Hvala svima.

Odlično, javi se samo ranije sat vremena, da mogu da se organizujem pošto sam od 9-17h na poslu. Broj mog telefona sam ti na poslao preko privatne poruke. Pozdrav, MM

Dok sam sedeo u toj nazovi burekdžinici, pekari, piceriji, danas je to sve u jednom, a tri u jedan proizvod je nastalo iz perioda prvih lexmark štampača, koji su u jednom uređaju sadržali, i skener, i štampač, i kopir apart, pa čak i faks, eto od tuda i takve pekare, svatih da me to lepo i beskrajno plaventilo sasvim ozari, kao da mi neko sasu sijaset energetskih stimulansa pa se odmah setih gde ću, zašto ću, i čemu sve ovo. A ne znam samo šta bi mi, ljudi bez sunca i njegove topline. Vazda bi se u današnje vreme po kućama i stanovima dopisivali preko društvenih karakondžula, te nazovi mreža. Rekoh ja da se setih zašto ću, gde ću i čemu sve ovo, te moram reći da sam na to pomalo i zaboravio vozeći po kijametu od Novog Sada do Kragujevca, i začudih se što sam ovde dolazio ako ću samo burek jesti. Brzo se setih. Loza Nemanjića! Misterija, neistraženo dovoljno za svakog istoričara, nedorečeno i neopisano, široko kazano a nedovoljno rečeno. Na sreću, reči o Nemanjićima danas plave svaki medij, knjige na trafikama, dopunska izdanja časopisa, kalendara, ilustrovane knjige u mesečnim izdanjima, ali sve to čeka prosečnog četrdesetogodišnjaka kada progleda, ostavi prenose utakmica i zagrli duh istorije srpskog naroda srednjeg veka i malog grada Ras, a ne decu, jer nema ko da im kaže. Duh istoka pleni! Jednostavno, ne mogu samo da vozim. Moram da znam gde ću i kako ću. Imati cilj u životu, pa i za vreme vožnje, daje čoveku dodatni motiv. Vladimir Ćorović me je dovoljno inficirao sa svojim činjenicama i večitim hipotezama o tome odakle smo, ko smo i zašto smo, vezavši svakog čitaoca za jedan deo epohe. Ja se upetljah izgleda za najlepše, lozu Nemanjića, od našeg Stefana rođenog u Zeti, preko Rastka mu, pa sve do Dušana Silnog i Uroša Nejakog. Zamislih često pređene puteve Rastka i njegovog oca Stefana, i stvorih sebi cilj za ovo putovanje sa namerom da se vratim u vreme srednjeg veka, srpskih viteza, srednjevekovnih kamenih utvrđenja, manastira i crkava. Obići Žiču, Studenicu, Hilandar, Kakovo i Rilski pravoslavni manastir u Bugarskoj, vredi svakog našeg kratkog trenutka provedenog na zemlji. Dok pišem ovo, shvatih koliko traje pisanje ova dva pasusa, a meni u burekdžinici ova misao samo sevnu u jedan tren. E, tako i život! Proleteće Boga mi, sedaj i teraj dalje! Teško zaverglah i za živo čudo sastavih odmah iz dva okretaja. Onaj preko puta mog stola spusti novine i okrete glavu u pravcu gde se još samo zadržao zvuk agregata poznatih inovatora, gospodina Vilijama i kolege mu Artura. Neka mi ostali ne zamere što ovoliko trošim reči, a ne slike, u kojima ih kažu ima na hiljade. Ko ih sve zapisa u njih da mi je znati? Luj Dager i Talbot nisu sigurno, ljudi su zaključali sa teškom mukom svetlost u jednu malu kutiju ne bi li se rešili tolikog pisanja i pokazali svetu da se nešto i slikom može pričati, svarno ne znam ko je. Valjda se to tako kaže. Kako god, moja fotografska oprema relativno dobrog kvaliteta, što na bitove, što na film, udobno koristi skroman prostor u tank torbi i jednoj o bisaga, truckajući se po putevima JP Putevi Srbije. Boje odvlače pažnju i dušu, te slikah onako kako ja vidim. Vozio sam od Kragujevca preko Dragobraće, Ljubića, između Lipnice i Grabovca, Sibnice i Guberevca, tokom reke Gruže, sve do Vitanovca i Šumarica, ne bi li što sporije došao do Kraljeva i ne bi li što više video okolinu, a vremena na pretek. Pet dana se kasnije ispostavilo kao malo. A ko će nama ovakvima namaći. Motor kao da je znao kuda treba. Kako gde skrenem, ne treba mu držati guvernal, a sve to do 70 kilometara na sat, čim se pređe traži ruke. Eh, namazan je i on! Klizimo mi tako Boga mi kroz ta sela, te se šepurimo, i ona i ja (izveden ženski rod od tipa motora, dyna), a to Bože jaki hodočasnici. I ona i ja, znamo da nismo vredni ni pomena te reči. Pomislih, ja bih bosonog mogao, ali ona.....više troška i muke nego uživanja. Obogatio bi se Trion Motors iz Beograda na meni za tili čas. Za to vreme, gleda nas Rastko i šane nam jednu od njegovih odozgo: NA SVIM SVOJIM PUTEVIMA ZNAJTE DA PRAVI BUDU PUTEVI VAŠI I NOGE VAŠE NEĆE SE SPOTICATI! (Iz Žitija Svetog Simeona) E jeste, da, umusavih sebi bradu da i ja isto tako ponovim u sebi, a ona, ona klizi niz doline i uz brda, zna i ona za Rastka iako je tamo od nekog Artura i Vilijama. Prešla je na našu stranu. Veli naš Nikolaj, na zapadu mnogo radei malo misle, na istoku obrnuto, a mi smo iznad svega. Ona brzo shvati, i etoje kod mene. Ne buni se, no nosi. Ja samo povremeno bacam pogled iza, na našzavežljaj, ne bi li ga delili sa inima. Al' ne marim, ko traži nazad taj nije dao, već trgovao, a onaj koji daje taj pleni dušu. Drugim rečima, i da ispadne snašao bih se. Mada, položaj velike luisove torbe u koji je postavih na pak treger dok sam polazio, nije mi ulivao previše poverenja. Svašta nešto stavih unutra, stvari, obuću, nesesere razne, računar, hard disk....a debljina plastificirane gume od koje je torba i napravljena, bila je adekvatna sramotno niskoj ceni koju platih za nju. Kraljeva grada se ne sećam. Grad, kao grad, prođoh kroz par semafora, sretoh nekoliko pogleda iz automobila i uputih se na glavnu ulicu, Žičku koja vodi van grada. Par kilometara ravnog gradskog asfalta , kroz dugačke aleje visokih stabala, da li je to neko pred-naselje ili ne, uglavnom osetih dolazak pred nekakav kompleks. Ne vidi se dobro crvena fasada crkve Hristovog Vaznesenja od brda, koje prethodi ulasku na lepo uređen parking za veće grupe autobusa, veliko nešto, tako da sam pogedom tražio, a više očekivao pojavu iste. Ubrzo, sa desne strane puta ugledah manastirske zidine, i skrenuh pre tog brda desno. Lokanlni put od tucanika mi nije nagoveštavao prilaz ka glavnom ulazu u manastir. Izborih se po tucaniku sa sveže primljenom amerikankom u naše pravoslavlje i prođoh pored nekih napuštenih kuća, sa leve strane prevrutih kontejnera, malo više žbunja i uključih se na put sa povremenim tragovima asfalta. Ispred mene most, ispod potok, a iz mosta visoka vrata na zidinama manastira. Šta ću, pređem i most i stanem pred velikim vratima. Mislim se, ja sam ti na glavnom ulazu, kao što je Šćepan Mali završio višu u Belgiji. Elem, ako me ova vrata poklope.... Strepim za motor od kapije, pomerim ga nazad. Ništa, prošetah se nazad preko mosta, jedno sto metara, prođoh pored trošnih kuća i upitah par lokalnih trbadžija sa piiiivom. A đe sam? Tenički ulaz dečko! Hm, ajd nazad da me pri izlazu iz manastira vrata ne poklope. Upade mi par kadrova za to vreme kroz objektiv, preko prizme i ogledala do moje mrežnjače, i ja dade dozvolu da slike upišu na SD karticu. Bez dimnjaka bih nekoga i mogao da ubedim da je srednji vek Krovovi Svetinja, graditelja Stevana Prvovenčanog Pod ovim krovom dobi Srbija prvoga kralja U povratku spazih nekadašnji dom, nečijih duša...napušteno! At pred kapijom. Stigla roba sa istoka! Otvarajte dobri ljudi! Nastaviće se...

Samo je moje ne znanje i zaborav moglo napraviti ovakvu grešku! Praštaj sada, i u buduće. U pravu si, setih se da je Bota pričao o monahu na Hilandaru, nečijemi koji će nam tamo biti od pomoći svakako. Mislim da smo se jednom i čuli telefonom, ti i ja, Marta mi dade broj, tu negde pred polazak u vezi vize svetogorske. A bio sam više u mislima na Svetoj Gori nego u Novom Sadu, tada dok smo u maju planirali to putovanje sa Vama, našom braćom. Svi moji odustaše zbog kiše, a da me par njih nije zamolilo, krenuo bih i da je meteor pao. Kažu da se prvi put na Svetu Goru ide iz više puta. Eto i ja se upisah, pa iz drugog ubode. Bota je slao dosta forografija u toku vašeg puta, prelaska preko Albanije po onoj kiši, iz Uranopolisa, sa Meteora. Lepo Vas je Gospod darovao, te se i vi lepo provedoste. Žao mi je što vas nisam sve upoznao, i što nismo svi zajedno vozili. Svemoguć je Gospod Bog, a daće pa ćemo se sledeće godine videti na Ostrogu. Ostah dužan Svetom Vasiliju nešto, samo ja znam šta, te se moram vratiti. Svako dobro ti želim, pozdravi Martu i Botu.

Daće Gospod Bog.

U stvari hteo bih ovu pricu ispricati na moj nacin, onako kao kako sam je ja vozio.

Da znam, biće i toga, uskoro stižem u Žiču. Ne mogu još uvek da slikam dok vozim. Odoh sada na spavanje, sutra nastavljam.

