Ćale
-
Broj tema i poruka
796 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: Ćale
-
Prolazimo kroz šumu radara po banderama ali ja sam sit pa mi sad ravno do Smedereva. Vreme je perfektno, energija je tu, društvo je ekstra. Šta bre može da mi skvari ovaj dan? Još nekoliko pauzica za čik pauzu uz jadransko more, prolazak i malo gubljenje kroz gužvu u Splitu i nastavak po jadranki. E sada dešava se manja glupost. Umesto da oko Splita mi napunimo gorivo mi teramo dalje u principu »ima pumpi« pa ćemo kasnije. Vraga. Nigde benzinske, bar ne uz put a cageri konkretnom brzinom padaju prema crvenom. Bukvalno prema nuli jer su digitalni ali ajde, dozvolite autoru malo drame. Hvata nas/me mala panika. Letovao sam ja tu na moru i znam da ima jedna pumpa u Primoštenu ali da li ćemo mi izvući do tamo? Skrećemo pre Primoštena još u jedno naselje gde bi mogla potencialno da bude još jedna. Pitam domaćine. Nema. Ništa, sa skuteraškom brzinom svoje sportake vozimo dalje i srećom stižemo do Petrola u Primoštenu. Dobro je. Za taj dan nam je bio cilj stići dok god budemo imali snage, znači duboko gore po jadranki pa dok ide. Bez potrebe po konzultacijama oboje shvaćamo da je to bilo to za danas i da treba tu negde da se smestimo. Pre nego sednemo za buking ipak ja stegnem jezik i pitam devojku za šalterom gde ćemo na spavanje večeras. Kao i vi a najverovatnije i moja supruga, koji čitate sada ovo, i mlada dama je verovatno u prvom trenu to razumela posve pogrešno pa sam pitanje ponovio sa dodatnim objašnjenjem. Bez potrebe po bookingu mlada devojka udara sa odličnim predlogom, uzima telefon i odmah zove svoju majku, koja se za vreme naše čik pauze dovezla do pumpe i lepo nas dopratila do njihove kuće gde smo bili prvi gosti u apartmanu ove sezone. Ogroman dupli apartman, čist i uredan sa pogledom na more i za prijateljsko niske pare. Opet svi srećni i zadovoljni.
-
Opet momačkim ritmom gazimo do Trebinja gde stajemo na stvorenu lokaciju. Ćošak sa odličnim pregledom na dešavanje u gradu. Stari deo grada, mlada populacija, dobra kafa, …. Uđemo među zidine starog dela grada, kupimo po koji suvenirčić i poklončić i via prema moru. Ima do mora još dosta ali mirišemo mi njega. Ponovo nam kasnije zapretila neka kiša ali preživeli smo i to bez neke drame. Negde oko Čapljine meni se »iznenada« dobro prijelo. Na benzinskoj pitam devojku na blagajni a usput i zemu u radnom kombinezonu gde ima ovde da se pojede dobrih ćevapa. U jedan glas odgovaraju da to nije područje dobrih ćevapa pa bolje da mi za taj repertoar nastavimo dalje. Pitam koja bi to oni jela preporučili za »ta područja« i ostadoše ćuteći. Sve jasno. Ipak preporuči ona neku potencialnu ćevabdžinicu u kraju ali je nismo našli pa smo produžili prema granici. Glad nema tolerancije pa šta ću nego da pitam policajca na grani gde se to korektno mezetliči u »ovim područjima«. Kao u restoranu pita on mene šta bi ja jeo. Rekoh nemoj samo da me iznenadi pa da kroz šalter ispruži porciju od jedno 20 komada s kajmakom. I nije. Preporuči fino mesto pored stadiona u Metkoviću i tako i bi. Seli smo tamo, posluga korektna a izbor kao da mi nude za poslednju večeru. Sandiju dosta kola i kafa dok ja ne znam gde bi počeo. Ništa. Izaberem ja »brutalnu pleskavicu« ili nešto tako. Gramaža atraktivna, punjenje još perverznije. Objasni konobar kako je nastalo ime i šta sve ima u njoj. Daj de donesi. Za početak jednu. Sandi toliko da se ne prekrsti. Sve što njemu u tom trenu treba su kola, kafa, cigara i nula od jela i sve to ima. Smažem ja brutalnu i polakoi ja dobijam boju u lice. Svakom svoje i svi sretni. E sad možemo dalje. More samo što nije tu.
