Баки, пратимо и Ми Вас . Ако се чјеш или видиш Са Нешом-поздрави га

Нешто овако, мада не волим да постављам јер машта читалаца мора да ради, са малим одступањима продужили смо до Катовица

Морам претходно да нагласим да Мађари једноставно НЕЋЕ да говоре други језик (Енглески нпр. па је комуникација прилично тешка, сем часних старијих изузетака), иначе се уредно јављају на путу. Истог поподнева смо кренули даље предивним путем ка Ђеру,кроз долине и шумарке, да би у једном моменту скренули ка Комарому и Комарном у Словачкој. Вече је већ било поодмакло па смо потржили смештај али безуспешно. Тада се ниоткуда појави Роберт (негде смо затурили његову слику, али објављујемо чим дође), који иначе скоро сваке године долази у Гучу, јер је претходно снимио нашу таблицу и спроведе нас до веома пријатног и удобног мотела у Врбову. Удобност кревета је учинила да смо орни и весели уграбили јутро да кренемо даље. Дани увозавања су прошли и сада је ваљало повећавати километражу и убрзати обиласке. ТомТом је наставио да лудује па смо отишли на неки други пут ка Татрама него што је било планирано. Свеједно нам се свидео и испоставило се као добра варијанта јер није било претераног саобраћаја а валовитос пејсажа је отварала стално нове слике. Тако стигосмо до места Врабле и првог освежења. Ја баш нисам нешто љубитељ сладоледа али сам радо пристао да балансеро проба "Јадранску мрзлину". Када нас је чуо да се договарамо око избора, предусретљиви власник је одмах истрчао да нам помогне, замислите човека - Македонац. Одмах се ту успоставила веза са рођеним братом који држи посластичарницу "Шехерезада" у Новом Саду и ми му обећасмо посету. Мало затим нам се придружише и Италијани из Трста па је угођај био потпун. Топлота је полако освајала и ми похитасмо даље према Зволену. Стварно је било задовољство путовати кроз ове пределе који су пружали такве слике да је просто немогуће не уживати и истоврремено жалећи што ни један ф.апарат не може то да у целости забележи већ се мора задржати у глави и урезати у сећање. Зволен смо обишли лагано без задржавања, и наравно дегустирали локално пиво. # Морам одмах да вас подсетим, пошто ће сигурно бити оних који ће рећи да је требало свратити овде или онде, задржати се ту и ту , да смо на почетку написали да нам и није намера да се свуда задржимо, све видимо и сваког обиђемо, не зато што не желимо него што реално за то немамо довољно времена, имали смо своје тачке. Пут нас је даље вукао ка Ниским Татрама и крајолицима као нацртаним. Киша нас је хватала два пута, а ми смо храбро гурали даље и нисмо дали да нам ишта поквари задовољство. У та два наврата на стајалиштима где смо се облачили упознали смо неке Краковљане а на другом Шкотланђанина. Стаде човек и улете у заклон, мирише на алкохол а тврди да пије само кад стане, па му понудих моју ракиицу да се мало подгрејемо. Оде човек даље у пљусак а ми сачекасмо да мало утихне па се стидљиво извукосмо у већ слабашну кишицу и настависмо кроз блато и "блато" које је бујица изнела на пут. Испоставило се да је кишурина пала само ту око нас и створила бујице, а даље се отварала ведрина и крајолици све до Катовица где смо провели ноћ. На крају нам је ноћна чуварка понудила своју залиху пива за лаку ноћ, иако је то требало да јој прекрати ноћно дежурство , а нисмо ни ми остали дужни. Није оно што мислите, већ ово доле-шумске јагоде за "Меду" Побегла ми слика пре шумских јагода

Одмах су почеле и прве мукице са ТомTомом, лудео је на сваком кружном току,сто пута сам га рестартовао тако да смо уз моје додатно познавање друмова коначно стигли до Алсорса. Језеро Балатон свима познато, нама се време избистрило а Опен ХД ФЕСТ - због кога смо и кренули на ову страну нас је чекао. Провели смо неко време чисто из радозналости, уз претходну намеру да скупаримо ако нам се баш баш свиди, али сем лепих и великих стејџева нисмо нешто били толико фасцинирани да би остали. Некако нам се чинило исто као код нас само поприлично веће,намуњено и без праве душе .Ни звучна имена светске музичке сцене нису нас задржала јер некако нисмо били у том расположењу. САМО БЛОКАДА ОЏАЦИ И БЛОКАДА

