Mind Resetting, "sad i ako nisi ti napisi da jesi" - citirao si Štampara iz priče/putopisa/romana "Devojka za jedan dan". Divno delo koje je napisao pravi pisac. Drago mi je ako u ovom putopisu može da se prepozna nesto poučno vezano za našu pasiju. Gledajući motociklistu, mnogi posmatrači sa strane ne primećuju našu unutrašnju borbu izmedju nagona i razuma. Nagon je prirodna i instinktivna pojava, a razum je učenje, ili iskustvo. Bez nagona nema emocija niti svrhe, a bez razuma nema nas. Kada ta dva elementa dostignu balans, motociklizam postaje manje rizičan, ili više bezbedan i tek tada do izražaja dolaze prave emocije na relaciji vozač - motocikl. Tada i motocikl postaje biće. Za sve Vas, Vidim da se ovde okupila jedna dobra klapa kojoj bi bilo malo sedam dugih noći da muzikom i pesmom svako kaze šta mu je na srcu. Mislim da se odlično razumemo i uz Valjak, i uz Josipu, i uz Ibricu i uz sevdah. Možda nam se nekada i desi bar jedna, ali vredna takva noć. "Balkane, Balkane moj..." A brate, tek 30 kilometara sam prešao, i odma' - "prebiću vas"! Šta ti je brižno žensko. ps. Ne verujem da pola godine čuvaš poruke!

Šta znam, možda kada ti kreneš severo-istočno.

Jaooooj zaboravih da stavim trekove sa Dinare i Šatora (Benduro2), i sa Velebita (Benduro5). Evo ti ovde sada, a staviću ih i namensku temu. Kafa se podrazmeva kad god. benduro5 bez filtera(soft) - Velebit.kml Benduro2 2012 Dinara i Šator.gpx

Vidim i Ti si se uživeo!

Zamolio sam Aidu da nas kao koleginica udostoji i za ovu priliku uopšteno iznese njen rezime, pa prenosim deo prepiske: “Za taj dan - zao mi je sto smo krenuli prekasno. Inace mi je to crpilo najvise energije - prekasno krenemo, to cekanje, ja se spremim, pa dok se ti spremis i sve spakujes. To mi je bio najveci izazov. Svugdje smo kretali prekasno i nismo imali dovoljno vremena da uzivamo kada dodjemo tamo negdje. Zao mi je sto duze nismo ostali u Lukomiru. I zao mi je sto nismo kampovali na Zelengori. I zao mi je sto je onako przilo na Zrmanji, pa nismo vise vozili. Mada, mogli smo voziti poslijepodne, ali nismo. Bilo je dijelova voznje koji su bas strasni bili. I na trenutke sam zatvarala oci da bih izbjegla da odreagujem instinktivno, ali pogresno. Isto tako, i prilikom padova bila sam mirna, jer sam nekako sigurna da ces izvuci maksimum iz svake situacije. Na enduro turu suvozac ne moze ici ako nema povjerenja u vozaca vise nego povjerenja u sebe. I meni je lakse bilo kad smo mi padali, jer uvijek imam osjecaj da samo ja padam. I lakse mi je sto vidim da je pad sasvim normalan. I fokusirala sam se u teskim rutama na to da osjetim motor sto vise, da iskljucim mozak i da ne predvidjam tvoj sljedeci potez. Samo sam pratila motor, morala sam imati punu koncentraciju. Realno, nismo izvukli najbolje na ovom putu. Previse smo vremena gubili na neke bezveze stvari, a lijepim smo posvetili manje paznje nego sto su zasluzivali. I prelazak Paskog mosta je za mene bilo jedno od najstrasnijih iskustava u zivotu... E tek tu sam morala da vjerujem u 1000 stvari da se ne bih…” Aida o ne/udobnosti: "Da, dugi dan na asfaltu nas je ubio. Meni je inace bio pritisak na koljena veliki, kao i na zglobove. To mi je od pocetka bilo neugodno. I taj osjecaj neugode tj. neudobnosti, na asfaltu se pretvorio u bol. I na duzim rutama su me pocinjala boljeti krsta. I onda se naslonim nazad na čergu, ali onda tebi poremetim ciklistiku, pa me opominjes. A lakse mi je bilo kada se naslonim i radi nogu. Jer ovako mi je vecina tezine na nogama. Ne znam koliko mozes razumjeti o kakvom se osjecaju, odnosno raspodjeli tezine radi. I bio mi je merak kad ti ustanes, jer imam vise prostora za sebe, a onda gledam sa strane i ne smetas mi kada je pogled u pitanju A problem mi je bio sto nisam mogla ispruziti noge tokom voznje Ali moras imati na umu da sam ja 185 visok, to je vrlo nezgodna visina za suvozaca, a i generalno su me boljela koljena i zglobovi na duzim voznjama Yamahom. Morala sam praviti pauze kada sam vozila do mora, ne radi umora, vec radi tih bolova. Jer je Yamaha premala za mene. I ovdje je dosta slican polozaj bio." O skrivenoj poruci: Poruke nema! Ako je neko možda nešto uočio nevezano za Enduro, meni je veoma drago (!), ali je to njegov čist umišljaj. Jedino što ja mogu neskriveno reći je da smo SVI od Majke rodjeni goli i da je sve u šta smo se kasnije obukli samo odraz naše slabosti ili proizvod naše mašte. O glavnom liku: Aida je očigledno glavni lik ove priče. Autor putopisa je imao svesnu nameru da kroz Nju iznese svoje vidjenje jedne multinacionalne sredine i situaciju kakvu on vidi na prostoru Bosne i Hercegovine u postratnom periodu. Strepnje i strahovi su prisutni u tragovima dve i po dencenije nakon završetka rata. Istovremeno je uočljiva bitka čoveka sa samim sobom da prevazidje bolne gubitke, sve strahote i preživljene muke. Takodje je uočljiv veliki oprost medju ljudima lično, jer je većina svesna da je protiv svoje volje, direktno ili indirektno uvučena u konflikt na razne psihološke načine. Organizam se polako oporavlja, a jedinka ima jasnu sliku o vrednostima koje je čine srećnom. Aida kao glavni lik ove priče je dobar prijatelj autoru - drugarčina - raja, i kao takva mu je sa punim poverenjem dozvolila da se izrazi kako mu je volja. Znala je ko je on, odakle je, šta voli, šta ga greje i šta ga tišti. Ta saznanja i slični stavovi o životu su joj dali prostor da mu veruje. Autor se ovom prilikom izvinjava pratiocu putopisa ako se na neki način oseća uskraćeno za odredjene emocije. Ta skrivena erotika koju pominje naš Mrle je bila samo mirodjija u čorbi koja blago širi zenice da bi fotografije izgledale lepše. S toga, autor moli čitaoca da mu oprosti, jer je iskreno prijateljstvo često jača, zdravija i dugotrajnija veza od mnogih ljubavi. Ako pratioca i dalje interesuje gde je i kako je glavni junak ove priče, Aida (Sarajka djevojka) je u njenom Sarajevu i sa nestrpljenjem očekuje prvu pogodnu priliku da je Kliks proveze kroz Kanjon Trešnjice, preko Torničke Bobije i Jablanika, Debelog Brda i Povlena, Maljena, Riora i Ravne Gore do Čičinog Vajata na kafu. Možda će nekome ta “kafa” delovati drsko, ali je autor siguran da će Aida tim putem do kafe naići samo na ljude dobre volje i pozitivne utiske, te on zbog toga ne mari za nazive i imena likova iz prošlosti. Takodje, Aida svakog dana, šetajući “Kraj tanana šadrvana”, čeka jedno Ropče iz plemena starih Azra da mu umiri urodjeni poriv. S moje tačke gledišta, to Ropče treba da ima veliko srce i potvrdu da je prešao Zelengoru makar pešice. Iskreno se nadam i želim da u skorijoj budućnosti upoznam tog junaka. Libero i njegova Lokica veoma uvažavaju Aidin lik i priželjkuju da je što pre povedemo preko valjevskih planina uz obećanje da ćemo uz tu kafu zajedno zapevati Hajneovu pesmu o starim Azrama. U odjavnoj špici moram da se zahvalim: - Liberu za nesebičnu podršku i logistiku pre, za vreme i posle putovanja. (“sreća prati hrabre”) - Mom bratu Miki (okorelom erašu) za inžinjersko-mehaničarsku podršku kako bi Kliks uvek bio u top formi. Nije da ja ne umem da držim šrafciger, ali kada je viša matematika u pitanju, moram da pitam stručnjaka. - Gligi i EJZ-ovcim za prepravljanje, konvertovanje i slanje trek logova - Mostarcu na druženju i na preporuci za smeštaj u Nevesinju - Goranu i Marijani na gostoprimstvu i preporuci za smeštaj u Livnu - Renatu i Vedrani na gostoprimstvu i što su nas trpeli pet dana - Vanji i Braci na romanijašenju - Banjalučanima i Engurašima što su nam opravdali izostanak Zelenkovac je na karti ostao kao nedodirnuta tačka. Kliks je sa lakoćom pregazio 2000 kilometara raznih drumova, od čega je 1300 sa Aidom. Kada smo plaćali noćenja, cena je uglavnom bila 10e po osobi, osim u Kalinoviku gde je bila 30e po osobi sa doručkom. Kamp u Muškovcima je koštao 12,5e po danu ukupno za nas dvoje, šator i Kliksa. Na Pagu je apartman za 4 osobe od 50-100e po danu u špicu sezone (15.07-20.08). Pre i posle toga je dosta povoljnije. To bi bilo to za sada. Naslov dozvoljava da se priča nastavi, ali se o tome još ništa ne zna. Drago mi je ako je ovaj putopis značio nekome makar informativno i hvala svima koji ste aktivno učestvovali pružajući mi podršku za čukanje po tastaturi! Vidimo se na drumu! EJZ! ...

