Voznja po ovim neasfaltiranim delovima mi je strasno prijala. Mogu reci da sam prezadovoljan kako se motor ponasa po neravninama, prasini i makadamu. Uzivao sam, kao dete sa igrackom . Velika je prednost voziti enduro po ovim losim putevima. Rupe se ne osecaju, motor lepo upija sve neravnine, pri cemu se uopste nisam osecao nesigurno. Zbog vrste motora, tata i ja smo se izdvojili od Saleta i Dimitrija , lepo smo se izigrali , a kada smo naisli na dobar asfalt, sacekali smo ih pa su nastale ove lepe fotografije.

Od Petrosanija krecemo na istok, prelepim krivudavim putem kroz sumu. Prizori su nestvarni. Kvalitet asfalta je potpuno raznolik, od najnovijeg asfalta, preko zakrpa do kratkih deonica na kojima je asfalt potpuno propao ili ga uopste nema. Ove deonice bez asfalta nisu duze od 500-600 metara. Nadmorska visina se stalno povecava, vegetacija se menja. U jednom momentu secemo Transalpinu koja nam dolazi za leve, a nastavlja se na nasu desnu stranu. Mi nastavljamo pravo i prolazimo pored jezera Vidra, i vozimo prelepu deonicu ka mestu Voinesa u Brezoi.

U Petrosaniju pravimo pauzu. Sale i Dimitrije odlaze u banku da zamene novac, a mama i tata u market Billa u kupovinu hrane i pica za taj dan, jer posle Petrosanija ulazimo u divlje predele u kojima provodimo ceo dan. Ja ostajem na parkingu da cuvam motore. Tu mi prilazi jedna zena, vlasnica hotela ispred koga smo se parkirali. Na odlicnom engleskom jeziku mi objasnjava kako njen brat vozi motor i cast joj je da nas ugosti na bezplatnoj kafi i picu. Kada smo se prikupili, provodimo neko vreme u druzenju sa njom. Bio sam prijatno iznenadjen.

2. Dan Mapa: http://www.motoplaner.de/#v4&45.03749,23.2711,1,0,0;45.42148,23.36936,1,0,0;45.3327,24.27433,1,0,0;45.16072,24.67230,1,0,0;45.64995,25.61124,1,0,0&&0,0 Tokom celog putovanja, dan smo zapocinjali rano ujutru. Na motorima smo bili vec oko 9 sati. Od Tagu Jiu krenuli smo ka gradu Petrosani. Prosli smo kroz nacionalni park Defileul Jiului. Put nas konstantno vodi uz reku Jiu. Na ovom delu puta obavljaju se radovi na svakih par kilometara. Onog dana kada radovi budu zavrseni, ovo ce biti fantasticna deonica za voznju motora. U ovim uslovima, voznja je dosta smorna zbog semafora kojima se regulise naizmenicno propustanje. U jednoj pauzi na semaforu, sustize nas grupa bajkera iz Sapca. Izgubili smo dosta vremena. Na jednom od semafora, obilaze nas dva auta rumunskih tablica i prolaze na crveno svetlo. Odlucujemo da krenemo za njima i preostalu deonicu nismo se uopste zaustavljali. Saobracaja skoro da nije ni bilo. Put je dovoljno sirok da je sasvim bezbedno voziti i bez ove signalizacije.

Drugari, svima Vam hvala na komentarima. Pokusacu da docaram ovo putovanje, mada, nisam nekakav poseban pisac. Mozda cu vas ugusiti sa fotografijama, ali na taj nacin cu lakse docarati predele kroz koje smo vozili.

