Ćale
-
Broj tema i poruka
801 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: Ćale
-
Da ne bude nesporazuma. Meni je srpski/hrvatski/bosanski jezik materni iako sam tu od rodjenja i u tom smislu nije mi stran ali mi je gramatika nešto dalje jer je nisam učio u školi pa zbog toga nije 100% bez greške ali verujem da ste i sa tim “promašajima” skontali sve što sam hteo da podelim sa vama u tom putopisu. Već fotografije su dosta da se vidi da nam je bilo extra Hvala za lepe reči.
-
Ako su lagali mene, lažem i ja vas Znači Pavle, znamo šta nam je činiti
-
E sada možemo bezbrižno kući. Skoro bezbrižno. Naime počeo neki kišurak i brzine se smanjuju. Stajemo na kafici u marini u Novom Vinodolskom, popijemo kafu, gledamo kako izbija neki friški požar u gradu i za nekoliko trenutaka odaziva se vatrogasna ekipa. Ništa spektakularno, hvala Bogu. Posavetujemo se sa ekipom iz Slovenije koja je motorima sa severa prošla kroz kišu. Predlažu kišnjake i opreznu vožnju. Poslušamo mi njih, navučemo nase kišnjake i lagano prema Rijeci. Jeste, pralo nas je dobro jedno vreme. Na obilaznici oko Rijeke stajemo na benzinskoj pumpi gde opet navlačimo gumene rukavice i šta nam je još ostalo od kišne opreme. Na pumpi je puno policije u punoj bojnoj. Zamolim jednog da mi pomogne oko navlačenja gumene rukavice i pitam u čemu je stvar. Nogomet, to jest fudbal. Aha, ok onda. Samo da nije neko žešće sranje jer bih ja do ručka da budem kući. Naglasak na ručak. Uglavnom nastavljamo prema kući, u Sloveniji izdinstani skidamo kišnjake i po suncu se kao Ewan McGregor i Charley Boorman ponosno vraćamo svojim kućama. Stajemo još na lokalnoj pumpi, zamolimo simpatičnu konobaricu za fotografiju, prijateljski se zagrlimo (ne sa konobaricom) i čestitamo te zahvalimo jedno drugom za ovo pofočkanje i dobro završenu avanturu. Slažemo se oboje da nam je bilo extra. Da se nismo gubili i da u principu nismo imali ama baš nikakvih sranja nit na putu nit međusobno nit ikako. Da smo fenomenalno funkcionisali jedan s drugim, bolje se upoznali i da smo oboje ostvarili neki svoj cilj iz »bucket lista«. Popijemo po piće za Bogove koji su nas čuvali i za sve one koji su nam poželeli srećan put i za sve one koji su nam taj put stvorili nezaboravnim. Posle 2.867,8 kilometara zahvalno i prijateljski udarimo rukavicu u rukavicu i odjašemo svak svome domu. Dugo je prošlo od doručka a i nevreme samo što nije. »Pofočk« uspeo. Sandi, HVALA Tast'r! Car si! Kam že naslednjič? S tabo povsod na moto turo. Itak. Yes, Yes »Gospodaru ključa« je predata trofeja. @nemo Spasibo i udači. I hvala Vama na čitanju ove avanture. Nadam se da vam se svidelo. Srećno na drumovima i izvan njih!
