Usput se otvaraju doline i brda i neverovatni pogledi na prirodu. Jedna između pauzi bila je i uz jedno groblje. Ništa morbidno ali volim tu tišinu i hladovinu na grobljima. Prošetam, malo se odmorim, saberem misli i zamišljam scenarije o životima pokojnika, čitajući njihova imena i gledajući slike na spomenicima. Mirno je. Glad već kuca na vrata i trebaće nešto da se pozalogaji. Na slepo udaramo prema moru, stižemo na neku peščanu plažu i parkiramo ispred restorana sa hladovinom u letnoj bašti. Vešto naručujem hladnu Ichnusu i menu za hranu. Najpre smo mislili nešto malko ali meni se oke pootvarale na stranicama sa morskom ponudom i ipak mi tu gastronomsku potrebu zadovoljimo sa nešto jačim ručkom. Ja po morskom, Aleš po mesu. Nismo daleko od juga gde nam je plan za prvo noćenje ali je bitan podatak da nismo rezervisali nijedan smeštaj. Uvek idemo za nosom pa onda tamo poslepodne palimo booking i rešavamo situaciju. Ulazimo u Costa Rei, koja već po mapama izgleda spektakularno sa svojom plažom. Booking nam ne daje optimizma jer cenama ozbiljno odudara od planiranih cena koje smo gledali pred put. Već je relativno kasno da bi skakali okolo i tražili smeštaj. Pokušamo to u jednom kafiću gde smo se osvežili ali oni smeštaja nemaju. Nema druge nego uzeti šta se nudi. Pristojan hotelčić sa ambicioznom cenom, nedaleko od kafića. Kažem Alešu, »prepusti mi pregovaranje«. Uključim šarm, palim talijanski i startujem na receptorku sa pričom kako smo videli da imaju smeštaj na bookingu po nekoj ceni i da verujem da ona može da nadmaši Booking kao ništa i da nam ponudi pristojniju cenu. Nešto gleda, čaprka po tastaturi, ja u smrdljivom Daineseju dobacujem još malo šarma i priča prolazi. Ponudila nam je korektnu cenu sa doručkom. I da nije, mi bi uzeli. Smestimo se u korektnu sobu, tuširanje, podapiranje, friziranje i u grad na pivo i večeru.

Ujutru oko šest sati »uzbuna« preko zvučnika. Zovu na doručak. Pakujemo robu, odlazimo na kafu i doručak i vreme je polako za silazak. Procedura u garaži ista, samo u kontra smeru. Provlačenje kroz masu motora i silazak na ostrvo. Parkiramo se u luci, opičimo po fotku i javljamo svojima da smo stigli. Ovaj put Aleš je navigator. Plan je sa severa prema jugu po istočnoj strani ostrva, znači more nam je sa leve strane. Ako išta, onda moramo da odvozamo poznatu cestu SS125, koja udara sa severa prema jugu. Izlazimo iz Olbie, stajemo još na jednu kafu i kroasant, sa lokalcima aktiviram svoje znanje italijanskog jezika i udri Mile. Brzo počinje spektakl. Plan nam je da izbegavamo »autoputeve« i da pičimo po magistralnim i drugim putevima. Penjemo se prema brdima i stižemo na jedan najpoznatijih prevoja koje sam viđao po putopisima. Većina motorista lepo gazi ali naravno mora da budu i oni drugi. Jedan »kolega« se našao sa Harleyem i vehementno vozi uz crtu sa svojih 60 na sat a nikako da ga pređeš jer i u suprotnom smeru rider do ridera. Nakupilo nas se dosta nervoznjaka u koloni i jedan po jedan ga psujemo i pretičemo relativno riskantno. Misliš si, neće daleko, i onako će mu iscuriti ulje za koji kilometar. Ma šala, naravno. Svi smo braća oktanska. Obavezne fotke, gutljaj vode na prevoju i dalje prema jugu.