Na žalost, većina ljudi u toku svog života potroši vreme ienergiju na marginalne stvari. Sa druge strane ne treba puno ni očekivati, jer ko se to pametan rodio pa da iskoči i bude svrstan u one druge, u drugu kategoriju. Ta druga kategorija, nepoznanica mnogima, nedokučiva i uvek daleka za nas prosečne, prima samo one koji shvate suštinu vremena koje nam Gospod Bog da, da ga provedemo za života u miru, ne brinući mnogo za sutra, jer sutra samo brinuće se za se, i ne trošeći uzalud vreme na sve ono što je nepotrebno. Mali smo i kratki, čuvajmo se. Da nam neko da kojim slučajem rok trajanja, na papir, ne bih, jer se ne može, neće se niko od nas dati na tako kratko. Ne zna on kakvi smo, a stvori nas. Smejem se dok ovo pišem, pametujem, mudrujem i hvatam se u koštac sa težinom imena teme, a ne bi li se što više približio slikama iz podsvesti koje nosim od tada, mirisima, vetru, maslinama i čempresima, a najviše ljudima, braćom našom. Čim kročih na sveto tlo padoh ničice, jer osetih najviše sram posle samo jednog konačenja. Vizantija živi, a mi ne znamo. U maju mesecu ove godine nekolicina mojih saboraca iz „NovaSada“ se sastade kod Željka, čoveka koji mnogo vremena provodi na novosadskoj najlon pijaci, kupujući sve i svašta tako da će jednog dana sve te stvari morati ili da ponovo prodaje ili da deli i pozajmljuje, kako kome šta zatreba, kao naprimer meni jedan moment ključ, sa ciljem da se dogovorimo oko detalja u vezi puta ka našoj svetinji. Lep, a nadasve loš pokušaj. Koliko se sećam svi smo bili zadojeni osećajem putovanja, vožnje i verujem za sve nas slobode. Dogovorismo se mi odmah, Srđan, Željko, Bota i ja, brzo i efikasno. Mesec je maj, lepo je vreme,oni će odavde, mi ćemo odozgo i eto nas nas u Uranopolisu. Očas posla. Verujem da niko od nas nije bio siguran da ćemo krenuti u dogovoreno vreme, bez obzira što smo uspeli da se usaglasimo oko raspoloživog vremena i obaveza. Kakva hrpa nedoraslih, svi zajedno. Aaaa ne! Ja sam tu najmlađi sa stažom na dva kotača, ali avaj. Kada rekoh oni će odavde, Bota je naš čovek, bistrih misli, britak u kritikama, nošem vetrom i željom za avanturom iz bratskoga nam Nikšića, mislih na njegove saborce koji su po mojoj proceni imali za razliku od nas mnogo ozbiljnije namere. Možda grešim, sigurno ne! Čast i puno poštovanje Marti. Kako god njeguši i mi iz „Nova Sada“ trebali smo se sastati u malom gradiću, poslednjoj kopnenoj stanici pre početka teritorije vrta Majke Božije. Oni preko preče, preko zemlje crnih dvoglavih grabljivica sa crvene podloge, nekadašnjeg staništa Ilira, a proklamovanih albanaca tek u desetom veku, brže će stići do vrta čak i uz kišu, na posletku i jedini. Ako ćemo po mestu polaska, lale su uvele. Gavrilo, naš prosvetar, učitelj i nastavnik, koji neće da se tako zove, već me prekorava sa Gaja, Gaja, nisam ja Gavrilo, a jednom ću mu uoči reći istinu da ga ja zovem onim prvim i lepšim, pratio je sve ovo preko kako moj kolega Dušan sarkastično kaže modernih tehnologija, vajbera. Prošle godine je Gospod namerno pokvario njegovu hondu, a Gavrilo je deo fruškogoraca. Gospod Bog je svemoguć, i slavimo ga uvek! Srđan, čovek koji u sebi nosi svo znanje iz organske i neogranske hemije, a najviše iz farmacije, nije do sada na svu sreću primenjivao isto niti u jednoj vožnji, i koji uvek nosi nevidljive sterilne rukavice radi potencijalne distance od nepredviđenih situacija, jedini stoji u sredini i okuplja slične. Mala mu je Zemlja. Ima li još šta za obići osim ovoga? Kada je shvatio da motori i brodovi nemaju krila, postao je Mister No. U životu u glavnom postoji više faktora koji utiču na realizaciju planova. Nama je presudila voda. Počelo je malo, a završilo se donacijama iz celog sveta. Hidrometeorološki zavod Srbije je i dan danas osuđivan zato što nije radio svoj posao. Kažu, nije predvideo! Ostali, nadležni, oni u odelima su pekli rakiju. Slovenija i Hrvatska se nakriviše i sve se sli u Srbiju. Retki su oni koji su bili žedni tih dana. Prvog dana je počelo kao da nikada na svetu nije bilo sunca, padala je uravnoteženo, tačno, navodeći sve one koji sede u svojim toplim kućama, da na svaki predlog o vožnji tih dana osude iste kao profesionalne budale. Ja sam i dalje bio ubeđen da će kiša stati i da se može voziti. Srđanu ovaj put nisu bile potrebne rukavice da odustane. Željko se pravdao poslovima po južnoj Srbiji, ipak će on kolima, pa ćemo se negde već sresti pred makedonskom granicom. Gavrilo je sve to pomno pratio, i mudro ćutao. Bota, Bota je odavno zbrisao za Nikšić. Verovanto je iskusno procenio sa čime će se Srbija suočiti u narednih mesec dana. Drugi dan. Ne staje! Sunce ti poljubim koliko vode....verovatno je bila prva jutarnja svakog od nas preko Drine, prema istoku do Bosilegrada. Srđan i Željko me savetuju da odustanem. Leva hemisfera mozga je potisnula desnu, i rekla ne. Odustao sam, mada sam u podsvesti znao, da je po meni bilo, sigurno bi se moglo autoputem do Niša, prespavati, a posle već sleduje lepše vreme, Mediteran... Ima jedna prava Andrićeva : Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom,golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek. Međutim, kako je petsto kilometara dužine mnogo za jedan oblak, nikšićani krenuše, pa i Bota sa njima. Pokisnu Bota kao miš. Negde u Albaniji protegli se onaj oblak i sasu sav višak iz Srbije na Botu. Odvozaše oni to junački, stigoše do Svete Gore, lepo se provedoše, ali Hilandar nisu obišli. Posetiše i manastire na Metorima, Kareju, Kosovo u povratku, i još pride ih Gospod nagradi lepim vremenom. Srbija se divila odlučnošću svog premijera. Siroti ljudi. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. A sama činjenicada je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, ma kako teško ono bilo. Neko izusti, a ja se sjebah. Prođe i to čudo od poplave. A ljudi k’o ljudi, pripisaše to odmah harp tehnologiji. Sećam se jednog članka u kuriru sa naslovom iz 2013.godine : „IZGOREĆEMO: Zbog HAARP-a u Srbiji toplotni udar i do 60 C“. Ne znam, ali nekako da nije ovakvih naslova i medija kojih ih objavljuju, morali bi svi mi kolektivno da primimo infuziju kao supstitut. Vazda sunca u maju, ali ovoliko kiše u Srbiji? To je harp! Dok je Medrano polako gubio svoj efekat u Srbiji, ja sam pisao svoj zahtev za blagoslov. „Poštovani, Obraćam Vam se uvezi blagoslova za posetu manastiru Hilandar. Ovo bi ako Bog da bila moja prva poseta Hilandaru. Moram da na napomenem, da sam sa grupom hodočasnika iz CrneGore 19. maja 2014. godine, koja je tog dana bila na Svetoj gori trebao biti ija. Međutim, kako su naši ljudski planovi mali i relativni, Gospod Bog odluči suprotno i u tom periodu poplavi polovinu Srbije nanevši mnogo muka i nedaća srpskome narodu, te osujeti i moje planove za posetu Hilandaru. S’ toga Vas ponizno molim za blagoslov poseti našoj svetinji, manastiru Hilandar na dan 08.Avgusta 2014. godine u vremenu od jedan dan na konaku.“ Ne prođe ni jedan dan, a već predveče dobih blagoslov telefonskim putem. Sada sam znao da ću otići. Nije me mrzelo, prvenstveno radi sebe sam napravio mali finansijski-putni plan, budžet za putovanje, pazeći na svaki detalj oko potencijalnih i planiranih troškova, uključujući i nazive sa opisom predela kroz koje bih prošao. Zalepih link ka fruškogorcima. Muk. Mislim da me je samo Bota posle nedelju dana pitao kada planiram krenem. U jednoj poseti Željku, reče naš mašinac kako će možda i on na put. Mislim da Željko nije krenuo samo iz razloga što nije bilo planina na putu do Svete Gore. Ovo je zemlja naroda Bosne Kamene i kršne Hercegovine. Jedna i jedina usvijetu Ima korijene ponosne. ...Srđan se ne odvaja od rukavica. Izgleda da ću biti svoj gazda. Putovati sam na dva točka moramo priznati izaziva mnogo sumnji. Te sumnje većinom počivaju na predrasudama i velikim delom ne zaslužuju uticaj na odluku da li krenuti ili ne. Onaj ko ne želi, uvek će pronaći opravdanje. Ne na račun fruškogoraca, takva je pouka. Nisam se mnogo mnogo obazirao na plan puta koji sam prethodno napravio u maju mesecu.Shvatio sam da za ljude kakvog me Bog stvori nije potreban niti plan, niti mnogo novca, neki to zovu želja za putovanjem što ja smatram običnim klišeom.Postoji nešto više od toga, mnogo više, postojanije i za mnoge nedostižno, jer i kada je dostižno u tom trenutku je na žalost neshvaćeno. SLOBODA! Moji deda i baba su isto tako sanjali o slobodi i govorili sećam se , deco moja samo da rata ne bude. Teška vremena. Ova moja sloboda, posebno za posleratnu generaciju bi ostala neshvaćena i nepoželjna. Bio bih uhapšen! Kasnije, kako se Jugoslavija polako otvarala, pamtim priče generacije Indeksa, Smaka i Hendriksa, koje su se bez potrebe za modernim GPS uređajima, nepromočivim kišnim odelima kojima ni asteriod ne može ništa, motorima koji Zemlju obilaze dva puta bez menjanja ulja, upućivale na TOMOS apn-4 ili nešto jačim modelima agregata pa rhiljada kilometara u potragu za tom vrstom slobode. Danas je neko novo, hai tek vreme, sve ti nešto nedostaje da kreneš. Novac, vreme i obaveze su uvek argument koji pali, mada i sitna zadovoljstva za uz put, recimo tablet za čitanje knjige dok se voziš, ili recimo imaš tablet ali predeo kroz koji prolaziš nema mini USB konekor za napajanje ... Du jamais vu! Neračunajući šator i vreću za spavanje, vrednost moje opreme nije prelazila više od 3000 dinara, sa svim gurtnama za vezivanje tereta i paketom jeftinog alata sa kojim bi eventualno mogao retrovizor da zategnem. Količina padavina u maju mesecu nije nagoveštavala godinu u kojoj će vlasnici motora mnogo putovati. Nekako čovek oseti to. Detinjstvo provedeno na selu mi je mnogo puta dozvoljavalo trenutke sa iskusnim pogledima staraca u nebo, a koji su uvek znali kada će i koliko će, i da li će je biti. Pretvorih se u njih i ne bejah zadovoljan. Nedelju dana pred polazak je skoro svaki dan padala kiša. Dan pred polazak spremih stvari, a kišno odelo stavih kao poslednje, od gore, u levu bisagu. Šesti avgust, 2014. godine, pola tri ujutro. Spavao sam tu noć. Čudo! Prvi pogled mi se, iako je još uvek bila noć zaustavi na prozoru radi provere asfalta, bio je mokar. Bože moj, znao sam zbog staraca da će tako biti. Planirano vreme polaska je bilo u tri sata, mada se više nije imalo šta čekati, a nije se ni moglo, navukoh prnje i po ata. Treba reći, prvih godinu dana na njemu sam jahao uglavnom zorom, nije se moglo drugačije. Sama skvo sa njih troje, najmlađi je imao samo par meseci, a Vinetu se uvek u dogovoreno vreme vraćao kući, u rano pre podne noseći sa sobom bogat ulov utisaka iz susreta sa banatskim Zagorom i Čikom. Prolomi se šumom Darkvuda urlik duha sa sekirom. Te mini avanture, u glavnom po Vojvodini u ranu zoru ostavljaju nezbrisiv osećaj lepote banatskih ravnica u jutarnjoj izmaglici, sveže uzorane zemlje posle žetve žita koja se isparava, roda koje svojim dugačkim kljunovi mabiraju samo velike gliste iz prevrnutih brazdi. A često sam svraćao na kafu u tek otvorene kafane po malim mestima, divanio sa polubudnim konobarima, slušao lokalne novosti i komentarisao kakva će godina biti, da li će roditi kukuruz i kako te godine nije bilo dovljno kiše. Na kraju zajedno konstatujemo da je uvek isto, kako god, otkupna cena je mala i oni koji pristaju na nju ostaju pobeđeni od strane države jer nemaju više snage. Uvek sam u takvim trenucima ostavljajo za sobom par očiju koje su prateći moj odlazak htele sve moje bivše i buduće poglede sa ovakvih putovanja. Nisam vredan toga. Slava Gospodu Bogu! Tako je bilo i to jutro, tiho i mirno. Vetar je nosio ničije prisustvo u okolini. Odvezah ata, ljutila se malo zbog noćašnjeg tereta na leđima i spojih je sa mokrim asfaltom. Rže lenja beštija! Škljocnuh prvu fotku, a svetlost blica joj razmaza krmelje. Krajevima guvernala ona to vešto i krišom obrisa, ne bi li sakrila pospanost o....ipak ju je stid. Prećutah. Ispred garaže, noć, tri sata ujutro, nigde nikoga. Kreće se na daleko! Novi Sad u tri izjutra deluje prazno, kao da su sve građevine tu samo da bi bile tu, sve mi je tog jutra izgledalo nepotrebno, zgrade, ulice, semafori, kome oni u ovo vreme trebaju. Ni zgrade ne trebaju, zašto, da čuvaju one koji spavaju a oni nisu svesni gde su. Sve jedno im je da li će san provesti u krevetu ili na poljani.Ovo ne važi za zimsko vreme! Asfalt je još uvek bio mokar dok sam prilazio benzinskoj pumpi, nisovoj, tamo preko puta kod mlekare, novosađani znaju gde je to. Pumadžije, valjda su navikli ljudi na ovakve pojave i u ovo doba, mirno su prihvatili moju pojavu i kao po navici pitaše: · Jel’ pun? · Klimnu potvrdno, odgovorivši sam sebi na pitanje zašto me baš pita to pitanje. Tako natovaren, u ovo vreme! Namirisali su me još od prvog zvuka motora u daljini. Mislim da su znali i gde idem. Sa navikom sam teško napravio polokružni manevar na prvoj raskrsnici posle pumpe, jer 450 kilograma težine nikada mi nije ulivalo potpunu sigurnost prilikom ovakvih manevara. Veoma sam lako prošao u tom vreme puste novosadske ulice, partizanskom sve do izlaza prema Beogradu. Konačno preko kaćkog mosta uhvatih pravac. Ponosno razbih jutranju tišinu i najavih moj odlazak odvrtanjem ručice gasa u smeru koji prija. Harli Dejvidson svojim vibracijama