Nedelja, 17.07.2016. Odvalio sam se od spavanja! Aida mi deluje iscrpljeno. Kafu pijemo skoro ćutke. Rastajemo se danas pa reči nedostaju. - ‘El boli guza? - pokušavam da razbijem tišinu Samo me je prezrivo pogledala. Mačak Fredi mi se uvalio u krilo i mirno prede. Umalo da ponovo zaspim. U Sarajevu je pravi jesenji dan, hladan i kišovit. Bezvoljno sam napakovao torbe na Kliksa i hitro prekratio muke rastanka. - Ćao Bejbe, pisaću kad stignem. Pustila je suzu i utrčala u kuću... [Ala(h) se uživeh, a ?!] Ma kakva suza, ljuta je k’o ris! Totalno smo zaboravili poligon i da proba Kliksa. U stvari, nismo zaboravili nego se jednostavno nije ukazala prilika. Biće poligona i Engura, samo da je nas. Dva sata je posle podne. Ajd' lagano po kiši da ispeglam tih 350 do Beograda. Napokon sam u Soko'cu savatao Bracu – NorisČak – Romanijaksa da ga upucam makar foto-aparatom kad ne može niko u Counter Strike-u. Toliko sam bio brz na obaraču da je uspeo samo pogled da spusti! Rodjak me zadržao do 17h sa pršutom. Preko Romanije sve vreme kiša, i to junačka. Poštedela me je samo od Ljubovije do Rogačice. Na penjanju ka Gmiloj Prisjeci i Debelom Brdu sam ušao u oblake. Magla i kiša. Jedva predjoh preko planine. U Valjevu kao da nikada nije padala. I Ti bi da me zadržiš, ali se ja junački otimam. Nije da ne želim, ali odoh da ispeglam još tih 100 kilometara do kuće pa da pre posla na miru odsanjam sve od proteklih sedamnaest dana. Eto Libero druže, tako je to bilo sa Aidom. Sledeću priču pišemo zajedno! ...

Džabe čitaš izmedju redova!

