu ide neki 5€ dodatak za specijalitet dana. Pa što ne reče onda 28 iz prve?!?! Iznerviram tražim menadžera, a ona samo ponavlja “Sorry, sorry, sorry” (eto, toliko engleskog izgleda da zna) i uporno mi tura pod nos onaj aparat da platim karticom. Duboki uzdah, predajem se, plaćam i izlazim. Kraća šetnja da se malo priberem (i vidim nešto od Sent Morica). Plan je raniji bio da se krene na sever, ka Lihtenštajnu i spava negde u Švajcarskoj. Međutim, kako sam se osetio prevarenim, menja se plan i donosi odluka - Švajcarcima ne dam više ni jedan jedini cent, ni za gorivo. Uspevam da nađem online prenoćište u Italiji, Campodolcino, u jednom malom rogu na mapi, tik uz švajcarsku granicu. Ispostavilo se da će biti bar 20€ jeftinije nego najjeftiniji smeštaj koji sam prethodno gledao u Švajcarskoj. Eto, da se izvadi šteta. Krećem, a put me vodi preko još jednog planinskog prevoja, Maloja. Počinje da se smrkava, opet kreće kišica, vidljivost se smanjuje. U tom trenutku me pretiče jedan Nemac sa BMW GS-om, u punoj ratnoj opremi sa svim koferima. Ubrzavam da ga stignem i šlepam se iza njega sledećih pola sata. Kiša je i on vozi nešto brže nego što bih sam tuda išao, ali čita mi krivine i olakšava put. Nije puno klizavo, ali brzina zahteva veću koncentraciju i vreme zapravo puno brže prolazi. Ulazimo zajedno u Italiju i u jednom manjem mestu 10-ak km pre mog odredišta on skreće na drugu stranu. Ablendujem i kratko svirnem, on odmahuje u znak pozdrava. Hvala druže. Hotel, tj. pansion, je divno smešten uz planinu i potok. Nije ni bitno toliko, samo da je krevet udoban... Planinski prevoji: Mendel, Gampen, Stelvio, Foscagno, Livigno, Bernina, Maloja

5. dan (27.07.2020): Trst - Varena Kreće avantura iz Trsta. Nisam imao baš jasan plan kuda ću tačno, sem što sam hteo da obiđem što više planina i prevoja, što više serpentina i krivina. Za neko grubo planiranje sam koristio web sajt alpineroads.com koji je po državama i regijama u Alpima na mapi označavao interesantne prevoje i puteve, sa detaljnim opisom i preporukama (na žalost sajt se promenio i povukao sav taj stari koristan sadržaj). Tako sam se uputio severno od Venecije, ka Bolcanu, kroz regije Veneto i Južni Tirol. Krajolik je brzo postao predivan i prvo sam zastao kod divnog malog vodopada kod mosta Sera (Serra). Lepa prilika za par fotografija. Dolomiti (Italijanski Alpi) u tom delu deluju grubo, ogoljeno, nekako rustično sa naboranim kamenim masivima. Prvi veći prevoj ka severu je bio Passe Rolle i adrenalin je već krenuo da radi. U početku je bilo teško, ovaj BMW RT motor je teži od starog Suzuki V-Stroma kojim sam ranije obilazio planine, ima i drugačije težište. Sve su to pokušaji izgovora kada se manjka veštine i znanja. Međutim, svakim sledećim zavojem, lakat krivinom, ubrzanjem, kočenjem, učilo se i išlo je sve bolje, sve lakše i sigurnije (takođe i brže). Sledeći su bili prevoji Valles i San Pellegrino, samopouzdanje je raslo i osmeh je teško bilo zadržati. Vozio sam bez prestanka do divnog mesta Canazei, gde sam se malo prošetao i nameračio na picu, međutim