Svakojakih ljudi ovde imade. Skuplja se svaki od svih vrsta najčistijih. Svašta čoveku u pamet uđe za čitavih sat i po vremena, svašta vidi i primeti, te bi sve to i da kaže i ispriča, ali retko ko je rođenjem darovan sa takvim blagoslovom, te sa ja radije držim fotoaparata i pokušavam na taj način. Ironije li, i sa fotoaparatom ništa manje teži problem nije na vidiku. I najtalentovaniji fotografi svoju večnost provode uvek, i pri svakom kadriranju tražeći najpogodniju poziciju i trenutak, ne bi li tako ispričali ono što su videli. Par puta, u toku svog životnog veka, sam pomislio da sam uspeo u tome, ali samokritičnost preovlada, i nada brzo padne u vodu. Elem, ja još uvek stojim na molu i vrtim se sa objektivom. Ne znam šta bi pre, ili pse što hrču ispod Kule Vizantijske, ljude što sa prtljagom polako pristižu na mol, ne bi li tako verovatno po iskustvu zauzeli neku od stolica ispod trema na palubi broda, koja u velikoj meri štiti glavu od jakog jutarnjeg sunca, ili možda monahe kojih još uvek nema u očekivanom broju. Odlučih se mali brod koji čeka poslednje putnike pre polaska, bez ono dvoje što hrču. Poslednji putnici pristižu i ukrcavaju se na mali brod. Nisam mogao odoleti još jednom pokušaju da predočim utisak koji kula ostavi na mene. Sa leve strane vidimo verovatno među prvim primercima zidani terasni ispust, podbočen drvenim trupcima. Prvim, jer se kula verovatno gradila negde oko desetog veka. U istom periodu su i konaci svetogorskih manastira građeni sa ovakvim ispustima, te ih možemo videti i u južnoj Srbiji, sve do kraja osamnaestog veka. Veličanstveno. Još jednom, početak ulice u kojoj se nalazi hotel u kom su mi stvari smeštene. Jetra vozača, verovatno još uvek izdvaja šljivu od opijajuće tečnosti. Nisam želeo da pokušavam ponovo. Sećate li se paterica? Sve mi ovo deluje suviše kitnjasto. Vlasnici kafana polako otvaraju vrata za prve mušterije. Valjalo bi prvo počistiti. Ne mogu se odvojiti od kule , pa to ti je. U stvari, ovde ispred tog pikapa sa otvorenim vratima sam sinoć prihajao, onako blatnjav među okupane i čiste turiste. . Sa leve strane je kula, a se desne mala kafana sa ponudom vrućeg testa nalik na picu, kojim sam jutros umirio nemirne čeljusti želuca. Pošao ulicom koja vodi pored mora, prema parkingu, gde sam motor ostavio, računam ovde još nisam bio i uhvatih ovo: HD Fat Bob anniversary edition. Međutim ovakav susret ne bih poželeo niti jednom kolegi sa foruma. Verujem da svakog od nas koji iole preferira marku motora koji vozi može ovako da zaboli kao mene u tom trenutku. Još iz daleka svaki vozač koga HD u žicu dira, može da namiriše samo na osnovu obrisa motora da li je to HD ili ne. Kako se približih videh da motor nije pomeran sa ovog mesta duže vreme. Vidi se da ovako nepokriven odoleva i kiši i vetru. Primetih i rđu, na skoro svim delovima. Sa nožice na kojoj je naslonjen, rđa se vremenom slila na beton. Na rezervoaru slova " anniversary" behu sva uokvirena rđom, zapitah se ko je vlasnik. Ispred kuće ne beše nikoga, sećam vode koja se slivala od mokrog veša niz stepenice prema motoru. Pokušah na vratima, zovnuh nekoga, ali uzalud. Kuća otvorena, i sve na izvol'te. Dođe mi da nekako ukradem motor.....e poročan sam ti ja. A, dođe mi stvarno! Priznajem da sam emotivno vezan za ovu marku motora, ali sam još dugo, dugo, razmišljao o toj slici, i dan danas se setim te štete, koliko ljudi dobrih ima koji bih sa uživanjem vozili ovaj motor, ali ne lezi vraže! Ne mogu više da pišem...

Sa moje leve strane dominira velika Vizantijska kula u Uranopolisu, na samoj obali mora, a pre mola gde pristaju brodovi. Ne znam tačno, ali se sećam da negde pročitah kako je kula izgrađena verovatno u desetom veku, i da je služila kao prva odbrana Svete Gore, a da se prvi put u pisanom zapisu pominje u trinaestom veku. Kako god, svojom pojavom u velikoj meri dominira srednjevekovno kamenje kao osnovna struktura kule, sa ugrađenom drvenom konstrukcijom u gornjem delu, verovarno kao ispust u funkciji terase, ledi krv u žilama pri pomisli na provedene vekove ove građevine i sve vetrove i kiše, mora i talase, što strugahu ivice kamenja i drveta pri zimskoj buri u nameri da pobede kamen, kao i uvek do sada. Ne znam služi li kula ičemu sada, i da li se možda može popeti do gore. Na žalost, nema nikada vremena za sve obići. Tako biva, i tako će i biti. Ovo je put koji vodi od plaže prema trgu i agenciji gde se kupuju karte za brod, između kule i mola gde pristaju brodovi. Inače za sve one koje Sveta Gora još uvek nije ugostila, taj mol je toliko mali i uzak, da bi se većina ljudi začudila pri prvom susretu, očekuvajući mol, mol kao mol, mol koji je stasitog kamena i zavidne veličine. Ovaj mol je sve suprotno od toga. Svud okolo mir, spokoj se oseća sa juga Svete Gore, svi znaju zašto su ovde, pa i ovo dvoje vremešnih. Ja nisam znao, znao sam samo da se na brod nisu ukrcali. Ugledah u tom trenutku mali brod koji je pristao. Krenuh prema njemu, jer videh da se par njih već ukrcalo. Nije li valjda poranio, čudno mi je bilo zašto bi došao trideset minuta ranije, ali ipak krenuh da ispitam. Dva čoveka su stajala na pramcu i pomagala putnicima oko ukrcavanja. Dođoh i ja na red, te pružih kartu, ali jedan od njih odlučno odmahnu rukom, te reče da sačekam sledeći brod. Pa dobro, ima još štogod za fotografisati. Dva komata pseta, u rano jutro ispod kule Vizantijske. Još jednom prođoh pored agencije i videh sada red koji se Boga mi dobro odužio. Bilo je ti svakakvoga sveta, i običnih ljudi i monaha, radnika u radnim odelima koji se većinom na Svetoj Gori smatraju svojima, kasnije ću to videti, tamo kada stignem. Tek kada sam se vratio u Novi Sad, primetih da nehotice uslikah Branka na ovoj fotografiji. Taj sa kariranom košuljom je Branko, brat sa Svete Gore koga tamo opoznah, ali polako, sve u svoje vreme. Još jedan kadar malog broda koji čekao svoje vreme da isplovi. Mnogo je inače mali brodova koji pristaju u Uranopolisu, neki su u funkciji taksija, neki imaju svoje ucrtane rute, a neki eto pristanu tek tako, Uglavnom, plovi se. Na suprotnoj strani Uranopolis se budi. Pola je devet, vreme je. Evo i jednog kolege. Sumnjam da je ovaj mladić vlasnik ovog skutera. Većina ovih mladića kada se iskrca na Svetu Goru, pešačeći obilazi manastire. Imadoh priliku da čujem razne priče, tamo na Svetoj Gori, u ono vreme dok sedi ispred ulaza u Hilandar, na onom mestu za pušenje, kako većina ovh mladića radi konaka pomaže monasima na raznim poslovima i kako se retko koji odluči na posetu jednom manastiru. Lepo je videti mladića na Svetoj Gori. Još jedan pogled prema kolosu, i još dvadeset minuta.

Dobro došao kolega!

Ljudi kao ljudi, prolaze, odlaze, raspituju se na ruskom, srpskom, grčkom, i šta ti ja znam sve kom jeziku o vremenu polaska broda, mestu gde se kupuju karte, ali većina njih brzo shvati da su na pravom mestu kada ugledaju red ljudi koji se polako počeo formirati ispred šaltera agencije. Počeo sam prepoznavati neke od njih, i oni mene, jer već smo se negde u Uranopolisu sreli, da li na nekom od obaveznih birokratskih mesta pre polaska na Svetu Goru, možda negde na ulici, kafani. Shvatih da imam još nepun sat i pol do polaska te se udaljih od mesta gde se red formirao i pođoh do prve kafane, ne bi li sebi došao uz prvu jutranju kafu. U produžetku ulice koja vodi pored mora, nedaleko od agencije, videh sredovečnu grkinju kako postavlja čiste stoljnjake i pepeljare, te svatih da otvaraju i sedoh negde na sredini natkrivene bašte. To su one bašte što ih svaka kafana u tesnim ulicama grčke ima, pokraj mora sa upaljenim svećama na stolu, čija svetlost mami pozivom za baš taj sto. Na suprotnoj strani spazih meštanina na čamcu, čiji zvuk motora tiho, kloparajući elisom u vodi samo nagoveštava prolazak, stapa se u jutro, mirno i neopaženo. Pijem kafu brzo, i ne sa uživanjem, jer sve je nekako tiho, bez obzira što sve više sveta skuplja u ovoj ulici. Pojavi se odnekuda i svaračsa harmonikom. Niskog rasta i povećeg trbuha, nosio je onu harmoniku i veselo svirao svaku jednu, od srpskoga marša na drinu, do nekih ruskih melodija koje sam prepoznao. Sećam se zalepljene plastične čaše na harmonici, kojom je krčio put kroz masu ljudi dok je prolazio i svirao, ujedno i namigivao svakom onome kod koga je prepoznao smešak izazvan melodijom, znajući da ga je dirnuo u žicu. Čaša je čekala kovanicu. Nisam više mogao posmatrati ovakvu scenu samo iz kafanske stolice, te ustadoh i požurih da nešto i uhvatim od toga. Tu, u toj maloj ulici, pre agencije, spazih jednu malu kapelu, uvučenu između dve kuće. Čudo je kako se čovek jednostavno spetlja u svojim mislima, te se sav nekako nađe u nepoznanici trenutka kad se nađe oči u oči sa nečim što ne poznaje. Neimah vremena za analizu ove male kapele, ali se setih Pikasovih reči, da je svako delo mnogo zanimljivije ukoliko ga poznajemo, i delo, i autora, te se tako posmatrač nađe u sasvim jednoj drugačijoj dimenziji, u kojoj, i delo, i posmatrač mogu na istom jeziku normalno opštiti. Ovako, mrka kapa. U jednom od pasaža te male ulice spazih i stara zaprežna kola. Taj mi venilator nedade mira dok nisam popustio. Mnogo sam vremena proveo tražeći najbolju kompoziciju pokušavajući da ga izbegnem. Ali na kraju dobih sasvim jedan zanimljiv kadar. Verovatno je i grcima nestalo magaraca, kao nama konja i volova, te sada ovakva kola za crvene muškatle menjaju suvo seno i svoje uspomene iz dana, kada se još moglo i trebalo potegnuti. Uranopolis. Obala. Sviđa mi se što nema ležaljki i suncobrana. Samo čamci i mirno jutarnje more. Smiraj jutra, i tog pogleda u talase, čija blaga frekvencija samo ovlaž nanosi mokro more na površinu kamenja u plićaku, i ono se odmah osuši, te tako prkosi moru, pa sve tako iznova dok kamen ne izgubi. Svaki od čamaca se blago zatalasa nad novom vodenom pretnjom po suvo kamenje, i tako sve dok neki veliki brod ne pokaže svoju nadmoć ulaskom u luku Uranopolisa. Mali se onda pritaje, čekaju i ćute, jer ne smeju. Mesto gde se luka Uranopolisa gubi iz pogleda sa mola gd očekujem brod. Kako li ove daske izdržavaju teret punih mreža na ribarevom ramenu? Sva morska argela, dalje od obale, rezervisana je samo za Mercury, Yamahu, Johnsona..., a ovi mali drveni, njih nema u časopisu Nautika, takvi trebaju samo ribarima. Ih, kada bih imao priliku da sa jednim takvim uplovim u luku Monaka dok traje trka Formule 1. Fakat bi i trka stala. Par scena iz filma "Zorba The Greek", autentično je sa ovim kadrom i malim drvenim molom kao rekvizitom, kada Entoni Kvin pravi put u obliku drvenog kanala za sečena drva, koje je potrebno spustiti sa planine do mora. Vreme sporo prolazi, ali ne marim. Sve mi se čini da je malo vremena za sve ono što mogu fotografisati. Povlačim se sada prema ulici, na gore i hvatam jedan ubičejen kadar iz izloga jedne prodavnice. Često se zapitam, vrede li ovi rekviziti šta. Da li je to vrednije od onoga što čovek doživi i vidi, ne vezano što je ovo Uranopolis, i što je ovo putopis za Hilandar. Kada okačimo taj rekvizit na zid, tada se sa setom setimo trenutaka provedenih tamo, odakle smo doneli suvenir. Možda je to ta veza koja pokreće sva osećanja u nama. Ko zna. Pogledah desno, na ulazu u malu ulicu, na putu koji se spušta do mola gde brodovi pristaju, spazih mačku gde čeka parče ribe iz ruku čoveka koji istovara sirovinu za roštilj kafe. Valjda je tako navikla. Svaki joj put možda pruži koji komad. Na putu prema molu, harmonikaš više nije mogao na svojim nogama. Ne znam je li starija harmonika ili svirac? Kako god, u fotografiji upšte ne stoje moderni automobili, nekako su suvišni, nisu iz tog vremena odakle je ova priča. Već godinama se svađam sa njima, stalno mi smetaju. I onaj znak za parkiranje mi smeta! Ostavio ih samo harmonikaša i one ljude sa okolinom. A ko će meni vazda ugoditi? Ništa, vratih se ponovo do glavnog trga i načinih još jednu. Uranopolis bez đinđuva je sasvim jedna druga priča. Sada mestom brode oni što su duhom ovde, toliko tihi i toliko se tiho sa njima sve dešava da ih uopšte ne mora ni biti, fizički ne trebaju. Prodavnice i aveti sada skupljaju snagu za sledeće veče, samo za one premazane i mirišljave, pritom i galvanizovane supstratom bakra. A ko će takvima tek namaći? "Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvredio sam ih što se usuđujem da mislim" MS Opet se vratih do mola. A ne znam što slikah ovo, kad ga i dan danas nosim u novčaniku. Greota mi ga je baciti. Ne mogu. E ništa prisnije mi nije, nego nešto što me podseća na vreme kada sam bio daleko od kuće. "Kasno je, sećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utehe i podsećanja na ono što je moglo biti jer što nije bilo, nije ni moglo biti, a uvek izgleda lepo ono što se nije ostvarilo." MS Opet se vratih do mora. Često ja tako dok fotografišem, ima me na jednome mestu po više puta. Mesta ostaju, a ljudi i rekviziti se menjaju. Još imam vremena do polaska broda...

