Kao radim, a ustvari čitam i sećam se nekih predela kroz koje sam i ja prošao. Bravo za moje lokalce.

Сваки твој путопис сам уживањем прочитао. Надам се да си до сада пронашла нови посао. Свако добро.

Бог да те чува на том путу, а верујем да хоће, јер путујеш кроз просвећену земљу и просвећен, и братски нам народ. Верујем да ћеш на том путу срести и нашу браћу Ноћне вукове, уколико ти се пре не јаве. Срећно брате.

Obzirom da fotografije više ne mogu postavljati sa postojećeg google albuma, odlučujem da završim putopis rečima. Idemo dalje. Evo Bogu hvala, završi se i druga poseta Svetoj Gori, a ja ni pisanije pri prvoj poseti nisam završio. Ovaj, drugi put, putovah sa Noćnim Vukovima iz bratske nam Crne Gore. Putovasmo tako sedam dana i šest noći, zajedno, i blagoslovi me Gospod Bog, te ne videh za to vreme ništa drugo osim većinu naših Svetinja u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Rilski manastir u Bugarskoj nam opet izmače! E Vazda ’vakog vremena i ljudi. Živeli po sto svaki! Život kao život, prođe brzo, mnogo se vidi i prođe, a malo kaže i zapiše, te ja hitam ovoj priči sa Brankom i ostalima, a Noćne Vukove sada prepuštam slavlju i veselju, jer upravo sada u Moskvi, oni dobiše svoj kolorit, svoj ponos, svoje boje. Na zdravlje im, i neka ih Gospod Bog blagoslovi. Pešačismo tako zemljanim putem dalje, te nedaleko od kapije vinograda dođosmo i do blage krivine na desno, zatim blagog uzvišenja, i ne primetismo, pričajući tako svako svoja iskustva u čitanju knjiga i spisa o Svetoj Gori, jer verujte, uglavnom se tokom šetnji do istočne luke pričaju priče ovakve tematike, i slične, te odmah spazišmo more sa pustom i zakrivljenom obalom na levo, tamo prema manastiru Svetog Vasilija, čiji se obrisi u daljini ocrtavaše, kao još uvek nešto nepoznato, nešto što ćemo upoznati kada kročimo pred drvena vrata, pred veliku, i u velikoj meri devastiranu svetinju. Sa desne strane obris starih zidova, više bih rekao ostataka nekog pratećeg objekta, koji je tajnu svoje namene poverio samo onima do kojih je sada teško dopreti, više umno no fizički. Sa leve strane, kako se spustišmo prema malom i ne tako dugačkom molu, snimih dva drvena čamca, jedan pored drugog, sa istaknutim rebrima, svaki je svoju glad za morem i to bez stida, više skromno i skrušeno krio pred objektivom moje kamere. Kod Nikona izgleda nema ni oprosta, a ni milosti. Japanska odrečnost, minimalizam i sterilnost. Jedino toplina kreacije autora ponekada pobedi. Kako se udaljismo prema manastiru Svetog Vasilija, hodeći po pesku pored mora, slika prilika mi ne dade oprosta da tako lako zaboravim one stare ruševine koje spazih na početku susreta sa morem, te ih sada spojih zajedno, ponovo sa morem , ovaj put i sa belim kamenjem. Moram vam reći tajnu, kada je Bog stvarao obalu Grčke, Albanije, Crne Gore i Hrvatske, verovatno je mislio na jedno, međutim različitost samo u veri, veoma lako ubedi čovečanstvo da granice u istinu i postoje. Manastir Svetog Vasilija sve nam je bliži, kako hodismo obalom prema njemu. Moram vam u istinu spomenuti nešto. Kako ko dođe u Hilandar, tako mu se u gostoprimnici predoči da je kupanje u moru na obalama Svete Gore zabranjeno, nije blagosloveno. Međutim, pri mojoj drugoj poseti Hilandaru, dok sam se šetao ovom obalom, video sam ljude kako bosih nogu i zavrnutih pantalona stoje u plićaku i tobože rashlađuju se, umorili se ljudi od šetnje pri jarkom suncu, što bi jedna baka koju spomenuh ranije rekla, izdurat’ se ne mere! I to naši ljudi! Šta reći braćo? Kako li se tek moralom nose, dok su van Svete Gore? Ostavimo moralisanje za nekog ko stvarno vodi brigu o tome, vratimo se našoj priči. Ne može se čovek u istinu dugo zadržati na suncu u doba dana kada je sunce najjače. Pre prilaza manastiru Svetog Vasilija postoji jedan mali bunar, sa nastrešnicom i klupom za predah. Ne znam da li u njemu ima vode, mislim da je tada neko čak i rekao nešto u vezi vode, ali se ne sećam, znam samo da je nismo pili. Valja sa sobom uvek poneti vode, jer put od manastira Hilandar do istočne luke ima dužine oko 4 kilometra. Hodanje u podnevnim satima za neke može biti naporano bez vode. Evo sada pogledah u imenik, naš sarajlija se zove Nebojša. Eto tako. Manastir Svetog Vasilija i nije u stvari manastir, već skit. Skitovi u stvari predstavljaju skup kelija, koji su se u nekim slučajevima proširili do razmera manastira. Svetoandrejski skit pokraj Kareje, grada i administrativnog centra na Svetoj Gori, je recimo veći od mnogih manastira, ali je svakako u rangu skita. U skitovima žive manja monaška bratstva kojima upravlja ''Dikej'' (''dikastis'' na Grčkom znači ''SUDIJA'') sa svojim pomoćnicima. Članovi bratstva skita imaju zajedničku crkvu ''KIRIJAKON'' za zajednička bogosluženja. Pored toga svaka kelija poseduje sopstvenu kapelu. Inače skit Svetog Vasilija podiže kralj Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, negde oko tridesetih godina četrnaestog veka, mada imam i nezvaničnu informaciju da je u toku restauracija ovog skita, finansirana od strane Ministarstva za kulturu Srbije, ali pošto evo i sada, drugi put zatekoh nepromenjeno stanje za dve godine, jasno je kako radovi teku. Moram napomenuti da kako smo odmicali dalje, mali Boro, sin Brankov, je sve više pokazivao zanimanje za moj fotoaparat. Večeras , kada se budemo šetali ponovo ovom rutom, Boro će sam napraviti nekoliko lepih fotografija. Prilaz glavnim vratima. Inače verujem da se jedino duh istorije može osetiti ako se istinski čovek zapita koliko je sve ovo vremešno ili rukom dodirne kameni zid. Tim dodirom primamo slike iz vremena života ove zajednice. Ako ruku kojim slučajem duže zadržimo na kamenu, sigurno ćemo i vizuelno videti jedan od detalja iz života monaha iz vremena dok je ovde život još bujao. Sa leve strane od ulaza se može i odmoriti. Zanimljiv je sto od kamena. Sa ovog mesta se pruža pogled prema istoku, mogu se videti i konture pastelno zelenog oblika u daljini, što nesumnjivo podseća na ostrvo Tasos. Odmor na ovoj klupi je jedino opravdan ako se radi o večernjoj ili jutranjoj poseti skitu Svetog Vasilija, svi ostali pokušaji nisu preporučljivi. ....krenusmo nazad, prema Hilandaru.

Lepe reči hvale braćo moja daju podstrek, ali trenutno imam tehnički problem, ne mogu završiti putopis, jer trenutno ne mogu fotografije da postavim sa google servera. Ako neko zna rešenje, dobrodošlo, ali ako ga uskoro ne pronađem, nastaviću putopis bez fotografija. Pozdrav svima i hvala.

Pozdrav za celu ekipu. Lepa tura i lepo ispričano, a Željko je ovo leto bio vredan, po običaju ustaje rano i dok se drugi naspavaju, on se i sa "najlona" vrati, mnogo je posla imao oko dvorišta, tako da je pretpostavljam to razlog zašto je izostao ovaj put sa vama. Pozdrav, i nečekajte mnogo, već na konje i na put

Problem je u tome sto ja od danas ne mogu ni jednu.

Велики поздрав за брата. Одлична вожња.

Ima li možda neko rešenje za problem prilikom postavljanja fotografija? Poruka koja koja se pojavljuje je: "Taj format slike nije dozvoljen na forumu! Sve fotografije koje su do sada postavljene, nalaze se na Google nalogu. Evo primera, prva fotografija koju pokušavam da postavim ima sledeća svojstva, a sve ostale su iste: file name: 20140808-DSC_9686.jpg Document type:JPEG file file size: 126 KB dimensions: 800 x 536 Bith depth: 8 Color mode: RGB Color profile: sRGB IEC61966-2.1

Ledu77, hvala na svim informacijama, značiće kako meni tako i ostaloj braći.

