Putem viđamo nebroj »nuraga«. Nurage su kule od kamena iz daleke prošlosti oko kojih još danas nije sve sasvim jasno čemu su služile. Pominje se obrana pa vera pa rezidencije vladara, ... Nije bitno. U principu to je za nekoga hrpa kamenja, posejana po celoj Sardiniji. Vozimo se dalje prema Oristanu. Kao po navici poslepodne stajemo za osveženje i da bukiramo smeštaj. Oristano kao grad nije neka atraktivna destinacija a i želeli bi da nađemo neki Agriturismo izvan grada. Nešto zovkam po smeštajima pa ima pa nema pa dižu pa ne dižu pa ovo pa ono. Ništa, idemo još malo višlje izvan grada pa ćemo na nešto naići. Dolazimo u lepe predele i nailazimo na nešto u stilu Agriturismo. Ulazimo, ništa puno od života. Dva momka piju pićence u polumraku, skontamo da su domaći. Buongiorno, buongiorno. Mi bi smeštaj i nešto dobro da pojedemo. Zove mali kevu da vidimo kakve su opcije. Dolazi gospođa, buongiorno, buongiorno ... Nemamo smeštaja nit restorana. Mislim si, kako nema, sve je prazno, stolovi raspremljeni sve izgleda kao restoran, ... Oni su gazdinstvo, proizvode masline i svašta po nešto i izgleda da su raspremili astale i salu za Grande Famiglia Italiana. Za nas nažalost nema mesta niti mogućnosti. Al nešto moramo da rešimo. Pitamo ju ima li nešto u blizini, da nas ne oderu a i da je pristojno. Uzima tetka telefon i zove. Reši nam smeštaj preko poznanstava nekoliko kilometara odavde prema unutrašnjosti u mestu Villaurbana. Grazie signora, arrrivederci. Klincima dukci interesantni, navijaju i mašu nam zbogom.

Sutradan opet vezanje torbe sa gurtnama na onog mog jadnika dukca, dok je Aleš jutrima to radio elegantnije jer je na monstera obesio kofer. Jest ružno al valja. Ispozdravljamo se sa starom gardom, poželimo si sretan put, dobijemo još po nekoliko saveta i gas dalje. Jedna između sledećih planiranih destinacija je Spiaggia di Piscinas koju je pod obavezno predložio Pavle. To je de facto peščana pustinja uz more. Preko brda i dolina i hiljadu krivina spuštamo se niže i dolazimo pred odsek za Piscinas. Tamo stoje nemci na adventurima i gledaju nas koji vrag smo mi krenuli tamo sa našim crvenim konjićima, koji nemaju šanse ovuda da prođu. Lik na motoru me gleda i odklimava glavom u stilu da ovde nema šanse da prođemo. E sada mi je upalio onaj balkanski inat i vratim mu ga s pogledom. Ti ćeš meni da ja ne mogu ovde proći? Malo morgen Herr Meier. Bezkompromisno prolazimo pored njih i počinje teren za adventure motore i lude balkance. Nije toliko strašno i može da se prođe ali naravno polako i relativno nežno. Ima malih oštrijih kamena, rupa ovakvih i onakvih ali prođa je to Bajo. Doduše nije bila prođa za još jedan senior par sa autom, koji je ostavio karter na jednom kamenu i lepo crno ofarbao pesak. Kad sam pomislio koliko je to dosta daleko od neke normalne civilizacije i kakve su temperature, nisam hteo biti u njihovoj koži. Nije izgledalo kao da im je potrebna pomoć jer su pored njih prolazila kola nudeći pomoć ali su ih ovi suvereno odbijali. Ajde onda da ne silimo u ljude. Stižemo do pustinje. Parkiramo uz broj kampera, auta i adventure dvotočkaša. Na kraju šušti plavo more sa bogatim talasima i vuče nas prema sebi. Prošetamo do kafića u kožnjacima i poručimo limunadu. Jeste da sunce žari i baš je toplo ali interesantno, da mi je manje vruće sedeti u kafiću ispod sunca u kožnoj jakni nego u kratkoj majici. Čuva kožnjak protiv UV zraka konkretno. Doživimo momenat i lokaciju te posle mini odmora i sunčanja u kožnom kombinezonu vraćamo se nazad. Hteli smo proći po drugom putu po kojem je ovaj prijatelj od juče gazio sa svojim GSA preko pola metra vode i uživao na puno. Došli smo i mi do te vode ali jok brate. Ipak ova dva dukca ni balkanski gen nisu par ovom »potočiću«. Vraćamo se na isti put kojim smo i došli. Seniora sa razvaljenim karterom nigde, znači rešili su situaciju.