zajedno sa grmljavinom i svojim karakterom rastrese moje seme života, čije se vibracije pronesoše po celom telu, stvorivši heroinski osećaj. Usnuli čuvar tojotinog servisa u tom trenutku samo zevnu. Kada čovek napušta svoj grad ili mesto gde živi i radi na duže vreme, dobije osećaj straha i nezvesnosti, naravno u tim trenucima većina avanturista potire isti nagonom ka putovanju. Ja se setih Mešinih stihova: Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plašine izvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Negde u blizini Beščanskog mosta primetih sitne kapljice na viziru, začudih se kako nije ranije počela. Iskusno nastavih dalje neobazirujući se na zanemarljivu količinu vode koja mi je ipak zamućivala pogled na viziru. Ipak sam morao stati. Obukao sam kišno odelo koje je spremno čekalo u levoj bisagi, odozgo,tamo gde ga i ostavih, za siguran slučaj, a mali Samsung galaxy-young koji je služio kao navigacija sada je dobio drugo mesto, postavih ga u providan deo tank torbe na rezervoaru. Taj Beščanski most na svu sreću nam hrabro godinama služi uprkos brojnim otvaranjima. Svaki mandat se dobije po jedan video spot u petominutnom delu dnevnika kao i jedna značka na reveru onog koji preseca vrpcu ili najavljuje radove. Živeli i aktivisti koji su svaki put tapšali. U realnosti to izgleda drugačije, i sa jedne i sa druge strane prilazaka mostu uvek stoje znakovi upozorenja ili opasnosti, ovaj put je maksimalna brzina 60 km/h, napredak! Mada se uvek osećam kao nedozreli magarac kada god prelazim preko ovog mosta. Da nisam rezident Srbije verovarno bi me zagolicalo tamo gde treba, pa bi sa zadovljstvom pljunuo to malo belog u Dunav. Lepša strana priče prelaska preko mosta je pogled, koji potire sve loše prethodno.Godinama u nazad svaki put zažalih za samo 10 minuta koliko bi mi trebalo da odaberem najbolju poziciju za najlepši kadar. Reših da to bude u jutarnjim satima, jer tada različita temperatura Dunava u odnosu na hladniji jutarnji vazduh svim fotografima sveta daje jedinstvenu priliku da ovekoveče rađanje jutra između koviljskog rita i sremske obale. Dramatičnost obrisa i kontura ivica obale ritskih meandara koje ta magla postiže, plivajući između vrhova topola, svaku fotografiju pretvara u harmoniju pastelnih tonova. Ne stade magarac ni i ovaj put. Autoput Beograd– Novi Sad u glavnom je svima znan kao monoton deo svačijeg života koji nažalost mora svima da oduzme i taj trenutak. Prav, siv, sa belim trakama koje u zemljama sa višim standardom imaju i funckiju da te probude ako nagaziš mišelinkom preko njih...e da! Pošto moje grlo nepostiže brzine adekvatne za levu traku, sa priličnom pažnjom sam propratio sve modele vozila u istoj. Nema se šta drugo vrednije. Tek od skoro sam se pomirio sa činjenicom da većina džipova kako ih isto većina ljudi zove nisu džipovi već ...da li su to vanovi ili suv vozila.To po meni ni našta ne liči, totalni promašaj i forme i funkcije. Ali avaj.Većina je takvih, što japanskih, što nekolicina nemačkih pokušaja da pariraju tržišnoj utakmici. Obiđe me i po koja limuzina. Na kraju svatih da je tarelacija Novi Sad – Beograd samo jedan kratak vremenski trenutak putnicima do posla i nazad, sada i u buduće. Neizdrživo! Ja živim svoj život u vremenu koje je iza mene 50- tak godina. Okrenuh glavu na drugu stranu, prema kukuruzu, poljima i prepustih se vibracijama i grmljavini. Mali Samsung je na memorijskoj kartici sadržao najbolje od Kridensa, Hendriksa, AC DC-a, Smaka, Yu grupe, StenGetza, Pink Floida, Atomskog skloništa...ni u jednom trenutku ih nisam pustio u toku vožnje. Gazda ata kao moga, shvatiće zašto. Predstade kiša, a ja se nađoh na naplatnoj rampi pre Beograda i velikim iskušenjem da li da ponovo oblačim kišno odelo u slučaju kiše. Ne zbog toga da je neudobno, već najviše zbog složene operacije plaćanja putarine. Sav onako natruntan i sa zimskim rukavicama na rukama, nisam uspeo da izvadim tu čarobnu jednu polovinu od 240 dinara. Morao sam stati sa strane pre naplatne rampe, skinuti kišno odelo i tako oslobođen uplatiti pomenuti iznos u budžet JP Puteva Srbije, sa malim optimizmom da ću popuniti sve rupe.Odavno padam u iskušenje da moj automobil zamenim za terensko vozilo, posebno za puteve u Vojvodini, a potajno se nadam trenutku kada ću ga se osloboditi. U svim ne samo visoko materijalno razvijenim zemljama, već i u zemljama sa visoko razvijenim stepenom morala i inteligencije stanovništva, automobil predstvlja čist lukzus. Mi se pravdamo da je to danas sušta potreba. Obavih i to materijalno izdvajnje za rupe, i bez kiše nastavih putovanje prema Beogradu. Skoro sam se službenim automobilom kombinata u kom privređujem vraćao od Beograda prema Novom Sadu. I ne samo tada, verujemo da svaki vozač koji očekuje minimum, u nekom delu te relacije prokomentariše na račun kvaliteta asfalta. Veći deo asfalta prema Novom Sadu podseća na magistralni put od Novog Sada prema Inđiji, imate osećaj da vozite po pragovima koloseka a ne po autoputu čiji je asfalt postavljen čini mi se nedavno. Tanko, tanko! Razlika potrebne debljine verovatno je odavno dopunila ako ne i prevazišla količinu nečije nezasite potrebe zastvaranjem ličnih i novih materijalnih vrednosti. Pre obilaznice oko Beograda opet naiđoh na znakove za usmeravanje u jednu saobraćajnu traku. Mislim da posle svih godina vozačkog staža nikada ne bih pristao da se nešto promeni nabolje, jednostavno ne bih se snašao. Sa leve i desne strane obilaznice vidim nekoliko građevinskih mašina koje se pomeriju, valjda nešto rade, međutim taj broj mašina mi nikako proporcionalno ne stoji sa veličinom projekta sa kojim se iste hvataju u koštac. Verovatno su mala raspoloživa finansijska sredstva osujetila sve planove glavnog građevinskog inženjera da realizuje projekat obilaznice u planiranom roku, te je siroma morao da podlegne naredbi više rangiranog stranačkog, poliranog pastuva za priplod sa kravatom po srbijanskoj dogmi:smanji malo, smanji...pa zar ti misliš da to treba da se završi? Naparih oči da zadovoljim trud sadašnje vlasti i nastavih prema Beogradu. Obzirom da je bilo oko pola pet ujutro asfalt je već bio suv, verovatno je protok velikog broja vozila uticao na to, kao i na to da sam sada na miru mogao da prelazim prek obele linije. Osećaj skupljanja mišića analnog otvora prilikom prelaska preko belih linija po kiši u toku vožnje poznat je samo vozačima motora. Opustih dupe pred tablom Beograd. Još iz studentskih dana nisam video Beograd tako rano, nigde one uobičajene gužve. Put koji vodi prema Gazeli pored geneksove zgrade čuvali su samo za mene. Sve ostale koji su smetali uklonili su sa puta. Vozio sam propisanom brzinom, nije bilo potrebe brže da se vozi, jer tako mnogo promakne. Posmatrao sam nove građevine, nove nadvožnjake, hotele pokraj puta,sasvim jedan drugi Beograd od pre dvadesetak godina, sve je izgrađeno sa mnogo stakla, oštre ivice arhitektonskih zdanja koje prkose ostarelim zgradama na Novom Beogradu iz Titovog vremena. Stare zgrade u blokovima na Novom Beogradusa autoputa se sada ne vide, zadnji krik su imale u ponekom geto filmu devedesetih. Dok god u Beogradu budu nicali kao iz kiše ovakvi arhitektonski projekti, u Ostojićevu će i dalje komšija Đura sedeti na hoklici ispred njegove kapije sa flašom piva,moleći se Gospodu za oprost što je jednom davno seo za volan. Svima na Novom Beogradu sam poželeo dobro jutro. Prelazim preko Gazele i razimišljam o periodu pre dvadesetak godina dok sam čekao da se završi predavanje kako bi se par nas skupilo i ostatak dana proveli lutajaći kroz stari Beograd. Divno! Retko kada sam zalazio na Novi Beograd. Često srećem ljude koji žive i rade na Novom Beogradu, a koji se ne sećaju kada su poslednji put prešli Savu. Nove generacije zahtevaju modularne delove grada, kao nezavisne celine. Svaki deo grada sadrži sve što je potrebno svakome ponaosob. Nema se potrebe dalje od dve stanice trolom. I pošta i market, i picerija, pozorišta,bioskopi, poreske službe, predsednici opština, mesnih zajednica, opštinskih odbora, karate klubova, predsednici skupština stanara... agregacija je celovita,da li od gore ili obrnuto, uglavnom retko ko od glave stanovnika ima potrebe da vidi ceo grad za života. A valjda nam je za cilj zapad, u surotnom uzalud trošimo energiju. Shvatio sam da mi nema vajde od uspomena, te namerno zavrnuh gas. Grmljavina odjeknu ispod nadvožnjaka, koji na levu stranu vodi ulicom KnezaMiloša prema Nemanjinoj, a sa desne strane mi ostade uspomena na autokomandu,početak ulice Vojvode Stepe, trošarinu i bivšu kasarnu 4. Juli. Tada je hit na svakom postrojavanju bio: Ponoc vec je tu a ti jos si sa mnom za ljubav ti vremenije Ponoc vec je tu a ti jos si sa mnom za poljupce rano ti je Sta cu mala s' tobom kunem ti se Bogom jos uvek si mlada da te ljubim sada... PrijatnoSeptembar 1994! Poče kiša! Mislio sam kratko će, ali nisam imao vremena za detaljnu metorološku analizu i predviđanje’oćel il’ neće, te stadoh sa desne strane na benzinsku pupmu da se opremim. Ponovo vadi sve! Prevrći, tumbaj. Dok sam vadio kišno odelo ispade mi džezva za kafu,kafa i šećer u najlonskoj kesici i sve se prosu. Ih sveca mu! Sinoć mi je Nadica sve to lepo zapakovala da imam za uz put. Sad’ više nemam! Imam samo džezvu i plinski rešo. Žao mi svega spakovanog, ali kupiće se uz put. Upakovah se i primetih da mi prilazi mlado lice u uniformi privatne kompanije. Crvena tkanina od glave do pete, logo kompanije na rukavima, uvek i ne samo sada podšišan, ali mu želja za iskustvom u inat ne da više od dvadeset, mladi pumpadžija me zapovednički zamoli da sklonim motor na pljusak pošto stojim na delu gde ne bi trebalo, odnosno, citiram,“ gazdaće da mu kenja“ ako me vidi na tom mestu. Kaže mali da pumpa ima i kamere.’ajde, Boga ti! Siroma, ne samo on nego svi mi! Na domak smo Evrope! Sada sam na kiši mogao natenane da se spremim. Izvadih i malenog samsunga kao navigaciono pomagalo, jer računam treba po kiši skrenuti sa autoputa prema Kraljevu, a opet taj mali samsung i nije baš vičan sa kišom, te ga stavih u providan deo torbe na rezevoaru. Pola je sedam bilo kada sam krenuo prema Kraljevu. Znao sam da bi u surpotnom smeru uskoro trebao da prođe moj pijatelj Miloš, koji se upravo sa porodicom vraćao sa Sitonije. Pokušavao sam da vodim računa hoću li videti njegovu Opel zafiru u suprotnom smeru, ali nije se baš moglo, padala je taman toliko da mi ne dozvoli prepoznavanje mišinih ratkapni koje su veoma retke na zafirama u Srbiji i početnih slova novosadske registarske oznake. Odjednom stade kiša, a stade i ja! Onako natruntan, izvadio sam samsunga iz pregrade i nazvao Miška. · Eeeee...matori, gde si? · Eeeeee...videli smo te, prošao si u suprotnom smeru, ablendovao sam ti... · E super. Ja samo pokisao! Ti imaš krov i baš te briga. E, a nisam sam te video. Sada se nikako ne možemo videti pošto smo na suprotnim stranama. Produžite vi dalje prema Novom Sadu, a ja odoh tamo gde ste vi juče bili sa kapetanom. · Ajd’ srećno! Život piše romane, a ja mu nisam tema, jer tako mnogo snage za moju priču nema...shvatih da je Jadranka u pravu! Šteta što je nema na našoj sceni. Moji roditelji su je zajedno sa Skrobonjama često slušali,a meni su na pisti za postrojavanje što više nastojali da uliju ljubav prema Ninu. Pokoj mu duši! Zvuk pumpe za gorivo kao prethodnica paljenja motora me je samo više podstakao da potisnem sva sećanja na Novi Sad i prepustim se konačno vožnji bez kiše uz zvuke Kridensa. Some folks are born,made to wave the flag Ooo, their red, white and blue And when the band plays "Hail to the Chief" Ooo, they point the cannon at you, Lord It ain't me, it ain'tme, I ain't no senator's son, son It ain't me, it ain'tme, I ain't no fortunate one, no... Mislio sam da se nalazim sa Tom Henksom kao Forest Gampom, zajedno u helikopteru. On treba da iskoči u šumu punu Vijetkongovaca koja gori plamenom napalma, dok ja skrećem desno za Kraljevo. Ali, pre Kraljeva dolazi Kragujevac. Mislim da je bilo oko pola osam kada sam stigao u Kragujevac. Ništa nisam jeo od juče, te brže bolje požurih da pronađem neku vrstu energije. Za neke ljude već odavno budne, a za neke usnule i skoro probuđene, slika Kragujevca u osam ujutro više je motiv za nekog lajf fotografa nego za staloženog pejzažistu. Iz prilika ljudi, vidi se da svako od njih živi svoje obaveze. Uobičajeno dobro jutro se samo formalno preliva preko usana poznanika. Dok sam hranio moje napaćeno telo polusuvim burekom, jedan vremešni gospodin za stolom preko puta mog je čak uspevao ležerno da okreće list za listom novina, neuklopivši se nikako u kadar lajf fotografa. Postoji jedna scena iz Markovićevog filma „Majstori majstori“, kada Rade Marković kao Miloje kaže kevi: Ti si se jedina izvukla. Zanimljive su prirodne pojave koje čoveka ostavljaju bez daha, posebno kada se čovek u istinu suoči sa njima. Međutim, postoji jedna, više bih to nazvao lokalno prihvaćena dogma iz ko zna kog vremena, a koja kaže: neće kiša oko Kragujevca. Za deset minuta je na nebu bilo samo toliko malih, belih oblaka sa pozadinskim beskrajnim plavetnilom, a odnekud se pojavii sunce, ja se ozarih i poželeh da Nikon zamenim paletom i četkicama. Nastavićese...