Svako se jutro poznaje po delima prethodnog dana, pa tako sam i ja poznao svoje. Otvorih sanjive oči po ustaljenoj navici u šest sati ujutro, pre alarma na podešenom telefonu, jer se uvek budim po navici u šesti sati izjutra, i po želji, i po navici, da zateknem jutro, mlado, maglovito i čisto. Čisto, jer svako jutro je čisto po svom početku. Noću se sve aveti proteraju, i zemlja pročisti od životnih grehova prethodnog dana. Meni je višak noćašnjeg piva uspeo da pomuti očekivano bistri pogled sa terase, bez obzira što je pogled većim delom pucao na komšijsku terasu, ipak se s' kraja levog ugla pogleda manjim delom nadzirala obala sa onim malim, svežim i bistrim jutarnjim talasima, koji su sa lakoćom odnosili sinoćnji pivski greh. Dobrodošao dugometražni tuš je sprao i poslednje čestice spoljašnjeg greha, te se sa lakoćom i velikom svežinom obukoh, ovoga puta u moju omiljenu teget majicu sa novosadske najlon pijace, farmerke i patike, te se tako ponovo odvojih izgledom i odećom od sveta motora i ponovo postadoh civil. Glad koju sam sa težinom od momenta buđenja potirao sada je dostizala kranju granicu podnošljivosti. Uzeh moju omiljenu foto tašnu, širokim zahvatom prstiju provukoh iste kroz kosu, ne bi li tako nadomestio nedostatak češlja i zabravih vrata sa spoljašnje strane. U holu nije bilo nikoga, verovatno grci nemaju potrebu za ustajanjem u ovo doba. Kako god, prođoh kroz hol hotela i izađoh na ulicu. U tom trenutku je samo dvoje ili troje ljudi bilo na ulici, a i što bih više, kada većina spava, nema se potrebe za urankom. Ljudi radi avetinje propuštaju najlepše doba dana, jutarnji smiraj i čistotu, ništa na ovome svetu čoveku ne može zameniti tu lepotu, i da je najumorniji i najmamurniji, samo lenj i gord čovek će priznati svoju nemoć nad lepotom jutra. Krenuh prema centralnom trgu da se raspitam o mestu gde se mogu preuzeti karte za brod. Ja sam moju kartu rezervisao, tako mi je savetovao sveštenik, koji mi dade blagoslov za posetu Svetoj Gori, te se tako po instrukciji ono dvoje dobrih ljudi iz Smedereva od sinoć uputih prema ulici, koja od centralnog trga prema desno vodi nazad pored mora, paralelno sa ulicom u kome se nalazio hotel u kom sam odseo. Odmah, tu iza ugla spazih u to vreme verovatno jedinu otvorenu kafanicu sa ponudom neke vrste mekika, ali nisam se dao predati bolu u stomaku te produžih dalje, do mesta gde ću karte za brod da preuzmem. Kako sam ušao u malu ulicu sa mnoštvom kafana prema moru, tako i na početku odmah nabasah na lokal u kom je agencija koja prodaje karte za brod. Ne mogu se setiti tačno vremena otvaranja lokala, ali se sećam da sam dobro poranio. Jedino su dva monaha čekala za pultom. Kad neko rano rani, dve sreće grabi. Kad god sam tako postupio u životu, suština ove poslovice se ostvarila u moju korist. Koliko se sećam, sat i po vremena je sasvim bilo dovoljno da preuzmem vizu, da doručkujem i da još štošta vidim i uradim. Ah da, valjalo je otići i do moja dva sinoćnja drugara, kao po dogovoru, da pijemo kafu. Kako se lokal za svetogorskom ispostavom nalazio nedaleko od hotela u kome sam odseo, i nedaleko od ulice sa lokalom za izdavanje karata za brod, brzo sam obavio i to, tj. preuzeo vizu. Uputih se do one kafanice sa mekikama, spraših jutarnju dozu testa prelivenog sa dve kapi kečapa, i uputih se do hotela, do sobe smedervskih delija. Ovoga puta u hotelu spazih gazdaricu za pultom, sa kojom odmerih količinu jutarnje učtivosti, razmenišvi sa njom u isto vreme jedan kiseo osmeh, koji je samo nagoveštavao njenu ljubaznost prema gostu koji će već za dva sata napustiti njene prostorije, i mog pogleda koji će zapamtiti skromnu lepotu i pravilne crte njenog lica, koje će još decenijama u napred zbog te skromnosti nesvesno privlačiti muške poglede. Svesna je toga sa pravom. "Déjà vu" . Popeh se stepenicama do sprata na kom je bila njihova soba i pokucah. Ništa!. Opet. Ništa!. Posle par jačih kucanja, shvatih da smederevci lože li, lože. Umorili se ljudi od noćas, te valjano sada naplaćuju trud. Ništa od kafe. Ah da, setih se da su mi kasnije kada sam ih sreo prilikom povratka sa Svete Gore, tog dana rekli da su posle našeg rastanka zarobili i litru domaće šljivovice. Aaaa... oprošteno, neka im je na zdravlje. Sat vremena do polaska broda mi je dao oduška za meni najlepše. Jutro u Uranopolisu, sam sa fotoaparatom na ulicama koje se upravo tada bude. Spustih se brzo do glavnog trga i počeh priču. Spustih se ponovo do ulice ukojoj se preuzimaju karte za brod. Tišina, čamci i more. Svarna tišina. U produžetku se već nekoliko njih primaklo obali, nervozno šetajući, više zamišljeno nego nervozno, trošeći tako vreme do polaska njihovog broda. Inače u Uranopolisu pristaju mnogi mali i veliki brodovi, na tek uskom i malome molu, ne bih po veličini mola nikada rekao da je toliko velika frekvencija saobraćaja. Da se razumemo, ne treba očekivati gužvu, ali od osam sati izjutra, na svakih petnaestak minuta pristane po jedan manji brodić. Svaki od njih vozi u različitom pravcu. Za Svetu Goru pristaje najveći brod, nisam to znao. Nastavih dalje malom ulicom pokraj mora. Ničija tišina, ulica Uranopolica besplatno naplaćuje uživanje u istoj samo vrednima i budnima. Prodavnice su čak i do devet zatvorene. Ništa bolje ni u Srbiji nije. Valjda je sa odmakom vremena nove ere, sve veći hit uraniti što kasnije. Oni što to ne prihvataju, zarobljeno žive u prošlosti. Ja se prilagođavam. Kupiću skejtbord. Na um mi pade scen a iz filma, "Povratak u budućnost 2", kada se Majkl DŽ Foks pojavljuje u kući pri dolasku sa posla, noseći u isto vreme oko vrata dve vezane kravate. Svi oni koji su ovde zbog turizma, odavno prepustiše vreme i ulice duhovima koji čini mi se i osnovaše Uranopolis. Mnogo je monaha i sveštenog sveta koji čeka prelazak u vrt Majke Božije činilo jedine ljude u to doba na ulicama Uranopolisa. Mnogo je manastira tamo, u vrtu, te prepoznah i bugare, i ruse, i naše gore lišće, i one koji duhom slede veru nastalu posle 1054. godine, i one koji idu da vide i to čudo, a vere nemaju. Rastavi se svet na mnogo božanstava, tek sada videh. Odbaci se Gospod Bog, te svako po svojoj potrebi stvori drugoga boga, onakvoga kakav mu najviše odgovara. Nastadoše žetve Gospodnje. Slava mu.