Dok sada posmatram sve te fotografije, iz vremena putovanja, a do avgusta meseca prođe čitavih godinu dana od tada, hiljade i hiljade trenutaka, osećanja, slika pokraj puta, ljudskih lica i prilika, brzinom svetlosti mi kroz misli prolaze, brzinom kojom se stvaraju novi obrasci električnih veza u mozgu novorođenčeta dok spoznajom svojom svet okolni otkriva, tom brzinom proleću, i svaku ubrzo gubim. Dok ih posmatram, deluje sve tako daleko, daleko, daleko. Na sva ona pitanja bez odgovora, sve one ne ostvarene veze sa Svetom Gorom za kojima sam tragao i pitao se zašto ih nema, zašto ih ne osetim, zašto sam ja taj, koji ne može da oseti to što drugi vide i osećaju kada se vrate sa Svete Gore, odgovora ni sada nemam. Imam samo želju da idem opet. I idem! Daće Gospod Bog, pa me ponovo eto na Svetoj Gori ovog meseca, ali o tome kasnije. Čuvajte braćo dušu! Otac Pajsije. Posmatram sledeću fotografiju, i dok zurim u te, crne i bele tonove, sa ponekom sivom, zlatna prašina sa zemljanog puta što vodi prema istoku, spira u meni svaku sumnju da ja u stvari nikada nisam bio tamo, već da samo ovo gledam sa nekih tuđih snimaka, od nekih inih svedočenja. Ta prašina i kamen je sve! Oni vas vode, oni određuju vreme u kome će hodočasnik proći put do istočne luke, i u kom veku. Ja svoj put i putovanje kroz prošlost ispričah. Aleksandar Sarievski otpeva Aber dojde Donke. https://www.youtube.com/watch?v=ixRcnnSEupI&list=RD4_T0cPFc-vU&index=10 Tako meni sada zvuči ta hilandarska prašina. Branko je vodio. Jedini je on znao kuda ide i gde ovaj put vodi. Mudro je ćutao i svojim plavim očima postmatrao i merio. Sarajlija, i Brankov rođak, svako ponaosob, sa rukama na leđima, skrivaše težinu sunca što isposničko pešačenje do istočne luke polako pretvara u istinsku muku i iskušenje. Svako je od nas svojom pričom i znanjem o pravoslavlju, dopunjavao prazninu u razgovoru, koja činiše ovo pešačenje mučno i teško. Tišina ima svoja svojstva, i svaka od njih deluju različito u određeno vreme. Tada je bila suvišna. Kako Branko veli, za razliku od njegovih prethodnih poseta Svetoj Gori, sa strane ovoga puta kojim mi sada hodimo, sada su i sa leve i desne strane podignuti vinogradi i maslinjaci. Ranije to nije bilo tako. Sa desne strane ih je doduše više, vinograda, a sa leve tek po koji. Verovatno je sve ovo nekada bila pustoš i rastinje, sve do manastira, te su turci, i ostali vandali lako prilazili manastiru sa istoka, iz luke, ka kojoj sada hodimo. Istočna strana je mnogo pristupačnija od zapadne. Sa istoka je manastir strateški gledano najranjiviji. Velika se ravan prostire od luke sve do manastira, tako da prirodnih prepreka poput brda, šuma i stena nema, vojnički rečeno, otvorena vrata. Neko je to shvatio i kao preventivu psazidao kulu, izvidnicu, ili ti pirg, poznatiji kao pirg kralja Milutina. Kako smo dalje hodili, sa desne strane na vidiku se pomoli kula kralja Milutina. Kada je tačno sazidan, ne znam, nisam uspeo da pronađem tačnu godinu, ali se u velikoj meri spominje 1350. godina. Kako god, odličan strateški položaj pirga sasvim opravdava namenu. Međutim, negde pročitah, do ne davno, mislim da su u pitanju tridesete godine dvadesetog veka, do kada su se ispod pirga nalazili i neki od objekata, kao što je ispovedaonica, konak, ili neki od objekata koji je mogao poslužiti svrsi monaštva u osami, i obitavanja prilikom osmatračke misije. Znam sigurno da se na vrhu nalazila i crkvica. Ne znam može li se sada popeti do gore? Ako Bog da, da krenem ponovo za Svetu Goru, pokušaću i to. Se desne strane puta, u širokom luku, pogled delimično dopire do kraja vinogradskog polja. Mnogo dugačak, i mnogo širok li je ovaj vinograd za videti ga iz jedan put! Branko kaže da je ovaj vinograd kao svi ostali koji se sada protežu duž čitavog puta, i sa leve i sa desne strane, kako se put približava ka moru, tako vinogradi postaji bogatiji, lepši i zeleniji. Na kraju puta se nadzire objekat. Sada je pirg ostao iza nas, sa desne strane puta. Ispred pirga, vinogradi počinju svoj teren, sve tamo do ispred mora. Vinova loza! Nepregledne površine čokota pod uzavrelim suncem, što silinom sipa sa neba traženu toplotu u zelene listove, željnih, i nikada nezasitih mediteranskoga sunca. Setih se vina i mnogih priča i svedočenja o posluženju hilandarskog vina za večerom pred konačenje u manastiru Hilandar. Dok šetamo tako, ostala braća mudro ćute, jedino mali Boro i njegov rođak sa Floride, rekao bih vršnjak, imena mu se ne mogu setiti, i neka mi ne zameri, stvaraju uobičajenu buku znanu samo dečacima tog doba. Ja se grešno uželeh vina beloga, u hladnoj čaši, zamagljenoj i posutoj na obodu prozirnim kapima iskušenja i taštine. Brzo iskoristih moje sećanje na Andrićeve misli o vinu, te se tako krepih vinom do mora. Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim rečima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino. Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­ed koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tutnjem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba. Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — koliko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim. Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa. Predpostavljam da je u pitanju skakavac. Ne znam da li je ikako moguće dokučiti veličinu ove životinjke sa ove fotografije. Mogu vam reći da veći primerak u životu nisam video. Inače, sada se setih, čuh priče za vreme boravka u manastiru, za jedno vreme od onih čuvenih trajanja pod drvenim tremom gde sme i zapaliti, ispred glavnog ulaza u manastir, i gde svašta nešto novo čovek može čuti iz tuđih iskustava, gde na putu od manastira do zapadne luke, na putu kojim bejasmo prevezeni od broda do manastira, ima svakakvih gmizavaca, naročito zmija i guštera, te se valja podobro paziti, pogotovo prilikom pešačenja. Setih se mnogih mladića sa rančevima koji pešice obilaze Svetu Goru, ne zbog hrabrosti radi gmizavaca, već zbog podviga i lične žrtve radi Boga, gde se samo takvim načinom provedeno vreme na Svetoj Gori može spoznati na pravi način, lično proživljeno i blisko Bogu. S’ leva na desno: Sarajlija, Boro i Branko. S’ leva na desno: Sarajlija, Boro i Branko, borin rođak sa Foloride i otac mu. S desna, na levo: ja i ostali, gore pomenuti bez Bore. Ovu Bora napravi! Moram vam reći, da imam utisak dok ovo pišem, da je za vreme našeg druženja na Svetoj Gori, naš Bora imao prvo veće iskustvo sa fotografijom i iole ozbiljnijom fotografskom opremom. Čitavo vreme ove naše prve šetnje do luke istočne, mali Bora se nije odvajao od mog fotoaparata. Držao ga je i ispitvački okretao, ne bi li sve što postoji od tehničkih mogućnosti što bolje upoznao i shvatio. Inače Bora nam je dobar fizičar! Koliko se sećam da je tada išao u peti razred osnovne škole u Sremskoj Mitrovici. Sada je verovatno jedan od boljih šestaka! Neka vala. Milutinov pirg mi i dalje nije dao mira. Nikako ga ostaviti, što si dalje to je miliji! Jedna od kapija na ulazu u jedan od vinograda. Ova kapija se nalazi taćno iza Vaših leđa dok licem gledate vinariju, koja je ispred vas i iza koje se nadziru prvi talasi istočne luke hilandarske. Ova kapija vam stoji na jednom od dva puta kojim možete da se vratite nazad u manastir. Taj drugi put ćemo izabrati kada se večeras budemo ponovo vraćali prema mananstiru, na našoj drugoj večernjoj šetnji. O moru, i vremenu u istočnoj luki, skitu Svetog Vasilija, u nastavku...

Jedno od boljih custom rešenja.