Vozimo se po južnom delu ostrva prema zapadu prema Puli (da, Puli) i Nori. Uz put viđamo jatu roza flaminga koji se »pasu« na paradi u vodi do kolena. U Nori stajemo na piće u ladovini prekrasnih borova i sa magičnim pogledom na more. Opalim fotku koja mi je tako divna da ju još danas nosim kao background na telefonu. Ne može drugčije nego da se zaljubiš u tu Sardiniju. Na putu prema Gonnesi palimo Booking i planiramo smeštaj za večeras. Cene već pristojnije nego juče. Fokus nam je na »Agriturismo« tip smeštaja. Takve su bile preporuke i iskusnijih kolega. Smeštaji su OK, ponuda hrane kakva treba i nije neka industrija nego prava, stvarna Sardinija. Nađemo nešto, ja zovem telefonom, opet angažujem talijansko balkanski šarm i izregulišem cenu. Najavim dolazak nešto pred sedam sati uveče. Kažu da može da se desi da još nikoga neće biti tamo ali komotno možemo da se okupamo u bazenu i sačekamo. E sad nije nam baš jasno kako to funkcioniše ali kako nema nikoga? Ko kuva, ko otvara, ko kuva bre? Ajde, OK. Stižemo tamo i predeli su bajkoviti. Naravno nigde nikoga ali valjda će doći. Polako stiže neki puntić, ulazi u dvorište a mi dehidrirali. Valjda je kuvar ili konobar. Nije važno ko je, samo daj Ichnusu, ladnu. Polako se dopunjava sa verovatno kuvaricama, spremačicama, gazdama, ... šta znamo. Nije bitno. Pitam kuvara šta će za večeru, on odgovara sa pitanjem »a šta bi?« Ja ni bu ni mu nego iz prve daj prasence neko. »Bene«. Dobijemo ključeve od sobe. U sobi jedan veliki i jedan manji krevet. Da bude fer, sa Alešom se dogovorimo da ćemo putem praviti smene. Znači jednom jedan spava na većem krevetu, drugi put drugi. OK, deal. Bene. Ovaj put pada na mene red za manji krevet. Izdržaću. Silazimo dole u restoranski deo. S jedne strane najlepši pogled na more i zalazak sunca koji sam ikada video. Stolovi lepo spremni u stilu finih restorana. Sa druge strane kuće pogled je na brdašca i polja. Toskana, kažem vam. Ako ikada spičim na Eurojackpot, tu me nađete. Počinje bal za večeru. Donose predjelo sa odabranim suhomesnatim proizvodima i sirom. Divota. Sledi Primo piato sa njokima u »bolonjez« mesu/umaku. Za secondo stiže kralj. Prasence pečeno i meko kao duša. Da svršiš. Sve pratimo sa ladnom Ichnusom ali ovaj put u većim bocama od 0,66 kao što i treba da bude. Ma šta bal, maskenbal. Za finiš još predobar desert i nekolilko pivi i upoznavanje sa moto veteranskom sekcijom koja je isto tako večerala u restoranu. Ne veteranskoj zbog izbora motora nego zbog staža. Naime, u smeštaju bila su još dva para od 65-70 godina. Uživaju život, putuju i znaju šta valja. Kada su ustajali od stola pogledom se pozdravimo i jedan čika prilazi našem stolu i počinjemo razgovor oko motora i svega toga. Lik je legenda. Jedno vreme žena ga čekala onda je po navici skontala da od toga nema vajde i otišla u sobu. On ostaje sa nama i časti nas svojom pričom. Lik ima svoj Kawasaki salon u Italiji, još je aktivan u moto racing svetu i pokazuje nam slike kako je sam sklopio motor sa bočnom prikolicom i opalio po pustinji u Africi. Pravi avanturista, topao čovek i oktanski zaražen. Potraje razgovor, supruga mu sigurno već hrče, ode i on a Aleš i ja još po jedno pred spavanje. Ma u nebesima smo, nema dalje.

