Drago mi je sto, kol'ko tol'ko, sve tece po planu. Malo sam se uplasio kada sam video ono sto se tice Moldavske vize, ali Violeta uvek odradi odlicno svoj posao. Zelim dalju srecu u putu, i samo polako i oprezno! Uzivajte, koliko god je to moguce!

Srecan put, vidimo se veceras

Od prvog dana kako ste počeli da se dogovarate i planirate ovo putovanje, oduševljavao me je taj žar u očima koji se mogao primetiti kod svakoga od Vas. Prilikom svakog dogovora mogla se primetiti sve veća volja i želja. Bio sam siguran u Vas i ovo što radite. Mogu Vam samo reći da Vam zavidim i da sam ponosan time što Vas poznajem. Želim Vam da se što lepše družite, da se što bezbednije vozite i najpozitivnije prenesete sve utiske. Neka Vas sreća prati

Hahahhaahahahahah To je mozda Vama vremenska zona drugacija Nisam isao danas u skolu (znaju oni zasto) pa sam se malo zezao na kompu Veliki pozdrav i lepu voznju zelim Bojim se da necu imati vremena da napravim onaj video sto sam obecao, ali nisam siguran .. Jos 2 nedelje da preguram u skoli, i posle zezanje ceo raspust

Hvala vam svima jos jednom, ja vise nemam reci Planiram i jedan filmic (za pocetak ) da obradim, samo kada mi se ukaze prilika, kada budem imao vremena. Pritegli me profesori zadnjih par dana u skoli, tako da nemam vremena ni za sta Moram da opravdam ovu voznju dobrom ocenom @Alien Opet ponavljam, iskreno SVIMA Vam hvala od srca!

Uopste nisam ocekivao da ce biti ovoliko pozitivnih komentara. Jos jednom se od srca zahvaljujem

Ponovo se svima zahvaljujem na lepim recima i podrsci @Busman Naucio sam tatu kako da montira filmice, tako da me ne maltretira vise

Dan III Doslo je vreme da se pakujemo i polako krenemo ka kuci. Ova bajka se blizi kraju. Naravno, baka nas budi na dorucak. Uvek se plasi da neko ne ostane gladan ili zedan. Na stolu su kao i uvek samo domaci proizvodi. Domaca gibanica, mleko, sir, domaci mleveni paradajz, domace dimljeno meso, kolaci sa visnjama i naravno med (dedin proizvod). Krenuli smo sa pakovanjem stvari. Razmisljali smo da li da krenemo preko Uba, ili da se vratimo istim putem. U zadnjem momentu odlucujemo da to bude slicnim putem nazad. Preko Bogovadje, Lazarevca, Vreoca, Sibnice, Barajeva i Ripnja, pa Avalskim putem na Bubanj Potok i kuci. Na OMV pumpi na skretanju za Lajkovac smo napravili prvu pauzu, natocili gorivo. Sledeca pauza nam je bila negde izmedju Barajeva i Ripnja. Malo smo se osvezili i nastavili bez zaustavljanja do kuce. Kad saberem utiske, ja sam se fenomenalno proveo. Na ovom mom putovanju presao sam ukupno 560 km. Prosecna potrosnja benzina bila je 3,2l/100km. Nikakvih problema nismo imali. Jedinu neprijatnost koju sam doziveo, to je blago proklizavanje zadnjeg tocka u krivinama sa rizlom na Divcibarima. Lepo smo se druzili sa poznatim ljudima koje smo sretali usput i sa ljudima koji zive u Banji Vrujci. Napravili smo puno fotografija i snimili oko 16GB filma iz moje voznje. Sada to polako pregledamo i komentarisemo moje greske u voznji. Puno mi je pomogla radio veza sa tatom, gde mi je ukazivao na moguce opasnosti. Pripremao me i na vreme obavestavao za ostrije i opasnije krivine. Cim nadjem malo vremena, od ovih snimaka napravicu neki filmic u trajanju 7-8 minuta i postavicu ga u ovu temu. Veliki pozdrav do sledece voznje i sledeceg putopisa

Drugari, hvala puno na pozitivnim komentarima. Ovo mi olaksava u pisanju i daje jos vise volje i zelje za voznjom.

