Veliki pozdrav svim bajkerima, a i posmatračima .
11. Avgusta sam konačno položio za dozvolu za bajk. Svoju prvu vozačku, jer sa svojih 37 leta nikada nisam seo sam ni za auto ni za motor. Par nedelja kasnije se potrefila dobra vremenska prognoza sa ispitima koje je spremala moja devojka i odluka za prvom bajk turom, najvećim razlogom kupovanja motora uopšte, je pala. Putovaću sam, vikend 30-31.08. Vreme je trebalo biti sunce sa oblacima, a cilj ledeni glečer Jostedalsbreen (http://en.wikipedia.org/wiki/Jostedalsbreen), ili konkretno njegov krak Nigardsbreen (http://en.wikipedia.org/wiki/Nigardsbreen).
Planirano je da se prespava u nekoj od koliba (hytte), pa sam pored malo rezervne garderobe, foto opreme, ulja za lanac, nosio i posteljinu.
Konjić je Yamaha XJ600S Diversion iz '97-e. Blag i pouzdan, prikladan vozačkom (ne)umeću. Pozadi jedan Givi kofer, napred mali tankbag u kome je bila foto oprema.
Foto oprema se sastojala iz Canona 30D sa par kvalitetnih objektiva i malog Panasonica LX1. Za one koje vole fotografiju, posebno na motoru, reći ću da toplo preporučujem neki DSLR model koji ima LV (Live View sistem). Inače je zbog optičkog tražila jako zamorno za brzu fotku sa motora stalno skidati kacigu i rukavice. Tu je LX1 bio mnogo efikasniji, a bili bi i moderniji DSLR aparati, kao što su Canoni 40D ili 450D.
Od navigacione opreme nisam imao ništa sem mog mobilnog telefona (HTC 3470) koji u sebi ima GPS i TomTom program i mapu Skandinavije. Dakle, nikakva papirna mapa, i pokazalo se sasvim dovoljnim.
Kuda je put sve išao možete videti na ovoj mapi: http://www.gmap-pedometer.com/?r=2223234
U svakom slučaju, u subotu, 30.08., krenuo sam iz Åsa (Aas), mesta oko 35km južno od Osla, zapravo studentskog grada pored njega. Prešao sam Oslo zaliv (u stvari fjord) 7km dugačkim tunelom kod Drøbaka (http://en.wikipedia.org/wiki/Oslofjordtunnel). U tunelu postoji radar sa kamerom, ali kao što je i običaj u Norveškoj (mislim i zakon), prvo je najavljen saobraćajnim znakom. Zato je vožnja uzbrdo van tunela bila zanimljivija . Neposredno iza tunela sam napravio pogrešno skretanje i završio na nekom planinskom drumu. Mala stanka, par minuta da GPS pronađe gde sam na mapi, 5km nazad i bio sam na pravom putu ponovo.
Dalji put do Kongsberga nije bio previše zanimljiv, ali su onda već počeli lepši i atraktivniji predeli. Pošto Norvežani puno vole prirodu, gde god da ima lepih pejsaža ima i koliba za noćenje, kampova, motela, stajališta. Moteli mogu izgledati recimo ovako:
Malo kasnije su se počeli pružati i prvi prizori, kao ovo jezerce:
Tu sam susreo neke kolege sa malo egzotičnijim prevozom:
Ne znam koji je ovo BMW, ali ja sam zaradio duplo mahanje, i to u jarku pokraj puta fotografišući neko rastinje.
Pravio sam nešto češće pauze tada, uglavnom zbog par snimaka ovde, par tamo, jer je bilo lepo i sunčano vreme. Tu sam i primetio već pomenutu nekompatibilnost tradicionalnih foto aparata sa kacigama. Jedan od usputnih predela:
Nešto kasnije sreo sam zanimljivi putokaz, ka mestu veoma interesantnog naziva. Možda mi je vreme za selidbu?
Put je bio dobar i bez gužve i brzo sam stigao do planinskog mesta Gol. Tu se vreme malo pokvarilo, ali je kraj jako lep i sudeći po broju vikendica, vrlo popularan. Vikendice su uglavnom izgrađene u tradicionalnom stilu, od drveta, sa travnatim pokrivačem na krovu. Znaju biti prilično skupe i solidne obično kreću od 100K evra:
Sledeća poznatija destinacija je Hemsedal, drugi najvećih skijaških centar u Norveškoj i kažu mesto sa najvećim brojem milionera po glavi stanovnika. Međutim, na toj planini ljudi i žive, kao i farmeri. Evo kako pakuju seno u plastične stogove, sve se radi automatski, jasno:
Sa istog mesta sam uhvatio i jednu fotku praznog i vrlo lepog druma koji je upravo opipao moje gume:
Stigavši do Hemsedala, popeo sam se provukavši se pored naplatne rampe, na vrh skijališta. Tu sam uleteo u put u izgradjni sa samo nasutim šljunkom 5-6 cm debljine na priličnoj uzbrdici. Nešto što mojoj Jamahi nikako nije prijalo, meni još manje. posle malo znojenja, skontao sam da je vraćajne rizičnije, spustio obe noge na šljunak i lagano u prvoj se ispentrao. Tu me je prekoračio jedan lokalac na V-Stromu i shvatio sam neke stvari . U svakom slučaju, pogled je vredeo truda:
Evo i mog vernog konjića nameštenog za slikanje:
Imati vikendicu (hytte) na Hemsedalu je i stvar prestiža, dostižu astronomske cifre, a ovakva kao na slici luksuzno opremljena može dostići i milion evrića:
Ostavljam Hemsedal za sobom i posle još malo penjajne ide spuštanje do Sognefjorda (http://en.wikipedia.org/wiki/Sognefjord). Tamo imam trajekt za prelazak perko fjorda, ali prvo treba sići kroz oblak u ravnicu:
Usput je i zahladnelo, obukao se duks, trljale ruke, pominjali roditelji zbog nedostataka jačih, nego samo letnjih rukavica i sl. Na jednom od poslednjih stajališta posle pumpe u Lærdalu sam naleteo na sledeæi prizor. Deluje kao jako fino mesto za dom:
Stigao sam taman na vreme za feri, mada idu često, na 20 min, za motor samo 7 evra prelaz.. Uvek me je zanimalo kako izgleda vožnja trajektom na GPS-u, evo ovako:
Put trajektom preko fjorda ne traje više od 10-ak minuta. Divan pogled, ali se počelo smrkavati, nije više bilo prilike za pravo fotkanje. Posle trajekta put je preko Sogndala vodio do Gaupnea, gde je skretanje ka glečeru, 35km odatle. To je bio jedan od najlepših delova puta na celoj turi. Divan krivudav put uz sam fjord. Sjajan drum, dosta kratkih tunela, vrlo fine krivine, čista uživancija. Plus sam imao i jednog kompanjona koji je očigledno dobro poznavao put. Posle Gaupnea sam produžio 10-ak km do malog kampa gde sam već odseo sa bratom i njegovom porodicom pre 2 godine. Gazda je brzo došao i za 30e sam dobio vrlo malu, ali prijatnu kolibu uz sam fjord sa pogledom preko njega na jedan od viših vodopada u celom kraju:
Postoji i vodeni čvor, ima tuševa, umivaonika. Brzo se spremam za spavanje, malo grickam ostatke peciva od ručka i tonem u san.