Dužan sam vam i objašnjenje zašto je naslov putopisa »Od robova do hipija«. Zastava Sardinije je u prošlosti nosila četiri crna lica, koji su imali maramom prevezane oči. U 16. stoleću promenuli su zastavu u četiri lica crnih robova kojima su maramu s očiju premestili na čelo. Sada zastava nosi četiri crna hipija. Wikipedia i Google će vam to bolje objasniti. Ne upuštam se u politiku ali retko gde da se još nađu zastave sa originalnim motivima. Ako gde, onda u suvenirnicama. Temperature su letnje. Prebacujemo preko 30 stepeni i ne smeta. Od Costa Rei idemo prema Cagliariju gde se srećemo sa mojim poslovnim partnerom koji je na turi sa suprugom na R1250 GSA i prijateljicom na bmw goljnjaku. Na toj relaciji se meni dešava mala dramica. Naime pumpe na Sardiniji nisu posejane tako gusto kao npr oko Banja Luke nego je potrebno malo i planirati. Dok smo se penjali u brda meni se već pali lampica za gorivo. Znam koliko bi trebalo da još ima fore ali matematika nije u liniji sa destinacijom, jer u brdima pumpe sto posto nema. Aleš je pičio dalje a ja iza već popuštam gas te molim svemir da izdržim do pumpe. Stajem i šaljem Alešu poruku da se nađemo na prvoj pumpi koja naiđe i da Bog zna da li ću stići. Ujedno sam u kontaktu i sa kolegom s kojim ćemo se naći u Cagliariju i ne bi baš da ga ostavim da na nas čeka. Tako se ja znojim po nerealno lepim krivinama i predelima i pri spuštanju sa brda kombinujem sa lerom, ne bi li izvukao još koji metar, kilometar. Cager na dukcu već davno opalio nulu za gorivo i šta bude, biće. Sa poslednjim kapima goriva u horizontu mi se prikazuje pumpa. Aleš čeka. Dukca dopunim sa najvećom količinom goriva do sada i smirim se. Stignemo u Cagliari do plaže, parkiramo motore uz drum i naručujemo hladnu limunadu. Na dogovoreno mesto dolaze i oni. Baš prijatan osećaj kad se tamo daleko nađeš s nekim koga znaš. Dok đuskamo, ispred kafića parkira se policijski fiat i ulazi stari, smrknuti ali talijansko vitki policajac i policajka u jahačkim čizmama i kombinezončiću. OK, u mojoj glavi je to tako izgledalo ali nije bitno. On prilazi stolu i ispitiva čija su ona četiri motora. Odgovaramo i lik počne ozbiljno da kenja jer smo kao ušli na traku u suprotnom smeru i ako ih ne smaknemo u momentu, sve će da ih odvezu i lepo da nam se naplati keve. Nama ništa jasno. Nismo neki klinci delikventi i moglo se to lepšim tonom ali ajde. On je vlast a nismo ni mi incidentni. Premeštamo motore preko puta na parking i vraćamo se na limunadu. Malo bačeni iz ritma još pokomentarišemo situaciju, ispozdravljamo se i svako svojim putem. Put oko Sardinije vozili smo u kontra smeru i oni su dan pred povratak kući.

Dolazimo do predivne peščane plaže. Kafići već aktivno rade i jedan nam se posebno svideo. Onaj pravi »vibe« sa sidrima, kanapima i ostalim motivima mora uz super muziku i hladno piće. Sreća nam se opet lepo namestila jer sa najboljih stolica u kafiću dvoje ustaju i odlaze a mi u letu uskačemo, ne bi li iko drugi. Počinje godišnji kako treba. Pivo po pivo pa još po koje pa onda šetnja bosi po pesku sa obaveznim fotografiranjem i javljanjem porodici. Naravno, potrebno je i nešto povečerati. Guglamo, gledamo, ... i udaramo u obližnju piceriju. Izbor pica velik i interesantan. Popijemo još po nešto ljuto domaće, da se isproba i taj deo. Moja pica je bila i ukusna i lepa za videti. Aleš naručuje jednu malo alternativnu sa lešnjacima. Bila je relativno ukusna ali izgledala je baš nikako. Naučiće momak. Nešto još ... oko finansija imali smo praktičan dogovor da u novčanik ubacimo po nešto para i onda gde god da spavamo, jedemo, pijemo, ... trošimo iz tog fonda. Aleš je deci maznuo jedan mali novčanik sa motivom Angry bird koji je bio glavni player. I svemir nam je poslao poruku sa jumbo plakatom uz cestu gde sam prvi i poslednji put na takvoj instalaciji video Angry birda. Zamišljali smo da je to poruka da će sve biti OK i da nas čuvaju. Uglavnom, povratak pjehe prema hotelčiću, još po neka Ichnusa i spavanac. Ujutro doručak, doduše bogat i nova energija za novi dan.