Uranopolis. Malo mesto sa velikim pokušajima da se manjak novca nadomesti uz pomoć davno oprobane zlatne žile, turizmom. Kako se u Uranopolis dođe, tako se prve reklamne table za izdavanje soba takmiče, koja će prva zveknuti došljaka na motoru posred glave. Nije baš tako, ali skoro i da jeste. Sa desne strane, više nego sa leve, u početku se nižu omanje bele kuće, opet sa namenom za izdavanje soba, dok se veći hoteli nadovezuju jedno za drugim, posle prve krivine na desno. Inače, verovatno za sve već odavno upućene, u Grčkoj se svaka kuća zove hotel. Zvezdice ispadaju na sve strane. Verujem, da bi za svaku ukradenu austrijsku zvezdu, u Grčkoj dobio tri. Ali avaj, svako svoga ata hvali, te tako ne vidi šta ima. "Ako hoću da se hvalim, hvaliću se svojim manama!" - misao Vladike Nikolaja, Žetve Gospodnje! Neverovatno je, koliko se još uvek blizina Svete Gore ne oseća u vazduhu. Barem meni, tada, i u tom trenutku. Ovo malo mesto kao da je podeljeno na dve priče, na svoje dve suštine postojanja. Svaka nezavisno jedna od druge. Čak se i ne susreću. Tako je turista mnogo, i naravno dolaze sa razlogom da nadomeste godišnju potrebu za grčkim D vitaminom, to je jedini cilj, ne obazirujući se na one druge ljude, koji hodaju istom ulicom, udišu isti vazduh, prolaze pored, i čiji pogled gleda tamo negde u daljinu, tražeći vrh planine uokviren malim oblakom, sa malom dozom sete i treme pred sutrašnji dan. To su svi oni što treba da isplove. Isto tako u te druge ljude spadaju i oni što su doplovili sa Svete Gore, mirnog pogleda i hoda, tihi, oplemenjeni i blagosloveni, odlaze i napuštaju ovo malo mesto sa obećanjem da će se ponovo, kad tad vratiti. Sve se to meni tako učini, kada sam ugasio motor na centralnom trgu pored velike kule. Sa desne strane prema kuli je mali parking,i jedno mesto je bilo zauzeto belim mercedesom, taksi. Ko se samo usudi da se vozi sa njim. Stranac iz zapadne Evrope koji žuri na aerodrom u Solunu, ili neki tajni agent, ala Džems Bond, u belom odelu koji ne preza za cenu, žuri jer ga traži telohranitelj grčkog veleposednika sa namerom da prosvira metalno sečivo kroz britanski pleksus, a koje mu je zamena za desnu ruku.Čovek sa kukom. Izbrisah brzo ovu misao i vratih se na trg Uranopolisa. Pola je devet uveče. Sveže okupani turisti, premazani kokosovim kremama , obučeni u belo, jer belo daje veći kontrast na preplanuloj koži, utrkivali su se ko će biti veći turista, ko će na sebi imati više bele i teget boje, ko će više sladoleda nositi u rukama, ne bi li i po dva u jednu stavili, i ko će više utonuti u davno čekani trenutak godišnjeg odmora na grčkom Mediteranu. Vazda cirkusa. Menjam moju godišnju ušteđevinu, za deset dana grčkog mora, sa ustručavanjem da dva puta dnevno svojoj deci kupim sladoled. - na žalost, ovo je uobičajen scenario većine naših, na žalost. Nedavno čuh od mlade koleginice sa posla, da joj ne pada na pamet da rađa dete, kada ne može jednom godišnje da mu obezbedi letovanje. Ja se u sebi zgrozih i ujedno svatih koliko brzo nestajemo. Prodadosmo duše zarad avetinjskih novotarija. Letovanja, zimovanja, telefoni, tableti, patike plitke, patike duboke, patike za noć, patike za spavanje, sve ono što tuđe dete ima pa i ono što želi ili će tek da dobije, a tvoje je čulo za to, visoke i niske škole, fakulteti privatni, fakulteti državni....ko će sve to namaći deci ljudi moji? Najbolje ih je nemati, i uživati u svim tim avetinjama, ali potpuno sam. Ispunjenog li života, Gospode Bože! Izgubišmo i pećku patrijaršiju, i zemlje oko nje. Telefone zadržasmo! Sve ove misli su i dalje proticale dok sam još uvek stajao pored motora, i nevoljno pokušavao sebe da primoram na traženje smeštaja i parkinga za motor. Sećam se dobro tog umora. Toliko sam bio umoran da mi je stajanje pričinjavalo odmor. Četiristotineosamdeset kilometara, od Predejana do Uranopolisa, na Harley Davidsonu. Onaj ko nije vozio dyna model, neka zna, da je dyna, posle electra glide modela najudobniji model. Inače harli je verujem najneudobniji motor, težak, masivan, tvrd, težak za manevrisanje, ali...... u ostalom ovo je priča za stare babe. Verujem da svako od nas voli svoj motor, i iskren da budem, jesam bio iscrpljen i umoran, ali isto tako verujem da bi posle odmora od sat vremena i dobre večere mogao da nastavim još ohohoho. I dok sam tako stajao i posmatrao prolaznike i okolinu, na trenutak pogledah motor. Dve trećine motora je bilo prekriveno blatom. Kao da sam stigao sa Kamčatke. Druga stvar, pogledah sebe i shvatih da motor mnogo bolje izgleda. Pošto je radijus prednjeg točka za nešto veći od zadnjeg točka, i kako je prednji blatobran više zbog izgleda postavljen nego zbog funkcije, svo blato na putu do Bosilegrada je bilo posuto po motoru, a većim delom po meni. Ništa, nema druge. Ostavio sam motor sa stvarima na trgu, skinuo tank torbu i krenuo u potragu za prenoćištem. Nisam imao nameru ni da se ceknjam, niti da tražim najbolji odnos cene i kvaliteta sobe, te sa tako uputih u prvu i glavnu ulicu, ulicu kojom sam i došao na trg. Sve je vrvelo od malih zanatskih prodavnica sa ponudom sitnih novotarija, zanatskih proizvoda, malih i velikih ikona, sakralnih predmeta, i svim onim što verovatno u velikoj meri donosi dobit. Ako, i neka. Pažnju mi privuče sa desne strane hrpa drvenih štapova, činilo mi se čamovine, poređanih kao golf štapovi u velikoj kutiji. Svaki od njih je simbol paterice, igumanskog štapa, što ga svojim skromnim i primernim životom zasluži Sveti Sava od Save Osvećenog jerusalimskog. Evo i kratke priče o tome. Vredna je pažnje. U šestome veku, upokoji se Sava jerusalimski i svojoj bratiji tada ostavi u amanet, da će jednoga dana sa zapada doći monah vredan pažnje koji će naslediti njegov igumanski štap. 1217. godine., kada je Sveti Sava prvi put posetio Svetu Zemlju, poklonio se mnogim svetinjama, pa i grobu Save jerusalimskog. Tri puta se Sveti Sava poklanjao grobu Save jerusalimskog, i sva tri puta je na grob pao ispred Save igumanski štap. Ostala bratija je znala o čemu se radi, i tako naš Sveti Sava sa sobom u Hilandar donese igumanski štap Save Osvećenog jerusalimskoga i ikonu Bogorodice Trojeručice, koju je Svetom Savi zaveštao Jovan Damaskin. Verujem da se paterica i dan danas čuva u Hilandaru. Nedaleko od početka ulice, sa leve strane ugledah baštu sa stolovima. Par ljudi je sedelo za dva stola i trošila večernji espresso. Bio je to mali hotel sa diskretno uređenom baštom i par isturenih stolova prema glavnoj ulici. Jedan par ljudi sa desne strane je znatiželjno propratio moju pojavu. U velikom i prostranom predvoriju sa recepcijom se brzo dogovorih sa verovatno vlasnicom objekta za cenu od 30 evra za jedno noćenje, sa tim da će mi stvari čuvati u posebnoj prostoriji dok ja budem bio na Svetoj Gori. Sve je bilo završeno za par minuta. Motor nisam mogao ostaviti na putu ispred hotela, jer kako kaže gazdarica, milicija nije blagonaklona čak i prema turistima kada ostave vozilo sa strane puta. Dobro rekoh, moram sada po motor. Brzo dovezoh i njega ispred hotela, te krenuh da odvezujem i skidam silne gurtne i torbe. Vertikalan položaj torbe na pak tregeru se pokazao kao idealan, torba se nije pomerila ni malo, a traka kojom sam zalepio torbu nije nameravala skoro da popusti. Prvu turu stvari odnesoh u sobu i zadovljno primetih da je soba em komotna sa dva poveća kreveta i terasom sa doduše pogledom na terasu komšije preko puta, i sve to lepo začinjeno mirisom lavande iz nekog veštačkog osveživača kog nisam uspeo da lociram. Lepo Bogami. Zadovljno strčah i po ostale stvari, i dok sam nosio poslednju turu stvari, neko dobaci: - Hej, Novi Sad! - reče jedan od ona dva čoveka za stolom. Na leđima mi to ne piše, ali zato registracija pleni dovoljno da se u nedođiji prepozna zemljak. Jedan od njih, dosta krupniji od ovog drugog me još jednom oslovi. - Kuda?Odakle brate.? - ponovi krupniji. - A, Novi Sad, za Hilandar - rekoh. - A, kako, sa kim? -ponovi on opet - A , sam brate, motorom . - vratih ja. - E motorom? - opet on - E motorom! - opet ja. - A zar se ne vidi ? Vidi me kakav sam? - rekoh. - Ma znam, ja to onako. Nego hajde sa nama na po jedno - reče krupniji. - Eto mene i na dva, samo da nađem mesto za motor i da se tušnem, a i gladan sam. - rekoh. - Idi se ti lepo sredi gore, siđi, pa zajedno idemo da tražimo mesto za parking- opet krupniji. - Svaka čast, prijala bi mi čašica razgovora. - Oduševljeno vratih. Oba momka su iz Smedereva. Dva vozača autobusa, koji dovezoše vojne pitomce u posetu Svetoj Gori, te tako sami već četiri dana provode po kafanama Uranopolisa. Imena im se ne sećam. Kasnije mi rekoše dok smo zajedno sedeli u nekoj od kafana, kako se moraju kriti od neke žene, koja je u stvari vođa puta. Ne bi smela da ih vidi sa pivom. Ah, pravila.! I tako se ja brzo sredih, siđoh dole u hol hotela, gde su me oni čekali, te zajedno krenusmo u potragu za parkingom. Nisam imao mnogo izbora, svi, pa i ova dvojica mi rekoše da postoje dva veća parkinga u ovom mestu. Jedan gore od hotela, na vrhu ulice koja izlazi na centralni trg sa velikom kulom i drugi, kada se na izlazu te ulice, na centralnom trgu skrene levo, u ulicu koja vodi pored mora. Iako je već bila noć, brzo smo pronašli taj drugi parking. Sasvim lepo uređen prostor, sa rampom i nastrešnicom gde i ja parkirah motor, i sve to za cenu od 3 evra za 24 sata. Odlično. Motor je obezbeđen. Sada nam preostaje da negde, i to što pre zauzmemo busiju u nekoj od kafana sa dobrom klopom. Preporučiše oni kafanu na uglu te ulice u kojoj je i hotel. Sumnjivo, ali ajde de. Naručih ja na žalost neki veliki sendvič, jer su samo to imali u ponudi, i velike tri krigle piva. Sendvič sam smlatio, mada bi iskreno ukusnija bila mišelinka na zadnjem točku mog motora. I tako krenusmo mi sa pričom, ko smo šta smo. odakle, smo....i sve to su remetila samo naručivanja punih krigli. Krupniji reče da i on vozi, ne mogu se setiti šta, ali nam je tema bila i u vezi motora. Sve u svemu dobri ljudi, i hvala im na svemu. Kako sam znao da valja poraniti, trebalo je preuzeti "diamonitirion", vizu za Svetu Goru i kartu za brod, te se rastadoh sa družinom oko jedan sat iza ponoći, sa dogovorom da sutradan, kada sve to obavim, pre polaska broda, svratim kod njih u sobu na kafu i rastanak. Nije baš bilo tako. Kupih usput još jednu limenku hajnekena, i za živo čudo, nekako se dovukoh do sobe. Toliko sam snage imao. Na terasi otvorih pivo i tako počeh podvlačiti crtu današnjeg dana. Poneki glas deteta sa ulica Uranopolisa je parao tišinu talasa mora u daljini. Čuo sam ih, ali su nestajali. Svete Gore još uvek nema.

Verovatno je, da više nije bilo novca za ovako dobar asfalt, sve do Asprovalte, te preprečih ovu deonicu preko nekih malih neznanih sela, Skoutarija, Nigrite, Sitochorija i Mavrothalasa, sve do Nea Kerdilie. To, da nisam morao ovuda, shvatih tek sada, dok pišem ovo. Nisam imao potrebu da se previše trudim kako bi pratio kuda me navigacija vodi, te skrenuh sa tog dobrog puta desno, negde nizbrdo. Nizbrdo, jer se silaskom sa tog dobrog asfalta pogled pružao negde u dolinu, daleko, ispresecan brdima i klisurama, oštrim stenama crvene boje, koje su virile ponegde, samo na momente iz kršnoga kamena, i skrivale pogled na bele obrise seoskih kuća, razasute tako tek po koja u kotlini. Nikada ranije ne bejah u ovom delu Grčke, i nikada ranije se nisam toliko približio polusotrvu Atos. I dok tako prolazim kroz ta mala mesta, put se u nekim delovima malih ulica toliko sužava, da sam povremeno morao i stati, kako bih propustio vozila iz suprotnog smera. Nemožemo se mimoići. E, sada već nisam bio siguran da li sam na dobrom putu. Razlog te nisigurnosti bio je prvenstveno u umoru, gladi koja me mučila, i terenu kroz koji prvi put prolazim. Sa druge strane u ovakvim situacijama se jednostavno prepustim okolnostima, pa gde god da stignem, ne može biti loše. Avantura vreba sa svih strana. No, u dubini duše, znao sam da se približavam Atosu. Već odavno beše prošlo sedam sati posle podne. Tople boje sunčevih zraka sa zapada, nailazeći tamo negde sa Sitonije, sada su preko cele kotline prolazile kroz gust i ustajao vazduh iznad svakog sela ponaosob. Svaki zrak, nošen svojom talasnom dužinom, različito je naglašavao potrošenost i gustinu smoga, iznad skoro svake kuće. Svaka porodica je trošila po prirodni dar po svome. Tako prošarana dolina sivim talasima magle iznad sela, pastelno zelenim krošnjama maslinjaka, menjala je moju sliku i pogled na nju svaki sekund, manje pod uticajem vožnje, a više pod uticajem vetra sa istoka, sa otvorenog Egeja, i plavetnila koje se sada ukazalo prvi put. More! - ushićenost koja je zavladala, nije bila očekivana obzirom da sam se pre dve nedelje vratio sa Sitonije. Veću ushićenost, nosio sam od tog pogleda i vožnje kroz kotlinu. Velike bi pare zaradio svako, ako bi zimi, u velikim gradovima prodavao kompresovan vazduh u spreju sa mirisom mora, maslina, lavande i soli. Ali baš ovaj poslepodnevni vazduh, nijedan drugi. Nije mi se ni jedno omaklo veče na moru, a da ne poželeh završnicu svog života u ovakvoj klimi. Moram Vam reći, mala kuća kada čovek ostari, od 30-40 m2 i više je nego dovoljna, sa ograđenim dvorištem od 500m2, garažom za motor, par ostava, i jednom prostorijom za fotografski i slikarski studio, i naravno, mnogo vina, dimljenog sira i maslina, stara gitara i prvi komšija, Aresen Dedić. Ode ja u... E ljudi moji, zbog ovog vredi živeti. I tako...stigoh u mesto Nea Kedilia. Istovetno bele kuće, jedno preko puta druge, kao da kafu mogu piti, toliko su blizu zidane. Putevi uski, pomislih odmah ovako ću se do kraja lomiti po ovako uskim ulicama, ali osvetla me široki put, više normalno širok nego što se to meni učini, te tako ja posle konačno uskog otomana, dobih francucki ležaj. Mogao sam sada komotno motor pustiti da ide sam pored mene, toliko je bilo mesta u jednoj traci. Ih, milina Božija! Ivice puta behu ograničene trakom, to volim! Sa druge strane, kako rekoh, umor i glad su odavno napadale sve što je dolazilo u vezu sa mojom fizičkom aktivnošću. Petsto kilometara, učiniše svoje. Morao sam stati. Tražio sam pogodno mesto gde da siđem sa puta. Nije ni to lako, nekako uvek tražim bolje mesto od onoga što videh u tom momentu. Eto šta ti je čovek. Konačno dođe i to, dugačak pravac, negde pre Asprovalte, nikada gore mesto za stati, okolo suvi krš i crveni kamen, sunce prži, a vidik prema moru zaklonjen brdom ispred, i ja stadoh sa desne strane i ugasih motor. Pucketanje motora je izgleda bila poslednja molba da počnem duvati u cilindre motora. Ne znam da li je gore u tom trenutku sa motorom koji ima vazdušno hlađenje stati, ili se zaleteti direkt u plićak?.....Neee, ovo drugo sigurno ne! Tu, ispred sam sedeo petnaestak minuta i posmatrao dok ostala vozila prolaze. Spazih i jedan ogroman mravinjak iz mojih leđa. Sreća pa ga nisam dotakao, jer je u toku bila neka velika gužva. Dva triliona mrava je ulazilo u rupu na vrhu. Ali Bože moj, svako ima pravo na svoju kuću. Torba i sve ostalo za sada dobro stoji. Kaciga koja je zakačena na zadnjem tovaru, služi u slučaju kiše i vožnje noću. Ono malo šlemče mi većim delom puta štiti glavu od vetra i od pada. Eee onda sam ustao, da proteglim noge i napravim koju iz donjeg rakursa. Posle dvesto kilometara, ja stojim. Telefon sa navigacijom za sada dobro stoji. Hajdmo dalje. Ostalo je još oko sedamdeset kilometara do Uranopolisa, pola je osam uveče. Valja nastaviti. Mora se, dockan je Boga mu.