Posle ove pauze, nastavljamo kroz Bozovice i ubrzo izlazimo na magistralu kojom dolazimo do Banje Herkules (Baile Herculane). Tu pravimo drugu pauzu, sipamo gorivo i ubrzo krecemo izuzetno krivudavim putem prema mestu Baia de Arama. Od Banje Herkules vozimo 30-tak kilometara po losem, krpljenom asfaltu, ali posle toga izlazimo na nov asfalt i vozimo po prelepim krivinama dosta ozbiljnim tempom . U Targu Jiu stizemo popodne, gde rucamo, druzimo se i pripremamo za novi dan. Prvog dana presli smo oko 350 km. Mapa: http://www.motoplaner.de/#v4&44.75098,20.60897,1,0,0;44.90103,21.55469,1,0,0;44.97111,22.34619,1,0,0;44.8588,22.39024,1,0,0;45.03755,23.27061,1,0,0&&0,0

1. Dan Dosao je i dan polaska za Rumuniju. Skupili smo se u Vinci, i posle jutarnje kafe, krenuli prema granici. Prvo da predstavim sve ucesnike ovog putovanja koje je trajalo sedam dana! Moj tata, na forumu Mimi Vinca, BMW GS Adventure Moja mama, Danijela, suvozac Sale 11351, Honda VFR 800 Mali Zeleni (Dimitrije), Kawasaki Z750 Milan Junior, tj ja , Kawasaki KLE 500 Krenuli smo vec oko 7 sati ujutru, preko Smedereva i Kovina. Jako brzo smo stigli na granicni prelaz kod Bele Crkve i bez zadrzavanja usli u Rumuniju. Posto je bila nedelja i banke nisu radile, u prvom vecem mestu u Rumuniji, Oravita, potrazili smo bankomat kako bismo podigli novac za troskove. Nismo se dugo zadrzavali i odmah nakon tog naselja usli krenuli smo da se penjemo na vece nadmorske visine. Vozili smo kroz nacionalni park Semenik i prvu pauzu napravili malo pre Bozovica. Na tom mestu, napravljena je brana na reci Nera i formiralo se jako lepo jezero. Doruckovali smo sendvice koje smo poneli od kuce.

Hvala svima na lepim recima Evo, nastavljam polako

Bice, bice...nemoj se predati

Nakon ovog odmora, presli smo preko brane na Zlatarskom jezeru, preko Mucanj planine sisli do Ivanjice, pa preko Javora, Guce, planine Jelice do Cacka. Od Cacka magistralom do Rudnika pa preko Topole i Mladenovca prema kuci. Bio je ovo predivan dan, prepun lepog druzenja. Voznja mi je bila izuzetno zahtevna i dugotrajna, ali stojicki sam izdrzao...Mislim da je tata hteo namerno da me iscedi ovom voznjom. Posle ovog izleta, ustanovili smo da pre puta moramo da stavimo poviseni vizir kod Ivana kako bih smanjio udare vetra, i da montiramo i crash barove kod Sebe radi svake sigurnosti (ovo se u nekoj kasnijoj epizodi pokazalo kao potpuno korisna stvarcica!!!) Gore navedena grupa (osim Zarica) cinila je grupu koja je krenula za Rumuniju nekoliko dana kasnije.

Sta da kazem, mojoj sreci nema kraja!!! Prezadovoljan sam zbog svega ucinjenog i sa moje strane, a i sa strane mojih roditelja. Imali smo uzurbanu akciju kako bismo se spremili za ovo putovanje. Trebalo je odraditi veliki servis na motoru, pregledati apsolutno svaku sitnicu kako bismo se uverili u sigurnost. Iz par telefonskih razgovora, napravila se grupica koja ce ucestvovati na ovom putovanju. Dogovorili smo se da pre putovanja, napravimo jednu probnu voznjicu po Srbiji, kako bismo se isprobali kao grupa. Ovoj voznji po Srbiji prisustvovali su Zaric, Sale11351, Mali Zeleni, moj tata Mimi Vinca, moja mama Danijela i ja. Toga dana, napravili smo punih 500km po teskim putevima i ustanovili da mozemo zajedno da putujemo. Ovo je bio ispit moje izdrzljivosti i ozbiljnosti u voznji. Vozili smo ibarskom magistralom, preko Bogovadje i Mionice do Divcibara. Spustili smo se preko Jezevice do Pozege, a onda opet magistralom, preko Uzica i Zlatibora dosli do Radoinjskog jezera (od Zlatarskog jezera ka Pribojskoj Banji). Tu smo napravili pauzu kod naseg drugara koji na jezeru ima kamp kucicu. Rostiljali smo, druzili se, sacekao nas je spremljen sach. Proveli smo puna tri sata na jezeru, vozili se camcem i uzivali u prelepoj prirodi.