Usput se otvaraju doline i brda i neverovatni pogledi na prirodu. Jedna između pauzi bila je i uz jedno groblje. Ništa morbidno ali volim tu tišinu i hladovinu na grobljima. Prošetam, malo se odmorim, saberem misli i zamišljam scenarije o životima pokojnika, čitajući njihova imena i gledajući slike na spomenicima. Mirno je. Glad već kuca na vrata i trebaće nešto da se pozalogaji. Na slepo udaramo prema moru, stižemo na neku peščanu plažu i parkiramo ispred restorana sa hladovinom u letnoj bašti. Vešto naručujem hladnu Ichnusu i menu za hranu. Najpre smo mislili nešto malko ali meni se oke pootvarale na stranicama sa morskom ponudom i ipak mi tu gastronomsku potrebu zadovoljimo sa nešto jačim ručkom. Ja po morskom, Aleš po mesu. Nismo daleko od juga gde nam je plan za prvo noćenje ali je bitan podatak da nismo rezervisali nijedan smeštaj. Uvek idemo za nosom pa onda tamo poslepodne palimo booking i rešavamo situaciju. Ulazimo u Costa Rei, koja već po mapama izgleda spektakularno sa svojom plažom. Booking nam ne daje optimizma jer cenama ozbiljno odudara od planiranih cena koje smo gledali pred put. Već je relativno kasno da bi skakali okolo i tražili smeštaj. Pokušamo to u jednom kafiću gde smo se osvežili ali oni smeštaja nemaju. Nema druge nego uzeti šta se nudi. Pristojan hotelčić sa ambicioznom cenom, nedaleko od kafića. Kažem Alešu, »prepusti mi pregovaranje«. Uključim šarm, palim talijanski i startujem na receptorku sa pričom kako smo videli da imaju smeštaj na bookingu po nekoj ceni i da verujem da ona može da nadmaši Booking kao ništa i da nam ponudi pristojniju cenu. Nešto gleda, čaprka po tastaturi, ja u smrdljivom Daineseju dobacujem još malo šarma i priča prolazi. Ponudila nam je korektnu cenu sa doručkom. I da nije, mi bi uzeli. Smestimo se u korektnu sobu, tuširanje, podapiranje, friziranje i u grad na pivo i večeru.

Ujutru oko šest sati »uzbuna« preko zvučnika. Zovu na doručak. Pakujemo robu, odlazimo na kafu i doručak i vreme je polako za silazak. Procedura u garaži ista, samo u kontra smeru. Provlačenje kroz masu motora i silazak na ostrvo. Parkiramo se u luci, opičimo po fotku i javljamo svojima da smo stigli. Ovaj put Aleš je navigator. Plan je sa severa prema jugu po istočnoj strani ostrva, znači more nam je sa leve strane. Ako išta, onda moramo da odvozamo poznatu cestu SS125, koja udara sa severa prema jugu. Izlazimo iz Olbie, stajemo još na jednu kafu i kroasant, sa lokalcima aktiviram svoje znanje italijanskog jezika i udri Mile. Brzo počinje spektakl. Plan nam je da izbegavamo »autoputeve« i da pičimo po magistralnim i drugim putevima. Penjemo se prema brdima i stižemo na jedan najpoznatijih prevoja koje sam viđao po putopisima. Većina motorista lepo gazi ali naravno mora da budu i oni drugi. Jedan »kolega« se našao sa Harleyem i vehementno vozi uz crtu sa svojih 60 na sat a nikako da ga pređeš jer i u suprotnom smeru rider do ridera. Nakupilo nas se dosta nervoznjaka u koloni i jedan po jedan ga psujemo i pretičemo relativno riskantno. Misliš si, neće daleko, i onako će mu iscuriti ulje za koji kilometar. Ma šala, naravno. Svi smo braća oktanska. Obavezne fotke, gutljaj vode na prevoju i dalje prema jugu.

Odradimo i to, dolazimo do recepcije, dobijamo »papirnate ključeve« i ulazimo u kabinu. E sad, kabinu. Široka za dva američka frižidera i duga za krevet i po, bez prozora naravno. Dva kreveta dole i jedan gore što se rasklapa sa zida. Još nismo sigurni da li ima pretnje da nam se još neko uvali ali šta će biti, biti će. Prvo što se radi je da se skida preznojene kožnjake i izuva smrdljive čizme. Ja ne mogu da vam opišem koncentraciju toksike u onoj kabini kad smo se izuli ali to je bilo odvratno. Istuširamo se, jedan po jedan naravno, obučemo u šorc, spakujemo kožnjake i čizme u kupatilce i zavarimo vrata. Prvi prioritet ladno pivo. U baru na palubi gužva kako u Moskvi pred otvaranje prvog McDonaldsa. Dok popiješ pivo možeš samo da prošetaš na kraj reda i tako redom. Kad smo došli na red vešto naručujemo po par komada male Ichnuse, jer velike nije bilo. Ako se dobro sećam, za cenu dve male Ichnuse moglo se u Ljubljani dobro ručati. Ali ko sada pita? Sedamo negde na palubu, radujemo se momentu, nazdravljamo i čeka se odlazak broda. Krećemo. Vreme kao u bajci, zalazak sunca isto, a energija i sreća na maksimumu. Prođe veče, odlazimo u kajutu, ležemo i borimo se sa udarcima smrljdivih čizama i kožnjaka koji dopiru preko fuge ispod vrata. Sve je dobro dok nam se nije neko uvalio u kabinu, a valjda ni neće.