Odradimo i to, dolazimo do recepcije, dobijamo »papirnate ključeve« i ulazimo u kabinu. E sad, kabinu. Široka za dva američka frižidera i duga za krevet i po, bez prozora naravno. Dva kreveta dole i jedan gore što se rasklapa sa zida. Još nismo sigurni da li ima pretnje da nam se još neko uvali ali šta će biti, biti će. Prvo što se radi je da se skida preznojene kožnjake i izuva smrdljive čizme. Ja ne mogu da vam opišem koncentraciju toksike u onoj kabini kad smo se izuli ali to je bilo odvratno. Istuširamo se, jedan po jedan naravno, obučemo u šorc, spakujemo kožnjake i čizme u kupatilce i zavarimo vrata. Prvi prioritet ladno pivo. U baru na palubi gužva kako u Moskvi pred otvaranje prvog McDonaldsa. Dok popiješ pivo možeš samo da prošetaš na kraj reda i tako redom. Kad smo došli na red vešto naručujemo po par komada male Ichnuse, jer velike nije bilo. Ako se dobro sećam, za cenu dve male Ichnuse moglo se u Ljubljani dobro ručati. Ali ko sada pita? Sedamo negde na palubu, radujemo se momentu, nazdravljamo i čeka se odlazak broda. Krećemo. Vreme kao u bajci, zalazak sunca isto, a energija i sreća na maksimumu. Prođe veče, odlazimo u kajutu, ležemo i borimo se sa udarcima smrljdivih čizama i kožnjaka koji dopiru preko fuge ispod vrata. Sve je dobro dok nam se nije neko uvalio u kabinu, a valjda ni neće.

Šta sam rekao? Nebo se opet otvara. Muka. Stajemo uz neko odmaralište, krijemo se sa grupom drugih bajkera ispod nekog krovčića i odbrojavamo. Kad su se uslovi nekoliko normalizovali, ne sasvim, krećemo dalje. Brzo se nebo razvedri i u suvom stižemo u Livorno. Klasična kontrola karte i dokumenta pred ulazak u luku i parkiranje u red istomislećih na dva točka. Dobro je bilo i ugrijalo ali nigde neko normalno mesto da čovek popije piće i rashladi se. Ajde, izduraćemo. Kreće se na trajekt, parkiraju se motori, vežu i sa najvećom mukom sa komplet opremom i ponosnim stomakom sada treba da se provučem kroz ceo labirint harleya, bembara, japanaca i tek ponekoliko italijana. Usko među motorima da ne poveruješ a svi mi gledamo ko će da se počeše uz tvoj motor dok bude prolazio. Uz sve to, ukuvala temperatura a na sebi komplet kožnjaci.

Stajemo na benzinskoj u Logatcu i navlačimo još gumene rukavice te pokrivamo čizme. Druge nema nego patnja. Gazimo preko Italije i plan za ručak je stati u Bologni gde moj dragi prijatelj Boki baš u to vreme provodi romantični vikend sa suprugom. Pred Bolognom kiša prestaje i pokazuje se sunce. Stajemo na pumpi, skidamo »pelerine« i u pravom stilu upadamo u centar predivnog grada. Auspusi na 50km/h grme između historijskih zgrada i ulica i nailazimo direktno na Bokija i njemu najdražu. Ne bi se u Ljubljani tako sreli, da smo planirali. S nogu pravimo plan gde da se smestimo s motorima pa da nešto i pomezimo. Nas dvojica skrećemo u neku ulicu, puna motora, jednog mesta nema da se parkiramo. Ništa, još jedan krug. Ulazimo u drugu ulicu uz neku srednju školu, okolo puno potencialnih delikvenata. Nešto skuterčića parkiranih i može se nekako ali je ulica malo zavučena. Ali vruće nam je konkretno i odustajemo od traženja novih lokacija. Tu ćemo pa šta bude. Aleš poneo još bravu za diskove pa mi to lepo i uredno spakujemo. Propešačimo do naših prijatelja, skidamo kožnjake i na ručak. Italija me nikad nije razočarala sa hranom, nit je ovaj put. Lepo ručamo, ispričamo se malo, kasnije skoknemo još na pićence pod vedro nebo koje opet preti sivim oblacima. Ispozdravljamo se i krećemo dalje. Motori netaknuti, torbe isto tako, ... gas dalje prema zapadu.