...tišina, carstvo izgubljenih ljudskih glasova. Tišina je jedini način da se istinski razgovara s’ ljudima. Tako se traže, i nalaze izgubljeni ljudski glasovi, kao umorni konji na nekoj prostranoj poljani koji se udruže da bi putovali zajedno. Tišina pleni, tišina pobija sve nevažno i suvišno, tišina sigurno može izneti na površinu i najskrivenija pitanja na koja još uvek nema odgovora, odgovori su jednostavno u vetru. Vetar nosi tajne, i duh prošlih vremena. Hodajući tako po strmom i izglačanom kamenu, između nisko i davno postavljenog zida od nasumično složenog kamena, hvatao sam mirise nošene toplim vetrom, zamotane u velo večne tajne ovog zemljanog puta prema istočnoj obali hilandarskoj, i svaki od njih stvaraše imaginarne slike iz prošlosti, davne i setne, i poznate samo po knjigama jevanđelja. Ne znam da li možemo sebi priznati osećaj kada nam se te slike iz prošlosti po nekada vraćaju i ponovo pojavljuju, i koje su davno, davno skrajnute negde duboko , do kojih nikako svesni i bez stimulansa ne možemo dopreti, čak ni toliko da se setimo da postoje. Vetar, i samo probrana slika u mnoštvu suvišnih kadrova, vraćaju moju svest tamo gde čini mi se svako na svoj način zna da bude, i da odabere neko vreme i mesto gde će ponovo početi prva klapa zaboravljenog događaja iz prošlosti. Tačno je tako, da dobar film zaslužuje potrebno vreme trajanja, ukradeno i više pozajmljeno od svakog čoveka, te ga valja odgledati kad tad, i nije nikada šteta provedenog vremena radi te režije. Ovde, na ovome mestu, na ovoj šturoj stazi tako poče i moj film. Doduše, ja moj film nikada ranije nisam gledao. Sedoh na kameni zid, te se tako zaklonih senkom visokog čempresa iza mojih leđa, i počeh slušati. „Srednji vek! Vreme kada ni vetar ni sunce nisu bili sigurni u svoje ja, niti miris vetra može plutati tamo gde ga struje nose, niti toplota sunca može dobiti rat protiv čestih i tmurnih oblaka. U vazduhu osetih vreme nesigurnosti, vandalstva, viteštva i svega što preti miru i blagostanju zajednice čovekove. Svako se na svoj način trudi da zasluži bitisanje na svom prostoru, podarenom od Gospoda Boga, te tako siroma čuva nadu da jedino za svog života, i zajedno sa svojim narodom bude bogoudan, vredan i pošteđen od vandala i pljačkaša koji često napadaše male narode i manastire, samo radi plena i potrebe za materijalnom ugodom. U trenucima mira, jedino su ratovi između naroda malih balkanskih država narušavali kratak spokoj i utisak slobode. Tako i bi sa našom braćom, hilandarcima, u to vreme, sve mi to slike kazuju, te ja Vama tako zborim. Dvanaesti vek, mala i tek oformljena monaška zajednica u napuštenom manastiru, predvođena Savom, davala je sve od sebe da pokrene težak točak života u vremenom devastiranom manastiru, čiji zidovi bejahu zgužvani od pritiska čovekove sujete i neznanja o suštini sveta, ratovima izjedeni, dok evo ja, svojim bićem, i sva moja braća živimo uloge svedoka da se taj točak i dalje vrti, vrti ponos pravoslavnog sveta, zbog čega često mudre i bistre duše pomisle da ga te davne, hiljadusto i neke godine zavrti sam Gospod Bog. Tup udarac čelika okrenu moje misli ispred kamenog zida, iza kog je velika hladovina čempresa čuvala snagu prilika u crnim odorama, pognutih, sa konopom i zavežljajem oko struka, da im mantija ostane na mestu, te tako pognute kopaše tvrdu smesu svetogorskog tla. Dve suve i visoke prilike, čiji se obrisi isticaše ispred ostalih, prvenstveno svojom visinom i vitkošću, rukama pokazivaše u različitim pravcima. Kako se koja ruka uputi prema nekom pravcu, tako se sve glave okretaše prema tamo. Lagane mantije pri svakom koraku obe prilike, širiše se tako da silueta svake od te dve uz ruke koje davaše smerince ostalima, ostavljaše utisak bistrih i oštroumnih ljudi. Na trenutak, svoj pogled usmerih prema zvuku koji je dolazio sa desne strane. Zvuk tupog udarca drveta o kamen, koji se uz jednoličnu frekvenciju i učestalom iteracijom probijao kroz maslinovo granje sa moje desne strane, odavao je jasan mozaik kompozicije drvenih kolskih kola i mučne životinjke koja je pod pritiskom toplote i žege tog dana brojala još jedan dan manje, jedan dan manje do kraja uginuća i mučenja. Gospod Bog kaže da je i ovaj naš ljudski život patnja i mučenje, samo je pitanje ko će se bolje i primernije pokazati za života, i tako zaslužiti svu svetlost njegovih nebesa. Čemu mi, ljudi, zaslužišmo ovako olakšanje i blagodat? Siroto magare. Monah duge crne brade, držeći uzde zakačene za ular, me ne primeti dok je prolazio, sedeći tako na kolima i klateći svoje telo, zajedno sa zapovešću neravnog kamena na tlu, što točkovi kola gaziše . Ja za njega utom trenutku nisam postojao. Silueta kola i telo monaha se sada klatiše na putu od kamena sa moje leve strane. Dve visoke prilike su sada stajale van hlada, napustiše grupu monaha, radnika, te stajaše na obodu zida, tik preko puta mene, i nešto pričaše. Ona višlja prilika držaše ruku iznad očiju, zaklanjavši svetlost odlazećeg popodnevnog sunca i gledavši daleko, daleko tamo prema istoku. Onaj niži, beše tik uz višljega, te samo glavom potvrđivaše sve ono što reči mudre videlo se, izlaziše iz usta višljega. Oboma je crna kapuljača davala utisak još veće visine i autoriteta. Oboma podjednako. Sede i dugačke brade nisu imale uticaj na moju odluku da rasudim koji je od njih dvoje stariji, nego se moje oči zaustaviše na licu onog višljeg i spazih suve, glatke i pravilne bore na licu Svetog Simeona, plave oči, vitku bradu, dugačke sede dlake na obrvama, suvonjavo ispijeno telo ispod mantije, a Sava, onaj niži do njega, Savu odmah otkriše njegova dosta mlađa koža na licu, još bistrije plavetnilo u očima i odlučan stav, koji njegovo telo pod zapovešću bistrog uma zauzeše, dok otac pogledom meri i bistrinom uma seče i odmerava napredak radova. Monasi su lakoćom sadili čemprese, očigledno tako beše. Sa obe strane je sada bilo samo golo tlo, sa ponekom izraslinom , primerkom iz biljnog sveta, čiji je hlad bila samo tanka crna senka, prozirna i nevažna, što se sa suncem svom svojom snagom borila da izdejstvuje mesto na podlozi od suvaraka borovih iglica i pokoje suve šišarke. Simeon i Sava su sada odmakli dalje, tamo prema istoku, obe prilike sam sada video kako hode po kamenom putu. I dalje razgovaraše o nečemu. Mantije crne su se njihale istovremno sa pokretima njihovog tela, dok su obrisi prilika polako gubili fokus u prašini kola, koja maločas prođoše. Krenuh i ja za njima.