Noć čini svoje. Međutim, posle pređenih 300 kilometara uzimajući u obzir faktore umora i mraka, ja nisam osećao umor, za ostale ne znam, ali za divno čudo ja sam uživao u vožnji. Opet sam vodio ja zbog navigacije. Putevi dobrog kvaliteta posle par desetina kilometara su nas doveli na granicu sa Hrvatskom. U toku vožnje sam primetio da nam vozila iz suprotnog smera ablenduju. Ja sam skoro podešavao prednji far na mom motoru, i po moj proceni koliko moj far baca snop svetlosti sa oborenim svetlima, stvarno je na nekom podrazumevanom minimumu. Iza mene je vozio Srđa, pošto on ima dodatno dva ugrađena fara, a i kasnije, kada me je u Srbiji pretekao, još uvek su nam vozila iz suprotnog smera povremeno ablendovala. Srđo, eto razloga da se pregledaš. Možda grešim. Pre ulaska u Baranjsko Petrovo selo, moramo logično proći i kroz graničnu kontrolu. Mrak, ekipa na motorima polako smanjuje brzinu motora, držeći levom rukom kvačilo i kratko turirajući V agregate, kako bi zupčanici u menjaču lakše nalegali jedni na druge i prešli polako u neutralni stepen prenosa. Carinik zapovednički vrati kolonu iz jedne trake u drugu, samo iz njemu poznatog razloga. Kako sam stajao prvi, Srđan drugi, Voja treći, a Željko četvrti, hrvatski carinik započe prijateljski nastrojenu konverzaciju koja se završi za divno čudo duhovitim vicem. Svi se opustiše i nepotrebna napetost nestade. Zaboravih da napomenem, pošto Hrvatska još uvek nije u sistemu "šengena" , na hrvatskoj strani postoji još uvek formalnost carinske kontrole. Na mađarskoj strani toga nema, tako da se direktno dolazi na hrvatsku granicu. Elem, kako je pregled pasoša još uvek bio u toku, razgovor između hrvatskih carinika i nas je sada tekao tako, da smo zajedno prepričavali dugovite dosetke kako se ko setio. Ja stvarno ne znam kako se došlo na temu Srđinog pravog imena, ali je Željko na čuđenje svih počeo priču kako uvek na svakoj granici problema ima Srđa, odnosno Srbislav. Ha, ha ...i kao na sve to dodade Žeki, kako on, Žeki ne može da dočeka vreme kada će moći slobodno da putuje bez da ga iko propituje na granici i smara oko glupih formalnosti.Žeki je skroz u pravu, ali gde baš ovde ? Možda ga nisam doslovno citirao, ali u tom kontekstu. Hrvatski carinici se samo pogledaše. Ja iskreno verujem da je shvatio da smo mi na mađarskoj, a ne na hrvarskoj granici. Kakav kralj! U stvari ne znam, ..moguće da grešim, ali smo se Srđan i ja dok smo dalje vozili toliko smejali , da smo jedno vreme paralelno vozili i prepričavali događaj u vožnji, i to u sred mrkle noći. Željko i ostali su zaostali jedno vreme, tako da smo Srđan i ja stali sa strane da ih sačekamo. Moram da kažem da su Ljilja i Željko jedan fantastičan par, bez kojih bi ova priča imala sasvim jedan drugi ton, mnogo ozbiljniji i bez ovoliko humora. Sa druge strane Željku i stoji da bude takav. Jednom smo čak i sami vozili, uživao sam. U stvari bez njih ne valja krenuti, jednostavno ne valja se. Truba! Stigli smo do Osijeka. Ko kod bude krenuo prema Osijeku, neka se ne uzda u navigaciju. Nema tih mapa koje će Vas uspešno uputiti na pravi put od Osijeka prema negde.... Inače, kako sam ranije rekao, oko Osijeka se pravi velika obilaznica, a koja je deo puta E73, koji ide od Bratislave prema Jadranskom moru. Navigacija, a i ja koji sam je pratio, smo ekipu doveli do ulaza u grad, međutim posle smo se vratili, pitali 'rvatsku omladinu i dobili odgovor da samo pratimo putokaz ka Vukovaru. Tako i bi. Ništa se zanimljivo u 22h noću ne može videti, osim uživati u noćnoj vožnji, naravno ko nije umoran. Prođe i Vukovar, i eto nas u Erdutu. Granica sa Srbijom. Noć. Sve je prošlo u redu, a mi odlučismo da protegnemo noge. Stali smo odmah posle prelaza , par metara kada se posle prelaza skrene desno prema Bogojevu postoji par belih kućica granične policije i izbetonirano mesto za odmor. Eto, stadosmo. Ima i WiFi., ima ženskinja, ima sve. Javismo se svojima, ko treba naravno, a onaj ko je poveo ženu taj uživa zajedno sa njom! Eto Željko naučio sam! Voja je dao odličan predlog da se negde zagrejemo, kaže znao on da tu ima negde kafana,....... Ništa, krpe na glavu i kreći! Pošto Voja i Srđan imaju iste motore, iste marke, čak mislim i da su tipovi isti, Milana je krenula greškom da sedne na Vojin motor, iz Voje. Voja je sedeo na motoru, motor je radio, a Milana je pokušavala nogom da nabode fuzaster koji nije bio spušten. Logično, pošto Voja i nije imao suvozača, što bi bio spušten, a to je Milani bilo čudno. Ma šta me sad tu......što nije spustio fuzaster - gunđa Milana u sebi. Odjednom prasak Milaninog smeha. Naravno, ukapirasmo, u smeh i mi! Da je samo Voja bio duhovitiji i da je prećutao, vozio bih se Voja sa Milanom..ohohohoj... niko i ne bi primetio. E sad, jedino Srđan.što bi....... Šteta, a tebao je Voja prećutati. He, he. Eto nas u Bogojevu, i u lokalnoj kafani. Fino mesto. Zagrejasmo se ovde sa jednom kilom belog i sodom . Padoše opet dosetke i mine na račun prvoga do sebe. Uhvatio sam trenutak kako svi osim Voje drže mobilni telefon i dopisuju se međusobno preko Vibera. Moram da na pomenem da je i naš kolega Gavrilo sve ovo pratio preko Vibera i fotografija koje smo mu slali. Čekamo da Gaja popravi njegovu hondu i da nam se priključi sledeće sezone. Deset je sati. Valja krenuti put kuće. Dok smo izlazili iz kafane, neko od nas je dobio ponudu lokalnog "nabarenog" cige da ga poveze do centra. He, he! Odbitak u momentu! Pošto sam ja bio na izmaku sa količinom goriva, trebalo je dopuniti. Nedelja, jedanaest sati noću......hm, ali iskusni Voja me je doveo do pupme koja radi i u ovo vreme. Mislim da je to bilo negde kod Zmajeva...ko će ga znati. Dođosmo i do Stepanovićeva i oprostismo se sa Vojom. Poželeh mu srećan put u Holandiju...šta više hvala mu na dobrom društvu. Srđan, Milana, Željko, Ljilja i ja nastavismo do Novog Sada. Tamo negde kod kužnog toka na Detelinari se i razdvojismo, ja na naselje....oni ....valjda kućama. Još jednom, hvala svima na lepo provedenom danu i lepoj vožnji. Nadam se da će moje kolege sve nedoumice shvatiti kao moj pokušaj predstavljanja ove priče, više u svetlu humora, što u suštini ona i jeste. Milanu molim za oprost što je u nekim delovima ove priče prekrstih u Milicu. Verovatno neko zna zašto sam to učinio. Ja ne znam. Pozdrav, do sledećeg puta.