Dolazi faza priprema. Em što se tiče opreme, pa guma pa vizira pa kako sve to spakovati na dukce pa ... znate svi dobro o čemu pričam. Uglavnom lepa zabava. Veče pred odlazak. Spremni smo i pumpa mi roka kao detetu pred ekskurziju. Plan je da se kreće ujutro u normalnim satima, posle obavezne kafe. Imamo dosta vremena do Livorna, jer trajekt kreće tek predveče. Naravno potrebno je biti tamo već 2-3 sata pred polazak ali opet imamo fore. Meeting point poznati kafić uz autoput u Ljubljani. Ali ... Ali već noć je morala malo da poremeti doživljaj. Naime nebo se otvara. Kiša. Budiš se noću i misliš se »hoćeš li prestati matere ti?«. Gledam vremensku kartu, pa jok. Ništa optimistično. Ali nema druge. Ujutro ustajem, ljubim svoje anđele, motor spakovan, kišnjaci još u torbi, palim dukca i krećem prema kafiću. Stižem nešto pre kao obično. Evo ga zvekeće i monster sa Alešom. Aleš sa monsterom se čuje malo neugodno, nepristojno. Popijemo kafu, nebo se otvara i šta ćemo. U kafiću navlačimo kišnjake jer satelitska slika sa oblacima prema zapadu ne daje nikakvog optimizma. Platimo piće, zajašemo vrance i na autoput prema zapadu. Da napomenem, ni Aleš ni ja nismo ljubitelji autoputa sa motorima ali ima do Livorna šta da se odvoza po lokalnim putevima i bio bi malo rizik da li ćemo stići na vreme. Uglavnom pičimo mi, kiša samo pere. Brišeš vizir na kacigi kao munjen al džaba.

Kontamo opcije oko logistike, destinacija, tajminga, ... ali ništa preterano. Prosto se jednog predprolećnog popodneva nađemo na kafi u lokalnom kafiću, uzevši laptop i kreditnu karticu. Plan: rezervacija trajekta dok nije nestalo. Uskačemo na sajt, gledamo opcije da nismo baš na palubi, nekako bi nam ipak selo malo se odmoriti. Planiramo noćnu plovbu od Livorna do Olbie. Za tamo klikamo opciju kabine. Ima kao tri ležišta i samo se nadamo da nije neka fora sa otvorenim tipom smeštaja gde ti u kabinu ubace još po kojeg bradatog motoristu. Ajde motoristikinje još nekako, al ko će i njih da sluša dok hrču celu noć. Ništa, potvrđujemo kabinu, dva motora, to jest dva crvena dukca za smer prema Sardiniji. E da, dukci ... Jedan Monster od hiljadarke i onaj moj bivši Supersport S. Oba crvena, oba se »vraćaju kući za praznike«. Biramo i opciju za povratak. Na listi nema iste klase kabine nego samo paluba, avionski sicevi i neke druge opcije kabina. Ništa, uzimamo kabinu da se lepo naspavamo i u povratku. Cena izašla nešto više nego što je raja pričala ali ajde, ko na hladno predprolećno popodne pita koliko košta put do tople Sardinije krajem maja. Ništa, ubacimo cifre sa kreditne kartice, udaramo »PIN OK« kao što bi rekao kolega Sandi (pročitajte putopis iz Grčke) i euforija počinje. Veseli što je bilo mesta, transakcija je prošla i sad više nema povlačenja.