Baka, kao baka, docekala nas je sa punom stolom raznorazne domace hrane i domacim vocnim sokovima . Lepo smo se osvezili, rucali i taman sam u dnevnom boravku malo zadremao, kad UZBUNA . Ponovo oblacenje, sedanje na motor i pravac Rudnik. Tata se dogovorio sa Severianom koji putuje iz pravca Pestera da se nadjemo na Rudniku, u kafani Rudnicki breg. Ovoga puta idemo preko Ljiga, Ibarskom magistralom do Rudnika. Prijale su mi dugacke i brze krivine u kojima sam konstanto vozio oko 90km/h. Nakon nekog vremena opet sam usao u isti problem kao pri penjanju na Divcibare. Sustigli smo kolonu automobila i autobusa. Morao sam da smanjim na 70-80 km/h jer motor nema snage za preticanje. Posto je Severian dosta sporiji od nas , morali smo da ga cekamo . Posle malo druzenja, sva trojica smo krenuli zajedno Ibarskom do Ljiga. Mi smo otisli u Vrujce na spavanje, a Severian nastavio za Beograd. Predjena kilometraza drugog dana je oko 250km.

Na Divcibarima se nismo zadrzavali. Bila je jako velika guzva. Dosli smo da vozimo, a ne da sedimo. Spustili smo se lepim krivinama do Kaone. Skrenuli smo levo u pravcu Pozege, a onda ponovo levo u nameri da se sa druge strane popnemo ponovo na Divcibare. Svratili smo u hotel "Jele" u Jezevici i napravili pauzu kako bismo dopunili baterije na radio stanicama i na kameri i fotoaparatu. Predeli oko Tometinog polja su me odusevili. Uspon prema Divcibarima mi je bio mnogo lepsi nego iz pravca Mionice. Mozda zbog manje guzve, saobracaja skoro da nije ni bilo. Ponovo smo se sa Dibcibara spustili do Kaone, ali ovog puta skrenuli desno i krenuli serpentinama punih rizle da se spustamo u pravcu Valjeva. U nekom momentu, tati je pozvonio telefon pa smo se zaustavili kako bi se on javio. Zvao ga je Zeljko (Usamljeni jahac) koji se u tom momentu sa Minjom nalazio negde izmedju Valjeva i Loznice. Dogovorili smo se da se nadjemo u Banji Vrujci kako bismo popili kafu i neko picence, pre nego sto oni krenu u pravcu Beograda. Krenuli smo preko Valjeva, Divaca i Mionice u Vrujce. Nasli smo se u restoranu "Vodenica". Vec je bilo kasno popodne. Bio sam iscrpljen i od sunca i od nelagodnih krivina. Bio sam vec i gladan. Posle razilaska sa Zeljkom i Minjom, otisli smo na rucak kod bake. Tada smo vec bili presli oko 170 km. Bilo je vreme za tusiranje i odmor.

Dan II: Svanulo je divno suncano jutro. Osecao sam se bas odmorno i naspavano. Uvek mi prija kada spavam u Vrujcima. Dedina vikendica nalazi se na obroncima hrastove sume, tako da je izuzetno lep osecaj buditi se uz cvrkut ptica. Dok je baka spremala dorucak, deka je pokusao da krpom obrise napadalu prasinu sa motora. U njegovim ocima se mogla primetiti neka seta. Inace, nema bas neke veze sa putopisom, ali moram da napomenem da je deka '60-tih godina vozio motor. Kao omladinac, na motoru je iz Koceljeve (izmedju Valjeva i Sapca) dosao u Beograd, trazeci svoje mesto pod suncem. Vozio je neku Jawu, ili MZ-a, nisam bas sasvim siguran. Nasao je posao i zauvek ostao u Beogradu. Cesto slusam njegove dogodovstine sa nekim drugarom po Beogradu, dok su "harali" beogradskim ulicama, oko Cvetkove pijace, po Sumicama, Kosutnjaku. Davno je to bilo. Ozenio se 1970. godine, dovezao baku na motoru iz Bele Crkve (izmedju Valjeva i Loznice). Narednih 5 godina baka se vozila i putovala sa njim. Nisu imali auto. Pricao mi je kako je zimi umotavao kanap oko zadnje gume kako bi mogao da vozi po snegu (slicno lancima za sneg). Motor je prodao 1975. godine i kupio Ficu. Tada su se vec bili rodili moj stric i tata. Nije imao uslova da zadrzi i motor. Napravili smo plan za danas. Vozicemo po Divcibarima. Ima jako lepih predela, pejzaza, puno lepih krivina. Krenuli smo preko Mionice. Svratili smo u selo Brezdje, gde preko leta zive mamini roditelji. Malo smo posedeli i druzili sa njima. Nastavili smo prema Divcibarima. Malo mi je zasmetala velika guzva na putu. Ispred mene sam sustigao veliku kolonu vozila koju nisam mogao da obidjem, a opet isli su jako sporo.