- 96 odgovora
-
- 20
-
-
-
-
Ujutro krenemo na put bez doručka u apartmanu. Stajemo do jedne pekare uz drum, uzmemo po baš bedan burek i deremo dalje. E sada počeo sam da zapažam sve one radare po banderama koje sam očito propustio dok smo se vozili prema jugu. Ljudi moji, pa toga ima koliko hoćeš i koliko nećeš. Umesto da gledam pred sebe ja 79% vremena u naselju gledam gore po banderama. Ako je to korak ka većoj bezbednosti onda ne znam. Tešim i lažem sam sebe da sam u pravu ja a ne »stručnjaci« . Uz čik pauze sa Sandijem počeli smo da politizujemo da li uopšte još ima smisla imati motor i kako uopšte voziti po magistrali a da se kući vratiš bez razglednice. Bili smo saglasni u tome da u tome nema smisla i da je sve bez veze i kako ćemo kući čekati plava pisma sa sličicama naših motora. I zaključili u stilu: »Šta jest, jest. Nemamo sad šta.« I ovaj put muški dalje dobrim ritmom. Jedna od stvari koje sam si dao u »bucket list« jeste stati na kalamare kod Dinka u Paklenici. U ovim našim slovenskim područjima to je kao neki sport da se motorom skokne do Dinka na kalamare i isti dan vrati nazad. Pa rekoh ajde da vidim u čemu je fol. Stigosmo mi tamo dosta rano dopodne. Ljudi piju neke kafe, niko ne jede. Pa naravno kad se kuvar verovatno još nije ni probudio a ja danas jeo tek jednom. Svim svojim šarmom, veštinama i pomoću pozitivne karme ja ljubazno pitam konobara ako bi ikako moglo da se spremi porciju čuvenih kalamara? Proveri on nešto u kuhinji, vraća se za minut i obraduje me kao malo dete. Sandi naruči jaja. Pojedemo mi taj doručak broj 2. Mislim da je u tim kalamarima više priča oko razloga da iz Ljubljane skokneš na tu perfektnu motorističku dionicu sa nekom simpatičnom destinacijom nego u samim kalamarima, koje iskreno nisu bili višak neke kuvarske veštine ali sasvim pristojni. Još malo pa smo kući.
-
Tako umorni raspakujemo se, opet upicanimo i spustimo peške dole do grada na neku večericu i šetnju uz Jadransko plavo. Pojeli smo baš po jadnu picu, koja nije bila vredna svojih para. Posle večerice i piva kratka šetnja do groblja iznad Primoštena odkud je jedan najlepših pogleda na zalazak sunca na Jadranu. Bar koliko sam ja već bio doživeo a tako kažu i neki iskusniji »putnici«. Ima ih i tu na forumu Stvarno je predivno i skoro smo uhvatili još poslednje zrake sunca koje je za taj dan odradilo svoje iznad jadrana. Skoro. Opalimo po koju fotografiju i skontam da me privesak na ključevima od apartmana asocijira na nekoga. Svi vi ovde prepoznajete tu ribicu pa sad to prevedite u »nick« i sve će vam biti jasno . Pomišljam da se sad slučajno nekim slučajem možda u apartmanu ne kriju flumasteri za gurtne ili su možda čak to pravi ključevi koje treba da prenesem gospodaru ključa? Ma nisu. To mi sigurno u glavu udaraju one gljive sa jadne pice pa smišljam gluposti. Posle kraće šetnje stali smo još na pumpi gde smo uzeli još nešto malo pića, pozdravili devojku koja je završavala svoju drugu smenu i prošetali se do »naše« terase na poslednje veče ove avanture. Preletimo na kratko doživljaje koji su nam se desili do sada i siti legnemo na odmor.