Vežite se, polećemo .... Nije tajna nit ništa neobično da se vremenom pročitalo mnogo putopisa oko Sardinije i Korzike, dve veoma popularne destinacije. Više manje sve spektakl do spektakla. Ko god se tamo vozikao, priča samo u superlativima. Rekoh, pa ajde da proverimo. Ipak smo prošli kroz sva ta g*vna oko Covida i karantena i svega. Duša i telo jednostavno moraju da se izduvaju a i treba nešto da se planira za sezonu 2022. Pored putopisa i klasičnog »guglanja« o destinacijama pristupio sam i iskusnim kolegama, koji su imali šta da ispričaju. Jedan ključnih u toj priči je i svima nama dobro poznati i iskusni moto kolega i prijatelj Pavle @nemo. Između te dve destinacije pada plan (ne još odluka) za Sardiniju. Propitam po društvu ko bi da se počasti sa avanturom. Neki nemaju vremena, neki nisu u trenutnoj kondiciji, ovakvoj ili onakvoj, drugi drugo i tako dalje. Ali verni drug Aleš je prepoznao potencial i priliku i iz prve »kliknuo I Agree«. Pa ništa, ajmo onda na Sardiniju.

Pa zar ne vidiš da sam te već učlanio Ti si predsednik, samo sam čekao da ti kažem kad se sretnemo

Planiraj nešto i za leto. Već je red da se upoznamo i odvozamo nešto. Gde ćeš bolje nego na "magistrali" . A bujrum i u "deželu" Slovenačka "delegacija" će te rado dočekati.

Ma ima mene al nema vas. Nemoj sada da se vadiš. Čekam vas!

Extra provod. Videli ste mnogo lepog, provozali se i gore i dole i stvorili si predivne uspomene za ceo život. Da si išao sam bez "Wikipedie na zadnjem sedištu", prošao bi ti pored svih tih katedrala, sela, muzeja, Bondova i koječega... priznaj . Izvukla te dobro. Svaka vam čast i sretno na novim putovanjima. Svako dobro!

Spektakularan putopis sa prednjeg i zadnjeg sedišta. Pročitao ga u komadu i ne mogu da verujem kako sam ga do sada propustio. Eto, malo da se osveži tema i da upadne u oko svima koji su do sada imali nesreće da ga propuste. Dragi naši prijatelji Dee & Pavle su nam više puta pominjali ovu avanturu ali uvek se najviše nasmejem onoj sceni gde "Slovenački James Bond" skače po vozovima ispod kablova od 15.000V i zaustavlja kompozicije po Nemačkoj da bi ženi doneo leka. E pa samo da znate, i novinari u naslovima su pogrešili jer James Bond nije ravan slovenačkom super heroju Kekecu koji je mnogo pre Bonda svojoj Mojci doneo kapi iz pripiz*dine, da bi ona progledala. Pavle je počeo sa kapima i onda vešto prešao na duple doze kofeina kako bi dao snage svojoj princezi. Premašio je i Kekca. A Dee svaka čast za hrabrost, volju i energiju da si to izdurala. Verujem ti da na momente nije bilo lako. Bravo! Svaka vam čast na avanturi i veliko hvala na predivnoj priči i neverovatno dobrim fotografijama. Kao da smo bili s vama. Pavle, hoćeš i treći put do globusa? Nešto mi se ide, tek toliko da @Vroc-Kapo pošaljem onu obećanu fotku sa kulenom ispod globusa . Kakve more banane ...

