Ćale
-
Broj tema i poruka
791 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: Ćale
-
Jučer subota pa rekoh da spremim nešto za ručak: A jest bogami bila duga subota. Do nedelje
-
Odlučili smo da ne želimo da spavamo u Albaniji nego da u svakom slučaju stižemo do Crne Gore. Posle celodnevne vožnje i tolikih kilometara na našim vrancima već smo bar malko načeti. Nešto pred granicu sa CG stajemo na kratko, padamo obojica po zemlji i nadamo se da vreme izdrži bar do smeštaja. U to vreme u pozadini prošeta se krmača sa prasencem. Ja kao u onom filmu Lion King vidim njega na ražnju a nju u kobajama i čvarcima. Zadržavam se da ne aportiram. Uspevam nekako. Stvar je ozbiljna. U pozadini u sred brda vidim veliki »PLUS« a to je dobar, pozitivan znak. Do grane nije daleko.
-
Posle one kišice ožeglo je sunce i temperatura i vlaga baš su dobro pritisle na nas. Posle onog jadnog bureka žedan sam i tačno znam šta mi treba i šta želim. Bostan. Lubenicu. Ali interesantno nigde ne nailazimo na nju. Ima nekih malih kioska sa mešanim voćem ali ne zapažam bostana. Kad pazi ovo. Uz put parkirana kola sa desetinama lubenica. Pa čoveče zvezde su na našoj strani i sve želje naše rodbine i prijatelja da nam put bude sretan ispunjuju se jedna za drugom. Stajemo mi kraj jarana, Sandi mu, naravno po slovenački naručuje jednu slatku. Izvaže on nju, zareže nožem i tako s nogu opalimo po njoj. Nema dalje ljudi moji. Nema dalje. To je to. Zamolimo lika da nam posudi nož, isečemo još po nekoliko porcija, uslikamo se jedno par puta i nastavimo svojim putem.
-
Respect, drage dame in momci! Prava stvar, pravi putopis.
-
U jednom momentu iznad nas se skupiše crni oblaci i očito dolazi vreme za prvo navlačenje kišnjaka. Nije strašno ali ne izgleda ni da će biti bolje. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi, pomažemo jedan drugom navući kišnjake i sve zategnuti i nemobilni pičimo dalje. Ja stavio one gumene rukavice preko ovih kožnih pa je osećaj skroz katastrofalan. Po jednoj strani ne osećaš motora a po drugoj steže toliko da ruka trne i moraš non stop da je otresaš. Prošli smo mi kroz neku kišu pa hajde isplatila se muka ali posle nekih 100 kilometara skidamo mi to sa sebe pa šta bude. Jedna interesantna pojava su mi i scene gde u nekim skroz nenaseljenim područjima, daleko od sela ili pašnjaka dosta često sede ili po jedan ili po dva muškarca i kao nešto čekaju. Ili stvarno čekaju neki dogovoreni prevoz ili je to neki tradicionalni sport. Ne znam ali meni je ličilo kao u onim američkim filmovima iz Bliskog istoka gde po krovovima sumljivi likovi glume izvidnicu i onda kad ameri prođu ovi odmah nekome javljaju telefonom. U filmovima režiser odmah prebacuje kadar na likove sa minobacačima dok u ovom primeru pred nas nisu iskakali ni policajci ni prodavci voća ni minobacači. Nemam pojma. Umor čini svoje. Žena po putevima i uz njih pa skoro ni da nema. Napredujemo korektnim ritmom, usput stajemo na burek i kafu. Priznajem da su bila moja očekivanja oko bureka daleko višlja. Poznato je da su Albanci bar u našim područjima oni koji kraljuju buregđinicama ali taj burek je bio daleko od onog što mi zovemo burekom. Cena negde oko 30 centi. Džabarluk. U međuvremenu motore nam je kao čuvao gazda neke trafike. Općenito su svi do nas bili izuzetno gostoljubivi i spemni na pomoć, asistenciju, …. Čak nas je negde u Draču jedan poštar sa svojim 49 ccm skuterčićem odpratio do izlazka na autoput. Nismo imali ni jednog negativnog iskustva i Albanci su se iskazali kao dobri domaćini i uvek spremni pomoći strancu. Takvo iskustvo sam imao i prošle godine što samo potrvrđuje da je tome tako i taj deo tradicije je prepoznat i neka ga gaje i dalje. Mnogi bi mogli oko toga od njih dosta naučiti. Možda se sada bolje vidi
-
Vreme nije po našem ukusu. Crni se, kiše nema ali kao da će svaki čas. Srećom bilo je stabilno. Vraćamo se opet preko Igumenice na isti granični prelaz ali ovaj put držat ćemo se više unutrašnjosti Albanije. Verovatno nismo išli pravim, to jest najbržim putem pa smo prolazili kroz neka dosta zapuštena područja. Stotine započetih a nikad završenih kuća. Najverovatnije ljudi krenuli na zapad prema boljem životu i za sobom ostavili ono nešto malo sirotinje pa nek se nađe kad se jednog dana vrate. Ako. Nigde na horizontu nikakvog simbola tradicije. Verujem da je ima pa čak i Albanija ali nažalost ja toga bar u toj avanturi nisam video. Sem jedne stvari ali o tom kasnije. Samo osameli betonski stubovi sa fi 12 železnim žicama koje strše na sve strane.