Mogu reci da nisam nezadovoljan ni ucinkom mojih, vezano za deo "obaveza" koje su preuzeli na sebe : - Napravljenai je fantasticna zurka za drustvo - Na maturi osvojeno prvo mesto za naj plesni par - U dvoriste parkiran odlican primerak Kawasakija Kle 500 - Obnovljen deo moto opreme, u vidu novih cizama i nove kacige - I glavna nagrada, moto putovanje kroz Transilvaniju, osvajanje Transfagarasana i Transalpine i jos po necega u okolini

"Ko bi rek'o, cuda da se dese..." Doslo je vreme da se bace karte na sto, da se pogledamo u oci i iznesemo ko je sta uradio od obecanog! - IV godina srednje skole zavrsena sa prosekom 4.93 .........................(mission completed) - Diplomirao sa ocenom 5 ........................................................................(mission completed) - Vozacki ispit (A2) polozen iz prvog pokusaja, kako testovi, tako i voznja.......(mission completed) - Prijemni ispit sam razvalio (bez lazne skromnosti), osvojio sam ukupno 56/60 poena i kada se doda onih 39/40 iz skole, izbio sam na fantasticno 13. mesto prijemne liste sa osvojenih 95/100 bodova !!! Bolje nego sto sam i sam ocekivao!!! Postao sam brucos Stomatoloskog fakulteta Univerziteta u Beogradu .................................(mission completed)

Kako sam postao streber? Dok velika vecina mojih drugara i "drugarica" nastavlja neumornu bitku po klubovima i kafanama, po privatnim zurkama, ja postadoh streber...I, da vam kazem, uopste nije los osecaj Zamenio sam dan za noc, ucio preko 12 sati dnevno, cak i kada nam je nestajala struja...Ostajao sam uz knjige i skripte po celu noc, a sve uz drugove i drugarice koji su imali slicne ciljeve. Dobrih pet meseci, nije se znalo ko se kod koga hrani, ko kod koga spava, ciji roditelji ciji ves peru! Postali smo prava mala streberska komuna...nas dvojica iz Vince, dve drugarice sa Slavije, drug sa Chubure, drugarica sa Dorcola... Medju nama se izrodio nekakav pozitivni takmicarski duh! Nesebicno smo davali i uzimali jedni od drugih, pomazuci se medjusobno kako bismo savladali sve prepreke pripremajuci diplomski ispit, kao i hemiju i biologiju kao kljucne predmete prijemnog ispita. Pozitivni rezultati su poceli da se nizu. Osetio sam onaj slatkasti miris i ukus pobede... Definitivno sam u kratkom vremenskom periodu postao streber, ali onaj ponosni