@nafetS. Pročitao sam već nekoliko putopisa ali ovaj ... Ovaj ide u sam vrh. Doživljavao sam ga i direktno preko teksta i slika, a i preko onih bogatih priča i emocija između redova. Oduševljen sam tvojim stilom pisanja. Vešto umeš da preneseš sliku i ton kroz reči. Jeste, da si putopis pisao (još pišeš) kao dete, koje ne zna da siđe s trešnje ( ) ali i to doprinosi celoj emociji jednog zahvalnog čitaoca. Ne staj. A kec na desetku ti je je ovaj "pretposlednji" post sa kojim si mi potvrdio samo još neka od mojih predviđanja. Imaš zdravo, zrelo a usput i igrivo razmišljanje, koje mi je veoma blizu. Znam da imaš još karata da ih izbaciš ... i samo gas. Želim ti još mnogo zabavnih, sigurnih i atraktivnih avantura. Malo i iz egoizma, da bi imao o čemu da pišeš a mi da čitamo. Svaka čast i bilo bi mi drago da se sretnemo negde "tamo vani na drumu". Nek ti je sa srećom!

Vratio si me na neka mesta i čim ovo napišem, idem da planiram povratak na Sardiniju. Ima još mnogo spektakularnih mesta koje niste posetili a valjalo bi, al baš u tome je čar, da uvek ostaviš nešto za drugi put. Mene su isto oduševile spektakularne krivine i asfalt. Nigde kraja a svaka orgazmična. Vrh. Pored prirode i čarobnih pejsaža oduševila su me neka kulinarička iskustva a ponajviše ljudi, koji su svuda bili veoma prijatni, interesantni, uslužni i nemaju baš veze sa kontinentalnim Italijanima. Možda su baš oni i najjači razlog da se jednom vratim na Sardiniju i opet podoživim ako ne čak najlepšu moto turu do sada. Hvala za putopis i sretno vam na drumu.

Dobro pa si ponia banane. Da nisi, ne bi dica jagoda ni vidila. Al aj sad ozbiljno, kao što umem . Ne znam kako mi promaklo da pročitam ovaj putopis ranije. Inače sam baš brz, kaže nadraža. Lep provod za telo, srce, um i dušu. Znaš da sam tanak na hranu ali ovaj put "kupio" si me vodom sa Ostroga. Baš zato što ti verujem, stavljam to u plan. Doduše, bio sam već jednom veoma blizu i to neplanski, ali je svemir tada bio jači. Znači, H2Ostrog on my bucket list. Možda se u 2024 opet sretnemo. Do tada, veliki pozdrav Lipotici, Tebi i ekipi. Živ bio!

Ja sam ovde stisno pauzu. Ne važi dalje dok se ne udubiš u šveđanke. Valjda je red da nas počastiš, ako već kulenja nema.