Subota, 16.07.2016. “An ti Gospu” (setih se danas Borisa Dvornika)! To je bila jedna od opcija za naslov putopisa. Olujna bura napada i u subotu! U ponedeljak počinjemo da radimo i Aida i ja. Dakle, imamo subotu i nedelju da se nacrtamo u Sarajevu i Beogradu. Do Sarajeva oko 430 kilometara, a posle do Beograda još 350 = 780km. U jednom danu je to ekstra maraton za mene. Ne bi bio kada bih vozio autoputem (i kada bih sâm išao direktno za Beograd), ali mi to nikada nije bila opcija, pa neće ni sada. Još samo kada bi bura uslišila molitve i kada bi Paški most bio otvoren za saobraćaj. Do 10h su prognoze najavljivale samo još goru situaciju. Na primorskim putevima je bio opšti haos. Mnogi turisti su pokušali da napuste burom zahvaćeno područje i stvorile su se velike gužve. Na potezu Maslenica – Obrovac – Knin su izbili požari, tako da je to celu situaciju uvelo u paniku. Renato pokušava da nas opusti i predlaže da javimo u kakvoj smo situaciji i izboksujemo još neki slobodan dan. Neće bura doveka, ali niko ne zna do kada će, pa ne mogu da preciziram koliko je to dana da bih bilo šta kalkulisao. Da ne pominjem Aidin intervju. Sa druge strane, Mile kamiJondžija najavljuje da mu je dosta čekanja i da uskoro kreće. Njegov kamion je na prikolici pa mu je to olakšavajuća okolnost. Moram nešto da pojasnim: Kada je Paški most zatvoren za saobraćaj, to znači da je jedan kilometar pre mosta sa obe strane spuštena rampa koja zatvara samo jednu traku puta. Tu niko ne stoji i niko ti ne brani da prodješ pored rampe. Država se ogradila i sva odgovornost ostaje na tebi. Kamioni, autobusi i vozila sa kamp prikolicama se uglavnom ne usudjuju da prodju pored rampe i tada pred njom naprave kilometarske kolone. Putnički automobili u većini slučajeva prolaze, s tim da vozači ispred mosta imaju mogućnost da naprave procenu rizika i zaustave se na proširenju (nazovi parkingu) ako im bilo šta ukaže da je nebezbedno. Mada je već spuštena rampa dovoljan znak. Jedino ohrabrenje je kada se približavaš mostu, a u susret ti ide neki auto, ili već ide neko ispred tebe. Krenuli smo iz Gajca oko 11h. Prvi put posle 15 dana mi se vratio osećaj teranja štopericom. Mogu reći da je u tom trenutku odmor za mene bio završen. Renato nas je uslikao pred polazak te konstatujemo da nam je ovo možda poslednja fotka (uzgred i jedina zajednička na Kliksu). Do mosta smo se zaustavili samo jednom da natankujemo gorivo. Tih 45 kilometara ukratko mogu da opišem kao blagi horor. Po Vojvodini sam vozio kada duva Severac. Konstantan vetar s boka te tera da na pravcu voziš u nagibu kao da si u krivini, ali ne gubiš pravac. Jedino kada ti u susret prodje kamion, onda te malo ljuljne i to je to. Sa Burom je totalno druga priča. Ona je nervozna i stalno menja intenzitet. I ona u suštini dolazi sa severa, ali pored toga nepredvidivo menja pravac. Dakle, dolazi ti s boka, menja intenzitet i ujedno šamara oko tebe. Ludilo! Obzirom da nam je dolazila sa leve strane, na pravcima smo bili nagnuti u levo da bismo pratili put, ali smo istovremeno šetali levo-desno po traci od linije do ivice. Kada odemo do desne ivice, dodam levo kontraupravljanje da se vratimo u sredinu, ali ona popusti pa nas odvuče do linije. A onda opet pojača pa nas gurne u desno. I tako non-stop. Malo me je plašilo kamenje i šipražje pokraj puta, ali sam brzo počeo da ignorišem sve okolo. Fokus samo na traku. Kada je krivina u desno, motor se ispravi kao da voziš pravo, a zapravo skrećes. U nekim desnim krivinama smo čak ostajali nagnuti blago u levo što ti u glavi menja sliku o svim zakonima fizike. Vaservaga je totalno pobrljavila i izgubila svoj smisao. Leve krivine su bile najgore. Krećući se na pravcu si već u levom nagibu, a onda treba dodatno da se oboriš za levu krivinu računajući i one burine šamare. Bio je to pravi profi drift na kramponima. Da je asfalt bio mokar (Mitasova noćna mora), overili bismo prvu levu krivinu. Kretali smo se brzinom izmedju 40 i 60km/h i u celoj priči je jako bitno da je agregat u srednjim obrtajima, kako bi lako mogao da ubrzaš za neko “vadjenje“, i isto tako lako da usporiš bez pipanja kočnice. Kada pokušaš kočnicom da usporiš, to te naglo odvlači ka desnoj ivici puta, odnosno u pravcu u kojem vetar duva i stvara ti paniku da ne završiš u kamenjaru. Obišli smo kolonu pred rampom i krivudavim putem nastavili uzbrdo. Sa leve strane su bile stene tako da smo neko vreme bili malo zaklonjeni. Poslednjih 500 metara ispred mosta je pravac na brisanom prostoru. Tu osetiš naglo pojačanje i silinu vetra, i 70% onoga sto te čeka na mostu. Zato sam rekao da vozači u tom delu imaju priliku za definitivnu odluku. Od prizora koji vidiš počinje čuka jako da udara. Nisko rastinje je povijeno u desno. Sitni kamenčici lete s leva na desno i čvrkaju po kacigi. Velebit se ne vidi od niskih crno-sivih oblaka. More je uzburkano i samo za nijansu svetlije od crnog asfalta. Preko klanca i mosta se razvila vodena prašina koju vetar nosi ka pučini. U klancu Ljubačkih vrata Bura postiže svoj maksimum i tu je najjača u odnosu na celu okolinu. Na 50 metara pred mostom nas je bukvalno izgurala sa puta. Kolona u kojoj smo bili je usporila na 20km/h, i smanjena brzina je verovatno bila naš neprijatelj. Ispali smo na onaj tucanikom posut (nazovi) parking na kojem je kao neki drveni kiosk. Nismo dobacili do kioska, već smo se zaustavili desetak metara ispred njega. Položaj nam je bio pod 90 stepeni u odnosu na put, tj. sa vetrom u ledja. Velika je sreća da je upravo tu bio poveći kamen na koji sam naslonio prednji točak. Petnaest minuta nismo smeli da se pomerimo. Samo smo grčevito pokušavali da zadržimo i nas i Kliksa. Stojiš u mestu, a ogibljenje blago radi kao da voziš lakši makadam. Ludilo nad ludilima. Pala mi je roletna od neznajući šta da radim i preparkiram nas jedva nekako do kioska. Samo smo se malo lakše osećali jer imaš za šta da se uhvatiš, ali i dalje sa istim problemima. Kliks je prednjim točkom na kiosku, a vetar opet u ledja. Misli su mi usmerene na rešavanje situacije, sta činiti – šta činiti (?) i posle 20 minuta ukapiram da je buri dva puta na oko minut opao intenzitet. Mostom prodje po neki auto, čak i dva autobusa i jedan kamper sa prikolicom, a na prikolici motor. Prošlo je jos par automobila sa biciklama na krovu i tu sam ispratio kako se bicikle ponašaju pod udarima vetra. Ništa. Nisu ni mrdnule. Sad se već lagano oslobadjam i pomislih da bi bilo dobro da zapalim jednu pljugu dok skupim da-mu. Sidjemo sa Kliksa i nekako ga držimo, skinem kacigu i momentalno mi je vetar istrgne iz ruke. Počela je užurbano da se kotrlja i odskače po kamenjaru. Ni tren nisam razmišljao. Trk za mojim dragim Uvex-om! Stigao sam je jedan metar pred provalijom. Vizir čitav, šild čitav. Samo je otpao neki ukrasni deo sa vrha ka potiljku. Vraćao sam se kao da sam pijan i ugledam Kliksa na patosu. Nije Aida uspela sama da ga zadrži. Nema veze, ima on fore još 95 puta. Pukla je ručica kočnice na krajnjem delu gde je zasečena. Funkcija je i dalje tu tako da je sve ok. - E, dosta je bilo! Sedaj mala, čekamo taj jedan minut kad malo utihne i paljba! Uzdao sam se u neku unutrašnju samokontrolu. Ja sam video svaki od tih 300 metara mosta. Za Aidu ne znam. Posle mosta je ista priča ali sve to deluje kao igra samo da nismo na njemu. Kada bih opet bio u istoj situaciji, sigurno bih našao bezbednije rešenje, tipa da nas neko kombijem preveze ako je baš-baš moranje. Oko Zadra smo zastali i javili Miletu da smo most prešli junački i poželeli mu sreću da i on sa porodicom prodje bez problema. Skupio je majku hrabrost i upravo prošao rampu. Kada je on prešao most (30-60 minuta posle nas), sa druge strane je bio prevrnut automobil sa prikolicom. Ne bih detaljisao ništa više o svemu tome. Štoperica piči užurbano pa smo opeglali Benkovac i Drniš, pa dalje prema Sinju. Ispod Svilaje skoro da vetra više nije bilo. Posle Sinja ide Trilj, pa u Kamensko na granični prelaz. Prešli smo 240 kilometara a ostalo nam je još 200. U Bosni je temperatura bila prava bosanska. Ne više od 10 stepeni u sred Jula. Zapitah se kako li je Engurašima ako ih uz hladnoću kvasi neka kiša. Ekstra rešenje kada ti je hladno u letnjim prozračnim rukavicama, a i za letnju kišu. Trebalo bi svako da ih ima (više pari) u sklopu alata. Na ‘L’ veličinu mogu da se navuku, a na veće čisto sumnjam. Spuštamo se niz istočnu stranu Kamešnice prema Buškom jezeru uz totalnu oblačnost koja preti kišom. Prolazimo opet kroz veseli Tomislavgrad i Aida daje odličan predlog da prodjemo pored Ramskog jezera. Put vodi preko Duvanjske visoravni na oko 1100m.n.v. ispod planine Ljubuše (1797m.n.v.) sa desne strane i Raduše sa leve čiji je najviši vrh Idovac (1956m.n.v.). Opet krš i kamen u kombinaciji sa pašnjacima. Put je dugo ravan sa veoma blagim krivinama, što nam daje prostora da pojačamo tempo. Kliks sa zadovoljstvom prihvata predloge zgloba moje desne šake. Pred Paškim mostom smo napravili pauzu od čak jedan i po sat, a zatim još šest pauza od po dvadesetak minuta. Sada su počela ozbiljno da nam trnu donja ledja, a meni su se pojavili neki grčevi u levoj nozi gde ranije nikada nisu. Na Ramsko jezero smo stigli bukvalno pred mrak. Jedan romantičan prizor posle kojeg ne želim više ničega da se sećam. Posle Ramskog jezera je prvi pao Prozor, ali jedva. Počela je da nas zaliva jaka kiša. Uzastopne oštre krivine, mrak i klizav asfalt su nas totalno usporile. Od prevelike vlage mi se nakondezovao vizir pa je i to dosta otežalo situaciju. Prikačio sam se iza nekog kamiona i klaj-klaj. Do Jablanice je put bio malo bolji, ali nas i dalje pere kiša. Posle Konjica je kiša prestala i bilo je mnogo lakše, ali sveukupan umor u kombinaciji sa utrnulim guzama i mrakom, daje onaj osećaj kada jedva čekaš da stigneš, a nikako. Putovanje Kliksom sa suvozačem od sada limitiram na maksimalno 300 kilometra u danu. Kada sam sâm može koliko god je potrebno. Za tih 430 kilometra do Sarajeva nam je trebalo 13 sati od čega je 5.5 otišlo na pauze. Ne kukam ništa, i to je život uživo, i to je čar, i sve je deo avanture. ...