“ Senima Svetog Simeona i Svetog Save. Sve ovo je ustinu trajalo samo par sekundi. Okrenuh se okolo sebe i napravih par snimaka, tačno na tom mestu gde proživeh tih par sekundi u nekom mom zamišljenom srednjem veku. Za sve je zaslužan miris vetra! Iza mene, tu, na tom mestu dok sam sedeo i gledao Simeona i Savu, drveće maslina sada ponosno prkosi svetogorskom suncu. Nijedno od tih stabala verovatno i ne zna za to vreme, jer sudeći po strukturi kore, niti jedno drvo nije starije od petstotina godina. Samo. Maslinjak iza mene. Možda grešim u proceni, ali osam stotina godina je mnogo za ovo drveće. Nastavih dalje, tamo gde se Branko i ostala družina uputiše, prema istočnoj obali Svete Gore. Čudno je koliko čovek priznaje da prvi put u svom životu ima osećaj dok prolazi ovim putem, zna, da nije video niti mali deo od onoga što ovaj put poznaje, i što je možda s’ namerom Bogom dan za to, da čuva živote ljudi koji prolaze ovuda, da ih oceni po Božijem zakonu, da ih upozori na grehe i taštinu, ne prekorom već samospoznajom, da svako od nas što hodi ovuda oseti Svetog duha, Oca i Sina! Nastavih dalje. Okrenuh se i još jednom napravih portret Hilandara. Dok se sve više udaljavam od manastira, svaki pogled ka njemu kroz krošnje maslina i visokih čempresa stvaraju potrebu za grehom i zavisnošću ka materijalnom. Sama potreba da napravim što bolju fotografiju, mi se tada činila kao greh. Corpus delicti! Toliko o uticaju Svetog duha. Kako se dalje odmičem ka istoku, put se delimično menja, polako kamena podloga nestaje. Zemenjuje je žuta zemlja i suva prašina. Cvrčci iz „naše“ Dalmacije povremeno pokazuju svoje prisustvo. Ili možda dalmatinska momčad potiče iz ovih krajeva, ili možda obe momčadi potiču iz nekih drugih krajeva? Česma kralja Aleksandra Obrenovića. Kralj je u devetnaestom veku otkupio Hilandar, koji je u to vreme pripadao bugarskoj crkvi i bio u velikim dugovima, te su Grci rekli, ko plati dug - tome pripada manastir. Mera za meru. Boga mi su i grci, pravoslavna braća, što danas leti, velikim delom od srba i manjim od bugara, rusa, rumuna i ukrajinaca prikupljaju „ogrev“ za nasušnu zimu, znali oduvek meriti meru kada je naša svetinja brojala manje od potrebnog broja monaha za opstanak manastira. Svaki put su kada nam se broj ispod petnaest smanjio, prvi kucali na kapiji. Neka mi Bog oprosti. Esfigmen ima svoju priču. Od ove godine letujem u Boki Kotorskoj, ponovo. Lepo nam je tamo oduvek bilo. Bliži sam Njegošu. Kažu ljudi da je kralj Aleksandar otišao u Grčku i zlatom platio sve dugove. Dugo je godina posle u manastiru bilo i bugarskih sveštenika. Vekovima je Hilandar bio meta mnogih, i vekovima će. Samo srbi, slabo vojevaše od posete Aleksandra ka ovamo zarad Hilandara. Volim čiji sam, volim odakle sam i kome pripadam. Nosim to sa ponosom, nosim Duh Sveti, nosim ponos svoje klice, sadim dobrotu i širokogrudost svog naroda u svakom plodnom tlu, učim i pokazujem mnogima, ali samo običnim i prostim ljudima, sve o dobrom i pravednom duhu srpskog naroda, da pokušam i tako ispravim počev o sebe, našu gordost i prostu narav večnih graničara i ratnika, umišljenih, da im slobodu duha jedino obrazovanje na univerzitetu može dati. Tako nastadoše one „tikve“, čitava komendija Sterije Popovića. Još detaljnije, Arčibald Rajs piše šta nam je činiti. Ne trpimo mi sugestije sa strane, aaa ne, ne! Kaže Nikolaj, čovek se uvek nalazi u okruženju ljudi koji mu pomažu da spozna svoje mane i loše strane svoje ličnosti, koje uglavnom ne vidi sam! Jedino predsednik Milošević dade nešto za Hilandar, od svih velikih vladara, počev od Aleksandra, pa na ovamo. Međutim, on to nekako brzo, sleti helikopterom i odlete. Kasnije ću čuti, da se taj prostor gde je helikopter sleteo označio, i fizički odvojio, simbolično od Svete Gore. Jedan sarajlija, koji je beše u tom našem malom društvu, i koga ću za par minuta upoznati, mi reče, da se iza ove kapije nekada nalazio čitav bolnički stacionar, objekti i prateća oprema, zadužbina Kralja Aleksandra Obrenovića. Iza ograde se nije moglo. Sada je kamen sa puta potpuno nestao. Veliku vrućinu izbegavam povremenim zastajenjem u senkama čempresa na suvoj prašini. Moram citirati jednog novinara Politike pri pisanju kolumne o Hilandaru, kada je pitao monaha o razdaljini koju je potrebno prepešačiti: „Koliki je kaluđerski korak? Dugačak. To bi trebalo da zna onaj ko pita nekog kaluđera koliko ima peške. „ Ma, to vam je blizu, kaže monah Hilandarac, pokazujući rukom. Stižete za petnaest minuta, najviše dvadeset”. E, a tih kaluđerskih dvadeset, pretvorilo se u novinarskih pedeset.“ „Krst cara Dušana. Na ovom mestu monasi dočekaše svog cara kada je izbegao pred kugom. Na ovu temu se mogu čuti dve verzije ovog događaja. Da je bratstvo izašlo pred cara negde na pola puta od luke do manastira, da bi ga pozdravili, ali i da bi mu rekli da njegova žena ne može dalje. Ali nisu oni rekli, već neko drugi je umesto njih progovorio. „Sišla je Majka Božija, i rekla, ti možeš da prođeš, a ti, nazad !”. Monah ovaj događaj priča ne samo kao da mu je prisustvovao, već i kao da se juče desio. Tako mu se oči šire, ruka odlučno sikteriše. Gledajući ga, osetimo da stojimo na različitim stepenicama vremena.“ Preuzeto iz Politike, 27.08.2011., Nenad Novak Stefanović Pred krstom nisam ništa mogao da osetim. Isti osećaj kao za vreme putovanja prema Hilandaru kroz Bugarsku, ništa uzvišeno i ništa sveto. Neka Bog oprosti što govorim istinu. Pričam iz duše. Nastavih dalje. Nedaleko sa desne strane naiđoh na grupu ljudi. Jedan dečak je držao gumeno crevo za vodu i pokušavao ustima da uhvati po koji mlaz. Žeđ! Drugi dečak sa naočarima je stajao ispred njega i verovatno čekao svoj red. Ostalo troje, odraslih ljudi je stajalo ispred sasvim običnog i neupadljivog primerka stare masline. Pomaže Bog! – rekoh ja. Bog ti pomogao! – rekoše svi sa neprimetnim zaostatkom. Može li se! – opet ja. Ih, može li? Mora brate, dakako! – reče jedan od njih, saznaću kasnije Branko. Primate li me ovakvoga? – znao sam da hoće, nego radi reda rekoh. Vazda. – reče Krupni. Odakle – ponovi on. Novi Sad - Rekoh. E i ja sam ti brate iz Novog Sada, ali sam rođeni sarajlija – reče najniži među njima i pogleda me tužnim i krupnim oćima. Nikada ne bih rekao da je sarajlija, ali avaj. I tako sa ja nađoh među grupom ljudi. Prijalo mi je društvo posle tri dana samovanja. Uglavnom teškom mukom prihvatam društvo, i radije se uvek opredeljujem za samovanje, ne zbog toga što pripadam društvu osobenjaka i egoista, već zbog stečene potrebe i osećaja zadovoljstva da nešto uradim sasvim sam. Bojim se dugog vremena provedenog sa istim ljudima, tada postajem nepodnošljivo spadalo, nesvesno postavljam neprobojne kulise oko mene, postajem gord i pun taštine. Koraci mi smrde nečovještvom. Niži su oni što mane ne znaju i ne priznaju, to me uglavnom spusti tamo gde treba, među ostale i manje grešne. Kakva je ovo maslina? ’ Oćemo li dalje ljudi? - Skupih hrabrosti te upitah. Maslina koju zasadi car Dušan! – neko od njih odgovori. Sećam se da je Branko uporno pokušavao da slomi deo grane. Uzmi i ti, to je dobro za poneti kući! Ja evo već treću godinu, svaki put nosim deo grane i stavljam pored slavske ikone. – reče Branko i pogleda me blagim pogledom, takvim da bi svako čeljade čini mi se dosta toga iz tog pogleda moglo pročitati sebi u korist. Maslina koju svojom rukom zasadi Dušan silni, a oko nje, mnoštvo drugih, što ih zasadiše potonji vladari naše Srbije. Odlomih i ja deo, te ga sada i ovog trenutka gledam iznad ikone Svetog Georgija. E tada osetih sve što mi je nedostajalo tamo, tamo pored krsta cara Dušana. Neki odlomiše, a neki nisu. Nastavismo skupa dalje, prema luki istočnoj.