-
Ranim jutrom ustajemo i prošetamo se do marketa po doručak. Popričamo sa gazdom dućana sa kojim u italijanskom pričam o historiji Grka i njegovoj velikoj familiji u diaspori u Trstu. Bilo je rano a ja neprirodno zadržan pa nisam hteo da mu ranim jutrom objašnjavam činjenicu »Trst je naš!« U vreme doručka do smeštaja sa motorom stiže lik, noseći u futroli na leđima neki instrument koji na prvi pogled liči na gitaru. Licin brat, Nikos. Prijatan čovek, ima svoj orkestar i često nastupaju, tako po Grčkoj kao i po Europi. Skuva nam čovek kafu, predloži kojim putem da vozimo, izmenimo brojeve da se javi kad bude u Ljubljani i krenemo, ovaj put prema kući. Naravno drugim putem
-
Ah da, pre kupanja bilo je pravo vreme da se nešto pojede. Onako letnje obučeni, što meni na motoru nikako nije u navici, sedamo na vrance i odvezemo se u centar dešavanja. Sandi želi da pojede nešto tipično Grčki a i ja. Sandijev izbor je više na fast food dok je moj onaj malo sporiji. Doduše i moj je fast food ali samo "prepakovan". Uživamo oboje i zadovoljni smo svojim izborom. Ovaj je bio prebrz i za Sandija: Posle ručka šetnja po okolini. Pogledamo ruševine starog grada sa kojeg je predivan pogled na celu Pargu i na plavo Grčko more. Kao pravi predstavnici naše male »dežele« naravno moramo da se popnemo na neko brdašce jer to je ipak naš nacionalni sport. Lepo je, nema šta. Odradimo taj turistički deo, vratimo se do apartmana, usput kupimo neke poklončiće, po koje pićence i ja već smišljam gde ćemo na večeru. Odabrali smo restoran u blizini gde sam jeo pravu, tradicionalnu grčku musaku i moram priznati da je bila ekstra. Bez greške. Na kraju se posladimo sa dobrim desertom i polako umorni krenemo na odmor. Na tv programu neke bezvezne reprize umetničkog klizanja, baš taman da zaspimo u trenu.
-
Ispred nas je ceo i jedan jedini dan Grčke. Nedelja, 19. maj 2019. Gde nego na plažu. Peščanu. Nemci se naveliko kupaju. Naravno Sandi po vojnički poslaže svoje stvari i hrabro ulazi u Bogami friško more dok se ja nešto nećkam. I u tom trenu pomislim na moju obavezu i obećanje da se »pofočkam«. I kakvo bi to bilo pofočkanje a da ne skočim u lepo, plavo a i friško grčko more. Ništa. Sandi hvata telefon da me uslika dok ja sa pubertetskim stilom uskačem u val i zadržavam se da ne vrištim kao devojčica zbog hladne vode. Ne znaju Nemci šta je toplo more. U tom trenu sa onih 98% skačem na 100% i pobeđujem. Službeno mogu da kažem da sam bio u Grčkoj u (ne na) moru. Pogledam kako je ispala slika i vidim da je Sandi bio raspoložen da u kadar uhvati i još po koji detalj iz lepeze nemačkih gošći. Onih mlađih. Sedeći mokar na peščanoj plaži, sa peskom po i u celom telu kraj sebe iskopam neki ključ. Bez priveska. I odmah sam znao u čemu je fol. To je sigurno ostavila »ona« ruskinja za Pavla, koja treba da mu se potpiše na gurtne. Uzimam ključ. Slično kao u sceni gospodara prstenova znam da tu ima nešto više i šta mi je činiti.