Ćao društvo! Da se malo javim posle dugo vremena ...nešto malo iz prve ruke ... Ove godine malo sam se počastio i promenuo moto pleme. Prvi utisci, posle prvih 10k km su bo'me dobri. U BMW-u taj motor upada pod kategoriju sport, kojoj s pravom pripada iako je dobar deo genetike pod touring klasom. Nema baš mnogo gužve u sport-touring klasi, ali svakako je ovaj u samom vrhu, sa jedno dva japanca. Od opreme ima sve, što znači da da je spreman za skoro svakakve uslove koje u 97% srećemo na drumu. Onih 3% izvan druma ni nisu njegova priča, tako da o tome u nekim drugim temama sa drugim mašinama. Lepo štiti od vetra, prebacuješ ga vamo tamo bez napora, ide k'o Sveti Ilija. Neravnine na putu omekšava neprimetno, vuče iz dna duše i nikada ne posustaje. Grije i ruke i dupe, tako tvoje kao i njeno, ako si nedajbože omašio da nekako kreneš sam, ... Sa tri kofera bilo bi već nepristojno kukati da nemaš mesta za sve stvari. Naravno, mogu to neki i bolje, ali se onda cena plaća u skromnijoj dinamici vožnje, jer ipak su oni već malo veća, teža braća, dok je ovaj još uvek dosta fit. Pozicija sedenja meni odgovara i ne umara me. Sedište bi moglo biti malo udobnije, jer posle dužih sati vožnje zna dupe malko da trne ali nije kritično. Pozicija prednjeg vizira ima opciju dve različite pozicije (gore/dole). Neke velike razlike baš ni ne primećujem. Naime, vetar mi udara negde oko vizira na kacigi i čini mi se da bi možda moglo biti malo tiše. Što se tiče "udara" vetra, tu se ne oseća sila i skroz je udobno. Zaštita je dobra. Eh, da, ... Prešarafio sam ceo vizir motora za jedan šaraf niže od tvorničkog. Možda mi je sada malo lepše al u funkcionalnosti neke razlike nema. Što se tiče Akrapovića, jeste da mi je lepši od originalnog i lepo zvuči kad se voziš uz neku zidinu, ali taj orkestar je više dostupan i namenjen okolini nego tebi na motoru. Kažu da se čuje lepo ... Kočnice koče dobro i tu greške nema. Razlika u modovima vožnje se primeti, ipak mi u upoređivanju sa prošlim ducatijem fali malo jače oduzimanje gasa u dynamic mode-u, ali to je druga priča. Vozi se baš kulturno i moćno kada zatreba. Obrtnog momenta ima dosta i za kolege. Lepo se to pokaže tako u ubrzavanjima, kao i u sporim krivinama u nekim alpskim predelima, gde ne mora uvek u prvu, da bi svozio krivinu. Slično je i na nekim bržim magistralama, gde može lepo i tekuće da se vozikaš i sa petom i šestom. Originalno su bile nameštene gume Michelin Road 5. Posao u svojih 10k u svim vremenskim prilikama i neprilikama su odradile pristojno i nema nikakvih zamerki. Ipak sam odlučio da dam šansu i proverenim Pirelli Angel GT II kojih sam dva seta odvozao na Supersportu i bio sam extra zadovoljan. Podeliću utiske, kada bude vreme za to. Ponekad interesanta fora je merenje nagiba u krivini, koje bolje da ne gledaš dok voziš, da te bukvalno ne zanese i odnese dok ti ego ganja rekorde. Ima i BMW aplikacija, koja ti na karti pokaže gde i koliko si tačno nakrenuo motor, pa je to sigurnije posmatrati tek kad se živ i zdrav vratiš na destinaciju. LED svetla svete fenomenalno i tu zamerki nema. Ima i utičnica za USB i 12V. Kao nadogradnju namestio sam i ConnectedRide cradle, koji se montira na onaj klasični nosač za BMW navigaciju. Naime cradle omogućava direktnu montažu telefona, koji prati sva već pomenuta merenja i parametre, omogućava google maps, bmw ili koju drugu navigaciju sa full grafikom, povezuje se sa komunikacijom u kacigi i može da se koristi direktno preko multicontrollera na ručki. Ja je najviše koristim za google maps, jer je ona navigacija na armaturi jednostavno preskromna, ali može da odradi posao. Kada sam ga naručivao, oklevao sam između Triple Black i one plavo-belo-crvene Sport kombinacije boje. Ipak sam odlučio za "Darka", jer nekako više priliči mojoj već polako posedeloj kosi i bradi i ... Ahhh, pustimo sad to. Uglavnom, opravdano je taj motor u vrhu sport-touring klase, jer nema nešto da mu fali. Bilo je pitanja, zašto nisam kupio GS-a a moje kontra pitanje je zašto bi? GS je ekstra motor ali gde i kako se vozim, RS je odgovor na pitanje. Nadam se da će mi poslužiti dobro i opravdati krunu. Do sada je više manje opravdao sva očekivanja. Svakako je motor za preporuku. Boxeri su provereni već bezbroj puta, tako da tu nekih otvorenih pitanja nema. Udobnost je na visokom nivou a onaj sport sa komplet ciklistikom opravdano ga umešta među atletičare. Šta se ne sme ignorisati kod izbora motora je i servisna mreža. Oko ducatija u Sloveniji radije ne bih gubio reči. Baš zbog servisa ljudi menjaju pleme, jer niko ne želi da se neko uči zanata na tvom motoru i to za neskromne novce koje očekuju. Uglavnom, amateri, šarlatani i svašta još. Prvi utisci sa BMW servisom su skroz pozitivni i profesionalni. Očekujem da će tako i ostati. Eto, na kratko do sledećeg javljanja, ko zna kada Nek vam je sretno na drumu i vidimo se.

