Морам да вам испричам нешто што ме померило из "места" данас. Долазимо испред железничке станице на оном булевару, чекамо 11:52, и минут раније креће талас тишине. Јбт тишина коју можеш да чујеш и осетиш. Креће неки кратак говор са помињањем имена страдалих, пуштају се балони и креће 16 минута ћутања. Након тога иде песма "Цвета трешња", гледам око себе и видим једног лепог, високог, младог момка од 20- так година како гордо стоји каменог лица са сунчаним наочарима на очима а сузе му само лију низ лице. Е ти сам се сломио и као некој цави сузе низ лице.
Далеко је сунце браћо, добро бити неће, али има нешто истински добро и вредно и нама што нам не да да клонемо.