Од како сам поново прешао у кућу, могу слободно рећи да сам поново почео да живим.. У стану као у кутији, небитно колики је, та четири зида су ти све, никад нисам осјетио клаустрофобију као тад..Човјече навикао сам да изађем у двориште, обрнем круг, пребришем мотор, звјерам у небо. А што се тиче буке неке ствари сметају али једноставно не можеш да се жалиш, јер је својствено граду, звук саобраћаја, музике, људи из кафића, градилишта прекопута, достављача у 5 ујутру, ноћних тркача..ИПАК ПОСТОЈЕ ствари на које се можеш жалити а то је безобразлук комшија..Не, није живот у заједници да ја морам да трпим нечији безобразлук, него је живот у заједници да заштитим другог од свог бахаћења колико то могу. Не треба да се селим на ливаду ја коме смета, него комшија који после цијелог дана прославе узме у 1 сат иза поноћи кад испрати госте да усисава.. УГлавном, стварно али стварно не могу да вјерујем да неко ко има могућност избора, изабере стан. Мислим да је само код нас нешто стан постао као ајде да кажем нешто модерно, пожељно, а кућа пфф заостало, непожељно..Јбт дам пар хиљада еура по квадрату, да ми неко скаче по глави, усисава, прославља, да га слушам док пиша, купа се, и све то исто ја ономе испод.. Овако дођем кући, скувам кафу, у тишини ако хоћу да је тишина (сад бебац мало диктира ), изађем у двориште усисам ауто, оперем мотор, распалим роштиљ..