Živeo.

Sledeća destinacija koja je u istinu meni i najdraža, je poseta pečujskom vinogorju, tačnije malom mestu Vilanj. Obzirom da je Vilanj od Pečuja udaljen oko 35 kilometara prema jugu, u južnom delu Mađarske, a dan je već bio na izmaku, napomenuh da treba pohitati. Počeo je spust sa Mečeka. Kako smo se sada vraćali prema Pečuju drugim putem, tačinije putem kojim smo trebali doći, očekivao sam ugodno spuštanje. Opet sam vodio ja, zbog navigacije. Negde na sredini tog dela puta koji vodi do centra Pečuja, još uvek na delu koji se spušta, primetim u retrovizoru da ostalih nema. Šta bi? Upalio sam sva četiri, da me neko ne raspali i okrenuo se nazad. Okretanje 320 kg u krivini na nizbrdici.....samo mi je sad ovo još trebalo. Ali kada čovek vidi da ih nema....svašta mu pada na pamet! Ne dao Bog! Posle prve krivine imadoh šta i da vidim. Stoji ekipa sa strane puta i fotografiše sa vidikovca grad Pečuj. Super! Srđan i Milana nisu baš bili oduševljeni ovom idejom i nekako se sa njima sklonih sa strane puta, jer mesta za stajanje nije bilo, em što je krivina, em što vozila nailaze. Divna prilika da te neki mladi entuzijasta u procvatu puberteta pošalje direktnim putem do centra Pečuja kroz provaliju. Dok su ostali trošili memorijski prostor na karticama fotoaparata, ja sam shvatio da ipak nećemo stići do marketa gde sam trebao da kupim taj poznati mađarski sir. Bio je u Mađarskoj, a nije kupio sir! Em što nisam imao forinti, em je raspoloživo vreme uticalo na to da predložim Srđanu da se manemo marketa, već da nastavimo za Vilanj. Prihvaćeno! Spustili smo se do grada i ja primetih da se mojih 17.5 litara koliko sam sipao u Srbiji većim delom potrošilo i da ću morati taj problem da rešim. To znači traženje pumpe na kojoj primaju evre. Istim onim putem kojim smo i ušli u grad, sada smo izlazili. Vodio sam formaciju u desnoj traci radi mogućnosti što bržeg skretanja u desno, na prvu pumpu. Tako i bi. Međutim, kasno primetih šelov znak pečurke i naglo skrenuh desno. Ostali nisu uspeli da izvedu na vreme taj nenadani manevar , ali su se vratili skrenuvši ponovo desno, odnosno na delu koji se koristi za uključenje sa pumpe na put. Verovatno me je svako u sebi prekrstio par puta. Izvinjotina! Stadosmo na šelovu pumpu, međutim brzo dobih ljubazan odgovor od devojčice za pultom da primaju samo forinte, i pride mi reče da postoji OMV pumpa na kojoj primaju evre nedaleko odavde. Super! Srđina kartica je opet radila, ali samo u njegovu korist. Jedini je on sipao. Hvala Srđanu i za sve ostalo! Zabrundah ispod nastrešnice kod parata za sipanje goriva i u prolasku pored staklene površine unutrašnjosti marketa na pumpi, dobih još jedan smešak i mahanje od devojčice za pultom, sve u kontekstu izvinjenja. Šta god da je bilo u pitanju, upalilo im je. Hajdmo na OMV. Nastavišmo dalje i ja brzo ugledah znak OMV-a, ali na suprotnoj strani puta. Divno! Još par stotina metara, pa polukružno i eto nas. Primate li evre? - upitah Primamo! - reče potomak nekog ugarina. E blago vama. - pomislih, nije ni mogao da shvati kad ne čita misli. Završi se i ovaj protokol. Napravismo polukružno i gas prema Šiklošu. Predeli nikada lepši. Sada je već bilo dockan, ništa od polaska iz Srbije nismo okusili, pa odlučismo da negde stanemo i pupunimo praznine uz domaće recepte mađarske kuhinje. Vozili smo kroz drvorede, sa strane puta topla temperatura boje od zalaska sunca sada je naglašavala jesenju zlatnu, prosutu po redovima vinograda. Uživali smo svi. Nije bilo potrebe za bržom vožnjom od 70 kilometara na sat, imao sam osećaj da svako vozi svoju priču. Sa desne strane primetih lepo ušuškan salaš u visoke bagreme. Primetih dosta automobila ispred, što je značilo svežu hranu. Promaših i ovo! Usporih da sačekam Srđana koji je vozio iza mene....slegnuo je ramenima na pitanje da li da se vratimo. Trebali smo! Put nas je ubrzo doveo da raskrsnice blizu grada Šikloš, na kojoj se putevi odvajaju levo prema Vilanju i desno prema Šiklošu i Harkanju. Poseban dan je potrebno izdvojiti da bi se obišla ova dva grada. Sećam se priče mog pokojnog dede i njegovih čestih poseta banji u Harkanju. Mi za to sada nismo imali vremena. Skrenuvši levo, prema Vilanju, put nas je vodio opet kroz mnoštvo vinograda i malih vinarija. Primetio sam sa leve strane puta lepo obeleženu stazu za bicikle koja nas je pratila čak do Vilanja. Primetih i neke parove na biciklovima. Povezah odmah to sa informacijom da je ovaj put do Vilanja od Šikloša na turističkoj karti označen kao vinski put. Mnogi dolaze na par noći, prespava se u nekom od hotela u Šiklošu ili Harkanju, ili još bolje u mnogim apartmanima i pansionima koji se nude uz put, i bicklom obilaze vinarije uz degustaciju vina i lokalnih specijaliteta. Zato je bicikl idealno sredstvo za poptuni doživljaj ove priče. Uđosmo u Vilah. Na početku mesta ništa neobično, sve do trenutka dok ne ugledah sa leve strane identično poređane kućice sa stolovima i stolicama od drveta ispred svake, neke ljude koji sede i shvatih da je to to! Izbacih desni žmigavac i ostali deo kompozicije se zaustavi. Srđan i ja se umalo ne poljubismo od sreće! Pa ovo je raj! Skidanje i pakovanje stvari. Sve je spremno za posluženje Ovaj podrum je jedini bio zatvoren Toplina drveta daje poseban osećaj dobrodošlice. Svaki detalj svojom jednostavnošću poziva na degustaciju Baranjske muškatle Kila belog fali, a sifon je tu. Ljilji se sviđa. Milica odobrava. Da se kojim slučajem Ljilji i Milici nije svidelo, mi nikada ne bi ni ušli. Nastade dilema. U koji podrum ući. Tražimo onaj koji ima i ponudu hrane. Postoje takva dva, u jednom je gužva, te uđosmo u onaj drugi. Ulazak sa ulice je uslovljen ponudom za sedenje na drvenoj klupi sa stolom uz moguće posluženje sa pogledom na glavnu ulicu, dok su u unutrašnjosti isto tako u kafanskom maniru raspoređeni stolovi sa šankom. Mlada konobarica ljubazno otpozdravi. Nije nam potpun ugođaj bio sedeti unutra po ovako lepoj večeri, te primetih izlaz ka unutrašnjem dvorištu koji je više ličio na seoski atrijum. Stolovi i stolice u istom maniru raspoređeni u dva reda od po tri. Grupa gostiju u čošku sa leve strane je imala problema sa brojem vinskih čaša koje su prazne stajale ispred njih. Primetih i kotarice sa hlebom. Divno! Nešto će se već pronaći i za nas. Poređasmo se svi za jedan sto, a oprema za drugi. Uzeh meni sa stola a ponuda izgleda ovako: Postoje dve opcije: samo degustacija vina sa raznim paketima, tj. brojem vrsta vina koje vam donose, od četiri do osam ( u pitanju su brojevi čaša) degustacija vina sa lokalnim đakonijama (meze) Odabrasmo paket degustacije sa četiri vrsta vine i nekakvim đakonijama. Može! Evo poretka! Prvo je stigao rose, mlado vino, providne roze boje i pitko, skinulo je paučinu sa grla i oslobodilo prolaz za dalje. Raspričasmo se lepo. A gde i ne bih, kad je vino leglo na gladan stomak. Evo konobarice se drvenim ovalom prošaranim raznim đakonima koje vredi prvo pobrojati: domaća švargla na tanke šnite domaća ljuta kobasica na krupnije komade, da se ne poseže često ka ovalu. sira na kocikice tanke šnite domaće šunke malo krupnijih primeraka domaćih čvaraka, ali veoma hrksavih, crnih i malko zagorelih tanko sečeni krastavci u kiselo, na kolutove pletena kotarica sa hlebom Raspali! Brzo smo potrošili usuti rose, koji se polaku gubio u zalogajima hrane. Trebalo je pojačati. Evo i devojke sa flašom portugiesera. Zna cura šta valja! E sad smo lakše razbijali dimljeni ukus kobasice sa zalogajima sira, sve uz priče kojekakve. Malo ovog, malo onog. Ode i portugieser. Evo nje ponovo! Ovaj put se ne šali, i dok sipa na etiketi vidim natpis Karina Cuvee. Modro crvena tečnosti se sada teško slivala niz zidove čaša. To je odavalo punoću i postojanost. Iskoristivši Srđanovo znanje i iskustvo o vinima kao karlovčanina, nesebično je uz gutljaje i zalogaje tumačio svako, i po poreklu i po ukusu kao i načinu proizvodnje. U početku je svako od nas verujem posumnjao u količinu hrane na ovalu, međutim vrsta i težina uz četiri vrste vina su bile baš taman. Evo i četvrte vrste, cabernet sauvignon. Jačina i punoća kabernea su još više utvdili osećaj sitosti. Taman. Toplina drveta.... Pre degustacije. Rose Posle degustacije....neki fale,,,,neki ne zatvaraju usta.... Neki se skidaju.... Voja je napribraniji. Teške volje smo napustili ovo dvorište. Pozdravili smo se sa konobaricom i put pod noge do čak preko puta parkiranih motora. Mrak je već uveliko pao i dogovor je bio da ne brzamo, logično. Zbog navigacije, ja samo opet bio na čelu, a put kroz manja mesta vodio nas je prema granici sa hrvatskom. Vetar, noć i veliki stepen poželjne koncentracije, brzo su smanjili efekat četiri sorte baranjske. Idemo prema granici. Nastaviće se...