sve je bilo zatvoreno i rekoše da dođem kasnije, kad se kuhinje otvore. Do tada je plan bio da se obiđe krug oko planinskog masiva Sella, čuvenom ski rutom Sella Ronda (http://sellaronda.info/eng/index.html). Ta me je ruta provela kroz prevoje Sella, Gardena, Campolongo i Pordoi. Krivine su se nizale kao na traci, saobraćaj nije bio veliki i uživanje je bilo potpuno. Zastajao sam samo radi malo fotografisanja. Sella planinska grupa izgleda zaista predivno na popodnevnom suncu. Zelenog, gusto pošumljenog podnožja iz kojeg niče ogoljen, grub masiv. Deluje vrlo mistično i daje odličnu pozadinu jurcanju kroz tesne krivine. Jako naginjanje levo, odmah zatim desno, i onda oštra ukosnica, snažno kočenje, pa jak gas. Nema mnogo vremena za razmišljanje, ide već sledeća krivina. Adrenalin je visok, a zadovoljstvo raste sa svakim pređenim kilometrom. To je to, zbog ovog sam došao u Alpe! Ponovo sam se vratio u Canazei, kao kod starog znanca, već jako umoran i potpuno pregladneo. Svratio sam na odličnu picu i porciju struje (za punjenje telefona). U piceriji sam bukirao i smeštaj za to veče u planinskom mestu Varena. Međutim treba i stići do tamo, po mogućstvu pre mraka. Ovoga puta me je put vodio na jug, preko još dva prevoja - Lavaze i Passo di Costalunga. Jedan od izazova prilikom vožnje preko planina je i šta obući. Naime razlika u temperaturi između doline i vrha planine može biti i 10-15 stepeni, posebno predveče. Vetar dodatno komplikuje stvari, kao i povećana vlažnost, jer često se oblak bukvalno spusti na planinu. Zato ponekad prilikom “napada” na neki planinski vrh i prelaz zastanem negde na usponu da dodam sloj odeće ispod jakne i promenim rukavice, na toplije. A onda, ako je topao dan, kad se spustim u niziju nazad na “letnji komplet”. Ispostavilo se da mi je smeštaj u jednom porodično vođenom pansionu Serenetta. Ljubazni domaćin je pomerio svoj auto da mogu da fino ušuškam motor i da ne smetam nikome. Takođe sam probao i sjajne domaće kolače koje je umesila njegova supruga. Za to vreme su deca tinejdžeri pomagala u kuhinji i ispratila me do sobe. Nisam se davno ugodnije osećao i lepše odmorio. Pre spavanja malo sam obišao Varenu, tipično malo planinsko mesto koje velikim delom živi od turizma. Gostiju ima dobrim delom godine, a sad su dominirali penzioneri. Tu me je i stvarnost prvi put snažno podsetila na Koronu. Dok sam nosio kofere do sobe uskim stepenicama, na međuspratu, na vrhu stepeništa iznad mene, ugledao sam jedan stariji italijanski par, već duboko u zenitu života. Gospođa je delovala uplašeno kad me je videla i pribila se leđima uz zid. Primetio sam, ali nisam odmah razumeo, potrebno mi je bilo malo da shvatim šta se dešava. Onda me je strefilo - nosio sam zadihano kofere stepeništem bez maske. Istog trenutka sam se okrenuo, sišao dole i stavio masku. Kad smo se mimoilazili na stepeništu dočekalo me je jedno vrlo toplo “Grazie”. Znam sigurno i osmeh, iako se nije video od čipkaste maske. Planinski prevoji: Rolle, Valles, San Pellegrino, Sella, Gardena, Campolongo, Pordoi, Lavaze, Costalunga.