Hvala na svemu.

Odlično! Hvala mnogo na informaciji. Ako ikako saznaš nešto u vezi prevoza po reci, pusti poruku. Hvala i svaka čast na lepim fotografijama.

Lepe fotografije, i lepo se vi provozašte. Nego može li se do vidikovca Molitva kolima do gore? Negde u julu idem sa porodicom do Uvca pa se zapitah da li ćemo možda uspeti autom da se popnemo do gore, znam da je kozija staza u pitanju, ali da li možda postoji nekakav put do vidikovca sa druge strane? Da li možda znate, da li postoji turistički brod ili čamac koji vozi turiste u obilazak tih prelepih meandara reke Uvac? Pozdrav,

Lepa vožnja. Odlična ideja za posetu manastirima. Pitam li se kako vam je bilo na motoru po ovakvom vremenu?

Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novaca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja – to vam je Sveta Gora Atonska. Kamo sreće za Indiju, i krštenu i nekrštenu, da može učiniti trampu i dati Himalaje za Svetu Goru! Jer u Svetoj Gori hiljade i hiljade hrišćanskih monaha drže jednu veru, ispunjavaju jedno pravilo, imaju jedno pravilo, imaju jednu nadu, nadu u nebesko carstvo, i priznaju jednu zaštitnicu svoje zemlje – presvetu Bogorodicu. Vladika Nikolaj, „Indijska pisma“ Ova misao, u blažoj meri govori ne o veličini i ispunjenosti, već o poniznosti i potrebi, za nekome preneti sve ono što leži na duši čovekovoj, te se tek tada može osetiti svetost ovoga tla i lakoća sopstvene duše. U tri vozila, dva omanja autobusa i jedan džip, stade sva družina sa broda što imaše za cilj Hilandar. Mene i još par njih smestiše u beli Land Rover, vozilo po mom izboru. Inače, najradije bih se ratosiljao porodičnog ćeresla što trenutno imam, i rado prepustio svim čulima, koje samo ovakav Rover može da probudi. Robusnost, sila, glad za močvarama i pustinjom, surovost svakog metalnog dela konstrukcije i nezasiti karatker avanturiste engleskog terenca, velikom snagom i voljom izbrisaše u meni svaku želju i trag za civilizacijom. Proradi tada u meni od kada majstor zavrti ovog lepotana, svaki davno potisnuti poriv prema divljini i prirodi, poriv koji budi prezir i osećaj gadosti pri pomisli, da se život može proćerdati uz kapućino, cigarete, beton, svakodnevni odlazak na posao i averzija prema insektima, koju današnja deca imaju. Krenusmo tada uzbrdo! Naš Land Rover je predvodio ceo karavan. Ovo je kadar koji pruža osećaj kazne i zavisnosti od drugih. Isti pogled imaju verovatno i oni koji se mnogo ogrešiše, te ovi grejači na prozorskom staklu Rovera behu kod njih šipke metalne, i ruke vezane lisicama među kolenima, što tako sklopljene daju celoj figuri uhapšenog izgled grešnika u molitvi. Ne znam zašto me ovo podseti na tako nešto? I pored mnogobrojnih prolazaka jednim te istim putem, tamo, ovamo, majstor ne spušta oči sa puta. PAMETNO! Ne bih ni ja! Sećam se, sa desne strane, kao suvozač, sedeoje sredovečni čovek, policajac po profesiji, otac dečaka koji je sedeo tik do mene. U toku vozačkih vratolomija majstora do njega, odjednom izvadi on veliki tablet, činilo mi se da je veličinom tableta zaklonio vidik majstoru do njega, i reče dečaku: - Na, tuci sve što vidiš! - reče pandur. Uze dečak tablet i poče slikati okolinu kroz prozor džipa. Prozor je bio tik iza nas, te se mali poče okretati ne bi li pronašao što bolji kadar. Zna mali šta je dobar kadar! U tom trenu i svom trudu dečaka, poče ga otac kuražiti: - Slikaj ono, slikaj ono, evo ti ovoga, ne daj da prođe! - sve kroz žar trudi se otac. Poče se tako dečak lomatati preko svih. Lakat meni, lakat drugima. Pogledi samo sevaju dok policajac kuraži. Majstor uporedo pripomaže da ne zaobidje ni jednu rupu na putu. A nije meni zbog rupa i lakta ovog dečaka, već nadmenost i bahatost nečijeg karaktera uglavnom znaju da pokvare većinu lepih trenutaka provedenih sa neznancima. Videlo se da to nije samo moja konstatacija, većina je negodovala. Ah,.....leti živote, kud god, samo leti i gledaj da prođe u lepome. Mercedes nas prati u stopu. Doduše, sećam se jedne krivine gde je autobus morao, da se polako „nakvačila“ , ne bi li prošao prepreku u krivini. Dužina autobusa i mala visina karoserije ne dozvoljava veliku slobodu kreatanja kao Rover. Hilandar! Prvi utisak sa te visine čoveka ostavlja, mogu slobodno reći ravnodušnim. Meni je ovo prvi susret sa ovom svetinjom, te verujem da sam i ja kao većina očekivao čudo. Takva je priroda ljudska, stalno traži novo zadovoljenje, novi podsticaj i stimulaciju za životom, za nečim što će je oduševiti. U glavnom je to zamišljena raskoš. Olako se čovek prepusti pohoti. Oštra vožnja prilike ispred mene, čije su me oči u retrovizoru ponekad pronalazile, nije uvek dozvoljavala dečaku nesmetano hvatanje dobrih kadrova. Pomerih se u stranu, sklonivši tako svoju pozadinu na još manji prostor, dajući tako dečaku još više prostora za kadriranje. Mali je hteo samo ocu da udovolji. Sve ga se to nije baš dojmilo, u istinu. Obrisi Hilandara su se sada često pojavljivali. Iza svake krivine sa leve strane puta, sada se svaki put Hilandar pojavljivao u sve većoj proporciji, nagoveštavajući da smo u velikoj blizini kapije svetinje. Inače, ne spomenuh nešto više o putu koji vodi od luke Jovanica do manastira. Verujem, da nisam jedini koji će ovo pričati, ali svačiji ugao posmatranja daje širi pogled i bolje shvatanje. Put, koji ne bi preporučio u letnje doba nikome, pogotovo pešacima. Prvo zbog svog oštrog i surovog karaktera, a drugo zbog dužine i uspona koji je potrebno preći. Isto tako se može reći da nije lak zalogaj ni za automobile i džipove. Naravno, ništa nije neosvojivo, i svaka prepreka je premostiva, ali za sve one koji imaju prilike provozati nešto ovuda, mada su takvi retki, predlažem maksimalan oprez i savesnu vožnju. Druga grupa putnika su pešaci, kojih je u istinu i najviše. Hodočasnici, iskušenici i putnici namernici, monasi, starci i radnici. Taban je ovde izgleda i ponos i dika. Vazda nekoga pokraj puta, hodi sam ili u duštvu, sa patericom ili bez. Prašina koju autobus podigne prolazeći pored njih, ostavlja priliku u belom oblaku prašine sa rukom iznad očiju, zaklanjajući tako zrake sunca i naprezavši oči radi pogleda prema autobusu koji nestaje iza prve kirivine. Koliko li su čistije misli svake od tih prilika u odnosu na nas, turiste u autobusima. Mnogo je mladih ljudi, stranaca, naših, koji pešice hode Svetom Gorom, obilazeći tako manastire i sve svetinje na koje naiđu. Pomoć u manastiru na raznim poslovima menjaju za konačište. Neka ih Bog blagoslovi zbog takvog podviga. Još uvek se pitam kako je otac Kirilo stigao do luke Jovanica? Sva je logika da na put od Jovanice do Hilandara u svakom slučaju bez veće količine zaliha vode ne treba ni pomišljati. Verujem da se danas većina monaha od manstira do luke prevozi džipovima, ili već nekim drugim prevoznim sredstvima, kojih je pregršt u objektima ekonomije okolo manastira, što u vatrogasnim, što u ostalim službama. Po mojoj proceni, ne pređosmo više od pet, šest kilometara. Beo oblak prašine sa obližnjeg brda iznad manastira, opomenu monaha da izađe iz prijemnice i sačeka goste ispred glavne kapije. Ustaljena procedura. Izađosmo na kameni plato. Vispreni monah, sredneg rasta, duge crne brade i vezane kose u rep, sačeka nas dobrošlicom lepih reči i predoči osnovne postulate manastira Hilandar. Verujem da ih je većina znala u napred. Posledice požara se još dugo, dugo vremena neće na žalost u potpunosti sanirati. Što zbog većim delom faktora finansija, što zbog vremena koje je potrebno da bi se detalji ovakve svetinje stare osamstotina godina u potpusnosti sanirale i vratile u prvobitno stanje. Ispod skele je glavni ulaz u manastir. Sa desne strane, pored kandelabra se nalaze stepenice koje vode u prijemne prostorije za goste. Nedugo posle čitanja osnovih dogmi ponašanja u manastiru, nastupi prozivka. Svi se nađoše i skupiše oko monaha, koji u ruci držahu spisak na hartiji od lošeg papira i tako čitahu imena. Nijedno nije bilo suvišno, niti je i jedno falilo. Kranovi su svud naokolo. Radi se, gradi i podiže iznova. Umetnici i vizantolozi, svaki detalj pomno pregledaju i kontrolišu, ne bi li tako sačuvali duh i miris Nemanjića pri obnovi manastira. Braćo, hajdemo se okrepiti! – reče monah Siđosmo smo svi niz kamenite stepenice što vode prostorija u kojima ćemo konačiti. Te stepenice, kako bi ih najjednostavnije opisao rečima? Gaz širine oko pet metara, starim uglačanim kamenom popločan, i prošaran travom među spojevima, tamo gde đon monaške sandale ne može da dopre, nanizan redom sve do prvog i poslednjeg skretanja u desno, prolazeći ispod vinove loze špalira, i sve tako do nivoa staze od graorastog mermera, koja vodi celom dužinom sa desne strane prostorija za spavanje. Ima jedan citat čijih se delova u magli sećam, koji opisuje kamen u stepenicama Hilandara. ...taj kamen što ga osam vekova glačahu noge svetitelja, što dva para nogu Nemanjića postavljahu svojim putem, tunel, svetlo, i vodilju za sve buduće pravednike.... Aaa...vazda mudrih reči oko nas! Ne znam čemu ovi zidovi? Čini mi se novije gradnje su. Uđosmo svi u prijemnicu. Prostorija veličine deset puta deset metara, poređani drveni stolovi i stolice sa desne strane, do kraja zida, što se nastavljaju na levo do kraja naspramnog zida. Sa leve stane se proteže kamenom ograđen deo za poslugu iza koga se nalazi prostorija sa malom kuhinjom. Drvene grede, nosači konstrukcije krova, koje se golim okom vide, zajedno sa jedinim preostalim materijalom kamenom, nagoveštavaju osećaj topline, mira i dobrodošlice. Sedosmo tako, svako pronašavši svoj ugao, ja tamo negde napred, pokraj drugog zida, i čekasmo da se sva mesta popune i krene sa sledećom tačkom protokola. Isti monah uđe poslednji, držeći u ruci nekakav papir. Dva dečaka, verovatno iskušenika, poslužiše kafu, ratluk, rakiju i vodu. Kafa domaća, šećer u posebnoj činijici, te svako mogaše priuštiti koliko mu drago. A rakija, rakija pleniše. Koju li su travku stavili unutar da mi je znati? Ukus što podseća na rakiju i grčki uzo. Sreća mi se osmehnu te onaj do mene i ne okusi, te ja kasnije sa guštom prisvojih njegovu, kao da je moja. Ne zalih sa vodom, šteta ukusa. Bog to vide i namignu! No, vratimo se načas nazad. Monah nam podeli male papire na kojima bi svako od nas trebalo da upiše imena, bez prezimena, deset najbližih za zdravlje i deset najbližih upokojenih, napomenuvši da nikako više od toga. Sva imena će se čitati na jutarnjoj liturgiji. Kasnije ću saznati da će sa na pomen imena koje upisah čekati još dosta vremena. Sa lakoćom se setih i više no što je trebalo, neke izostavih zbog čega se zabrinuh, ali će se ta briga kasnije pokazati kao još jedna malenkost ljudske duše, što često svakoj stvari pridaje previše brige no što treba. Većina se skromno počasti, te u isto vreme odmerismo okolinu upoznavajući tako likove i karaktere svoje braće, za buduću jednu noć. Izađosmo opet na onaj plato, malu stazicu, i uputišmo se do svako svoje sobe, vođeni monahom i dečacima što posluživaše. Ja sa nađoh u prvoj sobi, sledećim vratima od ulaza u prijemnicu. Drvo i kamen provlađivaše, i ništa više od toga. Veličinu prostorije okom nisam u početku mogao proceniti. Drveni kreveti, sa obe strane činjahu dugački