Ne zadugo zatim, zaostala grupa koju smo ostavili na trgu Sečenji nam se pridružila. Stari motor izložen u prodavnici je privukao pažnju i ostalih. Zgrada na uglu ulice Kiraly i trga na kome se nalazu Nacionalno pozorište Za vreme predaha....dok Srđan obilazi ostale detalje ulice Kiralym, neki koriste priliku za predah Fontana na trgu na kome se nalazi Nacionalno pozorište, dominira u punojoj svojoj lepoti... Jedino smo Voja i ja uspeli da odolimo uskušenju slasti Pečujskog sladoleda. Troje kolega...novinari na zadatku. Vratili smo se istim putem do podzemne garaže. Nedoumica koju smo imali je ta, da je bilo pitanje da li platiti parking ili ne. Obzirom da je Srđan primetio da je rampa za širinu dva motora kraća od zida, odlučili smo da pokušamo tim načinom. Međutim, u toku povratka do garaže neko je predložio da posetimo brdo Meček i tv toranj na vrhu brda. Taj neko je bio Željko. Svi ostali smo se brzo složili. Brdo Meček, ili slobodno možemo reći planina se sa svojih maksimalnih 682 metara uzdiže se iznada grada do koje se ne tako blagom uzbrdicom stiže za petnaestak minuta od centra grada. Dok se družina presvlačila u podzemnoj garaži, ja sam pokušavao da pronađem tv toranj kao destinaciju na malom samsungu. Moram napomenuti da nas niko nije ometao dok smo svesno činili prekršaj izlazeći iz garaže bez plaćanja. Kao da su time što su skratili rampu poslali poruku : motori, provlačite se. Avaj, na oktobarskom suncu telefon je brzo uhvatio signal satelita , a muški glas sa softvera navigacije je uporne ponavljao: posle trideset metara skrenite levo, a zatim produžite desno. Pretpostavljam da je ovo produžite desno, posledica manjka veštačke inteligencije u softveru navigacije. Čim algoritam u čitanju mape naiđe na malo zakošen put, on to čita kao skretanje. IGO. koliko para toliko i muzike. Radi pos'o šo se kaže! Izlazak i centra grada prema brdu Meček kao da i ne postoji. Odmah u samom centru grada, navigacija nas je uvela malu ulicu popločanu glatkim kamenjem sa dosta oštrim uglom uspona. U početku sam posumnjao u mogućnost da ćemo se izboriti sa preteškim motorima protiv oštrog uspona po glatkom kamenju i toliko uskom sokaku da smo u nekim trenucima obilazili i stolove sa stolicama koji su vlasnici kuća postavili da bi u poslepodnevnim letnjima satima sedeli i uživali u pogledu sa visine na centar grada. Bilo je tu i automobila parkiranih sa strane, koji su bukvalno prečili putanju motora. Na kraju shvatih da je softver tražio najkraći mogući put. Popešmo se gore. Niko nije ni a rekao na račun udobnog penjanja osim Srđana. Oprostio mi je. Tv toranj važi za građevinu u Mađarskoj sa najvećom visinom. Čitavih 197 metara. Pa da vidimo: Željko se približava betonskom kolosu. Kada smo parkirali motore na jasno obeležnom parkingu, već nas je čekalo par parkiranih motora, uglavnom domaćih tablica. Shvatišmo da brdo Meček predstavlja idealnu destinaciju za kratak izlet, da li porodični ili možda vožnju motorom zbog oštrih krivina kojih je broj popriličan prilikom penjanja na brdo. Uputismo se stepenicama do platoa na kome se nalazi toranj. Neko je nešto dobacio, inače ne bih lako izvukli ovakav osmeh od Milane. Dolazak ostalih. Definitivno nećemo stati u lift. Bio je zaključak posle odluke da se popnemo na vrh tornja. Stepenice koje su se nalazile pored ulaza ulift, nikog od nas nisu preterano privlačile. Ali je na neko kraju rekao: vidi stepenice! Muk! Da li uopšte da idemo gore? Dvoumimo se! Nisam bio siguran da smo znali da se na vrhu tornja nalazi restoran, ali smo i pored toga imali problem sa finansijama, odnosno sa valutom u kojoj je bila sva naša imovina. Kako sam ranije rekao, retko šta u Mađarskoj radi nedeljom, pa i menjačnice, naša imovina u forintama posle sladoleda u Kiraly ulici nije bila dovoljna za ovu avanturu. Svi ćutimo i stojimo, gledamo ostale turiste kako ulaze u lift. Željko je bio uporan. Pokušaj da platimo u evrima nije doneo očekivani rezultat. Rekoh Željku, podaj mu onog likera od oraha... Dok napuštamo ulaz tornja, ja hvatam naš odraz u ogledalu otvorenog lifa. Svi smo baš imali nameru da se popnemo gore. Tužan izraz na Ljiljinom licu. No comment! Ostatak zidanog kompleksa koji se naslanja na toranj. Slika u Ljiljinim očima. i u njegovim! Ostatak ekipe je odlazio ka parkingu dok sam ja pokušavao da uhvatim još koji kadar. ...i u njihovim očima! Vratišmo smo se do parkinga. Obzirom da je vreme veoma skupoceno na putovanjima, a koje se brzo troši, znao sam da nemamo još mnogo raspoloživog vremena. Inače kako u naslovu ovog putopisa stoji "grad ljubavi i vina", prvi termin ljubav nećemo na žalost uspeti da dotaknemo, dok je drugi upravo pred nama. Razlog nedokučivosti prvog termina leži u našoj nemarnosti a zatim u neznanju. Niko se nije setio da pre puta pogleda sadržaj zanimljivih destinacijau okolini. Katanci koji se kače na dve lokacije u Pečuju kao simbol večne ljubavi, a čija simbolika vodi poreklo upravo odavde, ostaće uskraćeni za naše poglede.Zato putnicima koji nameravaju put pod noge do Pečuja, evo još jedne zanimljive informacije. Nastaviće se...

Potreba da čovek istražuje novo i vidinepoznato, usmerila je Srđana i Milanu u usku ulicu sa leve strane. Kiraly utca, posutasa mnogo malih zanatskih i ugostiteljskih radnji. ZA SVAKOGA SENAĐE , glasio bi nevidljivi slogan, koji bi slobodnomogao biti ispisan kao transparent iznad ulaza u svaku ulicu ovakvog tipa. Meneiskreno uopšte ne dotiču vizuelno-šarene zajebancije, koje bi po svojojsuštini trebale da mi izbiju barem jednu forintu iz džepa. Razni parfemi ifaćkalice u neobično dizajniranim staklenim posudama sa zabodenim nosevimasredovečnih žena, naočarima za varenje i ešarpama koje pokrivaju savijanjemumesto poljupcima iscrtane linije na vratu, koketirajući sa prodavačicama ujednopokušavajući da što više ostave damski, a ne ruralni karakter. Razni turisti,eh ako se to može nazvati turista. Grupisani starci od po desetak, okupljaju sesvako oko svog vodiča. Vodič drži visoko podignutu tablu kao znakraspoznavanja. Sve to u struji ostalih koji prolaze sa fokusiranim pogledom naizloge, ne bi li što pre prepronašli nešto što će ići na teret njivog kontarashoda, a u korist kratkotrajne sreće i zadovoljstva. Većina staraca u rucidrži sladoled, neko liže, a neko ne zna šta će da radi sa tim. Minimum šestdesetgodina rada u zapadnom sistemu kapitalizma, telo potrošeno, pamet curi na svestrane, sa sve puloverom preko ramena, naočarima za sunce okačenim o vrat imalim nikonom u ruci, postavih sam sebi pitanje da li oni ovo žele ili njihovibližnji sa argumentom : naradio si se, sada uživaj i putuj. Decau telu staraca! Isto se zapitah, kako bih moja baba reagovala da jojponudim putovanje u Rim za dvoje, što, pa nađi nekog dedu pa idite zajedno.Kakva smejurija! Da li je naš mentalitet takav? Navićićemo se, dok mi ulazimo uEU i ne vidimo da u isto vreme nama ulazi. Možda grešim. Da se mi vratimo na ulicu Kiraly. Milana svojom figurom zasenjuje ostale prolaznike, svesno prenoseći na ulicu Kiraly pozitivne vibracije Srpske Atine. Srđan je nekako uvek brži od mene! Priča za sebe. Sasvim jedan drugi svet . Ulica Kiraly ujedno obiluje sa ponudom sladoleda svih vrsta i ukusa. Na pauzi uz kafu. Čovek obično u poznijim godinama žali za vremenima, kada je smeo sebi da dopusti buntovnički karakter. Starci na putovanju. Ni jedan se može izgubiti. Nisam uspeo dođem do informacije o kom modelu i marki motora se radi, ali je očigledno da izloženi motor privlači pažnju prolaznika, ne bi li se koji osvrnuo i primetio mnoštvo parfema koji plene prodavnicom. Nastaviće se...

Drago mi je što ste se vratili živi i zdravi, i nadasve lepo proveli. 7. avgusta sam prošao tim putem prema Bosilegradu, išao sam za Hilandar preko Bugarske. To, gde ste se slikali sa kravama je jedno lošije parče puta, međutim loš utisak puta potire prelepa priroda i okruženje kroz koje se prolazi. Ne mogu prežaliti što nisam stao da se pozdravim sa čičom koji je čuvao krave, a koji je dok sam prolazio otpozdravio tako da je kao rukama držao guvernal, a desnom rukom davao gas. Čiča od jedno 80 tak godina, u ovom kraju sa šajkačom.....fenomen! U centru Bosilegrada, na raskrsnici sa tri ulice koje se ukrštaju sam napravio odmor, i u kafani sa leve strane popio kafu. Zanimljivo mesto i topli ljudi. Pozdrav za meštanku Vericu. Pre Bosilegrada se prolazi pored Vlasinskog jezera, prelep primer netaknute prirode....ali o tome više u putopisu koji sledi, kada završim priču o Pečuju. Verici i Marokancu, mnogo zdravlja i neka Vas Gospod Bog blagoslovi, gde god da krenuli. U zdravlje.

Samo malo da ukradem vremena, verovatno veceras nastavljam. Hvala svima!

Hvala Marokanac, polako po kiši, i čuvaj Verku!

Uh Marokanac, uhvatio si široko krivinu........a ko će ga znati. Čudni su putevi Gospodnji. Samo da ti kažem da sam i ja pre mesec dana mogao zveknuti i to na benziskoj pumpi, vraćao sam se autoputem pre mesec dana, mokar kao čep, kiša je padala neverovatno jako, stadoh na pumpu i da prikočim, kad prednji točak odlete u......levo, desno,,,sam Bog zna kako sam ostao na točkovima. Razlog proklizavanja je toliko izglačana površina kod aparata za točenje goriva da i dan danas ne shvatam zašto to rade. Eto, samo da znaju ostali. Marokanac, prijatno! Pogledaj privatnu poruku.