4. dan (26.07.2020): Ploče - Trst Posle nedelju dana sa porodicom u Trpnju, došlo je vreme da se kreće nazad. Imam tačno nedelju dana za povratak kući i ideja je da se navozam kroz Alpe. Već sam u dva navrata vozio kroz Alpe, jednom na potezu od Insbruka do Venecije, a drugom prilikom od Nice do Lucerna, preko Šamonija. To su bile dve prethodne ture i sećam se da sam oba puta želeo da imam više vremena, da obiđem više planinskih prevoja. Tako da je to sada bio plan, obići što više planinskih prevoja. Momci su me ispratili i krenulo se na put, prvo trajekt do Ploča, pa na severozapad autoputem. Lepše bi bilo Jadranskom magistralom, ali sam kasno krenuo, a nju sam kompletno već obišao, od Rijeke do Ulcinja, na mojoj prvoj moto turi ka Balkanu, 10-ak godina ranije. Ipak, skrenuo sam sa autoputa ka Senju i divnim vijugavim putem se spustio do mora, ka Rijeci. Jesam se uželeo krivina i lepšeg puta, ali se glad probudila i još više sam se uželeo sveže ribe na žaru, pa rekoh da navratim dok sam još blizu mora. I nisam se pokajao, našao sam konobu “u nigde”, iznad magistrale, sa sjajnom Oradom na roštilju. Ostatak puta nije bio mnogo zanimljiv, bukirao sam telefonom (hvala sine) spavanje u Trstu, pa se prošlo brzo kroz malo parče Slovenije za prvu noć na putu. Negde na ovom delu puta se desio mali incident, koji je imao dosta posledica na dalji put. Naime, za punjenje telefona u vožnji sam koristio USB punjač sa priključkom koji liči na 12V kontakt za upaljač u automobilima, međutim nije isti. BMW mora da bude nešto posebno, pa koriste sličan, ali nešto manji DIN priključak. To je dosta bitno, jer se ne može naći baš na svakoj pumpi, kao za običan 12V priključak. Pošto sam silom prilika (i morske vode) prešao na mnogo stariji sinovljev telefon čija baterija je puno slabija, punjenje tokom vožnje je postalo mnogo bitnije i potrebnije. Međutim, negde mi se u toku vožnje prilikom punjenja prelaz otkačio i ispao. To je onda nalagalo mere štednje baterije - da se telefon što češće stavi u Airplane mod, kad god ga ne koristim za navigaciju. Ili da punim bateriju u restoranima. Sve je to dosta zakomplikovalo stvari.

Odmor sa porodicom Usledio je dugo čekani odmor sa porodicom u Trpnju. BMW je parkiran na idealno mesto, uz samo more i pristanište za trajekt, na obeleženi moto parking, 100 m od apartmana. Lokalni radnik sa trajekta nike baš bio srećan što sam im maznuo jedno parking mesto (ostavljaju tu skutere), ali kad je video tablice i odakle sam došao, sve se pretvorilo u prijatno ćaskanje i raspitivanje o putu. Najbitnije mi je da sam se tu, u samom centru mesta, osećao i najbezbednije da ostavim motor. Sve do jednog vetrovitog dana sa velikim talasima, kad sam se setio da ga ipak preparkiram malo dalje od mora. I to u zadnji čas, jer je ceo taj deo bio preliven talasima i motor bi bio skroz poliven slanom morskom vodom. Vreme sam iskoristio da pokušam da sredim problem sa svetlima. U Trpnju i okolini nema nikog ko servisira motore, ali sam došao u kontakt sa izuzetno interesantnim lokalnim mehaničarem, Dionesom. On nije baš običan mehaničar, jer mu je glavna zanimacija da restaurira retke automobile. Kad sam ga sreo radio je u radionici jednu školju za mislim Porše 356, i to mu je drugi takav auto da radi. Ono što još nije obično je da je delimično paralisan, usled teškog pada sa motora. Diones je našao da mi je pregoreo kontakt koji mi je mehaničar sređivao pred put i zalemio je kablove direktno. To je sredilo