"Problem sa budućnošću je što ona obično stigne pre nego što budemo spremni za nju." Često korišćena misao mi nedade mira dok posmatrah sa klupe to čudo mehanike, taj motor, dizajn, fluid ličnosti koji na mene prenosi ta gomila gvožđa, ta hrpa šrafova i metala koju amerikanci pretvoriše u teški virus, sa namerom da hara svetom, i širi zavisnost ljudi od talasa zapadne ideologije, rock and roll-a, hipi pokreta i svega što predstavlja vrednost koja se brzo i lako prihvata u "zelenim godinama". Priznajem, pao sam na to, i u četrdesetoj! Slava otpornima! Međutim, vrednosti koje potiču iz Amerike, po meni, imaju i te kako snažnu vrednost sve do početka osamdesetih godina prošlog veka. Ova rečenica većini zvuči kao da pričam fotografima o vremenu dagerotipije, ali avaj. Nije se više bilo dati vremena provedenom na klupi, šest je sahata posle podne, dockan je Boga mu, ima se još do Uranopolisa. Sveta Gora mi je samo u slovima, misli ne dopiru ništa sveto, a vreme prolazi. Startovah motor i krenuh prema Grčkoj. Ne mogu se tačno setiti, da li me je sačekala i grčka granična kontrola, ali sam sada znao, jer sam osetio topao vazduh, da sam plovim vazdušnim strujama Egeja. Put od granice beše dobar, standardno stari asfalt, svima nama dobro znanog grčkog kvaliteta, građen negde oko osemdesetih godina prošlog veka. Primetih to po sivoj boji izbledelog asfalta, sa povremenim prekidima asfaltnih ploča, sastavi, na svakih dvadeset do trideset metara, koji pri vožnji čine dobro nama poznato "tam ,tam.....tam, tam..." , osećaj koji se retko gde može doživeti, osim ako nekom turisti ne pokažete udobnost naših pruga u Srbiji, pod uslovom da osigurate dotičnog od pada u obližnji kanjon. Gorčina, što u grlu, a više u dupetu, nije trajala dugo. Prelaz sa starog asfalta na novi, ozari me neverovatnom energijom da vozim dalje, iako me je glad od prelaza grčke granice u velikoj meri mučila. Put prema gradu Serres je od tog trenutka postao san svakog vozača, bilo motoriste, automoiliste, pilota koji prvi put poleće i svih ostalih koji sanjaju o savršenoj deonici za vožnju. Asfalt beše toliko crn, da sam imao osećaj kako su upravo sada presekli traku prilikom otvaranja puta i pustili ga samo za mene. Nisam više mogao da izdržim privrženost materijalu od kože, te stadoh u zaustavnu traku i skidoh janku, te ostadoh u majci, samo sa rukavicama, šlemom na glavi, doduše kožnim pantalonama i dubokim kožnim čizmama. Skinuo sam i šlem, zakačih ga na pak treger i teeeraaaaj ata! Cane i njegov bend, partibrejkersi, su snimili prelepu pesmu, koja dočarava ovaj trenutak vožnje u narednih dvadeset kilometara, na odličnom putu, u tri trake, sam na harli dejvidsonu, nezavisan, sa toplim bojama sunca, blagim krivinama, vetrom u kosi, i mislima koje vuku ka Jerisosu, Uranopolisu i Atosu, i zaveštanom mestu Svete Bogorodice. Vetar, sunce, V-Twin, rock and roll i pozitivan duh.

"Poslovicama i hvalama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način. "- I.A.

I dalje lutam po pravcu, koji me vodi samo do jednog. Izaći i skloniti se sa ovog puta. Sve više i više dugačkih šlepera, nadolazilo je, i skupljalo se u kolonu, u kojoj sam bio i ja, verovatno nebitan zbog svoje veličine u odnosu na teretne gromade, koje su polako zauzimale svaka svoje mesto u nepreglednoj koloni za carinski terminal, formiranoj sada sa desne strane puta, i to dosta udaljenoj od granice. Ozarih se opravdano kada ugledah račvanje asfalta na više traka za usmeravanje vozila, svako u svoju traku. Sortiranje po pripadnosti je i ovde neizbežno. Ovi ovamo, a oni onamo! Ovi što su deo velike unije neka prođu, a ostali na drugu kapiju, pa ćemo da prebiramo šta je ostalo da može proći. Restlove treba bacit'. Ova pomisao nagoni me muku, te okrenuh guvernal na desno, te se uvukoh u red bez velike viseće plave table sa srećnim zvezdama u razigranom kolu. Dok tako čovek čeka svoj red, i ne samo na ovom graničnom prelazu, samo odvajanje na ove i one polako i sigurno u tom očekivanju stvara blagi osećaj posranosti sa velikom tendecijom porasta. Pade mi na pamet u tom čekanju sve ono, zbog čega sada ta leva kolona vozila ima prava da stoji u koloni iznad koje te razigrane zvezde igraju svoje kolo. Da ne bi Vizantije i krstaša koji je opljačkaše, i odneše sva bogatstva na zapad, gde se u to vreme stvoriše prvi oblici trulog kapitala i prvi začeci bankarstva i ekonomije, koji danas zdušno globalizacijom nameću svoju pamet i iskustvo siromašnom istoku, ne bi mi danas prožimali sve blagodeti kao ovi kvazi srećnici, iz te leve kolone. Na svu sreću! Virus te pameti se posle proširio i preko Atlantika. Postmatrao sam te, sumorne poglede putnika naslonjenih glava na prozore automobila, i svaki taj pogled je bio uperen u našu kolonu samo da se prekrati vreme do dolaska na terminal. Pogled poniženja, radi reda. Nikakve zainteresovanosti u njima ne beše. Upereno značenje niže vrednosti iz pogleda tih ljudi u elemente niza, ljude iz kolone bez zvezdica, odavalo pravo lice pomatrača, čiji je karakter i izgled u tom trenutku nedvosmisleno podsećao na telad, zatvorena onim drvenim pregradama na stranicama kamiona, što se svojim vonjom prepoznaju pola sata pre nego što ih ugledate na putu. Sledi mukanje. Za razliku od njih, ja sam bio slobodan. Barem se meni tako tada činilo. Velika toplota od čelika i gvožda ispod mene, nagoveštavala brzi, ali podnošljivi atak na moje telo. Podnošljiv, zato što se svaki nedostatak u ljubavi prema nečemu podnosi sa lakoćom. Iako je nelogično imati na sebi kožne pantalnone i opremu u ovakvim uslovima, ni za šta na svetu me ne bi nateralo da svoju opremu zamenim za moderan poliester. Kada bismo posmatrali pravu prirodu stvari, svako zeleno drvo je daleko vrednije kao takvo, nego da je napravljeno od zlata i srebra. Proveriše oni tako i mene, ispunih neki formular koji donese sredovečna bugarka, u smislu zašto idem, gde idem, kod koga idem i kada se vraćam. Dokle više? Gde god da sam, šta god da činim, svima trebaju moji podaci. Jesam li to ja? Čak i u Srbiji pri kupovini obične kifle u pekari, nude neke kartice, koje pri kupovini pružaju mogućnost popusta. Naravno, pri popunjavanju formulara je potreban JMBG. Ne nasedam od početka na ovaj način prodaje identiteta za jeftini pupust od 1 %. Sada nisam imao izbora, i prodadoh svoj ID za izlaz iz Bugarske. Sa desne strane, kao što je i običaj, nastanilo se pre grčke granice nekoliko prodavnica sa neoporezovanom robom. Stadoh sa namerom, prvenstveno radi odmora. Nalaktih harlija, i uputih se do prve prodavnice, odmah do asfalta, prve po redu. Unutra me sačeka sredovečna, pretpostavljam bugarka koja je uveliko bila u sesiji trgovine sa vremešnim čovekom, koji je već kao po unapred sastavljenom spisku robe ređao imena poznatih brendova. Od viskija i cigarata, malo je izostalo, mada ne mnogo. Uljudno je bio skroman. Moja mala flašica vode koju sam kupio, prodavačici se činila kao marginalni trenutak. Sedoh na klupu ispred motora i osetih glad. Pio sam vodu i razmišljao, ovaj put o motoru. Sveta Gora, je još uvek za mene bila nešto daleko i nešto nepojmljivo, nešto što nikakve veze nema samnom ni sa ovim putovanjem. Kao da upošte ne postoji na zemlji. Sve svete misli i namere ka Svetoj Gori koje sam imao pre putovanja, sada su nestale. Nema ih. Ništa ne osećam. Sedim tako na klupi i razmišljam o motoru. Šta je to mene navelo da se vežem za Harli Dejvidson? I sam sam se uverio da ovo jedan od motora koji se najteže vozi. Težak, runda, brunda, krut, ne dinamičan, malo je reći bezobraza, uvek nekao radi po njegovoj volji, neudoban, nizak, glomazan, i šta više na osnovu svega ovoga rečenog i nepoželjan. Nedavno, jedan moj prijatelj na zajedničkom putovanju za Pečuj, dok smo tako sedeli nas više u jednoj kafani, u ulicy Kiraly, u centru Pečuja, i razgovarali o moto skupu u Austriji pod imenom "Faaker See" , i koji je po njegovom vredno posetiti, rekao je i pored mog prethodnog stava o Harli Dejvidsonu kao motoru sa svim ovim atributima koje sam prethodno naveo, na konstataciju svih, da kao motor sa samo imenom i brendom mnogo košta: - Da, u pravu si, stvarno ne valja. Većina nas ovde za stolom se slažemo sa tobom i veličamo svoje marke motora, ali isto se tako potajno nadamo da ćemo i mi jednog dana voziti taj motor, što samo košta , kvari se i ništa ne valja. - rezimirajući razgovor na ovu temu, podvuče Voja. Ali evo pravog, istinskog i mog prvog kontakta sa "američkom ikonom". Davne 1993. godine, poslat sam u Beograd na studije Visoke politehničke Škole, Krfska broj 7. Stanovao sam na Karaburmi. Svaki dan putovah 16-com, ulicom 29. novembra, do raskrsnice sa Cvijićevom. Odavno, pre toga sam bio inficiran šezdesetim, sedamdesetim godinama, muzikom i načinom života, Hendriksom, Kleptonom, Santanom, Kridensima, StepenWolfom, Bluzom, Džon Li Hukerom, Džoni Marsom... Malog Rolanda kupih nedavno. Ne vredi paliti velikog Marshall-a za rad povremenih dnevnih napada izliva blues-a. Stratocaster u pozadini svaki put uliva toplinu pri pogledu na ugao sobe, gde nam se nalazi i naša mala crkvica. U to vreme, Beogradom je vladao jedan novi talas. Talas devedestih. "Sve što je iole vredelo, palo je u vodu!". Pojaviše se neke nove vrednosti, neki novi ljudi, neki novi klinci, bez kose, u sportskoj opremi bez skija, sanki i lopti, trenerkama i kapuljačama, na fakultetima, prodavnicama, životu uopšte, koji nisu priznavali ništa do tada, za njih kao da istorija nije postojala, oni su bili rođeni iskaljeni životom i iskustvom u svojoj dvadesetoj, đonom sklanjanjući sve ispred sebe. U to vreme tračak nade i stare Srbije se zadržao samo u manjim mestima, i ruralnoj sredini. Veliki gradovi su već odavno fasovali. I, dok sam jednom tako silazio sa 16-ce, pređem ti ja raskrsnicu, tu je nekada bila benzinska pumpa, kupih paklo duvana, i uputih se gore prema Cvijićevoj. Čekajući trolu na stanici, spazih preko puta parkiran motor. Tu je nekada bila i kafana, verovarno je vlasnik istog bio unutra. Motor iz daleka nije ličio ni na šta do sada viđeno u Srbiji od strane mojih očiju. Iz daljine se dalo videti da je nogara izbačena deleko, u stranu, na kraju sa visokim vrhom prema gore. Suvišne kožne rese i dodaci uopšte nisu bili potrebni, a nije ih imao. Dozirana količina hroma, i skad svih ostalih mehaničkih delova, zajedno su činili harmoniju dizajna i mehanike u tehnici. Sinteza forme i funkcije. Softal Harley Davidson. Nikada ga ranije nisam video u Srbiji. Zaboravih i na predavanje, i ko sam i šta sam. Sedoh ispred njega i naručih nešto, ne sećam se šta, jer ni sam nisam znao šta sam pio, niti gde sam, a nije bilo ni važno. Sedeo sam ispred njega i vozio se. U pozadini se čulo: U to vreme većina našeg društva želela je Tamaru. Devojku plave duge talasaste kose. Par nedelja po dolasku u Beograd nam je trebalo da postanemo jedno. Tek sada mogu da se prisetim drugih pogleda zavisti ostalih kolega, drugara, koji su parali naše neraskidive niti. Verovatno me je tada čekala na ulazu u amfiteatar. Ja sam sedeo, pio kafu i u isto vreme se vozio sa plavojkom na softailu. Ništa drugo nije postojalo za mene. Nije trebalo ni da se upali, znao sam kako zvuči. To je to, i to sam ja! "Strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju, da rade, kad gube svoj duševni mir. Mnogi se uplaše kad se ona pojavi, jer uništava sve što su do tada postigli i stvorili. Niko ne voli da vidi svoj svet u ruševinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji, i da očuvaju kuću ili bilo koju tvorevinu koja je već trula iznutra. To su čuvari preživelih stvari. Drugi, pak, postupaju suprotno: predaju se bez razmišljanja, nadajući se da će im ljubav rešiti sve probleme. Prepuštaju drugoj osobi svu odgovornost za vlastitu sreću i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u euforiji, jer se dogodilo nešto čudesno, ili u depresiji, jer je nešto, što nisu očekivali, sve opustošilo.Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti – koja je od te dve mogućnosti manje destruktivna? Ne znam." PK Taj dan nisam otišao na predavanje, i nisam se nikome javljao, živeo sam svoj san i lutao Beogradom. Nisam dao trenerkama na ulicama Beograda da sruše jedan meni vredan oblak, koji će se nadam se jednog dana nadviti i nadamnom. Tako se moja malenkost slepi za ovaj motor, koji evo sada ovog trenutka stoji predamnom, moj i topao, koji me nosi prema Svetoj Gori, dvadeset godina posle. Tamaru već devetnaest godina nisam video. Duh je sada mekši i topliji. Sprema se. Sedim i gledam u prazno. Više i ne razmišljam.