Sahara i Atlas najjači utisci. Naročito Atlas! Ali je Diana odnela pobedu sa zastavom i kestenom! Hvala Nemo za trud! (utuk'o si jedno 5Gb fotografija)

Petak, 15.07.2016. Od mirnog, a još manje sunčanog jutra ne beše nista. Bura ne prestaje. Paški most je zatvoren za saobraćaj, a i trajektna linija je obustavljena do daljeg. Nad Velebitom su usidreni crni oblaci. U meni tenzija raste, a Renato apsolutno smireno prati na forumu temu o Enguru. I tamo se uzburkala atmosfera. Prognoza nagoveštava pljuskove i nevreme u Zelenkovcu i u Bosni uopšte, pa se mnogi dvoume da li da krenu. Do Zelenkovca imamo oko 280 kilometara i Renato me smiruje kako ćemo stići na vreme ako krenemo čak i u 17h. Do tada će se bura smiriti sigurno. Predlaže da se malo provozamo po Pagu kolima i da mi pokaže kako ta bura uopšte nije problematična. A bilo je bolje da smo ostali kod kuće. GhostMile šalje slike iz Stare Novalje. Od sve muke, Mile seda na kamiJon i dolazi da me navuče na tanak led. - “Ma probaj malo da vidiš kako ide po buri!“ Vidi, stvarno ide odlično po buri, nego sam ja debelo pozeleneo, a zelena je svakako jača od narandžaste. Žalim, ali od tog navlačenja nema ništa! A inače, kada voziš po buri, to ti je kao da si ti trezan, a motor ti je pijan. Totalno izopačen osećaj. Svestan si šta radiš, ali ne uspevaš da držiš pravac. Mile je otišao da napakuje kamiJon na prikolicu jer je i on hteo danas zaBosnu. Svi blejimo u ekrane i pratimo najnovije vesti. Da vam skratim. Bura je vrlo brzo dobila atribut *olujna* te smo ostali ceo dan zarobljeni na Pagu. I kako ja sada da se osećam? Petnaest dana ranije sam krenuo na Enguro i nisam stigao. Ne želite da čujete moj bes i moj žal tada iskazan najštrokavijim rečima. Bes je brzo prošao, ali žal neće nikada i uvek ću se sećati te gorke knedle u grlu. Biće još Engura, znam! Ali, takvu euforiju i želju nisam odavno imao ni prema čemu. Ta bura me je posekla k'o mačem. Možda vas ne interesuje, ali stavljam ovde u ovaj putopis par klipova da imam ja kao podsetnik. Delić atmosfere prve večeri u Zelenkovcu. Oskar - Banjalučanin i jedan od organizatora Engura, ima svoj bend i svirka je bila... (hvala za snimak kolegi Grunfu!) Delić sa vožnje u Subotu... (hvala za snimak kolegi SF-u!) Delić atmosfere iz Balkisa po završenoj vožnji... (opet hvala SF-u!) Još jedan detalj iz Balkisa - “Liječi mrtve, oživljava zombije...“ (opet hvala SF-u!) *Ebga! To je sve što sam na kraju tog petka mogao i da kažem i da učinim. ...