Šta sam rekao? Nebo se opet otvara. Muka. Stajemo uz neko odmaralište, krijemo se sa grupom drugih bajkera ispod nekog krovčića i odbrojavamo. Kad su se uslovi nekoliko normalizovali, ne sasvim, krećemo dalje. Brzo se nebo razvedri i u suvom stižemo u Livorno. Klasična kontrola karte i dokumenta pred ulazak u luku i parkiranje u red istomislećih na dva točka. Dobro je bilo i ugrijalo ali nigde neko normalno mesto da čovek popije piće i rashladi se. Ajde, izduraćemo. Kreće se na trajekt, parkiraju se motori, vežu i sa najvećom mukom sa komplet opremom i ponosnim stomakom sada treba da se provučem kroz ceo labirint harleya, bembara, japanaca i tek ponekoliko italijana. Usko među motorima da ne poveruješ a svi mi gledamo ko će da se počeše uz tvoj motor dok bude prolazio. Uz sve to, ukuvala temperatura a na sebi komplet kožnjaci.

Stajemo na benzinskoj u Logatcu i navlačimo još gumene rukavice te pokrivamo čizme. Druge nema nego patnja. Gazimo preko Italije i plan za ručak je stati u Bologni gde moj dragi prijatelj Boki baš u to vreme provodi romantični vikend sa suprugom. Pred Bolognom kiša prestaje i pokazuje se sunce. Stajemo na pumpi, skidamo »pelerine« i u pravom stilu upadamo u centar predivnog grada. Auspusi na 50km/h grme između historijskih zgrada i ulica i nailazimo direktno na Bokija i njemu najdražu. Ne bi se u Ljubljani tako sreli, da smo planirali. S nogu pravimo plan gde da se smestimo s motorima pa da nešto i pomezimo. Nas dvojica skrećemo u neku ulicu, puna motora, jednog mesta nema da se parkiramo. Ništa, još jedan krug. Ulazimo u drugu ulicu uz neku srednju školu, okolo puno potencialnih delikvenata. Nešto skuterčića parkiranih i može se nekako ali je ulica malo zavučena. Ali vruće nam je konkretno i odustajemo od traženja novih lokacija. Tu ćemo pa šta bude. Aleš poneo još bravu za diskove pa mi to lepo i uredno spakujemo. Propešačimo do naših prijatelja, skidamo kožnjake i na ručak. Italija me nikad nije razočarala sa hranom, nit je ovaj put. Lepo ručamo, ispričamo se malo, kasnije skoknemo još na pićence pod vedro nebo koje opet preti sivim oblacima. Ispozdravljamo se i krećemo dalje. Motori netaknuti, torbe isto tako, ... gas dalje prema zapadu.

Dolazi faza priprema. Em što se tiče opreme, pa guma pa vizira pa kako sve to spakovati na dukce pa ... znate svi dobro o čemu pričam. Uglavnom lepa zabava. Veče pred odlazak. Spremni smo i pumpa mi roka kao detetu pred ekskurziju. Plan je da se kreće ujutro u normalnim satima, posle obavezne kafe. Imamo dosta vremena do Livorna, jer trajekt kreće tek predveče. Naravno potrebno je biti tamo već 2-3 sata pred polazak ali opet imamo fore. Meeting point poznati kafić uz autoput u Ljubljani. Ali ... Ali već noć je morala malo da poremeti doživljaj. Naime nebo se otvara. Kiša. Budiš se noću i misliš se »hoćeš li prestati matere ti?«. Gledam vremensku kartu, pa jok. Ništa optimistično. Ali nema druge. Ujutro ustajem, ljubim svoje anđele, motor spakovan, kišnjaci još u torbi, palim dukca i krećem prema kafiću. Stižem nešto pre kao obično. Evo ga zvekeće i monster sa Alešom. Aleš sa monsterom se čuje malo neugodno, nepristojno. Popijemo kafu, nebo se otvara i šta ćemo. U kafiću navlačimo kišnjake jer satelitska slika sa oblacima prema zapadu ne daje nikakvog optimizma. Platimo piće, zajašemo vrance i na autoput prema zapadu. Da napomenem, ni Aleš ni ja nismo ljubitelji autoputa sa motorima ali ima do Livorna šta da se odvoza po lokalnim putevima i bio bi malo rizik da li ćemo stići na vreme. Uglavnom pičimo mi, kiša samo pere. Brišeš vizir na kacigi kao munjen al džaba.