Pred putopis, ili, kako je sve pocelo?! U 2015. godinu usao sam prepun elana i energije! Svu energiju usmerio sam ka zajebanciji, provodu i druzenju. Nekako, uvek mi je ponestalo barem malo vremena kako bih stigao da jedem, da dovoljno spavam ili pak uradim nesto korisno! Dan je bio bas kratak, da je barem koji sat duzi Gomila obaveza je cekala da pocnem da ih resavam, redom, jednu po jednu, a nikako nisam mogao da se pokrenem! Samo sam razmisljao o proslavi svog 18. rodjendana...Vrteo sam se u krug, ne znajuci na koju stranu da krenem? Kako biti prisutan na svakoj zurci i na zvakom zezanju ili je definitivno vreme da se okrenem velikim obavezama koje su se nagomilale??? A spisak obaveza bio je okacen na zidu moje sobe, ispisan velikim slovima: - Ostvariti sto bolji prosek u cetvrtoj, zavrsnoj godini srednje skole (naravno, dozvoljene su max dve cetvorke ) - Odraditi diplomski rad sa sto boljom ocenom (naravno, podrazumeva se 5) - Ostvariti sto bolje rezultate u privatnoj skoli koja me priprema za upis na faks (i ovde se podrazumeva da moram da budem medju najboljima ) - Pomoci roditeljima na poslu (ukoliko pronadjem vremena u pauzi izmedju ucenja ) - Organizovati proslavu 18-tog rodjendana - Odvoziti casove, zavrsiti obuku i poloziti vozacki ispit (A2 kategoriju) kako bi se stvorili uslovi za veci motor. Moj Varadero 125 mi je postao mali i slabasan za bilo koji vid voznje osim po gradu. Naravno, ovde se podrazumeva da teastove trebam da polozim iz prvog puta, jer svi u kuci su sve kategorije polagali iz prvog puta - Ostvariti sto bolji rezultat na prijemnom ispitu i sakupiti sto veci broj bodova radi lakseg upisa na faks (naravno, uspehom se smatra iskljucivo upis na budzet ) I tako, danima se budim, buljim u spisak zakucan na zidu sobe i definitivno shvatam da mi je muka od svega!!! Nema vise zajebancije, ostalo je kratko vremena...sve od februara do jula meseca, uh, kratko!!! Iz svog ovog nezadovoljstva, prikupljam hrabrost za jedan ozbiljan razgovor sa roditeljima kako bih im predocio kako je ovo stvarno puno obaveza, kako mi ne preostaje ni malo slobodnog vremena, kako ce me sve ribe ostaviti itd, itd... Kao i uvek, tata je imao razumevanja! Skinuo je spisak obaveza sa zida i precrtao neke od njih kako bi mi malo olaksao situaciju: - pomoc na poslu - proslava 18-tog rodjendana - polaganje vozackog ispita - proslava mature Pa cekaj bre, oslobodio si me svega onoga sto licno meni nesto znaci a i dalje sam preopterecen svim ostalim!!! Posle finog razgovora, kako obicno biva kod dve razlicite generacije, dogovorismo se da resim sve ove izazove koji su ostali neprecrtani, a mama i tata ce se pobrinuti oko ovih precrtanih, meni bitnih stvari!

Mozete da se pridruzite menii, ako budete mogli da me stignete

Trudim se, trudim se

Ah taj Pamir i Mongolija.. Koliko mi je samo tata pricao o tome pre puta, pokazivao slike, video klipove, divio se toj prirodi, tom cudu, toj lepoti, divljini.. Ali nista nije nedostizno. Evo, kroz neko vreme, on vozi istim tim putevima i obilazi ista mesta, koje je do pre samo koji mesec gledao na slikama i radovao se kao malo dete Verujem da sada zivi svoj san, jer ovako nesto, ovakvo putovanje, ovakva avantura je zivotna prica i jednom se u zivotu desava. Slike, predeli, priroda, pejzazi, sve, sve.. Nemam reci P r e d i v n o ! Putopis takodje dok citam, osecam se kao da sam tamo, sa vama! Mogu da kazem da sam ponosan na svog tatu, jer polako ispunjava svoj zacrtani cilj, a i sto je deo cele ove avanture! (potrudicu se da nastavim njegovim stopama ) Imate svu podrsku od nas. Dršte se junaci! Veliki pozdrav i samo polako i pun gas! Tata, pocinjes polako da nam nedostajes Salu na stranu, jedva cekamo da se vratis.. Tri meseca... Mnogo je

Tata, poznavajuci te, taj umor tebi i ne predstavlja neki problem Bas kao sto si me ucio: 'Ja mogu, ja hocu i ja zelim' Samo se drzi toga i nema problema! Imate veliku podrsku, veliki pozdrav od mame, Kristine i mene Srecno !

Sreca neka vas prati, uzivajte u svakom prevezenom kilometru! Vidimo se ujutru

prodato

70e

Ja se stvarno ne razumem u ovu problematiku, ali verujem da sve moze da se napravi...hm, osim drvenog sporeta

'Ajmo, teraj dalje

74 e