-
Jutro kišovito i mokro skroz. Posle bogatog doručka nije nam za vožnju ali nema se tu šta. Kišnjaci, ovaj put bez gumenih rukavica i 'ajmo. Prema Nikšiću, prolazimo pored skretanja za Ostrog gde je meni baš bila želja da jednom stanem i osetim tu energiju i ambient. Lampica za gorivo svetli a benzinske pumpe nema. Malo mi je riskantno da skrećemo tamo pa da negde daleko od svega ostajemo bez goriva pa odlučimo da ćemo dalje do pumpe pa da vidimo onda kako i šta. Na benzinskoj ni meni se više nije vraćalo po tom mutnom vremenu i mislim si kako treba neke stvari da se ostave i za drugi put. Vozimo mi tako dalje prema Bosni. U međuvremenu setim se situacije iz prošlogodišnje SFRJ vožnje i avanture sa korumpiranim policajcima iz Višegrada, kad u novčaniku nisam imao sitno pa sam morao da se ispružim sa nešto konkretnijom novčanicom. I pomislim kako ni ovaj put nemam u sebe nešto baš onako sitno za te potrebe. Znači bukvalno posle 10 sekundi ispred nas iskače plavi anđeo sa lizalicom dok drugi sa radarom bestrzajno nišani dalje. Da čovek ne poveruje. Neću sada u detalje oko kazne ali ovaj put situacija je bila mnogo interesantnija, nešto jeftinija, dosta komična i shvatio sam je kao neku »obaveznu turističku taksu«. U njez'nu glavu. Bolelo me daleko manje nego sa onim debelim iz Višegrada. Ispozdravljamo se i sa duplo proverenom »garancijom« da je put do granice »bezbedan« zavrnemo ga po gasu i akcija. Top gun. Potraje nekoliko kilometara i stižemo do deonice gde se brzina sa trocifrene smanjuje na samo jednu cifru. Radovi na putu. Raskopano i blatno ama sve. Bukvalno smo bili prljavi bajkeri. Ajde, prođemo i to. Prelazimo granicu sa Bosnom bez problema, vreme se popravilo i sa lakšim ritmom nastavljamo put. Moglo bi se tu i brže ali jednostavno iz iskustva non stop očekujem da me svuda čeka po koji ugojeni jaro koji će da zapne na 67 km/h na ograničenju 50 i nema variante da ti njemu objasniš neku moto priču a da se ne isprsiš sa valutom. Čuj, on ima koncesiju za svoju raskrsnicu pa ti pričaj šta hoćeš. Interesantno, Sandi tog osećaja nema pa je posle nekog vremena on popravio ritam a šta ću nego za njim.