niz, po dvadeset ili trideset metara, što povrati u meni osećaj zajedništva i načina života iz vojničkih dana. Isti onaj jedinstveni miris ljudskih tela pomešan sa ustajalim vazduhom prostorije, u kojoj su svi prozori bili otvoreni, mada dobro je poznato da niko i nikada ovaj miris nije uspeo promajom da otkloni. Tela su uvek tu, svako svoju sagu nosi i meša je sa drvetom i kamenom. Brzo se privikne. Toalet je čini mi se u našoj prostoriji bez tuševa, i nalazi se na desnoj strani prostorije. Moj krevet sam odabrah, negde na levoj strani prostorije, gde nije bilo toliko zauzetih mesta, tačno ispod otvorenog prozora. Na nekim krevetima primetih stvari, pantalone preko kreveta, kese na ormarićima, papuče pored kreveta, međutim u tom trenutku nije bilo mnogo ljudi u prostoriji. Jedino primetih čoveka, odmah pored ulaza u prostoriju, kako ispužen leži i čita. On je mene verovatno primetio, a da ja to nisam video! Još jedan dokaz da se ovde linčnosti ne pridaje veliki značaj. Ostavih stvari, uzeh torbu sa aparatom i malu torbicu sa dokumentima, te izađoh iz prostorije. Čudo je kako se u meni uvek probudi taj osećaj spokoja kada negde putujem, stignem i smestim se, te sada mogu u slobodno istraživanje. Uputih se nazad, do stepenica, te uzbrdo do platoa gde autobusa više nije bilo. Sa desne strane, čitavom dužinom stepenika se prostire visoki spoljašnji zid manastira, visine po mojoj proceni oko deset ili petnaest metara. Sada sam stajao sam na centralnom platou, ispred glavne kapije za ulaz u manastir i posmatrao okolinu. Velika je vrućina bila, sećam se. Setih se Srbije koja osta u poplavama. Isto tako se setih da će sve više i više kiša biti, jer polovi Zemlje se tope, nivo mora podiže, a klima se menja, Srbija će verovatno imati sve manje i manje žarkih leta, a sve više tropskih kiša. Obistini se Boga mi i to, evo i sada dok ovo pišem. Kako stvari stoje, ni ova godina nam na ruku sa vremenom za vožnju neće ići. Osmi je mart , a snega vazda! Setih se isto i Željka, i Gaje, i Srđana, i Bote, i Nikšićana, daleko sam. No, stajao sam tako na suncu sam, ni sam ne znajući gde krenem. Primetih pri ulazu u manastir jedan otvor i vrata u njemu, prostoriju u kojoj je sedeo monah koji nas je primio, nešto je pisao na stolu, na kome je stajao i monitor! Kasnije ću opet saznati da je Hilandar jedini od manastira na Svetoj Gori ima struju i internet! Na suprotnoj strani od glavnog ulaza u manastir primetih drvenu građevinu kružnog oblika, podignutu na dva metra visine od centralnog platoa, na koju se samo uz pomoć stepenica može doći. Sa desne strane, pre stepenica spazih česmu i dva dečaka, mladića, veoma simpatičnih, jednog sa podužom kovrdžavom kosom i dugim loknama kose, zavezane u opušten rep plave boje, dugom mladom bradom, i drugog, sličnog izgleda, koji mi beše manje simpatičan, kako stoje pognuti nad česmom umivajući sklopljenim rukama svoje lice. Voda se kroz ruke mladića otapala niz bradu u okruglo kameno podnožje česme. Iskušenici. Privukli su me glasovi u krugu te drvene građevine te se uputih stepenicama do njih. Drvena građevina imaše oblik letnjikovca kružnog oblika sa drvenom klupom na obodu sa unutrašnje strane po čitavom obimu. Nekoliko metalnih konstrukcija sa, postoljem i posudom punom peska za gašenje cigareta stajalo je u svakom uglu. Čovek ranih pedesetih godina, veoma vitkog stasa i dečak od desetak godina starosti sedeli su sa desne strane. Branko je bio pušač. Sa leve strane isto tako par ljudi sa dva dečaka. Jedan par skrajnut u ugao do stepenica, crnoput čovek istih godina niskog rasta na kome se videla patnja na licu, grlio je dečaka privijenog u njegovu levu stranu. Dečak je rukom dirao donju usnu. Treći par, čovek, kasnije saznadoh istih godina, ali veoma krupnog stasa, što me u početku zavara te mu odmah u mislima dodadoh više godina no što ih imade, naslonjen rukama na klupu, gledao je pod. Isto tako, i on je imao svog dečaka, koji je neverovatno ličio na njega. Pri prvom pogledu na oboje, da se primetiti nelogično veći obim glave u odnosu na prosečnost kod obe prilike. Jedino ja bejah bez moja tri. Poželeh da su i oni tu. Pomaže Bog! – rekoše svi sa zakašnjenjem. Bog vam pomogao! - odgovorih. Sedoh i zauzeh mesto na suncu, jer hladovina je već bila njina. Trpeh sunce u crnoj majci. Divan se vodio oko životne priče para koji je sedeo pokraj stepenica. Pomoć sa Hilandara, tačnije od Boga, poslednji je vapaj većine nas kad nas napusti i poslednja nada. Vera i istina tada imaju primat nad svim što smo do tada u životu iskusili, i tada nastupa najveće čovekovo iskušenje i provera čovekove vere u Boga. Životna priča ovog sirotog čoveka ide daleko u prošlost, kada ga je Gospog Bog podario sa ovim dečakom. U neko vreme, dok je dečak bio sasvim mali, od par meseci, on pade sa kreveta, udari se nezgodno u glavu i od tada siroto biće ima motoričkih poteškoća. Položaj dečaka kada ga prvi put primetih dok je bio privijen uz očevo telo i pokreti koje je dečak pravio, nagoveštavao je primetnu surovost prirode. Blagoslovi ga Gospode Bože, gde god da je, i vrati tom biću um kakav imahu pri rođenju. Još jednom shvatih da je praštanje neopisiva veličina. Branko, čovek sa cigaretom i mali Boro su pomno slušali ispoved sirotog čoveka. Treći par prilika nije reagovao. Čovek krupnog izgleda, često je menjao položaj svog tela, pokušavajući da se što lagodnije namesti na drvenoj klupi. Seta, milost i sažaljenje, širili su se vazduhom kroz dim duvana koji je sada dolazio iz cigarete sva tri čoveka. Nikada do tada nisam čuo da se Gospod Bog pominje toliko puta. Svako ga je umetnuo u rečenicu po par puta. Svaka sumnja u životu , očekivanje, bilo lepo ili ružno, pominjani su svaka ponaosob, uz uslov, da Bog dozvoli. Daće Gospod Bog! I tako prestavih i ja svoje znamenje. Rekoh odakle sam, ko sam, šta sam, ne važno beše koliko sam i što sam, te svi pomno slušaše moje priče, i skromnošču prhivatiše tako i mene u taj krug društva sa drvene klupe. - Vrućina je velika! Imamo dosta vremena do večernje liturgije. Valjalo bi možda proštetati do mora. – reče Branko. - Nisambaš nešto raspoložen za šetnju po ovoj „vetrometini“ – našali se krupni čovek, za koga kasnije spoznah da je to Brakov šurak, i da živi u Americi, na Floridi, i da su on i Branko zajedno sa porodicom došli u Jerisos na letovanje, te su i danas zajedno sa sinovima na Svetoj Gori. Lepo! Dajem ti šansu od pola sata, kreni ti odmah, a ja ću te stići. – našali se krupni. A Bog neka mi oprosti, ne mogu se nikako po ko zna koji put setiti imena tog čoveka. I družili smo se, i pričali po ko zna koliko puta za ta dva dana, prepisivali se e-mailom, ali se evo imena ne mogu setiti. Mrzi me gledati ponovo u email. Neka mi Bog oprosti. Ostali će znati na koga sam mislio. Crnoputi čovek sa sirotim dečakom prvi krene, a nedugo zatim i Branko i šurak mu sa dečacima. Vrućina je bila sećam se velika. Verujem da se niko u Srbiji, pogotovu u Vojvodini odakle sam, u šetnju uputio ne bi po ovakvoj vrućini. Ali šta čovek na konaku u Hilandaru može da radi na popodnevnoj vrevi, od podne do večernje molitve. Nedugo zatim krenuh i ja za njima. Put je vodio desno od glavnog ulaza u manastir, popločan kamenom, prema istoku i velikoj šumi čempresa i maslinjaka, čiji se vrhovi sa tog mesta nadziru u velikoj meri, zaklanjajući tako sve iza što postoji i što čoveka koji je prvi put na ovome mestu sve više kuraži da krene dalje, dalje prema moru. Sa leve strane, pa desetak metara od kapije manastira, spazih ovu građevinu. Potiče po svom stilu gradnje verovatno sa kraja devetnaestog ili početkom dvadesetog veka, a kasnije čuh da je tu i Branko u toku posete ranijih godina prespavao zajedno sa majstorima, kojih uvek Bogu hvala na Hilandaru ima. Što električara, ekonoma, zidara, umetnika, ljudi svih profila koji su spremni da svojim znanjem i vremenom pomognu braću i Hilandar u njegovoj obnovi. Nikada ljudi dosta...to čuh od jednog radnika. Međutim šta je ovde karakteristično? Sa donje strane, pred ulazom se mogu videti grobovi, krstovi. Ovde se monasi sahranjuju, ali dođe tako vreme kada više mesta nema za nove upokojene, te se onda nastarije sahranjeni otkopava, mošti vade i peru, a lobanja arhivira u kosturnicu, koju na žalost ovoga puta nisam uspeo da vidim. Kažu, što je boja lobanje tamnija i žuća, to je monah za života na zemlji bio bliže Bogu. Nastavih dalje. Kameniti put polako zamenjuje put sa ređim sitnijim kamenjem, dolazi se do račvanja na dva pravca, jedan koji vodi na desno, gore prema luki Jovanica, i levo, odnosno pravo , prema istočnoj luki Hilandara, obali koja gleda prema ostrvu Tasos. Ubrzo videh dve prilike kako se polako prilbližavaju. Jedna prilika je potpomagala onu manju, onako pod ruku. Videlo se da manja prilika ne može dalje, te je višlja prilika uze na se i poče je nositi. Kako su bliže došli, primetih sirotoh crnoputog čoveka. što se seđahu sa nama na klupi, kako nosi dečaka, jer ga verovatno ova žega izmuči te nisu mogli dalje. Telesno dečakovo ograničenje mu verovatno nije dalo dalje hodati. Teško je pronaći reči za talase sažaljenja koji navirahu tada. Neka im Bog pomogne. Znoj sa očevog lica je padao na crnu košulju, pitajaću se on verovatno, Bože, kako dalje i zašto dalje? Sledeća prlika na putu za istočnu luku koju sretoh beše mladić od dvadesetak godina koji se vraćao prema manastiru. Hodao je putpuno bos. Kasnije, predveče, u drugoj, večernjoj šetnji, zajedno sa Brankom, sretoh i ona dva mladića, iskušenika što ih sretoh pored česme ispred glavnog ulaza u manstir, na četiri ili pet kilometara udaljenosti kako se prema manastiru isto tako vraćaju bosi. Inače, nisam siguran tačno u ovu nameru, ali pretpostavljam da je u pitanju jedan vid samožrtvovanja soptsvenog tela radi Boga, jer mnogo je Bog za nas učinio, te je svaka sopstvena žrtva nedostojna žrtve samoga Gospoda Boga. U isto vreme se setih scene iz filma „Braća po materi“, i scene kada Mira Furlan sa svojim sinom bosa hodi po kršu i goleti prema manastiru na vrhu planine radi poklonjenja Gospi Sinjskoj, verovatno kilometrima udaljenom, sa verom da će im Gospa Sinjska pomoći u bedi i nemaštini. Verovatno je ovo nepobitna veza između dve podeljene struje u hrišćanstvu, koja je isto tako dokaz da je Bog samo jedan. Blagosloven bio! Okrenuh se tada prema manastiru i napravih jednu fotografiju sa puta, gde grane masline ne dadoše čist pogled, već morah pomerati rukama grane ne bi li omogućio što bolji kadar. Vrućina posta sasvim jaka. Zvuk cvrčaka je značio poziv prema moru. Nisam hteo nazad. Sa leve i desne strane mnogo je visokih čempresa što iz knjiga saznadoh da ih posadiše Sveti Sava i Sveti Simeon, te mnogi pokušaji da se mladice prenesu i zasade u Srbiji, i na drugom terenu, nikada nisu uspeli. Kako sam dalje koračao, čulo se samo drobljenje kamena i zvuk cvrčaka. Vrt presvete Bogorodice. Prošaran kadar drvećem maslina i visokih čempresa, prosečen po sredini putem kamena, oivičen naslagama biranih primeraka naslaganim u redove, vitkim koščatim rukama, čije mošti sada negde jesu zemlja od čega i postaše, nemilice gura na površinu sve najbolje iz duše i najgrešnijeg čoveka. Sam sam došao, sam ću i ovde. Hrist me prekori!

