Како беше прошле године у ово време стогодишњица битке на Мачковом камену(кота 924),план је био да посетимо и овај споменик из 1.св. рата,али није нам се дало. Због поплава које су задесиле целу нашу земљу урушио се пут од Крупња до Мачковог камена на планини Јагодња. Ове године смо решили то да исправимо и да задато испунимо,тако и би.Кад смо већ ту,такорећи надомак,планирали смо обићи и манастир Св.Николаја Српског,подно Соко Града и Ваљевску Грачаницу,али лоши временски услови и већ краћи дан то нису дозволили. Како сам после и сам схватио,свако од ових места заслужује појединачну посету,па ће,даће Бог,тако и бити. Како су најавили лоше време,већина људи који су планирали,су одустали,неки пак због неких својих приватних разлога.Тако да књига спаде на два слова,брата Румбу и мене...
Кренуо је свако из свог града,он из БГ,а ја из НС,око 8.00,јучер на Крстовдан. Договор је био да нам се путеви споје у месту Волујац и да одатле наставимо заједно. Пут углавном добар до Крупња,мени лично пријатних 14 степени и по која кап кише ту и тамо... Ваздух свеж,природа мирише на рану јесен...Пут сув,што је и најбитније,па може лепо да се вози и ужива у кривинама и крајолику.
Крупањ,мален градић... лепо место,мирно.Свраћамо у локални кафе да попијемо кафу и распитамо се о стању пута до споменика. Младић који нас је служио,беше веома љубазан и све нам лепо објасни до споменика,а и ако после будемо хтели до манастира.
После кафе крећемо да се пењемо,пут коректан. Таман се ми опустили кад крећу делови где пута нема,па опет има,па сужења... и на крају на све то и магла,све густија... Толико да је видљивост смањена на свега 5 метара.Не знам ни где ћемо,ни шта ћемо . Наиђе госпођа колима ,машемо јој и питамо да ли смо на правом путу. Потврђује нам и каже још 2 км... тако и би... Кад дођосмо горе,капија споменика се једва назире,споменик се ни не види. Магла нас натапа великом брзином као да смо под тушем. Постојасмо мало,осетисмо само тек мали делић како је тих дана нашој војсци било хладно и влажно док су јуришали,поред артиљерије која их је напрестано тукла и док су им меци зујали изнад глава.Док су гледали како другови до њих падају,све док и сам не падне мртав или рањен... Одали смо пошту палим борцима и већ добрано мокри,одлучисмо да остале планиране дестинације за данас одложимо за други пут.
Силазимо веома опрезно са планине Јагодња,ем је магла,пута час има,час нема. Договор пада да нешто презалогајимо,па после да посетимо спомен цркву Вазнесења и спомен костурницу у самом Крупњу. Игром случаја расторан Рађевац који су нам препоручили је тик уз цркву. Споља симпатичан ретро изглед,ћирилична табла,а унутра рупа. Међутим,пребранац беше веома добар и скоро џабе...
Сама црква и све око ње веома лепо,одржавано као и споменик горе на Јагодњи,што се не може рећи за доста споменика које сам обишао. У цркви су исклесана имена свих страдалих војника на Мачковом камену.Свих 15000 колико нам рече човек који нам је откључао спомен костурницу... Свако од нас је упалио свеће,постојао мало сам са собом,помолио се и захвалио Богу,сетио својих најмилијих,својих мука,страхова...
Спомен костурница заиста нешто посебно,пуна детаља који могу да дочарају дух тога времена,преко пушака,барјака,чутура... до лутке која је обучена у српског војника трећепозивца који није имао комплетну униформу... Срце ми некако пуно,осећам се поносно што сам дошао овде и драго ми је што поред толико спречених долазака овамо коначно сам ту.
Крећемо полако пут Шапца,докле ћемо возити заједно,а онда се растајемо па свако својим путем.Чим смо изашли из Крупња,киша која је сипила је стала и пут убрзо беше сув.Тако да смо уживали до Шапца,где смо попили кафу,мало још поседели и ја наставих преко Руме,Ирига и венца кући.Брат Румба преко Обреновца за БГ. Ових скоро 300км ми је јако пријало после паузе од скоро два месеца,поготово што сам после толико времена отишао на место које сам толико желео да посетим. Ето,још једно место где ваља отићи,што због добре вожње,природе,тако и због неговања наше историје,традиције и вере.
Велики поздрав од Бигија!!!