-
Gramatički promašaji (verovatno ih ima gomila) su nenamerni i posledica činjenice da sam rodjen, odrastao i školovan u Sloveniji pa da ne bude neke zamerke . Drago mi je da vam se svidja i stisnite još malo. Samo što nismo kući
- 96 odgovora
-
- 10
-
-
-
-
-
Na granici neki kao gužvanac. Nije nam do čekanja. Kažem Sandiju neka sačeka na repu kolone dok se ja prošetam do carinika. Zamolim ga da li možemo proći da ne čekamo motorima u toj gužvi i sparini. U principu uvek se proguram tamo negde do trećeg, četvrtog auta u redu ali da u tom trenu ne bi naišli na nekog neraspoloženog carinika ili policajca koji voli da vraća na kraj reda ili leči svoje komplekse na raji jer ih kući kod žene ne može, rekoh idem ja proverenim putem diplomatije. Zamolim ga, pita koliko nas ima i brzo rešimo stvar. Prošetam nazad do motora i lepo elegantno i sa stilom prođemo pored kolone do kućice gde brzo uđosmo u CG. Sa ambicijom da ne dolazim u situaciju pregovaranja sa crnogorskim saobraćajcima malko usporim ritam. Ali u tim kilometrima Sandi kao da je preporođen i moja stotka u krivinama mu je prespora te me pređe kao pubertetnik sa ukradenim motorom. Držim ja nekako njegov ritam ali ipak je ovaj put izvan moje zone komfora. Srećom bez komplikacija i epizoda sa plavim anđelima ulazimo u Podgoricu i sedamo u neki fastfood. Obojici je pasalo isto tako da tu nije bilo niti zajebancije niti provokacija nit velikih debata oko kulinaričkog izbora. Posluže nas ćevapima, smažemo ih i usput bukiramo smeštaj. Po filteru »Cena od niže prema višoj«, naravno . Izvan centra, nedaleko od ćevapa našli smo neki garni hotelčić sa pristojnom cenom, bazenom, saunom, parkingom, … baš OK za te pare. Šta OK? Odlično. Rastovarimo svak svoga doru, istuširamo se i spustimo dole do bazena. Manji bazen ali OK. Uživancija. Sandiju posle nekoliko minuta dosta, ja još jedno dve tri runde u sauni i gore u sobu. Da … dole u wellness deo sišle su i dve ruskinje ali čim sam video da nigde nemaju okačenih flumastera za Pavlove gurtne, znao sam da je bez veze da i pitam. Nisu prave sto posto. U vreme večere iskreno nemamo ni energije ni neke preterane volje da se vozimo do grada. Slažemo se da Sandi prošeta noge do marketa i uzme nešto lagano a domaće da se podmaže želudac. Njegušku, neko pivce, čips i to je to. Svaka čast, Sandi doda još nešto svežeg voća i zaspasmo kao male bebe.
-
Jučer subota pa rekoh da spremim nešto za ručak: A jest bogami bila duga subota. Do nedelje
-
Odlučili smo da ne želimo da spavamo u Albaniji nego da u svakom slučaju stižemo do Crne Gore. Posle celodnevne vožnje i tolikih kilometara na našim vrancima već smo bar malko načeti. Nešto pred granicu sa CG stajemo na kratko, padamo obojica po zemlji i nadamo se da vreme izdrži bar do smeštaja. U to vreme u pozadini prošeta se krmača sa prasencem. Ja kao u onom filmu Lion King vidim njega na ražnju a nju u kobajama i čvarcima. Zadržavam se da ne aportiram. Uspevam nekako. Stvar je ozbiljna. U pozadini u sred brda vidim veliki »PLUS« a to je dobar, pozitivan znak. Do grane nije daleko.
-
Posle one kišice ožeglo je sunce i temperatura i vlaga baš su dobro pritisle na nas. Posle onog jadnog bureka žedan sam i tačno znam šta mi treba i šta želim. Bostan. Lubenicu. Ali interesantno nigde ne nailazimo na nju. Ima nekih malih kioska sa mešanim voćem ali ne zapažam bostana. Kad pazi ovo. Uz put parkirana kola sa desetinama lubenica. Pa čoveče zvezde su na našoj strani i sve želje naše rodbine i prijatelja da nam put bude sretan ispunjuju se jedna za drugom. Stajemo mi kraj jarana, Sandi mu, naravno po slovenački naručuje jednu slatku. Izvaže on nju, zareže nožem i tako s nogu opalimo po njoj. Nema dalje ljudi moji. Nema dalje. To je to. Zamolimo lika da nam posudi nož, isečemo još po nekoliko porcija, uslikamo se jedno par puta i nastavimo svojim putem.
-
Respect, drage dame in momci! Prava stvar, pravi putopis.