Put za Pečuj od Mohača iznenadio je svojim kvalitetom sve nas. Sporednim ulicama Mohača izađosmo iz grada uz pomoć navigacije na mom malom samsungu i nedaleko od gradića sledi uključenje na potupno novi asfalt sa dve trake, i jednom zaustavnom trakom. Asfalt je potpuno nov, crn i jedinu razliku u koloritu čine sveže izvučene bele trake, koje verujte ulivaju veliko poverenje kada krstarite srednjom trakom praćeni kolegama sa kojima svi zajedno činimo odlično uigranu formaciju. Prvu i udarnu struju vetra sam razdvajao ja, mojom kapicom od šlema, maramom, a najviše nosom....guvernala se ne računa. Vetar mi spušta maramu sa nosa, ja je levom rukom podižem na svakih sto do dvestotine metara, a u retrovizorima su se urezali farovi Srđanovog, Željkovog i Vojinog motora. Vozimo tako prolazeći kroz predele Bogom dane za uzgoj vinove loze. Primećujem sa obe strane u daljini obrise belih krovova, među lepo i tačno definisanim redovima zasada vinove loze koji su okićeni toplom, jesenjom žutom bojom, a diskretno prošarani zaostalom prolećnom i letnjom zelenom. Ponegde se ukrade i zasićeno crveni bordo ton. Zrelost grozdova. Tonska skala karakteristična za Kamija Pisaroa, njegovo Kestenje u Osnu i Crvene Krovove. Harmonija hedonizma, postignuta putovanjem na dvotočkašu, okruženim društvom čije prisustvo i brojnost daje efekat buntovništva, divljine, a po najviše slobode u ovom učmalom i ujednačenom životu prosečnog četrdesetogodišnjaka, čija sinteza sa prirodnim lepotama kroz koje prolazimo prevazilazi pojam nirvane. U takvim trenucima treba zadovljstvo sakupljati i prodavati na miligrame ljudima u malim i nerazvijenim delovima naše Srbije, a ne, treba učiniti dobro, i strugati sa sebe znoj zadovoljstva i deliti ga svakome ko nema i ne može. Najviše sam osetio osećaj pozitvnog zadovoljstva kada sam nešto nekome poklonio. Kada se traži zauzvrat, tada se ne daje već prodaje. Put koji nas nošene momentom sile V motora i vetra, polako ali sigurno približava Pečuju. Inače je ovo krak puta E75, koji vodi od Bratislave prema Budimpešti, odakle nastaje krak E73. Reče mi skoro prijatelj Dušan, da se gradi krak koji vodi od Bratislave preko Mađarske, Hrvatske prolazeći kroz Osijek, gde smo mi imali malih problema oko navigacije u povratku za Novi Sad, ali o tome kasnije, preko Bosne, sve do mora, da li u Hrvatskoj ili Crnoj Gori ne znam. Šta god da je, potrebno je. Inače ovaj put ne spada u kategoriju autoputa, što je tek kasnije Željko primetio, maksimalna brzina je ograničena na stodeset kilometara na sat, i što je očigledno, nismo platili putarinu. Nailazak na industrijska postrojenja, benzinske pumpe velikih kompanija i bele zube sa retuširanim licima u fotošopu na bilbordima, nagovestio je ulazak u veće naselje. Pečuj. Ulazak u grad je uslovljen prelaskom preko nadvožnjaka koji se lepo i diskretno nadovezuje na početak baranjskih kuća sa leve i desne strane ulice. Hale i kompanije su planski ostale iza svega lepog, na početku grada, tako da posetioca sasvim ležerno prvo opušta nizak nivo skromno i lepo uređenih krovova malih kuća, prelivajući kasnije tu ležernost u lepo skrojenu dinamiku krovova baroknih građevina, što legata i zadužbina bivših ugarskih kraljeva i grofova, i ponešto razuđenih vrhova crkava. Ugarska! Pružala je krake sve do Dunava, Save, sredine Bosne i Hercegovine, ali je ostavila moramo to priznati paučinu raskoši, nadasve virusa koji se i dan danas prožima u ljudima, najviše u obliku manira i kulturi življenja. Cilindar, rukavice i štap.....dobar dan želim milostiva. Kako ste danas moliću lepo? ...divan, koji se nekada mogao čuti i u Sremskim Karlovcima, Ujvideku, Bečkereku, Sentomašu... Na prvoj većoj raskrsnici crveno svetlo nam je sve agregate nateralo u neutral! Za to vreme Srđan mi dobaci: eno nam kolege! Pogledah levo i primetih "Old school" bajkera na prerađenoj jamahi u čopera, kako čeka njegovo zeleno svetlo. Pozdravih ga. Vrati mi kolega pozdrav i laganim startom pređe raskrnicu na desnu stranu. Ode! Nije nam dugo trebalo do centra grada. Ne tako široke ulice sa jednom trakom u oba smera, pokazale su maksimum svoje akustičnosti prilikom našeg prolaska. Čini mi se da je Srđan jednom prilikom u toku kasnijeg razgovora rekao da je osetio efekat rezonancije. Pošto su njegov i Vojin motor iste marke i istog tipa, čak mislim da imaju i isti "set up", zajedno su generisali izlazni ton iz njihovih aspuha na istoj frekvenciji, odnosno istom talasu. U nekim slučajevima za informaciju, tada po nekada dolazi i do rušenja mostova. Svi prozori su ostali čitavi na okolnim zgradama. Veoma beozobrazno! Kao mesto za parking odabrali smo podzemnu garažu. A što tamo tek odjekuje......! Parkirali smo motore na jednom parking mestu. Svako je svoj višak prnja pokušavao da smesti u ionako oskudan prostor. Pogodite ko je imao najviše mesta? Da, da, oni, oni! ...ali sve to stane kada mora! Željko čeka da mu Srđan doda svoj i Milanin višak. Ima mesta, nego šta! Dok Voja, Srđan i Milana čekaju na izlazak, Željko i Ljilja i dalje zatežu konopce, proveravaju alarme, kablove i što šta još. Uglavnom garaža svakih par sekundi odjekuje od željkovog alarma. Izašli smo iz tunela i uputili smo se ka glavnom trgu. Sledi foto priča: Voja pozira na jednom trgova gde se nalazi Pečujska sinagoga. Pečujska sinagoga. Srđan prosleđuje korekcije Voji u delu poziranja. Milana i Srđan primećuju da su Željko i Ljilja opet u nekoj raspravi. Ko, mi, ma kakvi. Ko ga ne zna, mnogo bi ga platio! Uvijek ženu vodi sa sobom ! Zato se u toku puta ne moraš javljati. Naravoučenije je rečeno na moj račun! Eto, vidiš? Moram Vam reći da je 100 % u pravu! Oboje sa primesama, i jednog i drugog! Početak ulice koja vodi prema trgu Sečenji. Intermezzo. Nedeljna atmosfera na šetalištu. Izlozi od čamovog drveta odišu punoćom i toplinom. Radost koja je prisutna u celom svetu. Sečenji trg Barokna arhitektura pleni. Džamija paše Gazi Kazima na trgu Ištvana Sečenjija, koja je u sedamnaestom veku pretvorena u hrićansku crkvu. Na vrhu kupole se još uvek nalazi islamski simbol. Ljudi u belom. Voja kadrira svaki detalj... I mi smo takođe nekome bili atrakcija. Još jedan pogled na džamiju. Katedrala Svetog Bertalana u desnom uglu. Detalj sa šetališta. Mesta za andrića u životu vazda: Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana, O srebrna vodo, iz tuđega vrela. To je bilo davno - Svaka mi je staza danas obasjana Suncem i ljepotom. Sreća me je srela. Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije, Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad Vatra prve žeđi ostavila nije. Još jedno prelepo zdanje. Još jedan detalj sa šetališta, desno od džamije. Aleksandra Kadar ka džamiji sa statuom Sibinjanin Janka na konju, desno. Statua konja visoka 8,5 metara postavljena na trgu ispred džamije, po originalnom crtežu Leonarda Da Vinčija, a povodom izložbe u muzeju Janus Pannonius. Maverik u prednjem planu. Milana i Srđan, ovaj put sa primesama statue. Veliko je pitanje koga bi umetnik izabrao kao modela. Američki restoran je odavno postao simbol prestiža svakog većeg grada u svetu. Nedavno, Bogu hvala otkriše GMO. Predivno! Ko voli, nek' izvoli.. Ihaaaaaaa.....život je lep, kad padne noćna tama, kad slatki miris širi jorgovan, život je lep kad zvezde sjaje nama, a ljubav još je neostvaren san. Gradska kuća sa kafanom u pasažu, Krupan kadar džamije. Statua Sibinjanin Janka na konju u krupnom planu. Centralni tri Sečenji je očigledno bio zasićen našom percepcijom, međutim Srđan i Milana su spazili usku ulicu sa desne strane i neko komešanje, te pođoh za njima. Nastavak sledi...

Hvala. Na Balatonu postoji i neki skup, čuo sam, mada nisam nikada bio i ne znam kakav je, verovatno postoji neko dešavanje leti.

Brže bolje pakuj kofere ako misliš ove godine da ga vidiš. Ovo su poslednji izdanci lepog vremena.

Ispred gotovo svake kuće u Vojvodini postoji široki zeleni pojas do samog druma u ulici. Na tom zelenom pojasu vlasnici kuća uglavnom sade šljive, ne bi li godina pretekla i ne bi li se vlasnik uzvisio u jutarnjem razgovoru sa komšijom. Neko se zainati pa posadi višnje ili neko drugo voće koje nije deo ustaljene vojvođanske dogme. Vojina kuća za razliku od ostalih, imala je samo travnjak. Ova godina je bila kišna, tako da je trava bila bujna i lepo se izbokorila. U istinu rečeno to podseća na holandski folklor, ali šta god, lepo je. Pri dolasku ispred Vojine kuće, nismo ima gde motore da parkiramo osim na tom travnjaku, što je meni stvaralo nelagodu u predelu moje pozadine, imao sam osećaj kao da vozim po mokroj beloj asfaltnoj liniji. Mokra trava, okupana jutarnjom rosom, motor od 310 kilograma i 130 Nm obrtnog momenta čine odlične faktore za divan jutarnji pad. Nije bilo jendeka između zelenog pojasa i druma, te se nekako sigurno dočepah asfalta. Voji i pored opisanih mana travnjaka ne savetujem popločavanje istog, samo iz razloga što se ovakve mane travnjaka pokazuju veoma retko, a i kada se pokažu, može sa zadovoljstvom i uživanjem da posmatra hoće li neko da zvekne sa motora ili neće. Padovi pri malim brzinama sa motora moramo priznati više su komični nego opasni. Iskusih ih par. Nego da se mi zahvalimo Voji na ugodnom gostoprimstvu i ujedno poželimo srećan put za Holandiju, kao i mnogo sreće pri pecanju, jer koliko se sećam Voja svoje slobodno vreme u Holandiji upražnjava upravo na ovaj način, i vratimo se susretu sa Željkom i Ljiljom i nastavku puta prema granici sa Mađarskom. Taman što smo Srđan sa Milanom, Voja i ja izašli sa sporednog puta na glavni drum prema Ravnom Selu, Željko i Ljilja su tog momenta naišli. Put do granice sa Mađarskom je protekao u formacijskoj vožnji. Iskusni senior Voja je održavao tempo od 100 kilometara na sat ne bi li što pre prešli predele i mesta koje svi dobro poznajemo. Najviše sam uživao dok smo prolazili kroz Sombor varoš. Svi oni stihovi Zvonka Bogdana istkani žicama tamburice pokojnog Janike, bez obzira što u pozadini slušam grmljavinu iz auspuha motora, idealno pristaju uz dugačke aleje krošnji i hladovine duž svake somborske ulice. Ah kad tebe ljubit ne smem drugu ljubit' necu ja mada krasom i lepotom k'o Danica zvezda sja... Prođosmo i Sombor, mada motorima nismo uspeli da zasenimo konjski topot i zvuk kotača sa karuca, ma gde bili, te ubrzo posle sedamnaest kilometara naiđosmo i na Bezdan, malo mesto okruženo vodenim meandrima Dunava sa većinskim mađarskim stanovništvom kao i na Kolut, mesto sa nekoliko ritmički lepo rapoređenih laloških nabijača uz glavni drum. Po neki starac sa svoje hoklice ispred kuće nam sa mnogo truda maše i otpozdravlja. Video sam njegove suve članke kako vire ispod nogavice uronule u gumene opanke, a kragna sa košulje visi na tankom suvom vratu sa bradom od pet dana, valjda nam mahanjem poručuje: uzmite sve od života, ili suprotno: nije suština uživanje u ovozemaljskom, već priprema i uzdržavanje od naslade materijalnog i teško stečenog blagoslova u korist večnog života, deco moja. Brzo me je granična tabla prekinula u analizi starčevog pozdrava, te kao oparen pre svih skrenuh u desno na prvi parking ne bi li mi se dupe vratilo u prvobitan oblik. Svi stadosmo, a vazdušno hlađeni agregati su pucketanjem nagoveštavali potreban predah. One sendviče koje je Srđan spremio, Ljilja i Željko su sada degustirali uz Željkov komentar da je Srđan trebao još nešto staviti je su bili isuviše suvi. Složih se u sebi. Voja i Srđan sabiraju utiske... Nijednom se nije desilo da smo negde stali a da Željko nije psovao nešto oko kablova i struje na svom motoru. U stvari Željku ta osobina veoma dobro stoji, sa svojim neverovatno razvijenim talentom za mašinstvo i elektroniku, stvari poput korisnih gadžeta, na motoru kod Željka je na pretek. Ljiljina podrška je više usmerena na sendvič. mmmmmmm......njam, njam Neverovatan lik....uvek pun energije. Srđan se bori sa svojim gadžetima.... Voju iz ove situacije jedino vade iskustvo i tamni poklopci na naočarima. Ovo je bila jedna s' leđa, Voja se hitro okrenu, a Željko i dalje sumnja u neke delove. Nastavismo dalje. Kontrola na granici je prošla uobičajeno bez potencijalno sumnjivih, mada smo svi skupa kod komšija mađara na ljubazan zahtev morali otvarati svaki kofer ponaosob. Pocepano kišno odelo, par gurtni, prva pomoć i sprej za krpljenje guma, čini kompletan sadržaj mojih bisaga, neračunajući tank torbu i jedan nikon unutar iste. Ostali samo otvoriše, uhvatiše carinikov pogled i zatvoriše. Nije mi jasno kako su sa Željkom i Ljiljom tako brzo završili. Njihov je arsenal u koferima uvek spreman za ne daj Bože veči tehnički kvar ili možda kotlić za njih šestoro, sve sa salatom i hladnim pivom. Nigde bez njih dvoje, ne valja se. Do mohačke skele od granice ima se voziti kroz močvarne delove ravnice pretvorene ratarevom potrebom u plodne oranice, sa jedne i sa druge strane puta. Po negde naiđemo i na kratke aleje visokih topola koje u danima velikih žega mnogo koriste putnicima i ratarima kao zaklon od velike zvezde. Ja osetih u blizini miris reke koja i moj grad razdvaja od Petrovaradina. Mesto Homorud osta iza nas, i za pet minuta se nađosmo na srećom premostivom preprekom, rekom Dunav, i skelom koja pristaje na našoj strani, ali isto tako kao da najavljuje i skori odlazak na drugu stranu. Oivičen prilaz skeli gustim krošnjama topole sa desne strane skriva i mali red kućica, sa pretpostavljam ispostavom granične policije i blagajnom za skelarinu. Željko, Srđan i ja pođosmo drvenim stepenicama do blagajne. Dok sam se penjao susreo sam se sa pogledom male devojčice dok je silazila. Elegantno popunjen četrdesetogodišnjak je sedeo za metalnim stolom sa leve strane drvenog mostića pre prilaza blagajni, i prekorno odmeravao svaki naš korak. Mučno je izgledao. Platih za sve. Radost što ćemo preko skele, videla se u očima svakog od nas, mada se to ne priča, ne valja se. Skelar rukom usmeri svakog od nas na svoje mesto, a veliki dizel agregat nagovesti svojim vibracijama i dubokim basevima ko je u stvari sada gazda. Željko i Ljilja na remorkeru Oj galebe...oj Dunave moj... Simson S 51, proizvod nemačke kompanije proizveden između 1980 - 1990 godine. Milana koristi priliku da zabeleži davno zaboravljen način prelaska reke Maverik u svom kokpitu. Inače šalu na stranu, Srđan je u istinu pilot. Ne znam da li je bolji vozač motora ili aviona. Sada nije imao krila. Neskriveni izlivi nežnosti ne manjkaju kada su u pitanju snažni agregati. No, šta god da bilo sve je to za ljude. Upalismo te naše ....snažne, a zvukom i pojavom privukosmo pažnju njima dvema sa golobradim dečacima na desnoj strani obale. Dva mladića su gledali sa zavišću. Mnogo put sam i ja bio u takvoj prilici. Nije baš prijatan osećaj, ali sa druge strane postoji jedna narodna: Da Bog da, da se uvek penjao na brdo, a nikada ne stigao na vrh! Drugim rečima, čovek kada ima čemu da se nada, ima razloga i da živi. Silazak sa skele direktno nas je uveo u predvorje Mohača. Kada naš čovek čuje za Mohač, iole upućenije ljude ovo ime asocira na mohačku bitku. Avgusta meseca 1526. godine turci savladaše ugarsku vojsku mladog kralja Lajoša ili Ludovika drugog, što im otvori puteve, pa kasnije zauzeše Budim i panonske zemlje sve do Beča. Sulejman Veličanstveni porazi ugarsku vojsku, a time mađari dobiše isti kompleks kao i mi srbi na Kosovu polju 1389. godine. Po silasku sa skele pređosmo nepunih sto metara i nađosmo se u centru gradića. Potrebno je ipak videti taj mali centar oivičen baroknom arhitekturom, centralnim trgom i spomenikom u čast mohačke bitke. Na mestu za bicikle. Srđan se nezaustavlja, ima se novca i za kazne. Ljilja, honda i Željko sa druge strane ulice Znam da se Srđan nije tetovirao, ali još jedan rebus nije na odmet. Čudnog li gadžeta. Svi smo očekivali Željkovu reakciju na Srđanov novi imidž. A kako je bilo, ja tih reči ne nemam. Pored ovih vlažnih maramica, Ljilja je imala i suve. Inače, Željko je sa pravom ponosan na majicu koju nosi. Ovogodišnji put po Rumuniji i Transalpini obeležen je na majici belom monohromatskom slikom članova ekspedicije na motorima. Lepo! Milana skuplja dokaze sa primesama Srđana. Početak šetačke zone u centru Mohača. Isto to pređašnje, ali sa primesama Milane. Lako je tako beležiti, dobra finansijska zaleđina osigurava lep komfor, pa čak i u kreaciji. Ovo ne znam šta je, ali upade u kadar. Nedeljom se i kod nas sedi na klupama. Dobih dozvolu za ovaj portret. ..i za ovaj isto! Urbana poza na monumentu. Ljiljana i Milana u vremenu dokolice. Ljudi i gadžeti na monumentu. Liker od oraha je mnogima na ovom putovanju utolio žeđ. eeeee.....da! evo i mene...koji uvek za druge ima po koju više na jeziku. Zanimljivo je da nedeljom u mađarskoj rade samo po neki lokali i restorani. Nigde nismo uspeli da kupimo malo mađarskih forinti, zato je Srđanova kartica stradala. Odmor uz prijateljski razgovor preko društvene mreže. Postojimo li mi uopšte? Poslednji pogled na trg u Mohaču. Građevine iz perioda socijalizma će još mnogo decenija obeležavati period u Mađarskoj kada su sovjeti bili za mnoge potomke ugara višak po glavi stanovnika. Odosmo za Pečuj. Nastavak sledi..