Šta reći? Predivno, Prava Avantura u svom sjaju! Hvala ti za ovaj vremeplov. Zbog takvih putopisa i bogatog sadržaja vredno se ponekad vratiti na forum. Hvala što si s nama podelio fotografije i priču. Sa srećom na drumu i sve najbolje!

Dragi @Vroc-Kapo, Ljudski gigantu i poštovana Lipotice. Iz arhiva vidi se da me nit nije bilo nit više jako interesovalo dešavanje ovde na beton džungli forumu, dok me pre neki dan "slovenački James Bond koji skače po vagonima/apotekama" nije usmerio na putopise sa jasnim koordinatama. A kad "Stari morski vuk" uperi prst u azimut, nema druge nego diži jadra i gas. I evo me. Znači ...Da si iz kofera izvadio kulen, bio bi to već kič od putopisa. Znači Extra! Drago mi je što vas je velikodušno poslužilo vreme i trolovi i nadam se i Poljakinje i hvala što ste podelili ovu predivnu avanturu sa nama. Bar meni je to sada trebalo ko kec na desetku. Nadam se da će vam Deda mraz u 2023 odraditi svih onih 5 želja (i one u drugom pismu koje si 100% doplatio i što nisi smeo da podeliš sa Lipoticom ) i da bude novih prilika za ponovno prijatno druženje, bilo to u lipoj Korčuli ili kod nas u Deželi. Nešto kontam da te shebem za kontru sa kulenom na Nordkappu. Ipak, banane su se pod globusom očito već jele, dok za kulen nisam siguran. Bar nije dokumentirano. Aj, videćemo Sa srićon! Ćale

Hvala na brizi druže! Živ sam. Ringišpil ... Vratiće se Ćale. Valjda Nek vam je sa srećom!

Kiša je prestala skroz, kroz oblake probija se sunce. Toplo je i skidamo kišnjake. Solidarno i prijateljski vozači Geesova su vozaču Motora ponudili po koju litru prostora u svojim alu koferima. Verujem, da je Pavlu bio dodatni motiv da mi pomogne sa prtljagom i to da već duže vreme pati dok gleda kako mi ranac visi u stranu, pa je to bio win win. Svakako cenim taj gest, jer je ipak mnogo lakše ganjati se po Dolomitima bez ranca. Ne trnu ruke a i leđima je lakše. Vođa puta Zoki na čelu kolone drži pristojan ali na početku zadržan ritam. U smislu početnog upoznavanja. U svoju navigaciju smestio je sve planirane rute i karte i sva trojica ga verno pratimo. Ukratko već skrećemo sa glavnog puta na put, koji bi bar ja 'ladno prošao, da sam samo turist, koji traži konfekcijske Dolomite. Dižemo se rapidno i za nekoliko minuta dobijam prve utiske. Stižemo na prvi prevoj Monte Zoncolan, gde se odmah otvara predivan i daleki pogled na zelene, sive i bele vrhove Dolomita. Vetar i duva i puše, toliko, da nekom italijanu spada kaciga sa parkiranog motora. Diže ju bez psovanja majke, računanja u mislima, gledanjem u onog gore, ... skroz 'ladno. Kupiće on drugu. Siđemo s motora, Gašper opali po sendviću, ja mučem sa kravama, Pavle dokumentira sa svojim fotoaparatom, kojeg iskusno nosi oko vrata i med vožnjom i suvereno škljoca al škljoca. Zoki namešta kameru i podeli sa nama nekoliko informacija u stilu »Da li ste znali?«. Jedna je naprimer, da se i ovamo penju mršavi gladiatori na Giru. Zapamtio sam, da je bilo 9:55 i vidim paciente na biciklama po onom vetru kako stižu gore na vrh i mislim si .... Ma znate vi dobro šta si mislim. Krećemo dalje. Spuštamo se po uskoj cesti, Pavle vešto škljoca i pred samim krivinama a ja već kontam kako da pristojno pitam kad se ono staje za neki mezetluk. Na spustu u dolinu pred nama se prezentiraju prekrasni pogledi na prirodu. Kad smo stigli dole u civilizaciju već je počelo: »FORZA DUCATI!!!!«. I biciklisti znaju šta je Motor, podižu ruke i navijaju. Meni drago a ona trojica glume da nisu čuli. Možda od kardana. Ali nema veze . Stajemo na prvo tankanje, jer ipak Motor nema toliko fore kao one nemačke grbadeve. Zna Nemac dobro kako se prave motori za takve terene. To se vidi i po masi Geesova na cesti ali ipak Multistrade već dobro konkurišu i oduzimaju deo kolača bavarcima. Sa ove strane grane gorivo je konkretno skupo. Cene se penju od dobrih 1,6 do 1,9€, dok je naprimer kod nas trenutno ispod 1,3€. Na pumpama ne radi niko nego su samoposlužne posle ubacivanja novčanica ili kartice u automat. Ok, napunilo i dopunilo se vrance i ajmo dalje.