-
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Svet24.si - Enomesečna popolna zapora ceste med Godovičem in Idrijo NOVICE.SVET24.SI Dela na cesti med Godovičem in Idrijo od konca maja potekajo pod polovično zaporo. Sledi... -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Zoki, ako mislis Idriju, sad je na frisko skroz zatvorena. Ako mislis drugo, izvinjavam -
Balaton i ( ili ) mangart -zainteresovani?
Ćale je odgovorio članu Lion5 u Predlozi za izlete i putovanja
Samo na znanje da je sada mesec dana zbog radova zatvoren deo puta prema Idriji (iz strane Logatec) pa proveri obvoz ili smisli drugi djir -
Parga je pa skoro nedaleko. Pargu mi je kao destinaciju preporučio prijatelj iz Ljubljane koji ima svoju turističku agenciju i Grčku pozna do srži. Kao destinacija, koja je blizu granici a na svoj način i spektakularna Parga je bila pravi izbor. Kao po scenariju u filmu, na svojoj destinaciji stajemo do kafića sa najboljim pogledom na more i atraktivnu kamenu skulpturu koja viri iz njega. Oboje naručujemo pivo, smehom nazdravljamo i znamo da smo uspeli. Nije to uspeh 50% jer smo na pola puta nego je to uspeh od 98%. Sve ostalo je samo nadgradnja. Ponavljamo protokol oko izbora smeštaja, nalazimo nešto dosta blizu i za pristojne pare te za nekoliko minuta stižemo do tamo. Već smo bukirali ali gospođa u to vreme naravno nije imala ni mogućnosti da vidi rezervaciju na kompjuteru jer je nešto radila oko kuće. Ništa sporno. Lica, tako se zove, nas ugosti, pokaže apartman i sa dosta intenzivnim, skoro italijanskim ritmom objašnjava neke detalje, dok joj Sandi naravno opet odgovara slovenački. Komedija opet. Yes, yes, aha.
-
Momci, bez zamerke ali ajde skočite u drugu temu. Ovo vam je baš off
-
GRČKA. Naravno, cariniku ne pada na pamet da bi izlazio iz klimatizovane sobice pa silazimo sa motora, prilazimo šalteru i obavimo protokol ulazka u zemlju. Bez komplikacija i dodatnih pitanja. Srećni kao mala deca, stajemo posle nekoliko metara i pravimo prvi selfie sa grčkom zastavom u pozadini te ga odmah šaljemo u domovinu. Kao da smo dobili inekciju nove energije, vozimo se kroz predele gde se vidi poljoprivredna aktivnost. Mandarine, povrće, grožđe, svašta. Prvi utisak u Grčkoj je bio da je to zemlja pickup-ova. Svaki drugi auto je pickup. Ali nije to stvar mode i frajerisanja nego jednostavno to im je alat za svakodnevni posao. Koliko je u Albaniji mercedesa toliko je tu pickup-ova. U Igumenici stajemo na kafu. Parkiramo motore, pređemo glavnu cestu i sedamo u kafić sa mnogo života. Nedelja je dopodne. Ljudi se baš vratili iz crkve na kaficu uz lep ambient. Srećan sam. Srećni smo oboje. Posmatram okolinu. Odmah uz kafić do plaže nalazi se veliki dud pun plodova. Ustajem do njega, uberem nekoliko plodova, naravno uflekam se i žarim u sebi. To je to. Glavna razlika između iskustva još pred dan i ovim sad je da se tu oseća ta tradicija koja traje stolećima. U ljudima, u zgradama, u tom dudu, … u svemu. Taj bi dud 100 kilometara ranije bio osiromašen, dok je ovde u svom punom žaru i čeka mene da se zasladim njime. Energija u razgovorima između generacija pored naših stolova je skroz nešto drugo. To su starosedioci i to je Grčka kojom sam se iskreno i nadao. Uz sporu poslugu mlade nenasmejane konobarice krenusmo prema konačnoj destinaciji.
-
Nekoliko minuta posle Sarande stižemo do mini skele preko vodotoka gde nas na našoj strani dočekuju dve bake i jedan deka sa punim tacnama friških jagoda, trešnji i ostalog voća. Odmah posle doručka nije nam to u programu. Dosta su naporni sa siljenjem da kupiš porciju ali Sandi se ne da i lepo po Slovenački odbija bakice, dok je deka odmah shvatio da tu nema vajde. Šta ću, kad je hrana u pitanju, ja uvek popustim pa platim jednu porciju. Brzo se vraća ovaj sa skelom pa natrpam labrte jagodama, stavljam kacigu i penjem se na splav dok Sandi iskorištava momenat za duvan. Platimo neki sitniš, prolazimo za par minuta i nastavljamo nekim jadnim putem uz neke njive, vinograde, Bog zna šta. Daleko od kategorije »ceste« ali to je avantura i tako mora biti. Još poslednje punjenje goriva i evo je.