Ово је начин да се мало допунимо. Слике сам углавном радила Ја а помагала сам и око текста. У ствари, једва сам га наговорила да нешто напише пошто је још увек под утиском, а више у води до чукљева у подруму и "собици". Етапе смо распоредили тако да се полако навикавамо на километражу и успутне прилике,саобраћај, обиласке и слично а да имамо и мало времена да се регенеришемо за следећи корак. Имали смо и дневне планове путовања којих смо се мање-више придржавали. Елем, 08.06. између 13-14h кретосмо ка северу уз краће задржавање у банци у БГ (знате оне тривијалне ствари око девизног рачуна и картица), где нас је сачекао Омар и мало се возао са нама и уз поздравно љуљушкање мотора у знак поздрава код "Змаја" одосмо ка Новом Саду и првом одморишту. Уз пут смо као прави бунтовници и "револуционари" узели учешће у блокади саобраћаја код Оџака и одмах после тога, на путу ка Сомбору сместили се у удобну кућицу преморени од "дуга пута" и врућине. Ту смо имали занимљиву опкладу, Горица је испред дворишта брала укусне трешње за које сам ја тврдио да су вишње. На крају је изгубила опкладу и морала да еротски апстинира извесно време. Све је текло лепо, рекло би се по плану да није кренула озбиљнија кишица. То се наставило и ујутру, али нас није поколебало па смо после кафице одшнирали скафандере за кишу и храбро јурнули у водурину ка Бачком Брегу. Знао сам да ће прво питање бити "Имате ли ракију и цигаре?", али је ефекат промрзлог и покислог мученика, уз одсечну тврдњу да ми то (сем 6 лит.) немамо јер идемо да обиђемо прелепу Хунгарију, учинио своје и тако уђосмо у Јевропу.

Прошли смо поред Ротердама, немој да се љутиш

Претходне слике нису баш поређане по траси путовања али се да наслутити где су забележене И на крају опет код куће

Ево привременог решења

Ovo je upakovao

...дааааааааааа баш су при крају ........

Били НЕГДЕ, нећу да кажем где

# MOST SA KUGLOM ZA BMW GS - 140€ (2016. GOD.) # NOVE GUME MICHELIN ZA HARLEY, MODEL SCCORHER 11 * DOT 2216 i 2716 * 240/40/18 - 140€ ; 120/70/19 -100€ Za bliže informacije 063/266282 ; 065/3266282

У редовним активностима овог лета, дошла је на ред и задужбина у Бајчетини. Прилазили смо од стране КВ и Гледића, угледали на највишој коти здање које привлачи пажњу. Свратисмо. Ту је био и један необични бајкер који је само свратио, запалио свеће, добацио нам уз пут да треба да уђемо и погледамо, да је он учествовао у изградњи и отишао. Нисмо стигли ни да га питамо за име. Сам прилаз упућује да је уложено доста рада и средстава. Јарко зелена трава, у односу на околину пожутелу од жеге, прскана подземним системом прскалица одисала је свежином. Улазна врата тешка, од кованог гвожђа, а унутрашњост тек открива посебан труд и умешност, раскош и колорит, спектар незамисливих боја и комадића мозаика, верно приказујући свеце и духовни свет. Чекај, па ово је све у мозаику! Зар до сада само Опленац није био познат по томе? Задржали смо се колико је требало да осетимо мир и лепоту, присетимо се свачега и пресаберемо, обиђемо видиковац и уживамо у погледу упоређујући са пејсажима недавног путовања (ништа мање лепи само неодржавани-за разлику од овог) и одемо даље. Одмах после цркве, пут се дели а ми смо по инерцији скренули лево. Нигде живе душе. Комша стаде на једној стрмини да приупита једине две особе које смо видели где се налазимо. Човек рече да смо на путу за КГ-ац, Комша тада постави и друго питање "А где води онај пут десно?", човек 'ладно процеди "У затвор"па додаде да је ту увек озбиљна провера и задржавање. Срећа те смо окренули тамо где јесмо јер сам видела неке џипове у хладу. Спуштајући се лепим асфалтом и околишом ка КГ-цу, потеже ме наки бумбар у бутину да сам морала да посегнем за хладном облогом.

Следећи дан смо дочекали наспавани, пошто смо једва нашли смештај јер нико није хтео да нас прими мокре у 22часа, са погледом на прелепу панораму Аустријског Наудерса и лагани доручак. Наставили смо брдима и дољама низ речице и одлучили да прођемо кроз Инсбрук. Леп и живописан град.План је био да даље наставимо према Кицбилу и спустимо се на култни Гросглокнер, али смо се зајебали па кроз неки тунел према Лиенцу. После је већ било касно да се враћамо јер је киша поново почињала. Сем предела који су фантастични ,и без глорификованих дестинација, вредно помена је сусретање са групом Француза одмах после тунела. Пјер-Ив се одушевио чувши да смо Срби, сиђе онако огроман са мотора и изљуби нас човек, даде нам адресу и позив да будемо његови гости (искористићемо то догодине). Даље је све било рутина. Лиенц,Вилах,Крањска Гора,Блед (потоп и ћевапи),спавање на Бохињу и задњи дан смор до куће по врућинчини. # И мене је сморило више ово писање и слике, наравно да је могло боље.