Posle obilaska Ravne Gore, slozili smo se da je ipak vreme da konacno krenemo prema Banji Vrujci kod tatinih roditelja. Vozili smo preko sela Struganik. Nismo imali vremena da obidjemo rodnu kucu Vojvode Zivojina Misica (to ostavljamo za neki drugi put ). Pre odlaska kuci, svratili smo na bazen do tatinih prijatelja, i tada se sreli sa tatinim drugom, bajkerom Nikolom. Popili smo po pice na bazenu i otisli da iznenadimo baku i deku. Puno su se obradovali i iznenadili. Posle vecere, baka je napravila moju poslasticu ...palacinke za plazmom i eurokremom... Ovo je bilo sve za prvi dan voznje . Puno pozitivnih utisaka i predjenih 180km bez ikakvih problema . Vrlo brzo sam umoran utonuo u san. - NASTAVICE SE -

Vozili smo uskim planinskim putevima koji krivudaju kroz mlade borove sume. Kompletan predeo Suvobora ostavio je na mene jak utisak. Sam prilaz do Ravne Gore bio je prelep. Dok smo prilazili primetili smo da nismo sami. U kafani "Cicin Vajat" odmarale su nase kolege bajkeri posle voznje offroad-a po brdima Ravne Gore. Pozdravili smo se sa kolagama, popili po pica, malo odmorili i krenuli u obilazak spomenika Djeneralu Drazi Mihailovicu. Crkva nije radila, ne znamo iz kojih razloga, pa nazalost crkvu nismo mogli videti iznutra . Crkva je posvecena Svetom Georgiju koja je izgradjena 1996. god.

Jos uvek ima dosta vremena do zalaska sunca. Dosta se namucismo sa vrucinom, pa je steta ne voziti i kad sunce prestane da przi. Najlepsa voznja je kad sunce pocne da zalazi. Tako i odlucismo da jos ne krenemo prema Vrujcima, nego preko sela Ba, popnemo se na Ravnu Goru. Kada smo poceli da se penjemo prema Ravnoj Gori, bio sam odusevljen lepotom prirode i zelenilom koje me je okruzivalo. Put je bio sasvim solidan, ali posle nekog vremena krenuo je dosta da se suzava, pa su pocele da se pojavljuju zakrpe na asvaltu, nakon toga rupe...a onda.......MAKADAM . Ovo je bilo nesto sasvim novo za mene. Do sada nisam imao prilike da vozim off-road. Malo me je zabrinulo kako cu se snaci u ovoj situaciji i kako ce se ponasati motor . Saslusao sam neke savete od tate i krenuli kroz sumu po makadamu. Osecao sam se jako neprijatno u pocetku. Naisli smo na nekoliko ostrih krivina tj. serpentina pod nagibom gde je kamen pod tockovima uporno bezao. . Bilo mi je dosta tesko, ali uspeo sam sve to da savladam i....nisam pao .