Kontamo opcije oko logistike, destinacija, tajminga, ... ali ništa preterano. Prosto se jednog predprolećnog popodneva nađemo na kafi u lokalnom kafiću, uzevši laptop i kreditnu karticu. Plan: rezervacija trajekta dok nije nestalo. Uskačemo na sajt, gledamo opcije da nismo baš na palubi, nekako bi nam ipak selo malo se odmoriti. Planiramo noćnu plovbu od Livorna do Olbie. Za tamo klikamo opciju kabine. Ima kao tri ležišta i samo se nadamo da nije neka fora sa otvorenim tipom smeštaja gde ti u kabinu ubace još po kojeg bradatog motoristu. Ajde motoristikinje još nekako, al ko će i njih da sluša dok hrču celu noć. Ništa, potvrđujemo kabinu, dva motora, to jest dva crvena dukca za smer prema Sardiniji. E da, dukci ... Jedan Monster od hiljadarke i onaj moj bivši Supersport S. Oba crvena, oba se »vraćaju kući za praznike«. Biramo i opciju za povratak. Na listi nema iste klase kabine nego samo paluba, avionski sicevi i neke druge opcije kabina. Ništa, uzimamo kabinu da se lepo naspavamo i u povratku. Cena izašla nešto više nego što je raja pričala ali ajde, ko na hladno predprolećno popodne pita koliko košta put do tople Sardinije krajem maja. Ništa, ubacimo cifre sa kreditne kartice, udaramo »PIN OK« kao što bi rekao kolega Sandi (pročitajte putopis iz Grčke) i euforija počinje. Veseli što je bilo mesta, transakcija je prošla i sad više nema povlačenja.

Vežite se, polećemo .... Nije tajna nit ništa neobično da se vremenom pročitalo mnogo putopisa oko Sardinije i Korzike, dve veoma popularne destinacije. Više manje sve spektakl do spektakla. Ko god se tamo vozikao, priča samo u superlativima. Rekoh, pa ajde da proverimo. Ipak smo prošli kroz sva ta g*vna oko Covida i karantena i svega. Duša i telo jednostavno moraju da se izduvaju a i treba nešto da se planira za sezonu 2022. Pored putopisa i klasičnog »guglanja« o destinacijama pristupio sam i iskusnim kolegama, koji su imali šta da ispričaju. Jedan ključnih u toj priči je i svima nama dobro poznati i iskusni moto kolega i prijatelj Pavle @nemo. Između te dve destinacije pada plan (ne još odluka) za Sardiniju. Propitam po društvu ko bi da se počasti sa avanturom. Neki nemaju vremena, neki nisu u trenutnoj kondiciji, ovakvoj ili onakvoj, drugi drugo i tako dalje. Ali verni drug Aleš je prepoznao potencial i priliku i iz prve »kliknuo I Agree«. Pa ništa, ajmo onda na Sardiniju.

Pa zar ne vidiš da sam te već učlanio Ti si predsednik, samo sam čekao da ti kažem kad se sretnemo

Planiraj nešto i za leto. Već je red da se upoznamo i odvozamo nešto. Gde ćeš bolje nego na "magistrali" . A bujrum i u "deželu" Slovenačka "delegacija" će te rado dočekati.

Ma ima mene al nema vas. Nemoj sada da se vadiš. Čekam vas!

Extra provod. Videli ste mnogo lepog, provozali se i gore i dole i stvorili si predivne uspomene za ceo život. Da si išao sam bez "Wikipedie na zadnjem sedištu", prošao bi ti pored svih tih katedrala, sela, muzeja, Bondova i koječega... priznaj . Izvukla te dobro. Svaka vam čast i sretno na novim putovanjima. Svako dobro!

Spektakularan putopis sa prednjeg i zadnjeg sedišta. Pročitao ga u komadu i ne mogu da verujem kako sam ga do sada propustio. Eto, malo da se osveži tema i da upadne u oko svima koji su do sada imali nesreće da ga propuste. Dragi naši prijatelji Dee & Pavle su nam više puta pominjali ovu avanturu ali uvek se najviše nasmejem onoj sceni gde "Slovenački James Bond" skače po vozovima ispod kablova od 15.000V i zaustavlja kompozicije po Nemačkoj da bi ženi doneo leka. E pa samo da znate, i novinari u naslovima su pogrešili jer James Bond nije ravan slovenačkom super heroju Kekecu koji je mnogo pre Bonda svojoj Mojci doneo kapi iz pripiz*dine, da bi ona progledala. Pavle je počeo sa kapima i onda vešto prešao na duple doze kofeina kako bi dao snage svojoj princezi. Premašio je i Kekca. A Dee svaka čast za hrabrost, volju i energiju da si to izdurala. Verujem ti da na momente nije bilo lako. Bravo! Svaka vam čast na avanturi i veliko hvala na predivnoj priči i neverovatno dobrim fotografijama. Kao da smo bili s vama. Pavle, hoćeš i treći put do globusa? Nešto mi se ide, tek toliko da @Vroc-Kapo pošaljem onu obećanu fotku sa kulenom ispod globusa . Kakve more banane ...

