Evo slike sa glavnog setalista, odnosno glavne ulice , gde je bukvalno sve prazno, lokal u kome sam uzeo nesto da pojedem je posle par minuta i zatvoren , kafici zatvoreni a jedan koji je jos uvek radio bio je potpuno prazan , to mesto vec posle 22 h postaje potpuno sablasno

Odlazimo tamo i dogovaramo se sa gazdaricom kampa OLIVA, motor, dve osobe i sator za cini mi se 9 eu, stim sto nam je na kraju naplatila 8 eu po danu, odnosno motor nije racunala. Tu smo se raspakovali namestili sator, istusirali i otisli malo da prosetamo.

Dok vozim ka Baru razmisljam o tome kako ustvari i neznam gde idemo, onako u glavi mi je bila Ada Bojana ali ona je daleko i nisam siguran da li uopste tamo ima kampova, posle sipanja goriva u Baru zakljucujem da mi je prosecna potrosnja 4,7 l. sto me je obradovalo a dodatno mi je popravila raspolozenje informacija koju sam dobio od jednog lokalnog bajkera koji mi je preporucio kamp u mestu Utjeha.

Izlaskom iz tunela ukazuje nam se i prvi pogled na more, ozarenih lica stajemo u mesto pod nazivom Sutomore gde proveravam moje sposobnosti u cenkanju sa vlasnicima apartmana. Pocetna cena za dvokrevetnu sobu je 14 e, ja odmahujem glavom, onda sledi ubedjivanje kako ima non stop vodu, kako ima klimu i kako eto zato sto smo iz Nisa moze za 12eu, ja konstatujem kako je i to mnogo i dobijam od vlasnika ponudu i to poslednju da uzmemo za 10 eu.Ja mu se zahvaljujem i kazem da je realna cena za Sutomore 7 eu. Palim motor i polazim dalje ali lagano, i cujem kako mi dovikuje evo dacu ti i za 8 eu, spustam vizir na kacigi dodajem gas i nastavljam dalje, naravno zadovoljan jer sam uspeo u nameri da vidim koliko im je prva cena naduvana. Tako da ukoliko se potrudite moguce je DEBELO ubiti cenu.

Dalje, posle Golubovaca , pored Skadarskog jezera u onaj motel sa leve strane ponovo na espreso i razgledanje vinskog podruma koji se nalazi ukopan u steni. Nakon toga preko tunela Sozina koji neznam koliko je dug ali ja sam tada proveravao moj kapacitet pluca, tako sto sam udahnuo vazduh na ulazu i uspeo da nedisem sve do izlaza sto mislim da i nije tako lose, naravno malkice sam dodao gas jer i nije bila neka guzva, svejedno ponosan sam na ova pusacka pluca.

Put me je vodio dalje kroz Podgoricu pa preko Golubovca, ali moram da pomenem da sam kupio na samom ulazu u Podgoricu vrhunske smokve koje velicinom podsecaju na breskve, Te smokve je prodavao neki tip koji se nalazi sa leve strane puta a preko puta njega se nalazi neki veliki supermarket ,odmah posle kamenog mosta, tako da ako sledece godine idete tuda a volite smokve, svratite obavezno. Ne secam se da sam nekada jeo tako dobre smokve.

U toku dalje voznje kroz kanjon nekoliko puta mi je proslo kroz glavu da je neko u nekom putopisu, upozoravao da je imao klizanje u tunelu i da je kasnije poceo da veruje da u tom tunelu slep sluzba namerno prosipa ulje i ceka u blizini kako bi mogla da intervenise i debelo naplati. Bas sam obracao paznju u svakom tunelu, drasticno smanjio brzinu i pokusavao uporno da se setim broja tunela ali nikako nisam uspeo. Svejedno prosao sam tuda bez vecih problema a u mestu Bioce sam video parkiranu slep sluzbu i moram da priznam da sam ih pocastio jednim mrstenjem doduse ispod kacige i dobrom kolicinom psovki.

Nastavljamo dalje ka Podgorici, negde u kanjonu Morace prolazimo pored policije a nedugo zatim i pored dobro havarisanog automobila bele boje, mislim da je karavan u pitanju a na osnovu stanja automobila mogu samo da se nadam i verujem da su putnici dobro prosli.

Evo malo slika usput

Ovo je ispred tog motela Krstac u kome vam preporucujem da popijete kafu ali baksis nikako ne ostavljajte, NE ZASLUZUJU VERUJTE!