Obzirom da su treninzi u poslednja dva dana pred Enguro bili iscrpljujuće naporni sa maksimalnim učinkom, odlučili smo da odemo u "banju" Zrče na rehabilitaciju. Posle rehabilitacije je usledilo lagano utvrdjivanje gradiva na stranu ka pučini. OPS! Pa mi smo na nudističkoj plaži!?! S’ druge strane Jadrana, Pronto pokušava da vidi koju “knjigu” čita mlada dama. U knjižicu je poljubim! Enduro nudizam! (videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu) Teškom mukom otrgoh pogled ka pučini izmedju Silbe i Lošinja, a Pronto čita li čita! Haloo, teeBraa!! I Kliks se pravi da gleda ka pučini, a levi migavac mu bije 200 otkucaja u minuti. I sada će ženski deo populacije da pomisli: Jaoj što si djuuubreee!! A gde je tu Aida?! Hmm… ništa ne brinite, sve je pod kontrolom! To su samo mala bezazlena muška posla, od kojih uzgred može da se rikne. Odnosno, da se ne bi riknulo. Profesor Renato pred kraj dana uvodi sat vremena plivanja kao završnu kondicionu vežbu. Enguraši, drž'te se! U maksimalnom smo fitu! Dosta je bilo. Idemo da se pakujemo. Napokon se sutra piči pravolinijski za Zelenkovac. Obuzima me neka trema i postajem šeprtljav sa tim pakovanjem kao nikada do sada. U kući su se svi uzmeškoljili i u stvari osećam više neko bunilo, nego tremu. Vedrana dobacuje Renatu kako se po medijima širi vest o buri. Ma kakva bura, nije je bilo leti zadnjih 20 godina. Braco-norisČak-Romanijaks mi tiltuje na FB-u da je GhostMile na Pagu i šalje mi njegov broj telefona. AuH kakav scenario?! Ova slučajnost ne može biti slučajnija. Aj' na kafu! 'Olandez dolazi sa narandžastim kamiJonom bele boje. Kaže: - “Na*ebali smo sutra ako zatvore Paški most.“ - Daj bre Mile nemoj da mračiš! Mada, ne svidjaju mi se ovi oblaci što zatamniše nebo. Nisam mogao da zaspim dugo iza ponoći. Uvalio sam se u ležaljku na terasi i čekao da prodje noć. Taman što sam jedno oko zatvorio, poče ludilo kao u horor filmovima. Lete plastične stolice i flaše po komšiluku. Leti veš sa štrika. Lupaju otvoreni prozori. Osetno je hladnije. Huči vazduh kao kada filmadžije zvukom najavljuju dugu hladnu zimu. Savijaju se niske tuje u smeru Sever-Jug. Ne čuje se više muzika iz Zrča. Skači, zatvaraj prozore, hvataj sve što je lakše od 50 kila i trpaj u kuću. Renato mi je rekao da je kolima prešao most kada je bura bila najjača. Zapet sam ko puška, al' odoh da dremnem malo očekujući da će osvanuti mirno i sunčano jutro. ...

Ima i na Pagu neka vrsta Glindže... Medjutim, sada smo skoro na 50m.n.v. i vreme je za jednu ozbiljnu pauzu radi aklimatizacije. Kliks za malo da se sruši zbog proredjenog vazduha. Neće meni Renato da zameri na malo zahebancije. Svakako je u prednosti sa 348m.n.v. kolika je najviša tačka na Pagu, u odnosu na moju Glindžu sa 252m.n.v. ...

Nema tu mnogo priče, samo vozi! Moj galebe... Izvinjavamo se na smetnji frau Helga! Samo smo svratili da se javimo galebu i bežimo u paške planine. I već postižemo visinu od 30-ak metara. ...

A onda smo prionuli na prave pripreme - Pag enduro! Ovde je najbolje vežbati brz prolaz po kamenitim rastresitim krivinama jer te u svakoj čekaju kupinove bodlje. Aj’ nemoj da pronadješ idealnu putanju! (pokušavam da podelim fotografije u više postova kako ne bih ugrozio forumska pravila o broju i težini) ...

Usledila su tri dana baškarenja po Pagu uz veliko gostoprimstvu Renatove divne porodice i u prijatnom ambijentu. Wiki o ostrvu Pag. (KLIK) Renato je inače, kao i većina primoraca, odličan roštilj majstor. U našem društvu je bila mešovita porodica (Rumunija/Ukrajina/Rusija) koji žive u Italiji. Stariji Renatov sin Tin je već vidjen u enduro sekciji. Pripreme za Enguro3 Na Pagu, osim divnih plaža i kraškog ambijenta, postoji i plodno zemljiste, pa je u pripreme ušao i obilazak Renatove bašte. ...

Pag, Ponedeljak 11.07.2016. Istina je bila da me je stigao blagi umor i izležavanje u Muškovcima pored slapova Zrmanje je imalo lekovito dejstvo. Vrućina koja se nastavlja i danas, primorava me da odustanem od celog kruga kada je u pitanju trek sa Bendura5 po Velebitu. Bio bi to višečasovni boravak u vrelom okruženju gde cvrči kamen, gde žari sa neba, a i Kliks bi zračio povišenom temperaturom. Uživanje bi kratko trajalo, dehidracija bi nas brzo stigla i ukupan utisak bi bio samo iscrplivanje. Aida je iz radoznalosti i usled neiskustva bila apsolutno spremna na ceo krug i čak joj je moja odluka delovala nejasno i destruktivno. Medjutim, ja sam taj kojem crvena lampica non-stop sija nad glavom i ja sam taj koji mora da vodi računa o nama. I ne samo o nama. Postoje i osobe u našim životima koje zavise od nas i kojima ne bi bilo prijatno da budemo onemogućeni na neko vreme. Postoje i velebitske zmije koje su mnogo aktivnije i opasnije od onih domaćih sa kojima sam spavao dve noći u kampu. Pečat na moju odluku je stavio onaj Aidin poslovni intervju koji treba da se desi za desetak dana. Velebit postoji milione, bilione, trilione godina pre nas, a postojaće još dugo posle nas, pa se ja za njega ne brinem. Koga interesuje o ovom divnom planinskom masivu može pročitati OVDE. Još od Livna sam u dosluhu sa Renatom, endurašem sa ostrva Pag, kojega sam upoznao na prvom Enguru. Vozi crnu Yamahu XT600 i jedan je od redovnih i upečatljivih učesnika legendarnog Bendura. Kaže da nas očekuje, pa ćemo sa Paga zajedno u Zelenkovac. Od Muškovaca do Novalje na Pagu, odnosno Gajca, imamo 110 kilometara asfaltom. Da me ne bi pratio maler i da sam sebi ne budem parti brejker, ipak ćemo skrenuti malo sa glavne džade. Posle Zatona Obrovačkog idemo desno ka Jasenici i nakon dva kilometra opet desno lokalnim asfaltnim putem koji vodi ka impresivnim stenama Velebita. Taj put koriste uglavnom lokalni stanovnici kojima nije do šetkanja po vrućini pa na njemu saobraćaja nema. Nadje se do duše još po koji zaludjenik kojega privlače oštre krške formacije kakve obitavaju na Velebitu, pa smo do našeg cilja sreli dva automobila. Posle osam kilometara smo dosli do autoputa i ulaska u tunel Sveti Rok, al ne ulazimo u tunel, već bukvalno prelazimo preko samog ulaska u tunel. Posle toga prestaje asfalt i serpentinama utabanog makadama nastavljamo ka prevoju Mali Alan. Mestimično je put nasut debelim slojem sitnog kamena pa točak malo tone i mesi tražeći tvrdju podlogu. Nije ništa strašno ali treba biti na oprezu. Obzirom da postižemo visinu, pruža nam se divan pogled preko Jasenice ka Maslenici i dalje ka Pagu. Ovo je bila kratka stanka za fotkanje na polovini puta od desetak kilometara makadamske deonice do cilja današnjeg offroad izleta. I onda smo stigli... … do Tulovih Greda. (Tulove Grede, 1120m.n.v.) Wikipedia - KLIK Šta god da vam kaže Wiki i šta god da vam govori fotografija, opet vam nedostaje treća dimenzija. Nedostaje vam i udisaj sa lica mesta. Meni sigurno nedostaje ovaj ambijent u hladnim i tmurnim zimskim danima, ali se dobro sećam da mi je tada jako nedostajalo neko osveženje i zaklon od vrućine. Nisu Dalmatinci ludi što u maju mesecu organizuju Benduro i voze se “Endurom po Dalmaciji“ u proleće, jesen, ili zimi. Aida mi je kasnije zamerila sto se nismo ovde duže zadržali. U tutkalo bismo se pretvorili da smo ostali duže od petnaest minuta. Sidjosmo do glavne džade ka Maslenici i preko starog Masleničkog mosta ka Posedarju. Na putevima kao na gornjoj slici mi nije žao da šmirglam krampone namenjene za offroad. Hrvatska debelo ulaže u kvalitet puteva. Vrućina ne jenjava, ali plavetnilo Jadranskog mora nam privlači pažnju pa se već osećamo prijatnije. Prodjosmo Posedarje. Paški most. Obavezno se zaustavite makar sa jedne strane. U odnosu na more je visok 28 metara, a dužina mu je 301 metar. Preko Ljubačkih vrata spaja ostrvo Pag sa kopnom. KLIK Ljubačka vrata sa pogledom ka Velebitu. A glupo je da izostavim Kliksa sa pogledom ka Velebitu kroz Ljubačka vrata. Nakon 40-ak kilometara uzdužno po ostrvu, približavamo se Gajcu koji je par kilometara ispred Novalje. Jedan pogled na desno, opet prema Velebitu. ... a nakon ukupno 45 kilometara u Gajcu pijemo kafu sa Renatom. …