Дивни сте, поздрав од >>М@ТОРАЦА<<

Као што сами осећате, ових дана је било несносно. Да би мало ублажили врућине, наши пријатељи Катарина и Мића су организовали боравак близу Дунава. Простор и нарочито опуштена и весела атмосфера учинили су да не осетимо врућину, али смо дебело осетили комарце који су фронтално налетали па су сетактички повукли испред димне завесе од лаванде. Значајан допринос је дала талантара и сомовина уз обиље Трстеничке ружице (домаће и хладне ).

# Pero i Mićo - naravno, ali samo sa vašim balanserom i

Према опробаном рецепту, после ове вожње био је дан одмора и дружења са нашим домаћинима. И онда најгори тренутак свих путовања, назад. Поранили смо, обавили ритуалну кафу и оно што млађи раде а и попили оно што млађи не би смели, изљубили се, махнули, поздравили са прелепом природом, наточили гориво и препустили навигацији. Пут нас је водио према Мартињију - Швица. Обишли смо наравно тунел кренли даље ка Сиону,Брижу и Давосу. На видиковцу код Сиона срели смо туристе који су нам пришли и видели моторе "Made in Japan" па нам је шаљивџија објаснио да су сви они "Made in Japan". Занимљивост овог краја су непрегледни каскадни виногради који се протежу десетинама километара и нигде нема слободног незасађеног простора, све уредно обрађено а опет никога не видесмо да нешто ради!? Лепоте предела и сами видите, превој који води до глечера где (ваљда) извире Рона и Фуркапас је тешко описати. Мики је улазио у тунел издубљен у самом глечеру и био је задивљен. Ми смо упијали сваки делић који је пуцао пред нама. Онда је нешто друго пукло и кренула је хладна кишица. Поздравили смо се са братом Русом, обукли кишна одела и кренули даље. Ту је Мики направио , касније ће се испоставити велику грешку. Mрзело га да облачи једноделни па се смрзо к'о сириче, пошто нас је пратио јак и хладан бочни ветар спустајући температуру до "подношљивих" 50уз непрестано заливање. Храбро смо настављали верујући да је тако требало да буде, и да ће се то једном изједначити са сунцем (нисмо ни сањали да ће ових данашњих 400доћи тако брзо),при чему су нас бројне Милке разгаљивале мирно киснући на пашњаку. Како било, остаје лагани жал за погледом који би се сасвим другачије пружао да је небо било ведро, али и овако је све изгледало нестварно и китњасто.

Сетни и помало разочарани кренули смо назад, дан још није био изгубљен. Ако уопште може да се каже тако пошто смо хтели-не хтели ипак упили део силине овог гиганта. Облаке који су се појавили тумачили смо као део љутње што мисија није комплетиран. Да би нам то и показао, пустио је на нас кишицу, тек да нас опомене да морамо опет да дођемо. И хоћемо. Решили смо да мало обиђемо и Анси, језеро и град. Мала Венеција. Све је одисало лепотом и свежином. Мало смо се осећали одбачено и збуњено, нигде кеса и флаша, нигде псећег измета, нигде ништа не смрди или је прљаво а нико ништа не сређује??? Једино шо је ишло нама у корист, паркирали смо моторе где је забрањено, у инат, али смо то видели он њих.

Данас нас је чекао дугачак дан. Мон Блан. Опет смо кренули по споредним путевима, овог пута сами. Било је занимљиво јер смо се потпуно олонили на навигацију која нас је шетала свакојако. Где смо све прошли, не знам, знам само да је било прелепо. У једном тренутку само се издигао у свој својој величини и некако те подсетио на сву раскош и силину којом располаже. Били смо задивљени, стајао је пред нама а опет је требало још до тамо, а ми малени и није баш тако лако приближити му се.На крају смо поред разних девијација, стигли у Шамони Мон Блан. Летњи период а људи само гмижу. Архитектура и фасааде су нас остављале без даха. Цене? Па није тако страшно. Она три пива су била 18€, а за куче смо одвојили од уста. Неопрезно, нисмо послушали саветодавце па нисмо резервисали карте за гондоле. Када су нам објаснили да морамо да чекамо пар сати да купимо карте, па онда пар сати да уђемо у гондоле и плус обилазак-разочарење и превише времена и одустали смо. (Велимље2, само да знаш колико је скраћено, ал'не вреди)

После напорне ноћи,остали су најхрабрији и средили хаос за осталима. Погађате да смо то били ми. По старом обичају, скували смо кафицу и изнели ракиицу али нам се нису придружили. Усамљени у разбијању мамурлука,изазвани смо да дуел боћања. Како је то наш традиционално изворни спорт, опет погађате да смо и ту победили. Комша је поушао да унесе новину у бацању користећи кошркашки стил, док је Мики искусно поизбијао кугле па је крајњи резултат био Франце 1 : Србија 2. Када су сви поодлазили дали смо се у поњаве. Онда једна лагана поподневна посета и освежење па на спавање.