Malo smo prosetali po Rajcu, razgledali i fotografisali. Obisli smo i slikali se na spomeniku koji je posvecen junacima Kolubarske bitke u I svetskom ratu 1914. godine. Konacno smo seli da odmorimo i napunimo nase rezervoare (stomake) u jedan od najlepsih restorana Dok mi uzivamo u rostilju, nasi verni konji odmaraju i pasu rizlu

Plan nam je bio da iz Ljiga direktno odemo u Vrujce do kojih ima jos samo 8km. S' obzirom da smo u Ljig stigli dosta rano, pre 13h, odlucili smo da se jos malo vozimo. Dan je tek poceo, prelep je, suncan, treba ga iskoristiti maksimalno. Od Ljiga smo nastavili Ibarskom magistralom prema Rudniku jos 7-8km, te smo skrenuli desno i krenuli na Rajac. Nisam se ni nadao da ce penjanje na Rajac biti toliko zanimljivo. Kompletan put prema vrhu prepun je lepih krivina i serpentina. Jedina stvar koja mi se nije nimalo svidjala je to sto na putu ima puno rizle . Kada smo se popeli na vrh Rajca, rizlu sam potpuno zaboravio. Odusevio me je pogled koji se nasao ispred mene. Izgledalo mi je kao da mi je sve na dlanu .

Drugari, pokusacu da napisem svoj prvi putopis. Nekome mozda ovo bude zanimljivo, nekome mozda i ne, a meni . Ja sam jos uvek pun utisaka. Sve je krenulo kao neka sala, dogovor sa tatom da se vozimo negde tokom ovih praznika. U svojoj glavi sam zamisljao da ce to mozda biti Avala, mozda do Grocke, eventualno do Smedereva na druzenje sa Vlajkom i Nensy, kad ono . Sve je pocelo u nedlju uvece, kada su mama i tata doputovali iz Ribarske Banje. Receno mi je da spakujem svoje stvari koje su mi potrebne za tri dana. Tog momenta sam znao da ce ovo biti nesto posebno, neka prava avantura. Mogu slobodno da kazem da je ovo bila moja prva ozbiljna voznja. Ovo je bila jedna od mojih neprespavanih noci. Po glavi mi se celu noc motalo gde bismo to mogli da idemo, i to na tri dana . Imao sam neku pozitivnu tremu, mucio me neki cudan osecaj. Svanuo je ponedeljak . Spakovao sam stvari u moj kofer. Tata je okacio bocne kofere. Proverili smo da li funkcionise radio veza koju nam je cika Rajko (Arakis) ugradio, i ovom prilikom mu se zahvaljujem, stvarno nam je koristila . Krenuli smo prema Banji Vrujci, u vikendicu gde preko leta zive baka i deka. Motori se nisu ni zagrejali, morali smo da se zaustavimo. Dok smo pili jutarnju kafu, dogovarali smo se kuda bismo mogli da odemo do Vrujaca. Odlucili smo se da biramo manje opterecene, lokalne puteve gde je dosta bezbednije putovati, a samim tim i priroda dosta lepsa i interesantnija nego Ibarska magistrala. Konacno smo nekako skockali rutu. Krenuli smo Avalskim putem do Ripnja, zatim Barajevo, pa preko Sibnice za Belanovicu, a onda za Ljig.

Ma, ja sam vec znao odgovor, nego APP (ako prodje - prodje). Bilo bi mi bas bez veze da nisam ni pitao (ne mogu nista da izgubim). Lepo se provedite Hrabar decko, nema sta :lol: Ako ne sutiras, ne mozes ni da pogodis u kos

Ma, ja sam vec znao odgovor, nego APP (ako prodje - prodje). Bilo bi mi bas bez veze da nisam ni pitao (ne mogu nista da izgubim). Lepo se provedite

Mogu li ja da se prijavim ???

Srecni praznici !

Mislim da je ova "nosa" odlicna stvar koju treba imati pri ruci na duzim turama od preko 5000 km, pogotovu u EU. Odlicno moze da posluzi prilikom zamene ulja na putu kako se isto ne bi prolivalo, jer su kazne za zagadjenje zivotne sredine izuzetno visoke

Scorpion mi pase L velicina, ali bilo je i modela nekih drugih proizvodjaca gde mi je odgovarala i S. Zavisi od kalupa