@nafetS. Pročitao sam već nekoliko putopisa ali ovaj ... Ovaj ide u sam vrh. Doživljavao sam ga i direktno preko teksta i slika, a i preko onih bogatih priča i emocija između redova. Oduševljen sam tvojim stilom pisanja. Vešto umeš da preneseš sliku i ton kroz reči. Jeste, da si putopis pisao (još pišeš) kao dete, koje ne zna da siđe s trešnje ( ) ali i to doprinosi celoj emociji jednog zahvalnog čitaoca. Ne staj. A kec na desetku ti je je ovaj "pretposlednji" post sa kojim si mi potvrdio samo još neka od mojih predviđanja. Imaš zdravo, zrelo a usput i igrivo razmišljanje, koje mi je veoma blizu. Znam da imaš još karata da ih izbaciš ... i samo gas. Želim ti još mnogo zabavnih, sigurnih i atraktivnih avantura. Malo i iz egoizma, da bi imao o čemu da pišeš a mi da čitamo. Svaka čast i bilo bi mi drago da se sretnemo negde "tamo vani na drumu". Nek ti je sa srećom!

Vratio si me na neka mesta i čim ovo napišem, idem da planiram povratak na Sardiniju. Ima još mnogo spektakularnih mesta koje niste posetili a valjalo bi, al baš u tome je čar, da uvek ostaviš nešto za drugi put. Mene su isto oduševile spektakularne krivine i asfalt. Nigde kraja a svaka orgazmična. Vrh. Pored prirode i čarobnih pejsaža oduševila su me neka kulinarička iskustva a ponajviše ljudi, koji su svuda bili veoma prijatni, interesantni, uslužni i nemaju baš veze sa kontinentalnim Italijanima. Možda su baš oni i najjači razlog da se jednom vratim na Sardiniju i opet podoživim ako ne čak najlepšu moto turu do sada. Hvala za putopis i sretno vam na drumu.

Dobro pa si ponia banane. Da nisi, ne bi dica jagoda ni vidila. Al aj sad ozbiljno, kao što umem . Ne znam kako mi promaklo da pročitam ovaj putopis ranije. Inače sam baš brz, kaže nadraža. Lep provod za telo, srce, um i dušu. Znaš da sam tanak na hranu ali ovaj put "kupio" si me vodom sa Ostroga. Baš zato što ti verujem, stavljam to u plan. Doduše, bio sam već jednom veoma blizu i to neplanski, ali je svemir tada bio jači. Znači, H2Ostrog on my bucket list. Možda se u 2024 opet sretnemo. Do tada, veliki pozdrav Lipotici, Tebi i ekipi. Živ bio!

Ja sam ovde stisno pauzu. Ne važi dalje dok se ne udubiš u šveđanke. Valjda je red da nas počastiš, ako već kulenja nema.