-
U jednom momentu iznad nas se skupiše crni oblaci i očito dolazi vreme za prvo navlačenje kišnjaka. Nije strašno ali ne izgleda ni da će biti bolje. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi, pomažemo jedan drugom navući kišnjake i sve zategnuti i nemobilni pičimo dalje. Ja stavio one gumene rukavice preko ovih kožnih pa je osećaj skroz katastrofalan. Po jednoj strani ne osećaš motora a po drugoj steže toliko da ruka trne i moraš non stop da je otresaš. Prošli smo mi kroz neku kišu pa hajde isplatila se muka ali posle nekih 100 kilometara skidamo mi to sa sebe pa šta bude. Jedna interesantna pojava su mi i scene gde u nekim skroz nenaseljenim područjima, daleko od sela ili pašnjaka dosta često sede ili po jedan ili po dva muškarca i kao nešto čekaju. Ili stvarno čekaju neki dogovoreni prevoz ili je to neki tradicionalni sport. Ne znam ali meni je ličilo kao u onim američkim filmovima iz Bliskog istoka gde po krovovima sumljivi likovi glume izvidnicu i onda kad ameri prođu ovi odmah nekome javljaju telefonom. U filmovima režiser odmah prebacuje kadar na likove sa minobacačima dok u ovom primeru pred nas nisu iskakali ni policajci ni prodavci voća ni minobacači. Nemam pojma. Umor čini svoje. Žena po putevima i uz njih pa skoro ni da nema. Napredujemo korektnim ritmom, usput stajemo na burek i kafu. Priznajem da su bila moja očekivanja oko bureka daleko višlja. Poznato je da su Albanci bar u našim područjima oni koji kraljuju buregđinicama ali taj burek je bio daleko od onog što mi zovemo burekom. Cena negde oko 30 centi. Džabarluk. U međuvremenu motore nam je kao čuvao gazda neke trafike. Općenito su svi do nas bili izuzetno gostoljubivi i spemni na pomoć, asistenciju, …. Čak nas je negde u Draču jedan poštar sa svojim 49 ccm skuterčićem odpratio do izlazka na autoput. Nismo imali ni jednog negativnog iskustva i Albanci su se iskazali kao dobri domaćini i uvek spremni pomoći strancu. Takvo iskustvo sam imao i prošle godine što samo potrvrđuje da je tome tako i taj deo tradicije je prepoznat i neka ga gaje i dalje. Mnogi bi mogli oko toga od njih dosta naučiti. Možda se sada bolje vidi
-
Vreme nije po našem ukusu. Crni se, kiše nema ali kao da će svaki čas. Srećom bilo je stabilno. Vraćamo se opet preko Igumenice na isti granični prelaz ali ovaj put držat ćemo se više unutrašnjosti Albanije. Verovatno nismo išli pravim, to jest najbržim putem pa smo prolazili kroz neka dosta zapuštena područja. Stotine započetih a nikad završenih kuća. Najverovatnije ljudi krenuli na zapad prema boljem životu i za sobom ostavili ono nešto malo sirotinje pa nek se nađe kad se jednog dana vrate. Ako. Nigde na horizontu nikakvog simbola tradicije. Verujem da je ima pa čak i Albanija ali nažalost ja toga bar u toj avanturi nisam video. Sem jedne stvari ali o tom kasnije. Samo osameli betonski stubovi sa fi 12 železnim žicama koje strše na sve strane.