-
Doručak samo za nas dvoje. Dva klinca i verovatno mater i strina u kuhinji lepo i rano su nam spremili doručak za svo poštovanje. Klinci skaču oko nas kao laste a Sandi s njima po slovenački komentira more, doručak, motorizam i sve ostalo. Ja cepam od smeha, njima ništa jasno. Počastimo i mi momke, lepo nas ispratiše i samo smo na korak od Grčke. Jutarnji "Moravac"
-
Jel to neko pomenuo ćevape? Vozdra drug i dobro nam došao.
-
Ubio sam ga hranom Kad je u fazonu zgazi on i tebe na adventurki
-
Dok je meni cilj da pojedem nešto novo, friško i konkretno, Sandiju bi bio dosta slajs pice Sandi mi predaje čast da odaberem jela iz engleskog menija. Naručim najfiniji deo goveđeg filea uz pratnju nekog (za moje pojme dekorativnog) povrća sa žara. Kada je konobar doneo jelo Sandi uz pogled na veličinu porcije i predivan aranžman puca od smeha i sa nevericom da će to biti nasitno hvata se lepo i mekano pečene govedine. Otvara temu koliko bi nas koštao slajs pice i kako bi se od njega najeli i koliko će koštati ovo »preseravanje« Komedija opet. Za obojicu. Jelo nije ništa bez slatkog na kraju. Naručim ja i slatko i ni tu nije bilo greške. Stvarno dobro i ukusno. Platimo večeru, doduše konkretno, prošetamo prema hotelu i usput u marketu kupimo trešnje za pred spavanje. Tako lepo šetajući sa kesicom i europski držeći košpice u jednoj ruci šetamo po noćnoj Sarandi daleko od disco klubova i atrakcija u mini haljinicama. Nama je bio dosta drum. I trešnje.
-
Fin gradić. Turistički pun hotela. Mnogi kažu da je lepši od Vlore. Pa. Tu su negde. Malo manje tog »Miami Vicea« ali ista priča. Ako bi opisao taj deo Albanije to ti je »instant knauf + LED spektakal« uz obalu, dok je iza hotela u prašnjavom drumu istrošeni starac natovario magarca sa kantama za vodu. Sve je to neki novi instant turizam bez tradicije, istorije i dublje priče. Atraktivno na prvi pogled ali biće interesantno kako će to izgledati za nekih 20, 30 godina kad knauf popusti a tradicije još za sada uvek nigde na vidiku. Parkiramo motore uz neki restoran/kafić kraj obale, naručimo hladno piće i hvatamo se bookinga. Opet su nam filteri za smeštaj skroz različiti i tu opet smeh. Opet pravimo prijateljske kompromise i nalazimo neki hotel. Po fotografijama izgleda pristojan. Bukiramo, zajašemo sportake i stižemo tamo za 5 minuta. Likovi nas čekaju pred ulazom, spremamo motore pod krov i otpakujemo torbe. Jedini smo gosti u praktički novom hotelu. Smeštaj jeftin ali nov, sa pogledom na more i naravno, gradilište novog hotela. Pitam za neku preporuku za večeru, smestimo se, osvežimo, skockamo i na lov za večerom. Zna se ko je bio iniciator. Malo prođemo kroz plažu i gradilišta i za nekih 10 minuta pjehe sedamo u fin restoran. Na vidiku novi smeh i nove zajebancije. Recepetion
-
Sa novom energijom vozimo kroz nacionalni park prema Sarandi. Put se diže visoko iznad mora za prelepim vidikovcem. Put nije Bog zna šta. Potrebna je konstantna pažnja i koncentracija jer iza krivina sačekuju te rupetine, ovce, jarani sa mercedesima iz osamdeset i neke, kerovi i opet rupetine. Policije nije bilo. Na momente može se i nešto bržim ritmom, koje sam iskoristio dok je u poslednjim kilometrima Sandiju već pomalo popuštala snaga. Svaka njemu čast. Naime njegova cebeerka je još konkretno dalje od touringa nego moj supersportski Dukac. Bar jedno 10 centimetara mu je niži korman što se naravno reflektuje na kičmi i dnevnoj kondiciji. Godine s tim nemaju šta jer Sandi ima dosta više kondicije od mene dok je skoro pa dekadu stariji od mene. Ali njemu taj motor i ta pozicija odgovaraju, dok neko ne bi smogao ni dva sata vožnje. Kako ko reče koka. Skroz iznad Sarande stajemo na čik pauzu i stvar je ozbiljna. Sandi je dobro načet, koncentracija mu je opasno popustila i potreban mu je konkretan odmor od motora, bar za taj dan. Uz pauzicu do nas staje mlađi lik sa kolima. Uz njega sedi mater. Pita nas jel sve OK, da li nam je potrebna kakva pomoć i slično. Daje mi vizit kartu svoje picerije i poziva nas da se kasnije javimo tamo. Zahvaljujemo, opraštamo se od njega i spuštamo se u Sarande.