Pa istrenirao sam ja to na Drini rodjace I u Baltičkom moru bi joj bilo vruće a tek bi je malo osvežio Arktički okean.

I oznojeno pivo u hladovini pod palmom se vidi. To je sigurno to!

Dobro jutro Džezeri… ta naa, na, naaana, nana naaa…! Dobro jutro Zrmanjo! Da l' će da vas umori, ovaj bi-bap jutarnji, ovaj bi-bap jutarnji... ta na, na naana, nana naaa! Budjenje sa suncevim zracima u očima, hučanjem Zrmanje i pogledom u Kliksov točak je dalo jednu očaravajuću sliku o životu. Svetlost, reka i stvar koja me ispunjava su spoj koji čine da se osećam zadovoljno. Dok ovo pišem i konstatujem, već osećam nedostatak takvih trenutaka, pritisnut obavezama i usiljenim tempom rešavanja istih. Bilo je već pretoplo i prvo na šta sam pomislio je - biće pakleno vruće za vožnju po Velebitu. Ali, hajde prvo da se umijem i popijem kafu, pa onda rasanjen da prosudim situaciju. Možda prvi utisak ipak vara. Aida je već ustala i u hladovini pod nadstrešnicom restorana pije kafu i komunicira sa ostatkom sveta. Halo, Zrmanjo! Hladna!! Bučna!! Bistra!! Ma nisam došao da me hladiš na 37 stepeni. Hoću da gorim u paklu na velebitskom vrelom kamenu! Žvaćemo neki doručak i gledamo trek. “Skreni livo“. “Skreni livo u šumu“. “Skreni livo ako ti je život mio“. Opet skreni livo. “Skreni livo iza suhozida“... Sa svakim zalogajem se osećam sve više malaksao i pogled na Zrmanju me sve jače lepi za stolicu. Kad bolje razmislim, nisam ni došao da samo skrećem livo. Gde je tu dinamika? A sad stvarno: Velika je vrućina. Oko 150 kilometara je krug po čistom kršu i kamenu gde hladovinu možeš samo da sanjaš, osim te jedne šumice. Po fotografijama Benduraša, predeli su prelepi, ali to neće biti doživljaj kao na prijatnih 18 stepeni u petom mesecu. Aida bi se usudila pod odma' ne znajući kakve je muke čekaju, pa joj saopštavam kako sam umoran od prethodnih dana i predlažem da danas ostanemo ovde brčkajući se u Zrmanji. Realno, predlog je apsolutno prihvatljiv jer Zrmanja i cela okolina plene lepotom. Što se mene tiče, pet minuta kupanja mi je bilo i previše obzirom koliko je reka hladna. Aida se baškarila više puta po pola sata. Svaka joj čast! Meni je bilo dovoljno da iz hladovine gledam u Zrmanju i punim bateriju. Prognoza za sutra i par narednih dana predvidja opet vrućinu, ali sa 34 stepena. Nije šija nego je vrat. Do Engura imamo još četiri dana. Definitivno treba da napravim 'route recalculation'.