Evo jednog korisnog sajta koji nudi mnogo dobrih informacija u vezi kamperske opreme, planinarenja i putovanja uopšte. http://www.mojaplaneta.net/ Ja odavno svaki mesec dobijam pdf izdanje njihovog časopisa, po meni veoma koristan izvor dobrih informacija.

Svaka čast. Odlična tema.

Kakve li će sada reči izlaziti iz mene kada više vina nemam, ne znam. Strogi post nalaže vina samo vikendom, te ja sada zborim uz čašu vode, primoran tako da bez stimulansa prizivam emocije od pre par meseci, i vodim vas kroz ovu besedu na barem sličan način kao i do sada. Kako god, ja i dalje pišem, pišem, nosim i letim, letim iznad morske vode koju razbijahu sila propelera broda što plovljaše pored zapadne obale Svete Gore, gore umivene malim stablima četinara i maslina, izraslim na oštrim stenama i nepristupačnom obalom. Zvuk talasa privuče me ogradi na palubi, te u isti mah osetih jači vetar koji mi čitavo telo pomeri u pravcu suprotnom od pravca kretanja broda. Miris mora i vetra, zvuk krila i krikovi galebova što očekuju koji zalogaj krekera, svakom čoveku daju volju za životom, dodaju taj nedostajući stimulans što uvek prevagne na lošu volju u tmurnim i kišovitim danima života, provedenog u gradovima i mestima, gde čoveka teško šta može osvežiti kao more, vetar i sama spoznaja da sada više nema nazad. Brod uveliko plovi ka mestu, za koje nikada nisam mislio da ću posetiti. Hvalimo Gospoda Boga i molimo se za duše naše. Neverovatno je kako se u savršenom trenutku i na savršenom mestu, u kome po nekada svako biće pronađe nešto ili nekoga ko svojim ponašanjem i prilikom remeti tu harmoniju i vraća sve ostale u suštu realnost. Odjednom se pojavi muška prilika, vitkog stasa, sa sve tabletom u ruci i poče skakati kao neki skakavac po svim mestima na palubi tražeći tako što bolji položaj za bolju fotografiju, koju će napraviti sa tablet računarom. Smejurija opšta. I šešir je imao. Našlo se tu i nekoliko monaha što mu poziraše. Mislim da su to bili ruski monasi. Ja ga snimih u statičnom položaju, ali skakavac i posle toga udari na ostale. Ih aveti jedne. Šta im treba ovo, te primiše ovakve na brod. Pogrde na stranu, čist je čovek dušom svojom, već avetnijih pokreta i nemirne duše ja ne videh odavno. Hop na jednu stranu, hop na drugu, nešto prozbori nekome, povuče istog za rukav.....a nije naš, ne mogu razaznati koje je fele. Stran je sigurno. Pustimo skakavca, jer na iznenađenje svih nas odjednom prolomi se divna pesma iz više glasova. Prvo pomislih da dolazi iz zvučnika sa broda i da to neko od posade pušta, jer je to veoma čest slučaj na grčkim brodovima, ali ne, vetar je sada nosio jasniji i jači zvuk iz pravca grupe ljudi koja je sedela pod tendom u hladovini. Divna duhovna pesma, nošena vetrom, privlačila je sve više njih, jer se odoleti to jlepoti nije moglo. Grupa od šest mladića, pojaca, pevala je u šestoglasu dirigovana od strane čoveka (na slici što je u savijenom položaju), tako da je svaka duša na brodu verujem barem u tom trenutku pronašla dugo traženi mir. U pitanju je bila ruska grupa pojaca što vežbaše na brodu pojanje za slavu manastira Sveti Pentelejmon na Svetoj Gori. Devetog avgusta beše slava tog manastira. Zato je na brodu u tom trenutku bilo mnogo ruskih monaha, što bugarskih, što naših, srpskih. Pesma koju su pojci pevali, zove se „A G N I P A R T E N E“ , što u prevodu znači „ČISTA DJEVO“ , himna Bogorodici svetog Nektarija Eginskog. Kasnije je pronađoh na youtube-u, te poslušajmo kako ona zvuči iz glasova ruskih monaha. Pokušajte da osetite mir, uzvišenost, čistotu i sve najlepše, a potisnuto u vašoj duši. Potisnuh taštinu i slavoljublje niz vetar što odnese sve tamno i grešno iz mene, daleko, ne prema zamlji, već u ad, tamo gde i pripada. Mir Božiji. Vrh planine Atos. Kažu ljudi da je vrh planine uvek obavijen sa par belih oblaka. Ne znam kako je gore na vrhu, ali postoji par putopisa ljudi koji su peške išli do samog vrha, kao i Sveti Sava. Tamo je Sava sa Bogom pričao, ispovedio se i molio za oproštaj. Koliki li su naši gresi kada Sveti Sava moljahu Boga za oproštaj? Kako smo dalje putovali, na obali primetih par ruina. Verovatno ostaci objekata nekih drugih, davnih i prošlih generacija monaških zajednica. Krš i golet u pozadini sve više podseća na Boga, na nešto nedodirljivo i sveto. Maslinjak, verovatno u vlasništvu udaljene manastirske ekonomije, koji je ovde na obali ostao iz nekih davnih i prošlih vremena. Pristup je verujem moguć samo brodom, sa zapada, jer je teren u pozadini ispunjen padinom pod veoma oštrim uglom, te je svaki pokušaj prilaza u jeku berbe maslina nemoguć sa te strane. Strme litice pružaju svoje krake duboko, duboko u plavo more, duboko sve dotle dok se tlo ne spoji negde u dubini mora sa tlom srednjeg prsta, Sitonije. Vekovima ova dva ispusta grčko gtla nesebično dele ovaj zaliv, gde monasi i iskušenici kao prilike u magli na malim drvenim barkama plove do jedne od luka na zapadnoj obali Svete Gore Atonske.Plavetnilo modro duši spokoj daje. Još jedna ruina, ožednela i suva, čeka svog monaha da ponovo podigne krovove i započne novi život i novu zajednicu. U blizini, nekoliko manjih crkava. Inače na Svetoj Gori postoji mnoštvo monaha što jednom dnevnom menjaju mesto spavanja, ne bi li im se tako trag zametnuo. Uvek su na otvorenom, spavaju na otvorenom, jedu na otvorenom, ceo svoj život posvećuju Gospodu Bogu, bez ikakvog kontakta sa civilizacijom, čekaju svoj kraj ovozemaljskog života, verovatno negde u pećini, isposnici, samo njima znanoj. Mnogo je skeleta tako pronađeno. Podeljeni su u tri grupe po načinu ishrane i načinu života, oni koji jednom dnevno jedu, oni koji jednom nedeljno jedu, i oni koji izdržavaju po mesec dana bez hrane, pijući samo vodu. Asketizam, način života u kome se čovek odriče mnogo čega prijemčivog, način mišljenja i življenja, isposništva, pokajništva i mučenja tela radi Gospoda Boga. Tako nastaše askete. Svako od nas očekivaše pojavu luke gde će se iskrcati. Ja sam čekao Jovanicu. Inače ovo je meni najdraža fotografija. Iz nje se sve može pročitati, mnogo štošta, ali avaj ovoga puta. Mnogi pomisliše da je ovo luka gde treba da izađu, među njima i ja, ali ovde se na brod pope samo jedan monah sa koferom i nekim stvarima u rukama. Ne propustih da ovekovečim ovaj kadar. Idealan primer dobre kompozicije! Nastavismo dalje. Sa neizvesnošću sam čekao Jovanicu. Primetih par prilika što sede naslonjeni na ogradu broda. Otac i sin. Divan kadar. Kasnije ću ih mnogo puta videti zajedno, u Hilandaru, sa knjigom u rukama. Monah briše znoj sa čela. Jovanica, mala luka u vlasništvu manastira Hilandar, smeštena na zapadnoj strani poluostrva, nije odavala svojom pojavom nikakav utisak luke, već je to bio običan mali betonski mol, isturen dvadesetak metara u more. Iza mola se prostire poveća površina posuta sitnim i krupnim kamenom, što svojom belom bojom pri jarkom suncu u većoj meri zaslepljuje, da se gledati ne može. Nekakve konstrukcije u pozadini liče nanekavu tendu. Može joj se. Sa desne strane je skoro vidi se podignuta nastrešnica drvene konstrukcije sa namerom da monasima, iskušenicima i putnicima pruži barem malo hlada. Poče iskrcavanje. Ovde ću ispričati događaj koji se desio pri susretu sa ocem Kirilom hilandarcem. Otac Kirilo, maleni starac, nelogično niskog rasta, ali zato krotkih misli, čvrstog karaktera i veoma duhovit, stajaše onako malen sa štapom u ruci, na molu, i pružaše ruku ostalima da je celivaju. Kako ga spazih, nisam mogao odoleti a da ne uhvatim koji kadar, i njega, i još dva monaha koji se nađoše tu sa njim, znajući da monahe ne treba fotografisati bez blagoslova. Moj Nikon, ima već deset godina od kako me prati u stopu na mojim putovanjima. Radi kao doksa. I po suncu i po vetru. Jednom prilikom na granici Alžira i Tunisa, gde je bilo sećam se velika vrućina, čitavih 50 i više stepeni, plastika na rukohvatu tada trajno dobi obrise mojih pristiju. Počela se topiti. Ali, još uvek radi. Drugom prilikom na Fruškoj Gori, u vreme velikog snega, otvore se sama od sebe vratanca koja drže bateriju i baterija ispade u sneg, dubok pola metra. To me je koštalo sećam se, pet hiljada dinara. Od tog doba preko vratanca uvek lepim izolir traku. I sada, pre iskrcavanja proverih traku da li dobro drži, jer me sigurno čeka još dobrih kadrova. Dobro je! Vratanca drže, a traka je čvrsto zalepljena. Nema šanse da baterija ispadne. Kako sam se približavao ocu Kirilu, postavih aparat u desnu ruku, onako kako sam već rekao, kada hoću krišom da uhvatim koji kadar, ja aparat zajedno sa opuštenom rukom uz telo postavim tako da neopaženo mogu da škljocam, bez da me subjekat primeti uperivši iz zgloba ruke samo objektiv prema toj osobi. Kako sam prišao ocu Kirilu na metar, škljocnuh par puta, te se sagnuh da celivam, opet škljocnuh dva puta, ne bi li upravo taj momenat uhvatio. Dok sam nastavljao primetih i monaha u čamcu kako izlazi iskoračuje na mol, uperih objektiv i prema njemu, okinuh par puta, te zadovljno nastavih prema grupi koja se skupljala ispred mini autobusa. Svo vreme u toku škljocanja osetih u ruci rad mehanike u aparatu, otvaranje zatvarača i pomeranje zavesice, kao i zvuk koji se nadaleko može prepoznati kao zvuk zavese fotoaparata. Gospog Bog mi je svedok. Neki čovek je sećam se povišenim tonom u tom trenutku pravio raspored po raspoloživim vozilima radi prevoza do manastira Hilandar. Otac Kirlilo i ostala dva monaha su se već ukrcali, i brod je isplovio ka manastiru Sveti Pantelejmon. Inače otac Kirilo je tada upravo išao u manastir Sveti Pantelejmon na slavu. To je inače slava tog manastira. Kažu da svake godine ide tamo. Ja ga posle nisam video. Rasporediše me u džip, koji je pored vozača primio još nas petoro. Sedosmo i krenusmo prvi, a za nama i ostala dva mini busa uzbrdo, prema manastiru Hilandar. Aparat sam još uvek držao u ruci. Okrenuh ga sa namerom da pogledam fotografije i svatih da aparart nema napajanje. Baterija je virila iz kućišta sa namerom da ispadne, dok su vratanca bila poluotvorena, jedino ih je držala izolir traka da se skroz ne otvore, koja se dosta dobro držala na oba kraja gde je bila zalepljena, dok je u delu ispod vratanaca bila kao razvučena. Pošto fotografija uopšte nije bilo, tj. nije bilo zapisa na memorijskoj kartici, izlazak baterije se morao desiti pre celivanja ruke oca Kirila. Ja se skamenih, hladan talas kao prvi nuklearni udar prođe kroz moje vene. Tada osetih Svetu Goru. Kasnije ću čuti od Branka, brata koga upoznah u manastiru, kako je upozoravao svog šuraka da ne fotografiše za vreme jutarnje liturgije, kao ni u unutrašnjem delu manastirskih zidova, jer je greh, na šta se ovaj ogluši. Po povratku na Floridu, šurak je shvatio da ni jedne fotografije od dolaska na Svetu Goru nema. Slava Gospodu Bogu!