-
Na grani sa Albanijom nema gužve. Čak nam nakaže da prođemo sa leve strane gde je prolaz za širinu trotoara, znači sa pešake. Proverava mi čika dokumente i to traje. U momentu kad završi proveru ispada kompletna struja na graničnom prelazu i gasi mu se kompjuter. Opsuje on nešto po Albanski, pogleda me i vraća mi dokument. Pomaknem se tri metra dalje, još uvek u hladovinu ali ipak u punoj opremi i mislim si kako će sada reći slovencu nek samo prođe. Malo morgen. Čekasmo, načekasmo se i još uvek ništa. Nit mi je da skidam opremu nit mi je da živim. Očito se vraća struja i posle nekih 15 minuta ovako skuvani palimo dalje. Magistralku po Albaniji malo sam opisao već prošle godine pa eto samo malo osveženje. U principu se kola pomiču u desno i puštaju motoriste ali je potrebno biti ekstra pažljiv na one što se uključuju na glavni put. Jer oni ne šmirglaju pet posto ko i kojom brzinom prilazi. Već ćeš ti nekako stati. Tu nema zajebancije. Inače ritam nam je i dalje momački brz i može se. Tim ritmom umorni i crknuti stižemo u Vlore. Kao da si ušao u Floridu. Nisam bio ali se sećam Miami Vicea. Palme, hoteli, duge plaže, kafići, … Stajemo u jedan i prvo pitamo da li možemo da platimo eurima. Naravno možemo. Skidamo opremu, naručimo sokiće limuniće i kontamo kako dalje. Dodatno naručujemo još ice caffee i gazda donosi nešto malko drugačije. Neko kafi nalik pićence sa ledom i celim zrnima kafe. Časti kuća. Popričamo sa gazdom malo još o nekim opcijama gde i kako dalje, dok dobronamerno zove nekog lika i obaveštava ga o našem mogućem dolazku u Sarande gde da nas dočeka sa city tourom i slično. Uz hladno osveženje sa Sandijem donosimo odluku da danas još stisnemo do Sarande i tako nam ostaje jutarnji dolazak u Grčku da bar malo iskoristimo sledeći dan. I tako i beše.
-
Jer su na autokartama ocene udaljenosti među krajevima nešto skroz drugčije nego u realnosti, nekako smo si zadali cilj da treći dan stižemo u Albaniji do Vlore-a. Počevši preko Bara gde smo stali na jutarnju kafu (gde nisu imali šlaga ali je zato Sandi dobio spektakularan kafućino) dolazimo do deonice gde nas radnik na drumu pušta da prođemo dok one sa automobilima vraća. Vozimo se po nekim zaprašenim drumovima i stižemo do potpune zabrane vožnje. Šta sada? Nećemo valjda da se vraćamo pa onda Bog zna kuda? Asfaltiraju novi deo lepe deonice ali prolaz nije moguć jer su mašine za asfalt razapete od ruba do ruba. Prošetam se do onog najdebljeg na najvećoj mašini i pitam kakve su nam opcije. Najpre ne izgleda optimistično ali mi zemo ipak da nešto nade i kaže sačekajte malo, rešićemo nešto. Popuši Sandi jedno »pešest« cigara, ja kobaje za svoju pauzu nemam. Čekam suv. Gledajući kako završavaju deo puta i angažuju valjak izgleda da ćemo ipak moći proći dok se jedno dva tri pacienta koja su dovde došla sa kolima vraćaju. Majstor nakaže da možemo proći i čak naredi radnicima sa lopatama da nabacaju malo materiala na rub novog asfalta da možemo da se popnemo motorima. Svaka čast majstori! Hvala vam. Osećaj vožnje kao prvi na friškom asfaltu i sa 97% sigurnošću da policije nema je neopisiv. Samo zamislite. Perverzija. Iskoristimo privilegij koji se retko dešava.