-
Prolazimo kroz šumu radara po banderama ali ja sam sit pa mi sad ravno do Smedereva. Vreme je perfektno, energija je tu, društvo je ekstra. Šta bre može da mi skvari ovaj dan? Još nekoliko pauzica za čik pauzu uz jadransko more, prolazak i malo gubljenje kroz gužvu u Splitu i nastavak po jadranki. E sada dešava se manja glupost. Umesto da oko Splita mi napunimo gorivo mi teramo dalje u principu »ima pumpi« pa ćemo kasnije. Vraga. Nigde benzinske, bar ne uz put a cageri konkretnom brzinom padaju prema crvenom. Bukvalno prema nuli jer su digitalni ali ajde, dozvolite autoru malo drame. Hvata nas/me mala panika. Letovao sam ja tu na moru i znam da ima jedna pumpa u Primoštenu ali da li ćemo mi izvući do tamo? Skrećemo pre Primoštena još u jedno naselje gde bi mogla potencialno da bude još jedna. Pitam domaćine. Nema. Ništa, sa skuteraškom brzinom svoje sportake vozimo dalje i srećom stižemo do Petrola u Primoštenu. Dobro je. Za taj dan nam je bio cilj stići dok god budemo imali snage, znači duboko gore po jadranki pa dok ide. Bez potrebe po konzultacijama oboje shvaćamo da je to bilo to za danas i da treba tu negde da se smestimo. Pre nego sednemo za buking ipak ja stegnem jezik i pitam devojku za šalterom gde ćemo na spavanje večeras. Kao i vi a najverovatnije i moja supruga, koji čitate sada ovo, i mlada dama je verovatno u prvom trenu to razumela posve pogrešno pa sam pitanje ponovio sa dodatnim objašnjenjem. Bez potrebe po bookingu mlada devojka udara sa odličnim predlogom, uzima telefon i odmah zove svoju majku, koja se za vreme naše čik pauze dovezla do pumpe i lepo nas dopratila do njihove kuće gde smo bili prvi gosti u apartmanu ove sezone. Ogroman dupli apartman, čist i uredan sa pogledom na more i za prijateljsko niske pare. Opet svi srećni i zadovoljni.
-
Opet momačkim ritmom gazimo do Trebinja gde stajemo na stvorenu lokaciju. Ćošak sa odličnim pregledom na dešavanje u gradu. Stari deo grada, mlada populacija, dobra kafa, …. Uđemo među zidine starog dela grada, kupimo po koji suvenirčić i poklončić i via prema moru. Ima do mora još dosta ali mirišemo mi njega. Ponovo nam kasnije zapretila neka kiša ali preživeli smo i to bez neke drame. Negde oko Čapljine meni se »iznenada« dobro prijelo. Na benzinskoj pitam devojku na blagajni a usput i zemu u radnom kombinezonu gde ima ovde da se pojede dobrih ćevapa. U jedan glas odgovaraju da to nije područje dobrih ćevapa pa bolje da mi za taj repertoar nastavimo dalje. Pitam koja bi to oni jela preporučili za »ta područja« i ostadoše ćuteći. Sve jasno. Ipak preporuči ona neku potencialnu ćevabdžinicu u kraju ali je nismo našli pa smo produžili prema granici. Glad nema tolerancije pa šta ću nego da pitam policajca na grani gde se to korektno mezetliči u »ovim područjima«. Kao u restoranu pita on mene šta bi ja jeo. Rekoh nemoj samo da me iznenadi pa da kroz šalter ispruži porciju od jedno 20 komada s kajmakom. I nije. Preporuči fino mesto pored stadiona u Metkoviću i tako i bi. Seli smo tamo, posluga korektna a izbor kao da mi nude za poslednju večeru. Sandiju dosta kola i kafa dok ja ne znam gde bi počeo. Ništa. Izaberem ja »brutalnu pleskavicu« ili nešto tako. Gramaža atraktivna, punjenje još perverznije. Objasni konobar kako je nastalo ime i šta sve ima u njoj. Daj de donesi. Za početak jednu. Sandi toliko da se ne prekrsti. Sve što njemu u tom trenu treba su kola, kafa, cigara i nula od jela i sve to ima. Smažem ja brutalnu i polakoi ja dobijam boju u lice. Svakom svoje i svi sretni. E sad možemo dalje. More samo što nije tu.