Kao što rekoh, evo i nekoliko fotografija sa TV tornja. Naravno, zvuk, miris vetra i osećaj straha sa te visine nisam uspeo da prenesem. Svako dobro i pozdrav.

Pamćenje ljudsko nije baš za pohvaliti se. Evo već sada sa naporom pronalazim sitne detalje iz vremena dok sam čekao trajekt. Niko nije do veka, pa neću ni ja. Bledi ono što je verujući nama bitno, a ostaje ono što kasnije zarezuje duboke brazde sećanja, koje na kraju nosimo ako ih ne kažemo tamo, u crnilu, u večnom i tamnom pravougaoniku, gde telo postaje pepeo što vekovima pretvara se u zemlju, u ono od čega i postasmo. Ljudi koje srećemo na raznim mestima u svom životu, a koji su prolazni, prilike koje primetimo okom ali ne zapažamo, mnogo ih je brojem, te ih čovek nikako ne uspe uvrstiti u svoju postojanu pamet što stoji i vremenom ne bledi, te onako spontano prolaze i ne čekaju nikoga da čuje za njih. Tako i svi oni, oni koji su pored mene prošli tog dana, ne mogu ih se setiti. Ljudi obični, majstori, pomoćnici i monasi, vozači i pomagači, deca mala i velika, ljudi sa torbama i bez torbi, ljudi sa dokumentima i ljudi samo sa rukama u džepovima, zamišljeni i verni svom planu, više neverni i sumnjičavi nego istiniti i sigurni. U tim mislima i ja sam sa njima. Delimo sudbinu običnog vernika. Neko tovar na kamion, neko torbu o ruku. Kilogrami, torbice i sunčane očajle, automobili, i motori, rekviziti su savremenog čoveka bez kojih mnogi ni pred Boga ne mogu. Sila zakon menja - Mehanika za studente tehničkih fakulteta. Prvi otkucaji srca Svete Gore poremetiše ritam uzdisaja svih nas dok je brod pristajao. Pojava belog ferija nije ni ukoliko remetila osećaj svetosti ni u jednom od nas, iako je to bila samo hrpa gvožđa i metalne ruine, običan brod. Niko se divio nije brodu kao vrsti prevoznog sredstva. Prvi put videh da svi gledahu ovu ruinu samo kao prevozno sredstvo do krajnjeg cilja. Divota! Suština postojanja čoveka se samo u retkim trenucima života ogleda u punoj meri. Setih se džipova i brzih automobila po gradovima, čiji je jedini zadatak da se par puta dnevno popnu na bankinu ili izdrže teret dupeta neke cicke na suvozačevom sedištu. Mnogi energiju troše na stvaranje nepotrebnih materijalnih vrednosti. Prilike pokazuju karte, što je dokaz da zaslužuju prevoz do Svete Gore. Svojom imovinom u moneti jamče da su dostojni prevoza. Onaj ko nema, ne može dalje i nesme dalje! Pogrdno! Ovaj put slava ekonomiji! Početak i kraj. Dve prilike koje putuju tamo, ne bi li saznale šta ih čeka, jednu kao obavezu pred život, a drugu radi nagrade ili kazne. Štap i hauba služe kao potpora za priliku koja je na izmaku. Zauzeh mesto na najvišem nivou broda, tamo gde vetar naviše duva, odakle se najviše dopire pogled, mesto na kome je smešteno par redova stolica i tenda koja ih pokriva. Veći deo prostora na tom nivou bez hladovine tende je obično uvek namenjen onima što nisu bili dovoljno brzi. Sedoh u prvi red odzada i posmatrah prilike što dolaze. Ruski monah što rukom pokazuje u pravcu Svete Gore. Za mene je to tajna, i sada, i posle odlaska. Priznajem, jer ne mogu da sakrijem istinu da sam vraćajući se na istom brodu postao sebi još manji i teži, niži i nevažan, nedostojan Bogu, kao i svaki grešan čovek koji hodi zemljom ovom, malo i narazumno ljudsko biće koje na žalost nikada neće shvatiti suštinu svog postojanja, zbog svoje lake i treperave ćudi, grešne oduvek. To biće može samo da se trudi, time će biti veće Bogu i sebi. Nikola Velimirović: " Kada voćka rodi, ona je pognuta pod pritiskom tereta roda svog, pa tako i ljudi sa vrlinama." Takvih je na Božiju i ljudsku žalost malo! - dodadoh ja. Srpski monah, ispred mene posmatra grupu mladih ljudi što sedoše iza nas. Vetar i duboki basovi dizel motora naznačiše kretanje prema Svetom Vrtu. Teških i jakih prilika, tačnije njihovih lica imade oko mene u velikom broju, te ne mogah sve ispratiti sa objektivom, više zbog poniznosti i osećaja stida nego zbog vremena. Čuh nedavno da portret mohana vredi samo uz blagoslov. Inače, postoji tehinka koju koristim kada nemam hrabrosti da pitam za blagoslov. U tom trenutku aparat držim u ruci koja je normalno opuštena niz telo, te svojim položajem tako ne dajem naznaku da će neko biti meta mog objektiva, i u istom trenu okinem, i to par puta. Em se ne vidi, em je skriveno i neblagosloveno. Davno pročitah da je ovu tehniku koristio i Henri Cartier-Bresson. U mnogim prilikama se pokazala kao efikasna, međutim na ovom putu se zbog nje postideh, ne zadugo. Ruski monah, na toploti sunca, dok turisti, među njima i ja, zadovljno uživaju u hladovini koja se po njima podrazumeva za cenu plaćene karte. Ekonomija je divna i zloupotrebljena nauka koja već vekovima polako uništava i pokorava svet. Sve ostale nauke su samo logistika ekonomiji, sušta istina. Divno je videti na licu čoveka istinu, vrlinu i jednostavnost. Posle svih ostalih, željnih svojih plaćenih pozicija u hladovini, pristižu i oni, smireni i vitki, senke ljudskih figura, visoki toliko da naznače razliku između običnih i onih bliskih Gospodu Bogu. Još jedan dokaz da je naše telo samo prolazno. Ruski monah zasenjuje svojom fizičkom veličinom. Bog mu dade i duhovnu. "Svako poseduje upravo toliko taštine koliko mu nedostaje razuma. U čoveku nije ništa krhkije od njegove skromnosti i dobronamernosti." Nisam dovoljno visok da bih izbegao svetost i lepotu misli velikih ljudi, te mi ne zamerite što ih često citiram! Koliko samo pogled i stav čoveka govore o njemu samom. Molimo se za nestabilne i plahovite! ..vetar duva, a visoki talasi načinju moju taštinu.