Ова година је за нас била мало €кономски напорна, па су сва путовања некако била непланирана, као пролећна бујица изненадна и снажна,остављајући за собом последице јаких доживљаја и заувек урезана у наша сећања.
Све је почело одлуком наших пријатеља из Канаде да мало дођу кући на одмор. Као праве комшије, решисмо да за неколико дана померимо полазак на мини одмор и приредимо дочек на аеродрому. Требало је да се нађемо пре подне, попијемо нешто, оставимо им кола и нешто наших пара,тек да се нађе до размене, и онда да их пустимо да се организују и за неколико дана захуктамо дружење. Као у сваком добром трилеру, ствари нису биле како је планирано. Тог дана (17.06.2016.) је међу-лет одложен , ваљда због Кинеске делегације па се нађосмо у великом временском раскораку. Сетимо се ми, идемо код Димитрија и Ене (BALKANS BRADERS) на ракицу ту код Змаја па онда лако и брзо на дочек. Ха,ха,ха, ракица се претворила у ракијање уз мезенце па заборависмо да овековечимо, а онда и додатак-лет се померио за касно поподне.
Е сада је већ било доста, позовемо сестру наших пријатеља, оставимо све што је потребно, назад на мотор и брррррррррррррм, после 200 км стигосмо до Обреновца. Ту се сретнемо са MIĆALEXĆ-ем и на сплаву на Сави кренемо са Ваљевским пивом(пошто је Комша умислио да је тренутно најбоље уз Зајечарско). У неко доба Мића онако стидљиво, ваљда да нас не одвраћа од "плана", предложи да свратимо ту близу код њега код Степојевца, као да се одморимо па онда даље. Пошто нам је било "узпут" лагано прихватисмо и зачас се обресмо у његовом дворишту.
Е сад, ово "узпут" нам је у том тренутку постало мото за цело путовање, а да то нисмо ни знали.
Мића и Маја, добри домаћини, одмах нам ставише до знања да ће бити тешко да кренемо даље. Стиже освежење (читај ракија и пиво) а одмах и обилан ручак. Сада смо већ били у дресовима летње жеге и пријатног предвечерја, па продужисмо и до дубоко у ноћ. У једном тренутку нас приупиташе да нисмо кренули на море? Идеја, да, могли би на море, није ни тако далеко. Па 'ајде онда да се преспава па ујутру.
И тако ми мало по мало разрадисмо идеју. Међуфаза би била да нас сутра испраате до Ваљева и "Платана" на точено Ваљевско пиво,где је пивара директно повезана са точилицом (Мићина теорија). Одлично,може, а онда свраћамо по Микицу Ђурића а Мија из Г.М. ће се придружити (ово је требало да буде мини скуп "Диверзаната").
Сутра ујутру редно, кафица, ракица,доручак па да се креће. Али ****га, Мићи црко реглер. Гузише се да га поправе, и ништа. После неколико безуспешних покушаја, тешка срца се опростисмо и ми онако невесели запрашисмо около ка Ваљеву. Прођемо поред Микицине зграде, телефон недоступан (испоставиће се после да је погрешно уписао), ми бесомучно трубимо са бродском сиреном а њега нема, био је додуше викенд па је можда негде стругнуо. Шта да се ради, идемо сами.
Ресторан "Платани" у предивној хладовини, а пиво-пиво бре! Сетисмо се Мије после две кригле. Кренуо човек ал' га нема. Комша мало маркетиншки обрлати подмладак и пелцова га мото страшћу,у то стиже још једна зелена аждаја и орошене (не оно Суза Манчић) кригле.
Како даље? Други дан на путу,прешли 400км (иначе до Младеновца је 100)и немамо циљ. Види човек шта се ради, он мора увече на посао и ајде да се крене. Ми као да га испратимо па после... Кренемо преко Мионице и Лјига па на Ибарску. Е ту је било занимљиво. Негде узпут поједосмо чорбицу и гурај. На врху ја узвикнух "ГЛЕ РУДНИК", мислила сам онако опуштена да идемо ка Дивчибарама. Кроз главу ми прође смешна мисао, ми путујемо скоро цела два дана а одмакли смо 50км од куће. Јеботе када овај мисли да стигнемо до мора, сем ако опет није нешто променио. Убрзо стигосмо до Мијине куће, мало са њим и породицом проћаскасмо, он нас одведе у другу кућу, даде нам кључ и адресу да га нађемо и оде. Ми се распаковасмо, плакнусмо и по инструкцијама таксијем до раадног места. А оно кафанче на падини према бањи Г.Трепча. Пуца видик, Мија ради не стаје а ми опет по освежењу. Није дуго потрајало, вратисмо се да не сметамо па у поњаве,ваља сутра путовати.