Muškovci, Subota/Nedelja 09 - 10. 07.2016. (promašismo Zelenkovac) Drugi put spavam u Livnu za dve godine, a pre toga nikada. Proveli smo ovde tri noći i dva dana vozajući se po okolini. Hteo bih da posvetim gradu Livnu malo više prostora, ali mi ne ide. Na wikipediji se mogu pročitati svi zanimljivi podaci i istorija, ali ja nemam dovoljno zaokruženu sliku iz života uživo koliko bih želeo da imam. Treba mi još vožnje i treba mi još dana sa Livnjacima. Za ovo malo vremena imam sve pozitivne utiske, osim onog tenkića. Goran i Marijana su jedan divan par sa kojima nam je bilo više nego prijatno. Vlado (Boyze) je takodje zmajčina i pre dve godine sam sa njegovom porodicom proveo takodje lepe trenutke. Posle vožnje po Dinari mi je nestao jedan šraf sa desne bočne plastike (setio sam se kasnije da sam ga samo privrnuo bez pritezanja) i majstor jednog servisa mi je poklonio isti takav - original. Kliks je tri noći bio čuvan i pažen pod budnim okom prodavca jedne benzinske pumpe. Zapravo, noćili smo u motelčiću sa benzinskom pumpom, pa je Kliks imao i video nadzor. U razgovoru sa osobljem motela i pumpe sam osetio da svi imaju baš iste stavove kao i ja (i mladji i stariji), i prosto nisam mogao da verujem da slušam bukvalno sve što bih želeo da čujem. Iskrenost koja krasi Livnjake ne može da prevari. Ali, meni to nije dovoljno, te ću morati opet da odem tamo na još više dana i onda da podvučem crtu. Prethodne večeri, uz livanjsko pivce, pozdravismo se sa Marijanom, a sa Goranom ćemo se svakako videti za par dana u Zelenkovcu. Danas posle doručka napuštamo Livno. Bio je to vruć doručak oko podne. Bilo je još toplije nego juče i sav sam se preznojio pri pakovanju stvari. Ubile su me stepenice motela u kombinaciji sa kros čizmama. Tri puta sam silazio i penjao se dok nisam sve stvari doneo do Kliksa. Prosto me je bilo sramota koliko tutnjim u tim čizmama. Pa onda ono smorno pritezanje pak tregera i proveravanje da nismo nesto zaboravili, a Aida gladna. Jaoooj kakav faul! To sebi nisam ni slučajno smeo da dozvolim! Znači sve može – i drndanje po kamenju, i pumpanje gasa, i padanje, i guzobolja, i preznojavanje usled vrućine, i žedj, i kiša, i pčele, ali kad je gladna - bolje da me nema! I pored relativno dosta sveta u restoranu, tišina za doručkom je bila muklija nego u planini. Sreća vaša da nije od kanibalske vrste jer sada ne bi imao ko ovo da piše. Posle klopice kao da ništa nije bilo pa odosmo asfaltom prema Bosanskom Grahovu. Do Engura smo imali još šest dana, pa i ako smo bili na sat vremena do Zelenkovca, odlučili smo da prodjemo trekom sa Bendura5, kad ga već imamo. Oko 160 kilometara imamo do Muškovaca i to ćemo voziti sve asfaltom. Ovako na karti izgleda ona priča o Enduru zaključno sa današnjim danom. Prvu pauzu pravimo neplanski već na tridesetom kilometru od Livna. Bio je pravac i uočio sam motor sa leve strane puta. Njih dvoje, par iz Slovenije, nisu nikakvim znakom “rekli“ da im treba neka pomoć, ali mi je nekako delovalo da mesto gde su stali nije pogodno za opuštenu pauzu. “Insekt“ me nije prevario. Probušila im se zadnja guma te su stali da reše problem. Kao i svaki revnostan motorista, kolega je imao sve potrebno za krpljenje gume (u ovom slučaju čepovanje), pa je posao bio skoro završen bez skidanja točka. Te tubeles gume mi deluju, blago rečeno, prosto i nezanimljivo. Meni kada se probuši guma, pa to je milina Božija. Prvo moram da nadjem nešto na šta ću da oslonim Kliksa jer nema centralni štender. Kad prostrem alat prosto se oduševim šta sve imam i šta sve nosim. Pa skidaj točak, pa gazi po gumi da se odlepi od felne, pa onda pajserima skidaj gumu sa felne, pa vadi unutrašnju, pa krpi/lepi i čekaj da se osuši. Pa vraćaj unutrašnju, al pazi da je ne pocepaš pajserom, pa vraćaj točak. A on digao motor na štender, našao rupu, gurno i zalepio čep i teraj dalje. E jedino što je imao četiri ampule sa komprimovanim vazduhom za duvanje gume, a to mu nije bilo dovoljno. Naduvaše ampule tek 0,5 bara. Mislim da sa tim ampulama nešto nije bilo uredu jer jedna treba da naduva 0,5 bara (ako se dobro sećam). Kada spusti motor sa štenedera guma deluje mlohavo i skroz nisko, i rizično je da vozi tako do neke pumpe. Pa zar misliš da ja pored onolikog alata nemam električni kompresor? Jesu te ampule komforne, zauzmu prostor kao dve pakle cigareta, ali je kompresor ipak kompresor. I tako... Najiskrenije se izvinjavam što nisam zapamtio kako se zovu kolega i njegova supruga. Posle desetak minuta smo proverili da li guma drži pritisak, još malo se ispričali i rastasmo se uz pozdrave. Oni su bili na proputovanju Balkanom i vraćali su se za Sloveniju. Realno, išli su ka Bosanskom Grahovu, kao i mi, ali ih više nisam video. Piči Kliks i po asfaltu samo kad Aida nije gladna. Možda je u Grahovu trebalo da ih sačekam, čisto da ne razmišljam, ali sam bio srećan zbog Aide, pa mi se zategao zglob desne šake. Ne zaustavismo se do granice sa Hrvatskom. Carinska procedura je trajala vrlo kratko i putovanje se nastavilo krivudavim dobro obeleženim planinskim putem niz Dinaru. Do Knina smo uživali skoro sami na putu. U našem smeru nikoga. U susret nam je prošlo samo par automobila. Nismo morali da ulazimo u Knin, ali smo svratili iz radoznalosti jer ja nisam nikada bio. A i da uzmemo nešto za osveženje u nekoj prodavnici. Utisak je bio veoma upečatljiv. Avetinjski grad gde nikoga nema na glavnoj ulici. Tek po neki auto prodje. Možda je to bilo vreme popodnevnog odmora, ali toliku prazninu nisam nigde doživeo. Bilo mi je nekako žao zbog tog osećaja i želeo sam što pre da odemo dalje. Paljba ka Obrovcu. Navigacija nam je ponudila više opcija te mi odabrasmo put preko Kistanja. Trunka je nedostajala da vidimo kanjon reke Krke, ali je baš na skretanju ka vidikovcu bila gomila automobila. Jedni nikako da izadju, a drugi nikako da udju. Shvatam da je to razvijena turistička destinacija, a ja takva mesta ne volim. I Krka će da ostane kao target za neku drugu priliku, i iz neke druge pozicije. Inače, ne računajući gužvu oko Krke, na putu od Knina do Obrovca uopšte nije bilo nekog saobraćaja. Celim putem ti je jasno da se nalaziš na prostranoj visoravni ravnoj kao tepsija koja je pregradjena kamenim Suhozidima (tako Dalmatinci nazivaju kamene ograde) i čekaš moment kada će ta visoravan da se završi, i naglo propadneš na nula metara nadmorske visine. Posle Kistanja smo napravili pauzu na pustom putu. Čisto da osetimo atmosferu okoline. Naglo propadanje se naravno nije desilo. Put se vijugavo spuštao ka Obrovcu. Petnaestak minuta pre Obrovca su nastale naredne dve fotke sa pogledom na Velebit. Zastali smo malo i u Obrovcu ali je već bilo smanjeno svetlo za neku pristojnu fotku. Brže nastavismo, i stigosmo u Muškovce. Skoro da je pao mrak kada smo stigli pred kamp gde su Benduraši odseli godinu dana ranije. Javljamo se gazda Mladenu koji nam saopštava da nema slobodnih soba, ali da možemo da razapnemo šator na najboljem mestu koje će od jutra biti u hladovini skoro do podneva. Trgoh se momentalno pri pomisli na spavanje u šatoru te objašnjavam Aidi kako mi desna ruka i desno koleno imaju čudne navike pri spavanju i zamoljavam je da mi unapred oprosti jer me savest ne muči pa dok spavam snom pravednika nisam svestan šta radim. Odgovara mi da za to ne marim i da tu nema nikavih problema, ali dodaje da i ja njoj oprostim ako bude sanjala da je na ragbi terenu u sred poentiranja, a to baš često sanja. Pa dobro, kad je već tako iskrena, oprostiću, šta ću. Mladen nam pokazuje gde da razapnemo šator, gde je mokri čvor sa tuševima, restoran i svi ostali uslovi za kampovanje. Usledilo je brzinsko raspakivanje i tuširanje, pa na večeru. Sve vreme Zrmanja bučno huči u našoj neposrednoj blizini. Ispod je jedina fotka koju imam od te večeri. Već znate da me putovanje asfaltom više umara od off-a, pa je ubrzo došlo vreme za horizontalu. Aida je već zaspala dok sam ja malo prelistao novosti na FB-u i dopunio bateriju telefona. Mrak i buka Zrmanje mi ne daju da udjem u šator. Razmišljam o sutrašnjoj vožnji i listam fotke u temi sa Bendura5 na forumu Motori/hr. Divim se moćnom kamenom Velebitu u čijem smo neposrednom podnožju. Divim se i utiscima Benduraša. Taman kada sam odlučio da se uvučem u šator, prodjoše mi kroz misli sekvence sa ragbi utakmica. Hmm, pa šta će mi to sada? Došao sam da vozim Velebit, a ne da razmišljam o ragbiju. Ma taman što se uhvatim za ziper šatora, kad ono opet slike sa ragbija, a ja sam te utakmice gledao samo par puta na TV-u, i to davno. Nikada mi se nije svidjao taj sport. Igrači trče u napred, a dobacuju loptu u nazad. Bacaju se jedni drugima pod noge, napadaju dozvoljeno s ledja, kose jedni druge sa strane da ti nije jasno odakle te je i šta snašlo; a da ne pričam o onoj situaciju kada se gomila baci na igrača kod kojeg je lopta. Šta znam, nisam pametan da definišem poentu. Otvorih ziper i zakoračih jednom nogom, kad Aida poče nešto da se trzucka. Trzne malo pa prestane. Pa opet ubrzo par trzaja, pa prestane. Gurnem je malo po ramenu – ništa. Spava. Opet poče da se trza. Aaa, NE! Neću bre da rizikujem da me pokosi ni krivog ni dužnog, ili da mi zabode lakat u oko! Bilo je toplo letnje veče pa je spavanje sa kacigom na glavi otpalo iz kombinacije. Uzeh moju vreću i odoh napolje zmijama u zagrljaj. Nekako mi je ta varijanta izgledala skroz prihvatljivije. ...