Posle Rozaja nastavljamo ka Mojkovcu stajemo u motel sa imenom Krstac da popijemo kafu i malo se osvezimo jer je napolju nesnosna vrucina, tu smo popili fantastcan espreso, ali ne secam se da me je nekad usluzio neljubazniji konobar, znaci to je strasno kako se onaj ponasa, nisam mogao da izdrzim pa sam glasno komentarisao njegovo ponasanje sa namerom da me cuje, naravno da me je cuo ali kolicina njegovog mrstenja nije mogla da se poveca jer je vec bila na maksimumu ali se iskreno nadam da sam ga makar malo iznervirao.

Palim motor i nastavljam dalje, i razmisljam u sebi NI CRNOGORCI NISU STO SU NEKAD BILI, SVAKA CAST. A kad se samo setim pre par godina kad sam kolima cekao po najvecoj vrucini pola sata u redu.

Prolazi mi kroz glavu misao da ce sad da nas istrese u nameri da se izivljava. Medjutim cujem reci koje mi bacise osmeh na lice, JESI LI TI NORMALAN DA STOJIS TU U REDU NA OVOJ VRUCINI, gledam ga i ne mogu da verujem , pruzam mu dokumenta, on uzima odnosi do saltera i vraca se posle nepunog minuta, SRETAN PUT. JA: Cekaj a nalepnica za eko taksu, pitam ga drzeci u ruci 10 eu. ON: MA MICI SE, NE PRAVI MI GUZVU, KAKVA EKO TAKSA, NEMA TO VISE. SRETAN PUT I UZIVAJTE

Dolazimo do granicnog prelaza koji predstavlja ulazak u C.G. ispred nas 15 vozila, napolju 40 stepeni, sretan sam sto nisam obuko jaknu ali vrlo nesretan sto sam morao da u tim trenutcima nosim kacigu. Taman kad sam pomislio da cu narednih pola sata provesti na suncu, jer nisam zeleo da se pravim pametan i zaobilazim kolonu, primetih C.G. policajca koji mi mase da dodjem i stanem sa desne strane pored kucice.

Nastavljamo dalje, u mestu Ribarice stoji patrola saobracajne policije ali totalno nezainteresovano nas otpratise pogledom. Dolazimo do granicnog prelaza . Stajem, ispred nas jedan automobil, dolazimo brzo na red 1 min zadrzavanja pogleda nam licne karte,saobracajnu i sretan put.

Na izlasku iz Pazara sipamo gorivo, zakljucujem da mi je prosecna potrosnja 4,9 l. Ovaj motor mi u gradu trosi imedju 5,5 l - 7 l . u zavisnosti od nacina voznje, medjutim ovako natovaren sa dve osobe uz Kopaonik mi deluje kao extra dobra potrosnja, kasnije sam shvatio da je u jednom trenutku voznje od Mljeta do ispred Sarajeva trosio od sipanja do sipanja 4,5 l.

Posle Raske osetili smo krcanje u stomaku, posto usled velike nervoze prilikom polaska totalno smo zaboravili da nesto pojedemo, a sendvici koje smo trebali da kupimo u omiljenoj pekari, nisu kupljeni jer ko je tada mislio o tome. Vidim natpis Novi Pazar i odmah se setih fantasticnih cevapa kod Jonuza. Pogadjate sta se dalje desavalo u tom gradu. Uh kad se samo setim tih najboljih cevapa, evo i sada se oblizujem.

Inace ovim putem nisam do sada isao i moram da priznam da sam se prijatno iznenadio stanjem puta, a i priroda je fenomenalna, i sa te strane planine ima puno hotela, restorana, apartmana za izdavanje i moja topla preporuka da se koristi taj put koji je u odlicnom stanju i sto je najbitnije skracuje rastojanje do Raske za nekih 20-tak km.