-
Jutro kišovito i mokro skroz. Posle bogatog doručka nije nam za vožnju ali nema se tu šta. Kišnjaci, ovaj put bez gumenih rukavica i 'ajmo. Prema Nikšiću, prolazimo pored skretanja za Ostrog gde je meni baš bila želja da jednom stanem i osetim tu energiju i ambient. Lampica za gorivo svetli a benzinske pumpe nema. Malo mi je riskantno da skrećemo tamo pa da negde daleko od svega ostajemo bez goriva pa odlučimo da ćemo dalje do pumpe pa da vidimo onda kako i šta. Na benzinskoj ni meni se više nije vraćalo po tom mutnom vremenu i mislim si kako treba neke stvari da se ostave i za drugi put. Vozimo mi tako dalje prema Bosni. U međuvremenu setim se situacije iz prošlogodišnje SFRJ vožnje i avanture sa korumpiranim policajcima iz Višegrada, kad u novčaniku nisam imao sitno pa sam morao da se ispružim sa nešto konkretnijom novčanicom. I pomislim kako ni ovaj put nemam u sebe nešto baš onako sitno za te potrebe. Znači bukvalno posle 10 sekundi ispred nas iskače plavi anđeo sa lizalicom dok drugi sa radarom bestrzajno nišani dalje. Da čovek ne poveruje. Neću sada u detalje oko kazne ali ovaj put situacija je bila mnogo interesantnija, nešto jeftinija, dosta komična i shvatio sam je kao neku »obaveznu turističku taksu«. U njez'nu glavu. Bolelo me daleko manje nego sa onim debelim iz Višegrada. Ispozdravljamo se i sa duplo proverenom »garancijom« da je put do granice »bezbedan« zavrnemo ga po gasu i akcija. Top gun. Potraje nekoliko kilometara i stižemo do deonice gde se brzina sa trocifrene smanjuje na samo jednu cifru. Radovi na putu. Raskopano i blatno ama sve. Bukvalno smo bili prljavi bajkeri. Ajde, prođemo i to. Prelazimo granicu sa Bosnom bez problema, vreme se popravilo i sa lakšim ritmom nastavljamo put. Moglo bi se tu i brže ali jednostavno iz iskustva non stop očekujem da me svuda čeka po koji ugojeni jaro koji će da zapne na 67 km/h na ograničenju 50 i nema variante da ti njemu objasniš neku moto priču a da se ne isprsiš sa valutom. Čuj, on ima koncesiju za svoju raskrsnicu pa ti pričaj šta hoćeš. Interesantno, Sandi tog osećaja nema pa je posle nekog vremena on popravio ritam a šta ću nego za njim.
-
Gramatički promašaji (verovatno ih ima gomila) su nenamerni i posledica činjenice da sam rodjen, odrastao i školovan u Sloveniji pa da ne bude neke zamerke . Drago mi je da vam se svidja i stisnite još malo. Samo što nismo kući
- 96 odgovora
-
- 10
-
-
-
-
-
Na granici neki kao gužvanac. Nije nam do čekanja. Kažem Sandiju neka sačeka na repu kolone dok se ja prošetam do carinika. Zamolim ga da li možemo proći da ne čekamo motorima u toj gužvi i sparini. U principu uvek se proguram tamo negde do trećeg, četvrtog auta u redu ali da u tom trenu ne bi naišli na nekog neraspoloženog carinika ili policajca koji voli da vraća na kraj reda ili leči svoje komplekse na raji jer ih kući kod žene ne može, rekoh idem ja proverenim putem diplomatije. Zamolim ga, pita koliko nas ima i brzo rešimo stvar. Prošetam nazad do motora i lepo elegantno i sa stilom prođemo pored kolone do kućice gde brzo uđosmo u CG. Sa ambicijom da ne dolazim u situaciju pregovaranja sa crnogorskim saobraćajcima malko usporim ritam. Ali u tim kilometrima Sandi kao da je preporođen i moja stotka u krivinama mu je prespora te me pređe kao pubertetnik sa ukradenim motorom. Držim ja nekako njegov ritam ali ipak je ovaj put izvan moje zone komfora. Srećom bez komplikacija i epizoda sa plavim anđelima ulazimo u Podgoricu i sedamo u neki fastfood. Obojici je pasalo isto tako da tu nije bilo niti zajebancije niti provokacija nit velikih debata oko kulinaričkog izbora. Posluže nas ćevapima, smažemo ih i usput bukiramo smeštaj. Po filteru »Cena od niže prema višoj«, naravno . Izvan centra, nedaleko od ćevapa našli smo neki garni hotelčić sa pristojnom cenom, bazenom, saunom, parkingom, … baš OK za te pare. Šta OK? Odlično. Rastovarimo svak svoga doru, istuširamo se i spustimo dole do bazena. Manji bazen ali OK. Uživancija. Sandiju posle nekoliko minuta dosta, ja još jedno dve tri runde u sauni i gore u sobu. Da … dole u wellness deo sišle su i dve ruskinje ali čim sam video da nigde nemaju okačenih flumastera za Pavlove gurtne, znao sam da je bez veze da i pitam. Nisu prave sto posto. U vreme večere iskreno nemamo ni energije ni neke preterane volje da se vozimo do grada. Slažemo se da Sandi prošeta noge do marketa i uzme nešto lagano a domaće da se podmaže želudac. Njegušku, neko pivce, čips i to je to. Svaka čast, Sandi doda još nešto svežeg voća i zaspasmo kao male bebe.