Život kud i kamo opominje kroz sva iskušenja kroz koja čovek prolazi. Niko od postanja sveta do danas se nije oglušio o svako jedno, te i takve kakvi smo, nas Gospod voli i stalno opominje. Većina nas samo delimično uhvati niti koje vezuju sva bića radi njihovog bitisanja na zemlji. Tvoja majka je sada tamo, međ Hristom i anđelima. Molimo se za upokojene. Priča koja pleni duhom i istinom. Hvala.

Dragi Vlado, kada bih imao tu čast da upoznam našeg Marokanca, imao bih šta i da naučim.

Sećate li se možda onog pogleda kroz prozor vagona, dok voz savija kompoziciju u dugačkoj krivini, ulazeći tako u crnu rupu, pod dno kamenite planine. Tunel. Obično je lokomotiva u daljini mala, i pravo je čudo, zapita se svako, kako tako mala, a toliki teret povlači? Sila čovekovog uma ne preza ni od kakve prepreke koju priroda postavi na putu, kojim je baš on namerio. U poslednje vreme se priroda sveti, i to samo sa razlogom da se čovek sačuva od samoga sebe, jer ne zna on na žalost zbog svoje posesivnosti i gramzive potrebe da ima, a ne da bude, zašto je manje više, i zašto lepota života leži u jednostavnim stvarima. Dostojevski pleni od vremena kada ga je Bog dao, sve do večnosti ničije. Brzo se vratih mislima u dugačku kolonu koja je isto tako savijala, i vodila me ka jugu, ka Svetoj Gori, a manje ka moru, plažama i vetru zbog koga se većina nas uputi tamo dole, prema Egeju. Na ovoj pozornici, svaki element ovog dugačkog niza, čiju lokomotivu glumi jedan "truck", znate takva vozila iz dalekog nam Teksasa što ih uvek vozi tamo neki Džon ili McDouls sa šeširom i velikom jajastom šnalom na kaišu, čekao je povoljan trenutak da jednostavno zaobiđe ovog tegljača kako bi iole postigao normalnu prosečnu brzinu za puteve ovoga ranga. Truck je vozio svoju vožnju, doduše kamp prikolica mu ipak nije bila dovoljan argument da se stvori toliko dugačka kolona. Mogao je jednostavno stati sa strane i propustiti, barem neke. Marfijev zakon u većini slučajeva zahteva i po nekoliko bombona čistog bromazepama. Tenzija u takvoj situaciji raste kod svakog učesnika kolone do nivoa granice preko, koje sa lako nadzire nepromišljen potez. Strelica na ekranu navigacije sada pokazuje desno, skretanje za par kilometara sa glavnog puta. NELOGIČNO! Nisam više mogao, a ni hteo da odugovlačim, jer ni bromazepama, a ni rakije nisam imao, te oslobodih sav onaj kilometrima unazad nagomilan prdež iz auspuha i harli polete levom stranom puta, sve do skoro same lokomotive. Obiđoh sve! Dva automobila su sada bile ispred mene, a dva mesta iza trucka. Tek sada videh da je taj kamionet stvarno ogromna tvrđava, pogotovo što je za sobom vukao kamp prikolicu mnogo većih gabarita nego što je on sam. Produženi retrovizori na kamionetu su bili toliko široko postavljeni, da je vozač verovatno morao svaki put da pravi manevar prilikom mimoilaženja sa vozilima iz suprotnog smera. Tovarni deo na kamionu je bio prekriven ciradom, što je značilo da se svarno ide na odmor, naravno na Egej. Rumuni! Verovatno otac i sin. I svarno sam video vozačev šešir dok sam ih obilazio. Ne znam da li je imao onu veliku kopču na kaišu, ali je žaba i sada digla svoju nogu, ne bi li se i ona potkovala. Najčešći recept za sarkazam je ironija u negativnom kontekstu sa dozom zlobe. Čim obiđoh rumunske kauboje, u daljini spazih još jednu, isto tako dugačku kolonu sa nekom svojom tamo dosadnom lokomotivom. Kasnije će se ispostaviti da je ovo sasvim uobičajena frekfencija toka saobraćaja na ovom drumu. Em je avgust mesec, em devedest posto istočne i severoistočne Evrope, doduše samo oni koji imaju SUV vozilo ili neki džip, jer drugi nemaju sa čim ,a ni od čega, pruža svoje ruke u pravcu juga, Grčke i Egeja, a neki kojima je cilj više hvala pri povratku nego odmor, odaberu i dalje lokacije. Ja na sreću po navigaciji skrenuh desno, i to pred samim ulaskom u Blagoevgrad, ostavivšti tako sav ovaj cirkus da ide što dalje od mene. Naravno, stadoh da proverim logiku glupoga čipa i ustanovih da me GPS vodi okolo grada. Ne, nije to bila obilaznica u pravom smislu reči, ovo je bio mnogo veći krug, cirka pedesetak kilometara. Mnogo sam se uzdao u moju savesnost da ažuriram mape na IGO-u, što i jesam uradio, tako da sam taj faktor greške odmah odbacio. Život bez avanture je nezadovoljavajući, ali život u kome je dopušteno da avantura uzme svaki oblik će sigurno biti kratak. - neko jednom tako reče, a ja nastavih dalje, tamo prema zapadu i granici Makedonije. Sećam se dobro preporučene putanje. Skretanje desno sa glavnog puta prema Belom polu (verovatno Belom polju), preko Balgarčeva, Zelendola, sve do Pokrovnika odakle bi se ponovo prema istoku vratio na glavni put prema Blagoevgradu. Predpostavio sam da je čip nešto zabrljačio! Nastavih dalje, i tu negde na ulazu kod mesta Belo polje, spazih prodavnicu, onakvu kod kojih se uvek nađe neko sa flašom piva u ruci. I sada je bilo tako samo bez piva. Stajala je žena sa torbom u ruci. Blagoevgrad, Gris! - izgovorih to gris tako, da sam se trudio da naglasak ostavi utisak slovenskog narečja i čoveka koji se ne trudi da postigne savršenstvo američkog ili ti engleskog izgovora, računajući da će me tako bolje razumeti. U tom trenutku iza mojih leđa prošiša onaj truck sa rumunskim kaubojima, sa sve prikolicom, tik do motora, umalo ga ne sruši. Kako je prikolica uhvatila širi gaz u krivini od kamioneta, tako je set desnih točkova sišao sa asfalta i prošao pola metra od motora, podigavši tako veliku količinu prašine, da se tek posle par sekundi motor iz prašine pojavi, još uvek ceo i netaknut. Bez obzira na osećaj potrebe za jednim raketnim bacačem, vizuelna scena je bila više nego fantastična. Prašina koja se podiže, mala raskrsnica, i natovaren čoper čije se konture iz žutih čestica prašine pojavljuju, delovi su većine kadrova koje Tarantino i Almodovar koštaju. Žena kojoj sam postavio pitanje, u magli prašine mi je nešto nerazumljivo objašnjavala, pokazivavši rukom u pravcu gde zbrisaše kauboji. Nije mi više bilo potrebno ništa od nje, već brzo na motor i za kaubojima, da me u ostalom nešto drugo ne raspali. Brzo pretekoh kauboje, i brzo napravih taj krug oko Blagoevgrada, u stvari to i nije bio ceo krug zato što smo se vratili u sam centar grada i tako sa ostalima u koloni uz pomoć znakova "Tranzit", ponovo izašli na put prema Grčkoj. Razlog zašto je tako izvedeno, shvatio sam tek kada sam se vratio kući, izguglao informaciju da je prilaz Blagoevgradu pod rekonstrukcijom, tj. Evropska unija krpi rupe. Danas sam pročitao u novinama da je Island povukao zahtev za prijem u EU. Još nekih 120 km do granice sa Grčkom. I dalje vozim u koloni, pretičem sve do prvoga, koji prati poslednjeg u sledećoj koloni, i tako sve do carinika. Napuštene fabričke hale, koje vire iz visoke trave i dalje su pejzaž, i sa leve i sa desne strane puta. Vrhovi planina, na zapadu, čiji natpis "Ovde je Makedonija" jedino ja čitam, ograničavaju fizički stanište dva naroda i granicu dokle pogled doseže. Pet je posle podne, sunčeva svetlost je dobila toplije tonove i sada sve ovo mogu da poistovetim sa slikom mora. Još uvek mi Hilandar i Sveta Gora ne dolaze u misli. Nekako je nestvarno i suviše daleko, a nikada bliže. Kao da se ne radujem tome, više se radujem mirisu mora i plavoj boji velikog prostranstva, koje oko prvo ugleda kada očekuje more. Umoran sam, i taj pogled mi sada treba. Već sam otupeo na zvuk menjača i jednoličnog zvuka motora, i sve topliji vazduh osećam na licu. Skinuh maramu sa lica. Sveta Gora , u ovom trenutku, nije samnom. Duh luta.

Hitam Dragane, ako Bog da, eto me u sredu, na Božić, na blagdan.

Uključenje na put prema jugu, Grčkoj. Put u dva smera sa jednom trakom zadovoljio bio kvalitetom i najzahtevnije. Međutim, suočio sam se sa nizom vozila, što kamiona, što automobila sa prikolicama raznih vrsta, kamperskih, onima na kojima su čamci, teretnih, a po najmanje motora, čak nijedan se kolega nije udostojio da pozdravi, dočeka i isprati hodočasnika, kako brata po veri, tako i po motoru.. Reka vozila, neprekidnog niza, gledana sa visine kao zmija koja gmiže ka Egeju. Moglo se levom stranom, više sredinom prkositi ostalima, i obilaziti sve redom, ali nepotrebnog li rizika, i za mene i za ostale. Pronađoh svoje mesto u redu i prepustih se kolotečini. Dok vreme u koloni prolazi na putu prema Blagoevradu, pričaću vam nešto u vezi još jednog simbola povezanosti srpskog i bugarskog naroda. Rilski manastir na planini Rili. U planu puta je bila i poseta ovom manastiru, međutim kako to uvek biva, Božija volja je nešto što i pored naših napora i planova da se nešto odvija kako mi hoćemo, usmerava i događaje, i sudbinu onako kako to Gospod Bog hoće. Manastir Rila se nalazi tačno negde na sredini puta između Dupnice i Bosilegrada, sa leve strane, odakle i postoji skretanje u levo prema planini Rili na kome se nalazi manastir, duboko u šumi. Celo područje je proglašeno nacionalnim parkom i nalazi se na listi UNESCO-a, kao mesto svetske baštine. Manastir je osnovan u 10. veku, a dobio je ime po isposniku i asketi sv. Ivanu Rilskom, koji je ceo život proveo u keliji, tu negde u okolini manastira, u čiju čast je isti i podignut. Naravno, propraćen burnom istorijom i ratovima na Balkanu, što od osmanlija, što od drugih naroda, bio je mnogo puta i rušen i spaljivan. Zanimljivo je, da je upravo jednu od materijalnih pomoći dobio i od ruskog manastira sa Svete Gore. Nemam informaciju kako se zvao taj ruski manastir. Ne znam šta se desilo i zašto nisam skrenuo levo. Nije da nisam mogao, lako je na trenutak zaustaviti kolonu žmigavcem u levo, ali opet kažem, nisam to uradio. Čak ni kada sam se vraćao nisam to uradio. Da li je to bio umor, ili nešto drugo, ne znam. Tek kasnije, kada sam mnogima pričao o izostanku posete ovom manastiru, osetio sam veliki prekor u sebi, jer ovo mesto je i više nego vredno svačije posete. Em što je priroda u okolini prelepa, em zbog duhovnosti i verovatno pozitivne energije koja pleni ovim krajem. Možda je i umor jedan od faktora koji doprineo tome da nastavim dalje. Znam da je bilo oko tri, četiri, ili pet sati posle podne kada sam stigao pred Blagoevgrad. Nije to da se razumemo neka velika kilometraža voziti od Predejana do Uranopolisa, međutim put je dosta zahtevan i težak za voziti od jednom, što zbog predela kroz koji se vozi, što zbog gužve u to doba godine, jer dosta rumuna, rusa, bugara i ukrajinaca putuje prema Grčkoj na odmor, pogotovo ako je u pitanju radni dan. Taj dan je bio četvrtak. U nedelju kada sam se vraćao, sasvim druga priča me je pratila, pusto i bez gužve, ali i takvi uslovi imaju svoje dobre i loše strane. Nešto kasnije...