Ćao društvo! Da se malo javim posle dugo vremena ...nešto malo iz prve ruke ... Ove godine malo sam se počastio i promenuo moto pleme. Prvi utisci, posle prvih 10k km su bo'me dobri. U BMW-u taj motor upada pod kategoriju sport, kojoj s pravom pripada iako je dobar deo genetike pod touring klasom. Nema baš mnogo gužve u sport-touring klasi, ali svakako je ovaj u samom vrhu, sa jedno dva japanca. Od opreme ima sve, što znači da da je spreman za skoro svakakve uslove koje u 97% srećemo na drumu. Onih 3% izvan druma ni nisu njegova priča, tako da o tome u nekim drugim temama sa drugim mašinama. Lepo štiti od vetra, prebacuješ ga vamo tamo bez napora, ide k'o Sveti Ilija. Neravnine na putu omekšava neprimetno, vuče iz dna duše i nikada ne posustaje. Grije i ruke i dupe, tako tvoje kao i njeno, ako si nedajbože omašio da nekako kreneš sam, ... Sa tri kofera bilo bi već nepristojno kukati da nemaš mesta za sve stvari. Naravno, mogu to neki i bolje, ali se onda cena plaća u skromnijoj dinamici vožnje, jer ipak su oni već malo veća, teža braća, dok je ovaj još uvek dosta fit. Pozicija sedenja meni odgovara i ne umara me. Sedište bi moglo biti malo udobnije, jer posle dužih sati vožnje zna dupe malko da trne ali nije kritično. Pozicija prednjeg vizira ima opciju dve različite pozicije (gore/dole). Neke velike razlike baš ni ne primećujem. Naime, vetar mi udara negde oko vizira na kacigi i čini mi se da bi možda moglo biti malo tiše. Što se tiče "udara" vetra, tu se ne oseća sila i skroz je udobno. Zaštita je dobra. Eh, da, ... Prešarafio sam ceo vizir motora za jedan šaraf niže od tvorničkog. Možda mi je sada malo lepše al u funkcionalnosti neke razlike nema. Što se tiče Akrapovića, jeste da mi je lepši od originalnog i lepo zvuči kad se voziš uz neku zidinu, ali taj orkestar je više dostupan i namenjen okolini nego tebi na motoru. Kažu da se čuje lepo ... Kočnice koče dobro i tu greške nema. Razlika u modovima vožnje se primeti, ipak mi u upoređivanju sa prošlim ducatijem fali malo jače oduzimanje gasa u dynamic mode-u, ali to je druga priča. Vozi se baš kulturno i moćno kada zatreba. Obrtnog momenta ima dosta i za kolege. Lepo se to pokaže tako u ubrzavanjima, kao i u sporim krivinama u nekim alpskim predelima, gde ne mora uvek u prvu, da bi svozio krivinu. Slično je i na nekim bržim magistralama, gde može lepo i tekuće da se vozikaš i sa petom i šestom. Originalno su bile nameštene gume Michelin Road 5. Posao u svojih 10k u svim vremenskim prilikama i neprilikama su odradile pristojno i nema nikakvih zamerki. Ipak sam odlučio da dam šansu i proverenim Pirelli Angel GT II kojih sam dva seta odvozao na Supersportu i bio sam extra zadovoljan. Podeliću utiske, kada bude vreme za to. Ponekad interesanta fora je merenje nagiba u krivini, koje bolje da ne gledaš dok voziš, da te bukvalno ne zanese i odnese dok ti ego ganja rekorde. Ima i BMW aplikacija, koja ti na karti pokaže gde i koliko si tačno nakrenuo motor, pa je to sigurnije posmatrati tek kad se živ i zdrav vratiš na destinaciju. LED svetla svete fenomenalno i tu zamerki nema. Ima i utičnica za USB i 12V. Kao nadogradnju namestio sam i ConnectedRide cradle, koji se montira na onaj klasični nosač za BMW navigaciju. Naime cradle omogućava direktnu montažu telefona, koji prati sva već pomenuta merenja i parametre, omogućava google maps, bmw ili koju drugu navigaciju sa full grafikom, povezuje se sa komunikacijom u kacigi i može da se koristi direktno preko multicontrollera na ručki. Ja je najviše koristim za google maps, jer je ona navigacija na armaturi jednostavno preskromna, ali može da odradi posao. Kada sam ga naručivao, oklevao sam između Triple Black i one plavo-belo-crvene Sport kombinacije boje. Ipak sam odlučio za "Darka", jer nekako više priliči mojoj već polako posedeloj kosi i bradi i ... Ahhh, pustimo sad to. Uglavnom, opravdano je taj motor u vrhu sport-touring klase, jer nema nešto da mu fali. Bilo je pitanja, zašto nisam kupio GS-a a moje kontra pitanje je zašto bi? GS je ekstra motor ali gde i kako se vozim, RS je odgovor na pitanje. Nadam se da će mi poslužiti dobro i opravdati krunu. Do sada je više manje opravdao sva očekivanja. Svakako je motor za preporuku. Boxeri su provereni već bezbroj puta, tako da tu nekih otvorenih pitanja nema. Udobnost je na visokom nivou a onaj sport sa komplet ciklistikom opravdano ga umešta među atletičare. Šta se ne sme ignorisati kod izbora motora je i servisna mreža. Oko ducatija u Sloveniji radije ne bih gubio reči. Baš zbog servisa ljudi menjaju pleme, jer niko ne želi da se neko uči zanata na tvom motoru i to za neskromne novce koje očekuju. Uglavnom, amateri, šarlatani i svašta još. Prvi utisci sa BMW servisom su skroz pozitivni i profesionalni. Očekujem da će tako i ostati. Eto, na kratko do sledećeg javljanja, ko zna kada Nek vam je sretno na drumu i vidimo se.

Šta reći? Predivno, Prava Avantura u svom sjaju! Hvala ti za ovaj vremeplov. Zbog takvih putopisa i bogatog sadržaja vredno se ponekad vratiti na forum. Hvala što si s nama podelio fotografije i priču. Sa srećom na drumu i sve najbolje!

Dragi @Vroc-Kapo, Ljudski gigantu i poštovana Lipotice. Iz arhiva vidi se da me nit nije bilo nit više jako interesovalo dešavanje ovde na beton džungli forumu, dok me pre neki dan "slovenački James Bond koji skače po vagonima/apotekama" nije usmerio na putopise sa jasnim koordinatama. A kad "Stari morski vuk" uperi prst u azimut, nema druge nego diži jadra i gas. I evo me. Znači ...Da si iz kofera izvadio kulen, bio bi to već kič od putopisa. Znači Extra! Drago mi je što vas je velikodušno poslužilo vreme i trolovi i nadam se i Poljakinje i hvala što ste podelili ovu predivnu avanturu sa nama. Bar meni je to sada trebalo ko kec na desetku. Nadam se da će vam Deda mraz u 2023 odraditi svih onih 5 želja (i one u drugom pismu koje si 100% doplatio i što nisi smeo da podeliš sa Lipoticom ) i da bude novih prilika za ponovno prijatno druženje, bilo to u lipoj Korčuli ili kod nas u Deželi. Nešto kontam da te shebem za kontru sa kulenom na Nordkappu. Ipak, banane su se pod globusom očito već jele, dok za kulen nisam siguran. Bar nije dokumentirano. Aj, videćemo Sa srićon! Ćale