Već u startu bilo je jasno, da će ta kratka a slatka avantura biti spektakularna. Iskusni Pavle i Zoki su preuzeli logistički deo oko planiranja i izbora ruta, što je značilo da se više manje zna šta ide da se vidi i obiđe i na šta ne treba obraćati pažnju. Zoki je rešio i oko prenoćišta, znači ostalo nam je samo da krenemo. Trojica krećemo sa sunčane strane Alpi. Pavle, Gašper i ja. Subota u 6:20, spremni ko puške srećemo se na pumpi pred Kranjom, gde sa sa Gašperom upoznavam prvi put, dok su on i Pavle zajedno prevozali motorima već desetine hiljada atraktivnih kilometara. Stresemo kafućino na pumpi, zajašemo vrance i via prema Kranjskoj Gori, gde dopunimo rezervoare sa »jeftinim« gorivom i navlačimo kišnjake, jer oblaci iznad Alpi ne obećavaju ništa dobro. Bio je to pametan potez jer nakon nekoliko kilometara maze nas prve kapi kišice. Ništa strašno ali moglo bi biti mnogo lepše. Ali pod kacigama su osmesi. Ipak je onaj C-19 uzeo mnogo avantura u protekle dve godine pa bi nam bilo prihvatljivo čak i malo snega, samo da dignemo dupe i pete i negde kidnemo. Idemo u smeru Tolmezza gde nam je meeting point sa Zokijem, koji je u 06:00 krenuo iz kišovite Pule, preko »našeg« Trsta. Nas trojica stižemo pola sata prije plana, ne znam kako ali eto tako, dok Zoki stiže 9 minuta kasnije, koje mu Pavle za dobrodošlicu slatko servira pred nos. Naravno prijateljski. Kako dočekati prijatelja nego da ga prvo izružiš . Drago nam je jer se srećemo posle dužeg vremena. Prijateljski zagrljaj, dve tri reknemo, popijemo prvu kaficu, pravu italijansku, ... Ćale naravno spuca panino sa pršutom i dižemo se.

Tzv. "vozač MOTORA" zahvaljuje na časti. Teaser, koji je podelio @nemo mnogo najavljuje. Da li smo se najeli svadbarskog kupusa i zašto se tek nešto malo ispod dve hiljade metara nadmorske visine "čuje" gas, .... pročitajte uskoro. Uskoro u vašem gradu ...