-
Jučer subota pa rekoh da spremim nešto za ručak: A jest bogami bila duga subota. Do nedelje
-
Odlučili smo da ne želimo da spavamo u Albaniji nego da u svakom slučaju stižemo do Crne Gore. Posle celodnevne vožnje i tolikih kilometara na našim vrancima već smo bar malko načeti. Nešto pred granicu sa CG stajemo na kratko, padamo obojica po zemlji i nadamo se da vreme izdrži bar do smeštaja. U to vreme u pozadini prošeta se krmača sa prasencem. Ja kao u onom filmu Lion King vidim njega na ražnju a nju u kobajama i čvarcima. Zadržavam se da ne aportiram. Uspevam nekako. Stvar je ozbiljna. U pozadini u sred brda vidim veliki »PLUS« a to je dobar, pozitivan znak. Do grane nije daleko.
-
Posle one kišice ožeglo je sunce i temperatura i vlaga baš su dobro pritisle na nas. Posle onog jadnog bureka žedan sam i tačno znam šta mi treba i šta želim. Bostan. Lubenicu. Ali interesantno nigde ne nailazimo na nju. Ima nekih malih kioska sa mešanim voćem ali ne zapažam bostana. Kad pazi ovo. Uz put parkirana kola sa desetinama lubenica. Pa čoveče zvezde su na našoj strani i sve želje naše rodbine i prijatelja da nam put bude sretan ispunjuju se jedna za drugom. Stajemo mi kraj jarana, Sandi mu, naravno po slovenački naručuje jednu slatku. Izvaže on nju, zareže nožem i tako s nogu opalimo po njoj. Nema dalje ljudi moji. Nema dalje. To je to. Zamolimo lika da nam posudi nož, isečemo još po nekoliko porcija, uslikamo se jedno par puta i nastavimo svojim putem.
-
Respect, drage dame in momci! Prava stvar, pravi putopis.