svetla. Nije hteo ništa da mi naplati, već mi je umesto toga dao dve flaše vina iz njegove lične proizvodnje, lokalnog Malog Plavca. Poprave ti motor i dobiješ vino, negativna cena, pa gde to ima… Ovde bih pomenuo još jedan događaj, jer je bitan za nastavak putopisa. Naime, što se tiče kupaćeg, ja sam tu malo tradicionalan i preferiram slip kupaće gaće, što bi moj matori rekao “Speedo”. Moja draga je odlučila da me malo modernizuje, pa mi je kupila kupaći šorc, lep šaren, moderan, kaže da ne izgledam baš kao deda na plaži… Rekoh da probam. Vidi, pa nije tako loše, ima džepove, vrlo praktično. Taman da se stavi mobilni telefon. I sve je bilo lepo dok nisam otišao da se sa dečacima brčkam u plićaku. Sa sve telefonom. U džepu, jasno. Čim sam ugazio do struka, skontao sam šta sam napravio i istrčao napolje, ali je već bilo kasno. E sad, taj Samsung S9 treba da je kao vodootporan i trebalo bi da ovo kraće umakanje da može izdrži. Ali taj moj S9 je već prošao turturu na putu kroz Rusiju i imao je par rupica na ekranu od drljanja po asfaltu (detalji u pomenuntom putopisu kroz Rusiju). Tako da je to bilo to za njega. Srećom, SIM kartica i SD memorijska kartica sa svim fotkama su preživeli. Takođe je sreća da je moj stariji momčić pristao da mi pozajmi svoj Sony telefon za moj put nazad (jasno uz određene zahteve za novijim modelom, ali tako svet funkcioniše). A šta je bilo sa kupaćim šorcem? Ništa, ojeda tokom dužeg plivanja, vraćam se na deda modu.

3. dan (18.07.2020): Maribor - Trpanj Uh, kakva je razlika kad je krevet udoban, a takođe i doručak dobar. Osvežio sam se i idem dalje na put, kroz Sloveniju. Nije bilo ničeg mnogo interesantnog do granice sa Hrvatskom. Odjednom ogroman red, gužva na putu, kilometarska kolona. Mislim da je neki zastoj i zaobilazim sve, kad se ispostavlja da je to zapravo Slovenačka granica. Razni Korona protokoli su jako usporili prelaz i stvorili ogromnu gužvu. Lepo je bilo sve to preskočiti. Dalji put je bio jednostavan, auto put je nov i dobar. U početku prilična gužva, negde do odvajanja za Istru, pa manje negde do Splita, a onda skoro prazan put ka Dubrovniku. Imao sam utisak da je nekako najviše turističkih vozila bilo iz Poljske, Češke i Slovačke, što su kasnije i lokalci potvrdili. Međutim, daleko se odmaklo od cele porodice zgužvane u “Peglici”. Sad su to bila uglavnom “ozbiljnija” vozila, a neretko se u prikolici vozilo i daske za jedrenje, džet ski, gliseri i slično. Vremena se menjaju. Negde u brdima iza Biokova naglo je počeo letnji pljusak, sve uz sunce. Brzo stajanje da se promene rukavice i ide se dalje. Malo sam ubrzao jer nisam hteo da hvatam baš poslednji trajekt za Trpanj iz Ploča, jer nisam ni kupio kartu unapred. Tesno, ali se uspelo uz manje stajanja i odmaranja. Čekajući na ukrcavanje na trajekt ćaskao sam sa još nekoliko bajkera koji su čekali na ukrcavanje. Tu je bio mladi Francuz koji se zaputio na Korčulu sa Jamahom od 125 kubika. Ne, nisu neophodni veliki i skupi motori da bi se putovalo čak i preko kontinenta. To me podsetilo na četvoro Indijaca koji su se iz Indije zaputili ka Londonu na dva Royal Enfield 350 motora, a koje sam svojevremeno sreo na trajektu iz Helsinkija za Stokholm. Ali, to je neka druga priča. Bila su tu i dvojica mladih kolega, inženjera, iz Australije koji sada rade u Holandiji i leti motorima obilaze Evropu. A ja bih im rado uzvratio priču i obilazio Australiju na dva točka… Veliko bogastvo ovakvih putovanja su susreti sa zanimljivim osobama.