Nastavio sam laganom voznjom do Kopaonika. Posto sam uvek krecuci se ovim putem ka moru zaobilazio planinu i uglavnom isao od Brusa preko Josanicke banje, odlucih da se ovog puta popnem gore, posle velikog parkinga ispred Konaka na Kopaoniku, nastavio sam pravo i posle nekih 200 metara skrenuo levo, put koji vodi ka Kosovu i bukvalno pre samog granicnog prelaza poznatijeg kao Jarinje se ukljucuje na magistralni put kojim stizemo u Rasku. Negde na Kopaoniku

Put nastavljamo dalje, usput koristim jedan pravac ispred Blaca da proverim kako se ponasaju bisage na malo vecim brzinama i dosao do zakljucka da do 170 km mogu da budem miran. Nisam imao potrebu da vozim brzo jer sam zeleo da opusteno putujemo i bez zurbe iako mi se stalno vrzmala cinjenica da kasnimo u startu oko 6 h. U daljem delu puta brzina nije bila veca od 130 , a mislim da je uglavnom varilala izmedju 80-120km

Put dobro poznat, iz Nisa do Prokuplja skoro svaku rupu znam ( a ima ih dosta), od Prokuplja nastavljam ka Kopaoniku i bas ispred raskrsnice u selu Beloljin gde se put odvaja za Kursumliju levo a mi skrecemo desno ka Blacu stoji policija. Oni obicno stoje posle raskrsnice ali bas tog dana su stajali 30 metare pre skretanja, pogledam na kilometar sat brzina 92 km, osecam suvozaca kako me desnom rukom stipa u znak upozorenja, kocim, ali kasno, gledam u policajca koji vec steze palicu sa znakom STOP, gledam u brzinu 53, pa sta da se radi pomislih, i vec krecem da dajem desni zmigavac kad ljubazni gospodin u plavoj uniformi mi pokaza da produzim . Nista mi nije bilo jasno, ali naravno nastavih dalje, prilikom skretanja desno bacih pogled i videh da kamion koji sam pre par trenutaka pretekao nece biti srece kao mi, ali sta da se radi.

Sedam na motor gledam na sat 11 h, pa dobro sta da se radi 6 sati gore dole , ma nije bitno KRECEMO. Ovo su trenutci kada sam zeleo da ujedam Pokazivac goriva u rezervaru mi se javlja treptanjem i obavestava da ipak moram pre svega da posetim njegov omiljeni lokal, hoce Suzuki svoju jutarnju kafu u vidu 15 l bezolovnog, tu i mi iskoristimo priliku da popijemo po jedan espreso onako za smanjivanje nervoze, gledam na sat 11:45 h. KRECEMOOOOO.

E tu krece nervoza, ali bas kad sam pomislio da svu krivicu svalim na suvozaca, jer tako je nekako lakse,pade mi na pamet tunel torba koju sam pozajmio dobrom prijatelju . Krece telefoniranje, pokupljanje torbe, pakovanje stvari i kad sam ponovo zakljucio da mi jakna nece trebati i da ne trebam da se sada nerviram i zbog toga sto ne moze da stane u tunel torbu, jer zaboga Avgust je mesec, sta ce mi i jakna pored svih stvari koje nosim. To se kasnije ispostavilo kao vrlo pogresna odluka. Resih da pokusam konacno da krenem, jer nikada necemo krenuti ako nastavim da se nerviram.

18 AVGUST U 5 ujutru dolazim po mog saputnika pakujemo stvari na motor i put moze da pocne. Vracam se u kucu da vidim nismo li nesto zaboravili i na podu primecujem da su ostala dva boksa cigara ,kisna odela, moja jakna koju sam trebao da obucem ako bude hladnije. Posto je za taj dan prognoza nagovestavala temperaturu od 40 stepeni, nisam imao nameru da je oblacim, vec da je spakujem pa ako zatreba... Poludeo sam kada sam shvatio da ni papuce nisu spakovane.

Krece pakovanje, traje nekoliko sati, posto smo par meseci ranije imali slicnu turu koja je trajala 5 dana,mislio sam da ce sve sa pakovanjem ici glatko. Medjutim tada nismo nosili ni sator, ni dve vrece, ni dusek a bogami ni stvari za 12 dana koliko je na kraju to putovanje i trajalo. Pocinje nervoza kako sad da smestim sve sto sam planirao. Stvari poput duseka ,vreca,satora staju ispod sedista, leva bisaga za moju garderobu, desna za suvozacevu garderobu, peskiri i obuca u zadnjem koferu, mobilni telefoni, punjaci, kamera i foto aparat u kaseti ispred mene. Super spakovani smo, tacno je sve stalo, ustvari vise ne bi mogli ni iglu da spakujemo, srecom to je to, ostaje da cekamo jutro i Polazak.