-
U jednom momentu iznad nas se skupiše crni oblaci i očito dolazi vreme za prvo navlačenje kišnjaka. Nije strašno ali ne izgleda ni da će biti bolje. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi, pomažemo jedan drugom navući kišnjake i sve zategnuti i nemobilni pičimo dalje. Ja stavio one gumene rukavice preko ovih kožnih pa je osećaj skroz katastrofalan. Po jednoj strani ne osećaš motora a po drugoj steže toliko da ruka trne i moraš non stop da je otresaš. Prošli smo mi kroz neku kišu pa hajde isplatila se muka ali posle nekih 100 kilometara skidamo mi to sa sebe pa šta bude. Jedna interesantna pojava su mi i scene gde u nekim skroz nenaseljenim područjima, daleko od sela ili pašnjaka dosta često sede ili po jedan ili po dva muškarca i kao nešto čekaju. Ili stvarno čekaju neki dogovoreni prevoz ili je to neki tradicionalni sport. Ne znam ali meni je ličilo kao u onim američkim filmovima iz Bliskog istoka gde po krovovima sumljivi likovi glume izvidnicu i onda kad ameri prođu ovi odmah nekome javljaju telefonom. U filmovima režiser odmah prebacuje kadar na likove sa minobacačima dok u ovom primeru pred nas nisu iskakali ni policajci ni prodavci voća ni minobacači. Nemam pojma. Umor čini svoje. Žena po putevima i uz njih pa skoro ni da nema. Napredujemo korektnim ritmom, usput stajemo na burek i kafu. Priznajem da su bila moja očekivanja oko bureka daleko višlja. Poznato je da su Albanci bar u našim područjima oni koji kraljuju buregđinicama ali taj burek je bio daleko od onog što mi zovemo burekom. Cena negde oko 30 centi. Džabarluk. U međuvremenu motore nam je kao čuvao gazda neke trafike. Općenito su svi do nas bili izuzetno gostoljubivi i spemni na pomoć, asistenciju, …. Čak nas je negde u Draču jedan poštar sa svojim 49 ccm skuterčićem odpratio do izlazka na autoput. Nismo imali ni jednog negativnog iskustva i Albanci su se iskazali kao dobri domaćini i uvek spremni pomoći strancu. Takvo iskustvo sam imao i prošle godine što samo potrvrđuje da je tome tako i taj deo tradicije je prepoznat i neka ga gaje i dalje. Mnogi bi mogli oko toga od njih dosta naučiti. Možda se sada bolje vidi
-
Vreme nije po našem ukusu. Crni se, kiše nema ali kao da će svaki čas. Srećom bilo je stabilno. Vraćamo se opet preko Igumenice na isti granični prelaz ali ovaj put držat ćemo se više unutrašnjosti Albanije. Verovatno nismo išli pravim, to jest najbržim putem pa smo prolazili kroz neka dosta zapuštena područja. Stotine započetih a nikad završenih kuća. Najverovatnije ljudi krenuli na zapad prema boljem životu i za sobom ostavili ono nešto malo sirotinje pa nek se nađe kad se jednog dana vrate. Ako. Nigde na horizontu nikakvog simbola tradicije. Verujem da je ima pa čak i Albanija ali nažalost ja toga bar u toj avanturi nisam video. Sem jedne stvari ali o tom kasnije. Samo osameli betonski stubovi sa fi 12 železnim žicama koje strše na sve strane.
-
Ranim jutrom ustajemo i prošetamo se do marketa po doručak. Popričamo sa gazdom dućana sa kojim u italijanskom pričam o historiji Grka i njegovoj velikoj familiji u diaspori u Trstu. Bilo je rano a ja neprirodno zadržan pa nisam hteo da mu ranim jutrom objašnjavam činjenicu »Trst je naš!« U vreme doručka do smeštaja sa motorom stiže lik, noseći u futroli na leđima neki instrument koji na prvi pogled liči na gitaru. Licin brat, Nikos. Prijatan čovek, ima svoj orkestar i često nastupaju, tako po Grčkoj kao i po Europi. Skuva nam čovek kafu, predloži kojim putem da vozimo, izmenimo brojeve da se javi kad bude u Ljubljani i krenemo, ovaj put prema kući. Naravno drugim putem
-
Ah da, pre kupanja bilo je pravo vreme da se nešto pojede. Onako letnje obučeni, što meni na motoru nikako nije u navici, sedamo na vrance i odvezemo se u centar dešavanja. Sandi želi da pojede nešto tipično Grčki a i ja. Sandijev izbor je više na fast food dok je moj onaj malo sporiji. Doduše i moj je fast food ali samo "prepakovan". Uživamo oboje i zadovoljni smo svojim izborom. Ovaj je bio prebrz i za Sandija: Posle ručka šetnja po okolini. Pogledamo ruševine starog grada sa kojeg je predivan pogled na celu Pargu i na plavo Grčko more. Kao pravi predstavnici naše male »dežele« naravno moramo da se popnemo na neko brdašce jer to je ipak naš nacionalni sport. Lepo je, nema šta. Odradimo taj turistički deo, vratimo se do apartmana, usput kupimo neke poklončiće, po koje pićence i ja već smišljam gde ćemo na večeru. Odabrali smo restoran u blizini gde sam jeo pravu, tradicionalnu grčku musaku i moram priznati da je bila ekstra. Bez greške. Na kraju se posladimo sa dobrim desertom i polako umorni krenemo na odmor. Na tv programu neke bezvezne reprize umetničkog klizanja, baš taman da zaspimo u trenu.