-
Ranim jutrom ustajemo i prošetamo se do marketa po doručak. Popričamo sa gazdom dućana sa kojim u italijanskom pričam o historiji Grka i njegovoj velikoj familiji u diaspori u Trstu. Bilo je rano a ja neprirodno zadržan pa nisam hteo da mu ranim jutrom objašnjavam činjenicu »Trst je naš!« U vreme doručka do smeštaja sa motorom stiže lik, noseći u futroli na leđima neki instrument koji na prvi pogled liči na gitaru. Licin brat, Nikos. Prijatan čovek, ima svoj orkestar i često nastupaju, tako po Grčkoj kao i po Europi. Skuva nam čovek kafu, predloži kojim putem da vozimo, izmenimo brojeve da se javi kad bude u Ljubljani i krenemo, ovaj put prema kući. Naravno drugim putem
-
Ah da, pre kupanja bilo je pravo vreme da se nešto pojede. Onako letnje obučeni, što meni na motoru nikako nije u navici, sedamo na vrance i odvezemo se u centar dešavanja. Sandi želi da pojede nešto tipično Grčki a i ja. Sandijev izbor je više na fast food dok je moj onaj malo sporiji. Doduše i moj je fast food ali samo "prepakovan". Uživamo oboje i zadovoljni smo svojim izborom. Ovaj je bio prebrz i za Sandija: Posle ručka šetnja po okolini. Pogledamo ruševine starog grada sa kojeg je predivan pogled na celu Pargu i na plavo Grčko more. Kao pravi predstavnici naše male »dežele« naravno moramo da se popnemo na neko brdašce jer to je ipak naš nacionalni sport. Lepo je, nema šta. Odradimo taj turistički deo, vratimo se do apartmana, usput kupimo neke poklončiće, po koje pićence i ja već smišljam gde ćemo na večeru. Odabrali smo restoran u blizini gde sam jeo pravu, tradicionalnu grčku musaku i moram priznati da je bila ekstra. Bez greške. Na kraju se posladimo sa dobrim desertom i polako umorni krenemo na odmor. Na tv programu neke bezvezne reprize umetničkog klizanja, baš taman da zaspimo u trenu.
-
Ispred nas je ceo i jedan jedini dan Grčke. Nedelja, 19. maj 2019. Gde nego na plažu. Peščanu. Nemci se naveliko kupaju. Naravno Sandi po vojnički poslaže svoje stvari i hrabro ulazi u Bogami friško more dok se ja nešto nećkam. I u tom trenu pomislim na moju obavezu i obećanje da se »pofočkam«. I kakvo bi to bilo pofočkanje a da ne skočim u lepo, plavo a i friško grčko more. Ništa. Sandi hvata telefon da me uslika dok ja sa pubertetskim stilom uskačem u val i zadržavam se da ne vrištim kao devojčica zbog hladne vode. Ne znaju Nemci šta je toplo more. U tom trenu sa onih 98% skačem na 100% i pobeđujem. Službeno mogu da kažem da sam bio u Grčkoj u (ne na) moru. Pogledam kako je ispala slika i vidim da je Sandi bio raspoložen da u kadar uhvati i još po koji detalj iz lepeze nemačkih gošći. Onih mlađih. Sedeći mokar na peščanoj plaži, sa peskom po i u celom telu kraj sebe iskopam neki ključ. Bez priveska. I odmah sam znao u čemu je fol. To je sigurno ostavila »ona« ruskinja za Pavla, koja treba da mu se potpiše na gurtne. Uzimam ključ. Slično kao u sceni gospodara prstenova znam da tu ima nešto više i šta mi je činiti.
-
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Svet24.si - Enomesečna popolna zapora ceste med Godovičem in Idrijo NOVICE.SVET24.SI Dela na cesti med Godovičem in Idrijo od konca maja potekajo pod polovično zaporo. Sledi... -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Zoki, ako mislis Idriju, sad je na frisko skroz zatvorena. Ako mislis drugo, izvinjavam -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Samo na znanje da je sada mesec dana zbog radova zatvoren deo puta prema Idriji (iz strane Logatec) pa proveri obvoz ili smisli drugi djir -
Parga je pa skoro nedaleko. Pargu mi je kao destinaciju preporučio prijatelj iz Ljubljane koji ima svoju turističku agenciju i Grčku pozna do srži. Kao destinacija, koja je blizu granici a na svoj način i spektakularna Parga je bila pravi izbor. Kao po scenariju u filmu, na svojoj destinaciji stajemo do kafića sa najboljim pogledom na more i atraktivnu kamenu skulpturu koja viri iz njega. Oboje naručujemo pivo, smehom nazdravljamo i znamo da smo uspeli. Nije to uspeh 50% jer smo na pola puta nego je to uspeh od 98%. Sve ostalo je samo nadgradnja. Ponavljamo protokol oko izbora smeštaja, nalazimo nešto dosta blizu i za pristojne pare te za nekoliko minuta stižemo do tamo. Već smo bukirali ali gospođa u to vreme naravno nije imala ni mogućnosti da vidi rezervaciju na kompjuteru jer je nešto radila oko kuće. Ništa sporno. Lica, tako se zove, nas ugosti, pokaže apartman i sa dosta intenzivnim, skoro italijanskim ritmom objašnjava neke detalje, dok joj Sandi naravno opet odgovara slovenački. Komedija opet. Yes, yes, aha.