Dupnica. Malo mesto sa duhom, načinom života i nastojanjem da postane što veći grad. Čak i mala mesta imaju komplekse. Vozio sam centralnom ulicom. Uz put sam još jednom stao i pitao nekog mladića koji mi je konačno na prihvatljivom engleskom jeziku objasnio kuda, gde i kako. Prođoh veliku raskrsnicu sa mnoštvom banaka u okolnim zgradama, te zaključih da je ovo centar. Isto je i u Novom Sadu, pekare i banke dominiraju glavnim bulevarom. Sa desne strane ugledah malu kamp prikolicu sa nacrtanom viršlom i senfom polegnutoj u krivoj kifli. To je to! Imam uvek običaj da motor parkiram u rikverc, pa tako učinih i sada. Ugasih šporet, i nastade tišina. Za moje uši je to bila stvarna tišina, posle višesatne buke vetra i motora, za moje uše nastade mir, čak i uz buku vozila koja su prolazila ulicom u oba smera. Nisam imao vremena, a ni želje da tražim najpovoljniji kurs za zamenu novca, te uđoh u prvu banku i zamenih evre za leve, čiju sam delimičnu količinu dao prodavačici za jedan hot dog. Sedeo sam tako na ogradi pored kamp kućice, i u tri zalogaja smazah vruće pseto. Osetih žeđ i spazih natpis Heineken na kafani preko puta. Izvrsno! Pođoh prema istoj, i dok sam prolazio pored motora spazih da je prednji deo, zajedno sa točkom , farom, žmigavcima i rebrima od cilindara toliko blatnjav, zajedno sa mojim kolenima, da sam brzo shvatio da je silazak sa Čemernika prema Bosilegradu ostavio pečat avanturiste, koji će me pratiti sve do povratka u Novi Sad. Nigde do povratka kući nisam hteo da operem motor, niti sam zato imao vremena. Smatram to kao gubljenje vremena na putovanju. Primiše me tako blatnjavog u kafanu, i smestih svoje telo u čisto zelene stolice. Dok sam ispijao fermentisani hmelj i tako sprao sve ostatke hrane u grlu, pokušah da uspostavim kontakt sa kućom. Bez uspeha, nije mi polazilo za rukom da se povežem na GSM mrežu bugarskog provajdera. Viber i skype i pored WiFi konekcije u kafani nisu radili. No, šta je tu je, znam samo da se kući nisam javio još od Predejana. Verovatno već postoji zabrinutost. Dupnica je uistinu lep gradić. Mešavina barokne arhitekture i kasnog socrealizma, čiji se efekat sugurno gubi i stapa u zaborav pod uticajem ponovo nadolazećih raskošnih vrednosti baroka. Doduše, tih baroknih građevina je dosta manje u odnosu na kockaste, sive i zarđale zgrade, čije stanove su verovatno dobijali intelektualci tog doba i vremena, kada je Bugarska u razvoju komunizma očekivala lepu budućnost za sve one građane, čije je opredeljenje nedvosmisleno usmereno ka industrijalizaciji zemlje i podršci trenutnog režima. Mladež najbrže prihvata nove vrednosti, bez ustručavanja od novih pravila i načina života, što se i vidi po oblačenju, stilu i tablet računarima sa slušalicama u ušima dok prelaze preko prešačkog prelaza. Iskusnije generacije verovatno u nadolazećem i burnom vremenu promene vetrova koju duvaju sada više za zapada, pokušavaju da svaku teško stečenu materijalnu vrednost usmere ka mladima, njihovoj nadi i veri u lepšu budućnost. Bitno je nadati se. Iskreno, ja nisam video neku razliku, tačnije boljitak u standardu u odnosu na Srbiju. Možda je to jadac, a unutra gladac. Možda grešim i možda sam kratko gledao, te nisam zagrebao po površini, ali i da je tako, atmosfera teške industrije i sivila iz onog vremena još uvek dominira ovom zemljom i pored MCDonaldsa, Koka kole i ostalih gedžeta zapadnog sveta. Hleba i igara! Verovatno Rusija smatra Rumuniju i Bugarsku poslednjim uporištem Evropske unije prema istoku. Nedamo se, nedamo! Vratimo se sada na nastavak puta. Dobih sada i vetar u leđa, i stimulans u vidu energije, te dubokim basovima poslah pozdrav ulicama Dubice. Prođoh pored one pumpe, na kojoj se posvađah sa motorom i stadoh na oktansko pojilo. Odvojih leva od one gomilice za deset litara nusproizvoda nafte, te se iznenadih kada videh da nikakvog uticaja na prisutne nije imao gaf sa ler gasom. Isprati me i sipač goriva, i one dve devojke pogledima, čisto radi reda, onako kako se kaže dobar dan na seoskom šoru, dok prolazi komšija kog znam tek iz prolaza. Put prema uključenju na put prema Grčkoj postade dobar i pogodan za opuštanje. Sve je ponovo bilo potaman. I sunce i vetar, i krivine i dobar asfalt, učiniše da iznenadno penjanje i uspon u brdovitom predelu koji je nadolazio, postane uživanje u vožnji, do sada i najlepše. U oba smera su sada po dve trake vodile vodile vozače do same harmonije, pogotovo vozače dvotočkaša, od kojih sam u to vreme jedini ja bio predstavnik. Inače, od ulaska u Bugarsku, ni jedan motor nisam video. Nisam previše mario, stadoh sa strane na jedno proširenje i oslobodih Točka da me podseti. http://www.youtube.com/watch?v=sEvbiyMKEBc

Evo da se i ja upišem. Jutros videh prvi sneg ove godine u Srbiji, i zapitah se neće li se valjda naš autor uputiti negde i po ovom kijametu, a nije mu daleko ni to. Sećam jednog njegovog decembarskog putopisa, tj, puta za hilandar.

Ovo je jedna od onih raskrsnica na kojoj nikada i nikoga nema. Pravila saobraćaja nalažu obavezan pomeraj glave, levo te desno, ne bi li se tako uverili da niko ne nailazi. Onima kojima nije do života ovo sigurno ne rade. Opet sam stajao na raskrsnici, sam, nigde nikoga, ni levo ni desno,a levo i desno su jedini pravci gde mogu krenuti. Krenuo bih u oba. Prvo u jedan pravac, dokle god ima puta, pa nazad, a onda u drugi pravac, i tako pravo sve dok ima puta sa namerom da pronađem neki treći put, kako se onim putem kojim sam došao ne bi vratio. E da, kratak je život za ovakve poduhvate.Nametne nam se nekako uvek sve to prvo i obavezno, te za drugi put niti dovoljno vremena, niti snage. Meša to kaže ovako: Četrdeset mi je godina ružno doba, čovjek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo sve jedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe. Znajući da mogu samo u jednom pravcu, imao sam toliko vremena da pre skretanja u levo primetim ispred mene, preko žute zaštitne ograde puta prepodnevnu maglu u kotlini jednog grada. Maglu iznad obrisa zgrada koje su nagoveštavale ipak malo veće naselje. Kyustendil. Grad koga ovaj put nisam uspeo da upoznam. Neki kažu,drugi put, ima se kada, a znam da sam skoro prešao polovinu prosečnog ljudskog veka i da su moje oči možda poslednji put videle ovu sliku, te shvatih da je treba dobro zapamtiti. Kako sam skrenuo levo, celom dužinom puta sa desne strane, tačnije celom dužinom obilaznice sam pratio panoramu tog grada, tog trenutka zavijenog u blagu maglu. Vrhovi viših zgrada komunističke arhitekture dominiraju panoramom. Tek po koji dimnjak industrijskog postrojenja upotpunjava pravila kompozicije. Lepo se da primetiti efekat dilatacije vremena, koji se idealno uklapa kao fizička pojava prilikom putovanja. Kako sam prolazio obilaznicom, prelazeći mnogo veću razdaljinu za veoma kratko vreme, oko sedamdeset kilometara na sat, efekat dilatacije je učinio da se zgrade, dimnjaci i ostali objekti u posmatranom panoramskom kadru grada Kyustendil, pomeraju tek za toliko, da posmatraču omoguće sasvim prirodno i realistično posmatranje nekakvog trodimenzionalnog objekta,ili tobože arhitektonskog plana, rešenje nekog budućeg grada. Još jednom zažalih što još uvek ne mogu sebi priuštiti fotografisanje u toku vožnje. Malo vam fotografija dajem, znam, ali voleo bih no išta, da ih je više. Nisam još uvek probao da obe ruke oslobodim u toku vožnje, kako bih uhvatio dobar kadar. Ali Bože moj, polako. Bilo je negde oko dvanaest ili jedanaest sati kada sam obišao Kyustendil. Put me je vodio prema gradu Dupnica. Na putu do Dupnice i nije bilo čega lepog da se vidi. Put prolazi kroz više stepske krajeve, u kojima tek na svakih deset minuta vožnje izroni iz trave po koji objekat nekada davno aktivnih fabrika. Ne znam samo da li bugari žale za "onim" vremenima. Dobih na ovoj deonici još veću želju da se šeretski, u brk, nasmejem svim zagovornicima obećane sreće i prosperiteta, a koji su uslovljeni ulaskom u zajednicu zemalja koje dele plavu zastavu sa žutim zvezdama, nanizanih sve u krug. Lider iste verovatno deli ćar sa Dejvidom Koperfildom za trikove i pokazanu magiju. Sreća za nove članice. Ih, kada uđu! Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv. - duh mešin iznad mene dok vozim, samo dodaje, tek, tek. Soli vazda potaman. Sećam se dobro pružnog prelaza pri ulasku u Dupnicu. Rampa, stara ko zna koliko leta, tako stoji, sama, podignuta, verovatno se i ne spušta nikada. Vozači sami znaju da treba stati kada ugledaju voz. To sam zaključio po zarđalim lancima oko točka, mehanizma za podizanje rampe, zarastao je u prilično visoku travu. Posle pruge skrenuh desno, kuda me je i navigacija vodila, prema uključenju na put prema Grčkoj. Ubrzo osetih glad, što zahteva i menjanje evropske valute za domaću, jer leva nisam imao pri sebi, a bio sam svestan! He he! Primetih pumpu sa leve strane puta i sa nadom da ću ovde završiti posao, te stadoh u produžetku, tamo posle one kućice sa marketom, kao na svim pupmama. Ne znam da li je to moj perfekcionizam, ali niko u Bugarskoj ne priča engleski. Dve devojčice sa tankim cigaretama su pokušavale da se sete nekih engleskih reči sa muzičkih spotova ili vilisovog filma,, kako bih neznancu pokazale put do najbliže menjačnice. Nisam imao živaca. Sedoh na šporet i zaverglah. Onako blago nabaren zbog lošeg iskustva u konverzaciji sa devojkama i truda koji su uložile, harli je tada pokazao svoju lošu stranu, tj. više bih to nazvao dečijom bolesću nego lošom stranom. Kako je na većini motora danas ugrađen sistem direktnog ubrzigavanja goriva, tako se i harli dejvidson okušao u istom projektu. Moram reći i na čas skrenuti sa teme kako bih spomenuo najnovije tehničke i dizajnerske poduhvate fabrike harli dejvidson. Veoma hrabro se ova farbika po meni upušta u današnje projekte, kako tehničke tako i u domenu dizajna. Na ovogodišnjoj vožnji sa članovima HOG-a iz Srbije, video sam dva modela sa CVO opremom, u prevodu motor sa 200 GB memorije i deset kilograma hroma na nepotrebnim mestima tako da konačna slika liči na završnu scenu pinkovih zvezda i običan kič, čini mi se da su u pitanju bila dva road kinga, sa sve spojlerima, radiom, grejačima za sve i svašta, alarmima i na kraju kao šlag na torti, u sredini guvernala veliki displej, sa tač skrinom. Projekat rush more. Znao sam još sa reklame za sve to, ali čisto radi njegovog ega, priupitah vlasnika za suštinu funkcije ekrana. Ponosno mi kaže, GPS brate, ima i internet. Ne znam šta da Vam kažem. Ja definitivno živim u šezdesetim i definitivno mi se povraća od ovakvih stvari na ovom motoru. Krenem ti ja tako u dalje razgledanje i primetim masku na prednjim farovima kao od pasata. UŽAS! Led diode, farovi, trte, mrte, ode harli u gold winga. Meni stvarno nije jasno šta pokušavaju da urade sa ovakvim dizajnom. Slažem se da tehnologije treba pratiti, ali na ovim modelima kao što su road king.....ne znam...ne bih dalje..nekome je to možda i gušt, ali mi sve to liči na: vidla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. No, da se ja vratim komendiji na benziskoj pumpi. Kako rekoh, većina motora danas ima direktno ubrizgavanje, pa tako i ovaj moj smederevac. E da, ima čak i ABS, koji služi tek tako da stoji, a i onaj prednji disk je po meni suvišan! Kako je sistem sačinjen od mnogo senzora i jednog centralnog modula, to po meni sve liči na jedan PC sa 1600 cm3 memorije. U prevodu, ako hoćeš novi auspuh, utakneš USB, upload-uješ nove parametre i eto nove igrice. Kako Cane kaže "MONTAŽNA SELJANA!". Da ja sada ne bih pisao o tome kako senzori i ECM modul radi, reći ću samo to, da sam prilikom gašenja motora kada sam stajao na pumpi, nehotice umesto prekidača OFF na desnoj ručici guvernala, ugasio motor okretanjem centralnog prekidača na rezervoaru, onog što svi modeli harlija imaju. Verovatno je gašenjem motora sa prekidačem OFF na ručici guvernala omogućen u isto vreme i reset parametara koji svi senzori šalju prema ECM modulu, tako da sam ja gašenjem motora centralnim prekidačem poslao poruku senzorima da zapamte parametre u trenutku gašenja motora, koji su bili dosta visoki u tom trenutku. Kako sam zaverglao, obrtaji motora su se brzo povećali do nelogične granice. U tom trenutku, običan korisnik je nemoćan. Prekrstiti ruke i čekati par sekundi da se motor laaaaaagaaaaanoooo vrati na normalne obrtaje, dok svi ostali prisutni gledaju besplatan cirkus na pumpi. Ovakav vozač, vozi ovakav motor. Nečuveno! Iskreno, došlo mi je da mu puknem šamarčinu, ne bi li se odmah usr...... i tako siroma vratio na normalnu frekvenciju. Nije mi se ovo desilo prvi put. Znam za jadac, ali eto setih se ovoh bug-a na mom šporetu, te ću vam još spominjati istih samo da se setim, a ima ih. Harli trenutno uči i ponekada zna da izblamira. Doduše, pametne samo jedared. Pa ništa, prođe i ta predstava i ja se uputih nazad, prema centru, kako mi je rukom devojčica pokazala (mogla je i glavom!), radi zamene evara i obaveznog obeda! Pisaću vam ujutro....dalje, a biće i nešto slika.