Lepo druženje Pavle, to sam rekao i Marokancu. P.S. Nedostaje mi Slovenija. Posle mnogo godina porodičnog letovanja u Grčkoj, verovatno ćemo konačno raširiti jedra i usmeriti ih prema severu Hrvatske, Istri, Portorožu, Piranu....Venenciji. Pozdrav iz Novog Sada.

Na zdravlje ti bilo profesore.

Sever, Baranja, Mađarska, retko ko od nas razmišlja o tim predelima. Prođe čovek ovuda, što poslom, što drugim, nerazmišljajući mnogo o istoriji i narodima koji ostaviše mnogo tragova na prostoru mađarske Baranje. Jedan od tragova koji se svojom originalnom simbolikom studentske i mladalačke ljubavi raširio po celom svetu, a stanuje u pečujskoj ulici Janus Panonius, jeste svim ljubavnicima dobro poznati katanac. Upravo odavde, iz Pečuja, vodi poreklo ovog simbola. Pečujsko vinogorje u ranu jesen, nigde tako verno kao ovde, ne otvara čoveku skrivene centre za percepciju žutog kolorita, toplih boja i talasa na padinama lepo uređenih vinograda, i jedne priče zaokružene oreolom koji je štiti od onih koji nemaju smisla za lepo. Ovi argumenti su bili dovoljni da Srđan predloži posetu ovom gradiću. Priznajem, ja sam ga otkrio tek sada i ostadoh bez teksta, ali kao što vidite nekako guram, pričam i sećam se. Pretpostavio sam da će ovaj petak, 10.oktobar, biti poslednji dan pred vikend sa lepim vremenom, te predložih Srđanu da pozove i ostale. Rado je Srđan prihvatio predlog, a ja sa druge strane pozvah i jedan par HOG-ovaca iz Novog Sada (divan bračni par na motorima), računavši da me ne mogu odbiti. Poslovne obaveze kvare većinu lepog životu, odbiše me upravo iz tog razloga sa velikom zahvalnošću na pozivu.Odmah se setih andrićeve: Postoje tako neki ljudi koji su racionalni, oštri na odlukama, koji guraju ovaj svet napred, a postoje i ljudi koji su mirni, tihi, staloženi i koji ovaj svet čine podnošljivim. Gavrilo se javio odmah. Znam da je on prvi, a ja najmlađi. Njegova honda se na žalost još prošle godine jako pokvarila i svi se molimo Gospodu Bogu, ne bi li se umilostio i podario Gavrilu mnogo zdravlja da je što pre popravi. Ovaj put Gavrilo nije uspeo, ali treba verovati i biti strpljiv. Željko je već potvrdio Srđanu svoje učešće na jednom od njihovih poslovnih sesija, a Voja, predstavnik seniora iz Stepanovićeva, potvrdi isto negde u subotu naveče, u kasne sate. Pride, ja sam pozvao i muža od moje koleginice, koji se skoro ponovio sa prelepom hondom VF 750, ali i njemu je kao i nekima ovaj poziv stigao prekasno. Moralo se nešto drugo, a krug je ovim pokušajem bio zatvoren. Kasnije će se pokazati da nije bilo tako, i da su se baš pred polazak pojavili dodatni članovi družine, doduše kao suvozači, bez kojih u suštini u životu ništa i ne treba započinjati. Pojavih se u dogovoreno vreme ispred pekare Evropa na Bulevaru Oslobođenja, u sedam sati. Evo i Srkija. Prepoznao sam grmljavinu njegove jamahe iz daleka, nisam jedini, podigoše se i neke roletne na prvom spratu. Srki nije sam, ispod kacige njegovom suvozaču viri plava kosa. Srđan je veoma učtivo predstavio Milanu, profesora matematike, koja graciozno i već uvežbano siđe sa motora, naglasivši svoju preferenciju ka dvotočkašima. Čekao se samo još Željko, pet minuta prođe, deset, kaže Srđan: ne javlja se! Verovatno spava. Pa ništa, za to vreme mi ćemo doručkovati. Milana i Srđan .... Izvadi Srđan sinoć spremljene sendiviče, i krenusmo sa žvakanjem piletine sa sinoćnjeg roštilja , za koju je Željko kasnije rekao da je bila jako suva, smotane u mekane brašnaste somune sa zelenom salatom. Uz lagani divan i dobar zalogaj, pojavi se i Željko. Pa, jesmo li sada spremni, jesmo...............uraaaaaaaaaaaaaaaaaa! Krećemo! Svi smo startovali. Još uvek držeći levu ručicu kvačila primećujem da Željko drži telefon u ruci i razgovara. Po završetku razgovora me upita: a gde vi sada idete? Uh sunce ti kakav rebus. Pa kako gde idemo misim se u sebi, pa u Pečuj. Ma znam, nego gde idete sada? - pita opet Željko Uh...ma nije mi jasno, sabrah se i rekoh mu: Pa u Stepanovićevo, po Voju, Voja nas tamo čeka. E dobro, idem ja nazad u Sremsku Kamenicu po Ljilju, pa ćemo se naći negde uz put. - izjavi Žeki samouvereno. Ali zašto ti ne odeš po Ljilju, a mi ćemo Vas čekati kod Voje u Stepanovićevu?- predložih ja. Prihvatio je. Uhhhhhhh! Svako ko živi u okolini Novog Sada, put do Stepanovićeva ne smatra za nešto čemu treba davati veliku važnost. Međutim, sa moje tačke gledišta, zapitao bih se zašto neko ipak nije opisao put od Požege do Nove Varoši iako taj tamo živi, a zna da većina njih koji čitaju nisu iz tog kraja. Krenusmo, vodio sam ja. Shvatih da sam pogrešio u odabiru rukavica, obukao sam letnje rukavice bez prstiju, a bilo je sveže, taman toliko da sam se već do Rumenke unervozio. Ali avaj, nedelje po vojvođanskim mestima slučajnom putniku daju poseban utisak smirenosti i ležernosti. Svako je nedeljom aktivan samo do devet sati izjutra. Kupe se novine, čekira se svaka stavka sa spiska za pijacu, sretne se kao slučajno prvi komšija, prodiskutuje se na žalost više o politici nego o usevima, a ostatak vremena do ručka u podne ljudi provode čitajući novine i krišom oka zavirivaju u kuhinju. Tako je bilo i u Rumenci, Kisaču, sve do Stepanovićeva. U Stepanovićevu nas je domaćinski ugostio Voja sa njegovom suprugom. Uz kafu i priču o njihovom planu u vezi puta za Holandiju brzo smo dobili poziv od Željka, što značilo pokret! Nastavak sledi...

Lepo Marokanac, lepa vožnja i lepo druženje. Komentarisali smo žena i ja onih vaših 1/2 kg jagnjetine. Njen komentar je bio : Ako mogu i ako ima prija, neka im je na zdravlje!