-
Momci, bez zamerke ali ajde skočite u drugu temu. Ovo vam je baš off
-
GRČKA. Naravno, cariniku ne pada na pamet da bi izlazio iz klimatizovane sobice pa silazimo sa motora, prilazimo šalteru i obavimo protokol ulazka u zemlju. Bez komplikacija i dodatnih pitanja. Srećni kao mala deca, stajemo posle nekoliko metara i pravimo prvi selfie sa grčkom zastavom u pozadini te ga odmah šaljemo u domovinu. Kao da smo dobili inekciju nove energije, vozimo se kroz predele gde se vidi poljoprivredna aktivnost. Mandarine, povrće, grožđe, svašta. Prvi utisak u Grčkoj je bio da je to zemlja pickup-ova. Svaki drugi auto je pickup. Ali nije to stvar mode i frajerisanja nego jednostavno to im je alat za svakodnevni posao. Koliko je u Albaniji mercedesa toliko je tu pickup-ova. U Igumenici stajemo na kafu. Parkiramo motore, pređemo glavnu cestu i sedamo u kafić sa mnogo života. Nedelja je dopodne. Ljudi se baš vratili iz crkve na kaficu uz lep ambient. Srećan sam. Srećni smo oboje. Posmatram okolinu. Odmah uz kafić do plaže nalazi se veliki dud pun plodova. Ustajem do njega, uberem nekoliko plodova, naravno uflekam se i žarim u sebi. To je to. Glavna razlika između iskustva još pred dan i ovim sad je da se tu oseća ta tradicija koja traje stolećima. U ljudima, u zgradama, u tom dudu, … u svemu. Taj bi dud 100 kilometara ranije bio osiromašen, dok je ovde u svom punom žaru i čeka mene da se zasladim njime. Energija u razgovorima između generacija pored naših stolova je skroz nešto drugo. To su starosedioci i to je Grčka kojom sam se iskreno i nadao. Uz sporu poslugu mlade nenasmejane konobarice krenusmo prema konačnoj destinaciji.
-
Nekoliko minuta posle Sarande stižemo do mini skele preko vodotoka gde nas na našoj strani dočekuju dve bake i jedan deka sa punim tacnama friških jagoda, trešnji i ostalog voća. Odmah posle doručka nije nam to u programu. Dosta su naporni sa siljenjem da kupiš porciju ali Sandi se ne da i lepo po Slovenački odbija bakice, dok je deka odmah shvatio da tu nema vajde. Šta ću, kad je hrana u pitanju, ja uvek popustim pa platim jednu porciju. Brzo se vraća ovaj sa skelom pa natrpam labrte jagodama, stavljam kacigu i penjem se na splav dok Sandi iskorištava momenat za duvan. Platimo neki sitniš, prolazimo za par minuta i nastavljamo nekim jadnim putem uz neke njive, vinograde, Bog zna šta. Daleko od kategorije »ceste« ali to je avantura i tako mora biti. Još poslednje punjenje goriva i evo je.
-
Doručak samo za nas dvoje. Dva klinca i verovatno mater i strina u kuhinji lepo i rano su nam spremili doručak za svo poštovanje. Klinci skaču oko nas kao laste a Sandi s njima po slovenački komentira more, doručak, motorizam i sve ostalo. Ja cepam od smeha, njima ništa jasno. Počastimo i mi momke, lepo nas ispratiše i samo smo na korak od Grčke. Jutarnji "Moravac"
-
Jel to neko pomenuo ćevape? Vozdra drug i dobro nam došao.
-
Ubio sam ga hranom Kad je u fazonu zgazi on i tebe na adventurki