Tačno toliko je trajala plovidba, koliko su Creedence mogli u tri pesme da isprate moj film. Završetak pesme "Fortunate son", i glavna rola koju sam igrao zahtevali su još jednu dobru. Beše još dobrog asfalta. Green river. .......... Ne primetih nijednu kameru okolo, a ne primetih ni to da ja nisam u filmu, već u Bugarskoj, to jest na jednom proplanku bez i jednog drveta u okolini. Uh sunce mu. Nekako mi sve od jednom nestade. Šuma, aleja, dobar put, kao da je sve to jedan prošli trenutak koga se ne mogu setiti. Smaknuh Creedence da se saberem. Boga mi, oduzeti se lako je. U stvari bejah na raskrsnici, nešto poput scene iz filma "Crossroads", jedan veliki krst od dva uzana, loša asfalta i sunce koje prži odavno pregorele vlasi korova u okolini. Drveta nema. Samo ja na ugašenom motoru. Čuje se samo pucketanje V Twina. Često, pa i sada se zapitah od kakve li su legure ti cilindri, glave i ostalo, kada ništa ne posustaje pri ovakvoj žegi. Ima jedna anegdota, koja dočarava kakva je žega bila taj dan. Moj drug Darko, živi na jednom prelepom mestu u Sremskoj Kamenici. Sa tog mesta se pruža pogled na ceo Novi Sad. I tih dana je bila nesnosna vrućina, nije se moglo ni na usta, ni na nos. Tri sata posle podne, a majka mu Rada iziđe poslom u dvorište. Kako ih stara taraba deli od komšijskog placa, retko je bilo da se pogled skrene prema tarabi, a da se stara baka, komšinica, ne nađe naslonjena na tarabu kako troši nevažno vreme promatrajući komšije. Primeti to mama Rada pa priupita: - More li se baba? Vruće li je? - Ih more! More, more, izdurat se ne mere! - nervozno odbrusi, i umakne za hladovinu. E tako je skoro bilo i sada, bez obzira što je ovo leto bilo kišno, nakako je sunce lakše izlazilo na kraj sa oblacima kako sam se približavao jugu. Pošto carevi sigurno ovde ne bi išli peške da traže hladovinu kako bi se olobodili viška tekućine , ja sam pogledom tražio povoljan kutak za tu operaciju. Put pravo, preko raskrsnice je po mom samsungu bio linija vodilja, te se uputih u tom pravcu. Sa desne strane stadoh, ugasih motor, desnom nogom u nazad zakoračih kao po običaju i sjašem sa američke ringle. Žbun me je čekao. Žubor tečnosti i pucketanje ringle. Okrenuh se ka šporetu i u očima dobih efekat scene iz nekog vesterna. Toplota je okolo ivice konture motora stvorila plivajuće talase vazduha koji su dobro znani žednima u tamo nekoj Sahari. Odjednom sam čuo glasove u daljini. Žubor tečnosti je sada bi ispresecan, više strahom nego što mi se to htelo. Pomisao na predeo, okruženje i državu u kojoj se nalazim, kao i grupu glasova koja mi se sve više približavala, nije mi ulivala neko poverenje. Nisam imao ništa od hladnog oružja, osim kamperskog nožića iz firme Uradi sam. Povukao sam prisilnu ručnu kod pretposlednjeg mlaza, i dok sam pakovao okiten, ostatak mi se prosu po čizmama. Par mokrih tufni po prašnjavim vrhovima čizama, nadam se nikoga neće naterati u sumnju kvaliteta opakosti "badass" vozača harlija. Ma, koga je to briga. Upalih šporet i gas. Do Kustendila, još malo. Ali pre toga sledi prolazak kroz par malih sela, koje je i Bog zaboravio. Mesto se zove Sovolyano. Jeza, strah i nelagodnost zbog utiska koji odaju napuštene kuće, samo još više zatežu ruku na ručici gasa. Zvuk harlija koji odjekuje uskim ulicama mesta Sovolyanovo, ni jednog stanovnika nije izveo na okna musavih prozora. Prvi put mi je taj zvuk zasmetao. Jednostavo je bio suvišan. Nije mi se činilo da je pametno stajati. Staro drvo na prozorima i vratima na većini kuća se odavno pomirilo sa paucima koji mreže grade za bube koje ne postoje. Prašina na oknima prozora nije bila problem za domaćice koje ne žure da je skinu. Biće da ih nema. Retko koja kuća nije primerak iz nekog prošlog vremena. Jednostavno, neverovatno! A bio sam svarno srećan što je i ovo deo evropske unije, gde važe ista pravila života kao i u Garmiš-partenkirhenu. U početku sam hteo što pre da prođem ovo mesto, međutim kako sam sve ovo video, moj istraživački duh naredi desnoj da zaustavi šporet. Ugasih smederevac. Tišina! Stao sam na sred male raskrsinca sa tri puta, koji su svaki svojim načinom vodili u neka deleka polja i livade, van sela. Imao sam utisak da me sve oči kroz prašnjava okna posmatraju. Samo oči, jer verovatno kada bih zakoračio u bilo koju od zaključanih kuća, ne bih zatekao nikoga. Spustio sam ruke sa kormana i time povećao napetost. Tako mi ruke nisu bile spremne za beg. Silent Hill. Horor video igrica i film. Ili još realističnije. Scena u kojoj oko ponoći po velikom pljusku žena vozi kamionet i staje na benzisku pumpu da natoči. Prilazi joj čovek niskog rasta, po kom se odmah da primetiti da se sa njim na žalost priroda poigrala u većoj meri. Bio je nem, i već je mimikom znao da pita mušteriju koliko i šta treba. Žena nije izlazila iz kola, već je prstima pokazala koliko da natoči. Tišina. Mali čovek je odmah osetio napetost i nervozu kod vozača. Nervoznim pogledima, u retrovizoru je tražila odobrenje pupmadžije da je punjenje gotovo. Čulo se zatvaranje poklopca rezervoara i čovečuljak je sada već užurbano prilazio prozoru sa vozačeve leve strane, očekivajući novac. Sada je i pumpadžija bio uzbuđen. Videlo se to po tome što je nekakvim čudnim, nerazumljivim glasovima pokušavao nešto da kaže, u isto vreme mlatarajući rukama dok je prilazio prozoru vozača. Žena nije htela da rizikuje, stisnula je papučicu gasa i ostavila za sobom pupmadžiju pokraj aparata koji je i dalje mlatarao rukama. Od velikog uzbuđenja, čovek je podigao ruke u vis i zaurlao. - Gospođo!! Neeekkoooo Vam je nazad u auutuuuu!! - nemost je za njega sada bila samo prošlost. Neko od vas će se verovatno setiti ove scene i naziva filma. Upalio sam motor i napustio ovo mesto. .....raskrsnica i panorama Kustendila.

NOVAC VRTI GDE BURGIJA NEĆE! Prilaz bugarskom graničnom prelazu odaje utisak sveže upumpane finansijske inekcije u zamenu za duh bugarskog naroda. Sjaj farbe i novih montažnih elemenata rampe u kombinaciji boja, čini mi se zelene i bele, sa istim takvim bojama na uniformama carinika i njihovim crnim i nauljenim, očešljanim kosama, stvara efekat zvani "jadac". Sve kontrole koje je carinik Miloš propustio, nakdonadili su evropljani. Na lošem bugarskom, upita me kuda ću. Sve odgovore bugarin je dobio sa kiselim kupusom, čije su vlasi virile iz mojih nozdrva, ispumpavajući tako nezadovoljstvo zbog carinikovog hladnog i formalnog stava. Elem, završih ovu proceduru i odlutah u novu članicu. Koliko je u stvari čovekov sud i stav lako promeniti sjajem i novcem. Oduševih se asfaltom koji me je kroz aleju neznane vrste drveta, vodio do Kustendila, grada koji nisam posetio, ali sam ga video, kao panoramu sa obilaznice, koja vodi do uključenja na put prema jugu, Grčkoj. Ne mogu se tačno setiti, ali oko tridesetak kilometara puta kroz predivan, Bogom dan drvored i put odličnog kvaliteta, sa blagim krivinama čine zadovoljstvo koje još, znam sigurno, više prija posle onakve intimne podele osećanja, koja je imao Miloš carinik. Vetar u kosi, posle tolikog znoja. Ništa lepše, harli je plivao u petoj brzini. Sekao sam krivine pri devedeset kilometara na sat, i mada nemam nikakvu zaštitu od vetra, a da li mi ljubav prema harliju i ovakvim motorima sve više pojačava želju da uživam u svemu što pruža ovakav motor, jak vetar, mušice, prašina i dim iz dizel kamiona, ne znam, ali znam da nikada nisam poželeo da nabacim nekav "vindšild" ili tobože bilo koji vid dodatne zaštite. Nisam mogao da odolim! Stao sam na prvom proširenju i skinuo kacigu. U stvari to i nije kaciga nego "braincap", nešto više kao natikača, čisto da se nešto ima na glavi. Doduše, na naslonu za leđa suvozača uvek nosim i pravu kacigu, za slučaj kiše i kada padne noć, jer ta kaciga ima čak i vizir. Nekako imam običaj da večeram do pet popodne, pa mi mušice i nisu baš neki dezert. Jedan naš kolega Raša, ima običaj da kaže, kako se ugojio od mušica dok nije stavio vetrobran. Ali, avaj. Konačno, dobar put, nema gužve, bez kacige kroz drvorede i hladovinu, vozim prema Kustendilu. Creedence sviraju svoju najbolju. Rock and roll, sa svih strana!

Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

Ribarci. Granični prelaz između večitih rivala u čitavoj njihovoj istoriji. Trinaest kilometara šumskog puta do rampe, koja deli Evropsku uniju od naše, večito etablirane zemlje kao domovine ljudi dobroga i zdravoga duha, ali isto tako i ljudi sa previše sujete i sklonosti ka, kako Nušić kaže, pokondirenosti radi marginalnih vrednosti. A kako da se ne osvrnem na jednu Selimovićevu. "Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja greha, nego zbog greha.Onda da živimo u grehu? Ne. Ali ni zabrane ništa ne pomažu. Stvaraju licemerje i duhovne bogalje." Ne mogu se baš u celosti složiti sa mišlju da je bugarski i srpski narod večito živeo u ubeđenju da je moralna obaveza generacija, i jednog i drugog naroda, prenositi klice zla prema suprotnoj strani rampe na Ribarcima. Ipak, postoji period koji svojom svetošću može uvek, da kao pelikanovom gumicom izbriše sve dosadašnje i buduće podele i zle misli ova dva, skoro ista naroda, kako po duhu, tako i po teškim mukama u svojoj istoriji i pokušajima da pred velikim silama očuvaju svoju klicu pred budućim iskušenjima. Mnogo je pravoslavnih crkvi i manastira u Bugarskoj, koji su dokaz vremena u kome je seme hiršćanstva i pravoslavlja doneo i posejao većim delom Sveti Sava, Rastko Nemanjin. Poštovan i uvažavan, od strane tadašnjeg bugarskog kralja Asena i celog bugarskog naroda, Sava je vraćajući se iz Carigrada potražio utočište na dvoru bugarskog kralja, radi odmora i predaha na putu do Srbije. Uz najveće počasti, bugarski kralj je Savi pružio sve blagodati konaka, dok je Sava i pored prisustva bolesti neumorno služio liturgije u gradu, Veliko Trnovo. Isto tako, svestan da mu se kraj priližava, Sava je učinio sve što je trebalo radi odlaska na onak svet. Znam samo da je bio januar mesec, godinu je lako pronaći na internetu, kada je Sava svoju dušu prepustio Bogu. Sahraniše ga u Velikom Trnovu, a Srpski kralj Vladislav, nezadovoljan tim gestom, moliše bugarskog kralja Asena, da kao njegov zet usliši molitve i želje srpskog naroda, i vrati mošti srpskog svetitelja u njegovu domovinu. Posle više pokušaja, sprski kralj Vladislav je konačno uspeo da izdejstvuje pobedu nad njegovim zetom, ali tek pošto se duh Save u snu bugarskog kralja obratio sa molbom da se želje srpskog naroda i kralja Vladislava usliše. Savine mošti su prenesene u Srbiju, čini mi se u manastir Mileševa. Kako se bugarski narod i sa velikim poštovanjem prema Savi nije mogao pomiriti sa činjenicom da će mošti biti prenete u Srbiju, jedan prst Savine ruke je ostao u Bugarskoj, koji se i dalje čuva u crkvi 40 mučenika, u Trnovu. Nepisana je priča, da se prilikom spaljivanja Savinih moštiju na Vračaru, sačuvala Savina ruka koja se i dan danas nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Isto tako bugarska komisija, grupa stručnjaka je posetila jedne godine manastir Svete Trojice, radi provere istinitosti i vernosti, sumnjajući da je ruka koja se nalazi u kivotu Svetog Save, iz kog su ga turci odneli na Vračar, u stvari falsifikat. Jedan prsti na ruci je nedostajao. Eto razloga za duhovno ujedinjenje bugarskog i srpskog naroda. Bio bih ponosan na to. Mnogo je vremena potrebno da se ovo napiše, uobliči tako da izazove emocije kod onoga koji čita, dok je sve ovo meni prošlo u trenutku dok sam se približavao rampi naše granične policije. Ja ne znam šta je to što naš duh naroda toliko hrabri i podiže pri sve većem materijalnom padu. Evo i zašto. Prilaz našem graničnom prelazu je blago reći sramota. Put pred rampom je zarastao u travu, spojevi asfaltnih ploča su oivičeni travom koja mi se zavlači među pore od prednjeg cilindra. Podseća me na stari put Novi Sad - Beograd. Dam-dam, dam-dam, dam-dam..čujem kako ram motora trpi udarce prelazeći preko spojeva asfaltnih ploča. Sa leve strane, malo udaljen objekat, isto tako zarastao u travu i svoju sopstvenu buđ, odaje utisak scene iz filma "Dan posle". Sviram! Ništa! Još jednom, kad evo ga! Raspasano uniformisano lice otvori staklena vrata, i poče se približavati, sa gorkim izrazom lica koje odaje pomisao, gde si baš sada naišao. Dok je čika milicioner prilazio, uredno je povlačio pantalone na gore, pokušavajući kaiš da zategne. Raskopčanu košulju do trećeg dugmeta nije dirao, ala mačo, ala mustang pred priplod. Ova slika ne ide sa slikom urednog vojnika. Sunce mu njegovo, shvatih i ja, mogao sam sačekati. A ko će ga znati. Ako bi sada otišao tamo, odakle on izađe, kladim se da bih zatekao jednu jedru, raskopčanu, srednjih godina ženu, koja utapa bračnu monotoniju u zagrljaju Miloša carinika, čija koža isparava na kopiju rubinovog vinjaka. - Kuda? - Hilandar! - Odakle? - Novi Sad. - Možeš li se provući između dve rampe? - mrzelo ga je da podiže rampu, a i što je očigledno i razumljivo, žurilo mu se. Ja sam u ruci držao pasoš, dok on pogledom odmahnu i obrvama nagovesti da očekuje moj odgovor. - Mogu da, kako da ne! Dok sam odlazio, čuo sam njegovo: Srećno! Moj duh se još jednom ozari, jer i pri situaciji kada Srbin deli svoju intimu, ne zaboravlja na svoj posao, i ne zaboravlja putniku da kaže "Srećno!". Eto razloga da živimo i budemo srećni, čak i kada mnogi ne vide razloga za to. To je veličina duha svih Slovena. Provukoh se između, a ono nešto, ostade u kućici sa carinikom.

Bilo je negde oko podne. Bosilegrad. Ulaz u gradić je označen malom žutom tablom sa desne strane. Saobraćajni znak. Dve vrste kuća, starije, negde iz prošlog vremena, i nove, od blokova izgrađene sa nekoliko etaža, neomalterisane. A, onda shvatih da te starije kuće nose duh Bosilegrada iz nekog prošlog, možda težeg ali lepšeg vremena, za nas ljude. Brzo se nađoh na raskrsnici sa tri ulice, koje se ukrštaju. Dosta je tih starijih kuća bilo na toj raskrsnici, sa po jednom kafanom na svakoj strani (neko će reći kafićem). Parkirah na levoj strani puta, jer nije bilo, niti parkinga, niti mesta gde ne bih ometao prolaz pešaka. Tražio sam predah, je mi je trebala mi je kafa i hladovina. Sunce je počelo svoje. Birao sam između tri kafane, svaka sa svoje strane ulice. Svaka verovatno ima svoje stalne mušterije koje se verovatno ponekada i preko puta dovikuju, srčući uz priču svako svoju jutarnju. Dobio sam mesto, mali separe, sa pogledom na raskrsnicu. Četiri lokalca su sedela do mene i vodili razgovor o nekom poslu. Kratko ošišani , sa širokim vratovima i čudnim naglaskom. Blizu je Bugarska. Nedaleko je bila parkirana S klasa, od prilike devedeset i neko godište, znana kao "slon". U stvari, ceo događaj se može smestiti u jedan kadar neke drame. Bez reči, suvišno bi bilo. Ovaj put vodi prema granici sa Bugarskom. Atmosfera u Bosilegradu svarno daje osećaj prolazniku da je u Bugarskoj, a valja je to tako sa svakim pograničnim mestom. Nekako se stapaju, i ljudi, i sve ostalo, u onu zemlju koja je sa druge strane granice. Uvek manjinu u takvim mestima predstavljaju rezidenti. Popih naručeno i nastavnih do granice. Znao sam da sam bliže Svetoj gori. Čeka me prolaz kroz Bugarsku, sve do Uranopolisa. I sve to do večeras. Nastaviće se.

Kako se samo ponadah u dobre puteve, tako senada brzo pretvori u veru da će neke tamo sledeće generacije vozača voziti do Bosilegrada po ravnom, crnom asfaltu, oivičenim belim trakama, pod uslovom da sve ostalo ostane netaknuto. To ostalo je prirodno okruženje, stanište dušom toplih ljudi, stočara, krava i ovaca, proplanaka sa zlatno žutom travom, ponegde posutom ljubičastim i belim cvetovima mlade deteline i kamilice, što pri ispaši povremeno zaslade žuti korov dok neka živuljka brsti. Izbledeli drveni kolci, poređani u niz, čineći tarabu, što oivičavaju svačije nasleđe, čineći tako među, sa nasadama sena unutar ograde, visokih kamara probodenih tankim kolcem. Nižu se tako imanja i proplanci, a sve nekako podseća na Zlatibor.Put postaje sve lošiji, mnogo je rupa, mnogo je okrnjenih delova puta koji nedostaju, često sam primoran da vozim prvom brzinom, držeći levu ručicu kvačila, i pri tom kočnicom doziram spuštanje točkova u neizbežne kratere po asfaltu, kako bih što više amortizovao prelazak preko rupa. Torba na pak tregeru za sada dobro stoji. Svatih, da sam pronašao idealan položaj za svaku vrstu torbe na svim, ako Bog da, budućim putovanjima. Povremeno proveravam i jeftino plaćeni držač za telefon, koji je inače namenjen za bicikl, a meni služi kao držač za mali samsung, radi navigacije. Drži se dobro boga mi, iako mi konstrukcija ne deluje baš sugurno. Dok motor radi na ler gasu, vibracije koje se prenose na držač i telefon, navode me na pomisao da će se svakog trenutka držač razleteti u duplo više komada, no što je sastavljen. Isto tako u toku vožnje, a već sam se uvežbao, nije moguće u svakom trenutku videti na ekranu telefona gde se nalaziš, ne od sunca, već opet od vibracija, a ja tad stisnem kvačilo i malo više zavrtim "twin cam", te tako smirim motor. Ako u tom trenu ne uhvatim informaciju, ja opet to ponovom, al' kako kažem, vežbao sam na ravnom, tamo negde kod Kraljeva, te sada vidim kud' ću i šta ću. Kako je još za vreme austrijsko srpskih ratova, kao kapa graničara, uvedena šajkaška kapa, do dana današnjeg ona ostade deo svakodnevne odeće nekolicine u krajevima Srbije. Retko gde se može videti šajkača na crnoj kosi i mladom čoveku. Uglavnom je to slika vitalnog starine, sede kose i dugih brkova, sa šajkačom, nakrivljevnom malo na jednu stranu, onako šeretski, te ga taj ponos i dika vraća u dane dok je kosa bila crna, a brkovi štucovani i tanki, nalik na kakvoga oficira, uvek spremnog da krišom pogleda mladu Lenku, kćer poznatog trgovca Rajića iz obližnje palanke. Takvi srećnici su bili retki. Kako sam polako vozio prema Bosilegradu, izbegavajući rupe, napunjene kišnicom, u jednom trenutku spazih sa leve strane takvog starinu, sa sve šajkačom na glavi, štapom u ruci, i krdom krava i ovaca pored njega. Imao je preko osamdeset, procenih. Šajkača mu isto onako nakrivo prekriva jedan deo glave, dok na drugom delu glave vire sedo žute slepljene vlasi. Brci isto tako sedi i žuti, verovatno od duvana, a takvi su mu i prsti verovatno, donja vilica više izbačena, jer odavno su gornji zubi potrošeni, bela košulja zakopčana do gornjeg dugmeta i sivi sako, sa izglačanim ramenima. Pantalone upasane na šunke, oficirski. Retkost je ovde čuti zvuk motora, te spazi i on mene, i sa vidnim naporom krenu i on prema putu, meni u susret, pomažući se štapom. Osetio sam neku nameru. Kako sam tih devedeset kilometara od Predejana do Bosilegrada polako vozio, pogotovo sada, na putu od Vlasinskog jezera do Bosilegrada, tako je bilo i sada. Zbog lošeg puta, retko kada sam ubacivao u drugu brzinu. Sve u svemu i nije mi se žurilo. Vratimo se sada susretu sa starcem. Na desetak metara, starac baci štap iz ruke, podiže obe ruke, kao drži guvernal i desnom rukom poče dodavati gas. Kao i on da vozi. E Boga ti i starcu, pozdravih ga i ja, stisnuh kvačilo, a desnom zavrteh i ja. Donja usna mu poče igrati pod vibracijama, koje je proizvodio, oponašajući zvuk motora.,,,,brrrrrm, brrrrrrrmmmmm. E sunce ti. A ponosno on to, nije samo tako, već kao da pozdravlja vojsku dok prolazi, zatim spusti ruke, i ponovo podiže desnu šaku, napravivši pesnicom bombaški pozdrav. Tako me je ispratio. Sve je ovo trajalo par sekundi. Nisam smeo da spustim desnu ruku sa gasa zbog rupa na putu, te se tako i osramotih. Pričaće starina svojim ukućanima današnji susret. Dok sam dalje vozio, setio sam se ove pesme: https://www.youtube.com/watch?v=5VSBy5H4jKQ Nastaviće se.

..jeste, u pravu si, meni se nekako tada, tako natovaren sa ovom mrcinom, u nekim delovima i krivinima činilo ,da više bildujem no što vozim. Kako kažeš, sto ljudi, sto......, a sto žena, dvesto..... . A ko mi je kriv što tuda prolazim i vozim ovo. Hvala i pozdrav,