-
Ispred nas je ceo i jedan jedini dan Grčke. Nedelja, 19. maj 2019. Gde nego na plažu. Peščanu. Nemci se naveliko kupaju. Naravno Sandi po vojnički poslaže svoje stvari i hrabro ulazi u Bogami friško more dok se ja nešto nećkam. I u tom trenu pomislim na moju obavezu i obećanje da se »pofočkam«. I kakvo bi to bilo pofočkanje a da ne skočim u lepo, plavo a i friško grčko more. Ništa. Sandi hvata telefon da me uslika dok ja sa pubertetskim stilom uskačem u val i zadržavam se da ne vrištim kao devojčica zbog hladne vode. Ne znaju Nemci šta je toplo more. U tom trenu sa onih 98% skačem na 100% i pobeđujem. Službeno mogu da kažem da sam bio u Grčkoj u (ne na) moru. Pogledam kako je ispala slika i vidim da je Sandi bio raspoložen da u kadar uhvati i još po koji detalj iz lepeze nemačkih gošći. Onih mlađih. Sedeći mokar na peščanoj plaži, sa peskom po i u celom telu kraj sebe iskopam neki ključ. Bez priveska. I odmah sam znao u čemu je fol. To je sigurno ostavila »ona« ruskinja za Pavla, koja treba da mu se potpiše na gurtne. Uzimam ključ. Slično kao u sceni gospodara prstenova znam da tu ima nešto više i šta mi je činiti.
-
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Svet24.si - Enomesečna popolna zapora ceste med Godovičem in Idrijo NOVICE.SVET24.SI Dela na cesti med Godovičem in Idrijo od konca maja potekajo pod polovično zaporo. Sledi... -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Zoki, ako mislis Idriju, sad je na frisko skroz zatvorena. Ako mislis drugo, izvinjavam -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Samo na znanje da je sada mesec dana zbog radova zatvoren deo puta prema Idriji (iz strane Logatec) pa proveri obvoz ili smisli drugi djir -
Parga je pa skoro nedaleko. Pargu mi je kao destinaciju preporučio prijatelj iz Ljubljane koji ima svoju turističku agenciju i Grčku pozna do srži. Kao destinacija, koja je blizu granici a na svoj način i spektakularna Parga je bila pravi izbor. Kao po scenariju u filmu, na svojoj destinaciji stajemo do kafića sa najboljim pogledom na more i atraktivnu kamenu skulpturu koja viri iz njega. Oboje naručujemo pivo, smehom nazdravljamo i znamo da smo uspeli. Nije to uspeh 50% jer smo na pola puta nego je to uspeh od 98%. Sve ostalo je samo nadgradnja. Ponavljamo protokol oko izbora smeštaja, nalazimo nešto dosta blizu i za pristojne pare te za nekoliko minuta stižemo do tamo. Već smo bukirali ali gospođa u to vreme naravno nije imala ni mogućnosti da vidi rezervaciju na kompjuteru jer je nešto radila oko kuće. Ništa sporno. Lica, tako se zove, nas ugosti, pokaže apartman i sa dosta intenzivnim, skoro italijanskim ritmom objašnjava neke detalje, dok joj Sandi naravno opet odgovara slovenački. Komedija opet. Yes, yes, aha.
-
Momci, bez zamerke ali ajde skočite u drugu temu. Ovo vam je baš off