Daj neki naslov da sadrži reč *Enduro*, ili preciznije *Balkan Enduro* , a da deluje erotski. Biće na kraju o tome. Enduro je zakon... EJZ! Ne plaši kolegu!

Tamo negde dalje preko Aide (a realno i blizu) je Zelenkovac. Možda pravolinijski ima 30 kilometara. A ispod Aide Šatorsko jezero. Nije full doživljaj ako se ne zagledam u neko drvo. A onda u Aidiniu podkolenicu. Inače, vrh Šatora je na 1875m.n.v. E, batali rodjače. Ima sad pametnijeg posla. Jedan sat šetkanja i izležavanja po travnatom kamenjaru. Moglo je još, ali pade opet malo temperaturica i naidjoše naki tamniji oblaci. Kaze Aida: “Aj ti predji ovo gde je najkrupniji kamen, krenuće mi pesak iz bubrega.“ A kamena nigde. Na mestu sa donje fotke je Aida sišla jer joj se nije svidela jedna nizbrdica. Dok sam ja to sam provezao, ona nestade. Čekam ja čekam, a nje nema. Huh, počinju neki žmarci da me podilaze. Taman da se okrenem nazad, kad poče nešto da lomi granje iz one crne šume. E sad je gotovo – pomislih. Nosi nam meda telegram! Kad ono Aida! Preprečila cur'ca kroz šumicu. Jaaoooj, kad je tada nisam pregazio, neću nikada! Brateeee, u onoj tišini i samoći se to čuje kao da pada drveće, a ne da pucketaju opale suve grane. Zajebano je nama gradskoj deci. Mi spavamo sa zvonom tramvaja i sirenama hitne pomoći, pa kad čujemo tišinu - OP (!)... odma' nešto nije u redu. Inače je sa Šatora zadivljujuć pogled na Livanjsko polje, pravo na Kamešnicu, i levo na Goliju. Hajmo curo lagano vojnim putićem, pa dvaJes kilometara onim dobrim makadamom do glavne džade za Livno. Stražar na putu Treći put tandem Goran & Marijana i crna limuzina dolazi po nas i vodaju nas po livanjskim kafanama. Dosadismo i Bogu i Livnjacima!

U narednih petnaestak kilometara se nismo zaustavljali, Bogu hvala. Na ovakvom putu se opušteno fotka u pokretu. A da ima šta da se vidi i ufotka - ima. Postižemo visinu, pa je pogled na Livanjsko polje sve lepši. Na ovom račvanju proveravamo na koju stranu. Levi krak ide ka Šatoru, a desni za Glamoč. Kilometar kasnije smo naišli na kamp drvoseča i kompletnu mehanizaciju. Kratko smo se zadržali sa njima, samo radi informacije. Rekli su nam da je njihov gazda juče isao do Šatora sa džipom, a da pre njega ne pamte kada je neko gore bio sa ove strane. Od njih do vrha ima oko pet kilometara vojnog makadamskog puta (kako ga oni nazivaju). U prvih 2-3 kilometra smo mislili da smo se izgubili jer je bilo dva skretanja. Izgubili smo veze sa satelitima i nismo mogli da konsultujemo trek. Taj vojni put je uzan dobar makadam. Malo mesi jer se retko koristi. Sa desne strane su visoke stene, a sa leve oštre šumske provalije. Put je obrastao rastinjem, navukli su se oblaci i odjednom je atmosfera postala sablasna. Drvoseče su nam rekle da put vodi konstantno uzbrdo, a mi smo u jednom momentu počeli da se spuštamo. To me je navelo da se vratim nazad do njih i ponovo pitam. Ma nismo nigde pogrešili, to je to. Nekako mi je zasmetala usamljenost na toj deonici. Onaj osećaj kada čuješ tišinu (nevezano za Kliksov zvuk). Vozio sam desnim tragom uz stene i pojavio se jedan žbun visine pola metra koji je totalno zahvatio taj trag. Čest je slučaj da se ignoriše rastinje kada vozis jednim tragom, ali sam ja prešao u levi, čisto mahinalno. Huhhh, žbun je u stvari obrastao oko odronjenog kamena te veličine. Al' bi bilo kipovanje! Na dalje mi se opet ništa ne svidja i sve me više iritira koliko mesi kamenje pod točkom, a strma padina sa leve strane dekoncentriše. U poslednjih trista metara tog puta, počinje da se rasčišćava situacija. Pregled je sve otvoreniji, stene su niže i vidim da ćemo uskoro izaći na neku čistinu. Opet kamen od po' metra u desnom tragu. Ovaj put uočljiv bez rastinja. Opušteno prelazim u levi trag i smakne mi se malo prednji točak u levu stranu. Instiktivnim trzajem tela ispravim situaciju, al se sada smakne u desnu stranu. Sad već reagujem svesno i dodajem malo gasa, al ono opet u levu. Fljas!! Brže smo ustali nego sto smo pali. A još brže podigli Kliksa. Pitamo se za junačko zdravlje, malo se pipamo za svaki slučaj (Aida mene i ja nju) i nastavljamo kao da ništa nije bilo. Kaže Aida: “Ma taman sam mislila da si ispravio.“ A *ebga, nisam ni ja Supermen. Tri kamena veličine dve pesnice su nam poželela dobrodošlicu na Šator. Ali ništa. Sad je to već postalo normalno, a imamo kredit za još 96 puta. Ljosnuli smo kod onog drveta. Zlo kamenje se sakrilo u travici po sred puta. Fotka je načinjena kada smo se vraćali sa Šatora. Dvesta metara kasnije izadjosmo na prostrano šire podnožje Šatora. Jučerašnji tragovi džipa koji su nam mnogo pomogli jer nismo mogli da razaznamo put. Imao sam utisak da me neko gleda iz ove šume. Desni vrh je Šator. Put se pomalo nazire. Sada je baš uočljiv puteljak U ovoj prilici je trebalo da se pojavi još jedan put baš ka vrhu (u levo), ali ga definitivno nismo uočili. Da nagadjam gde je put nisam imao volje, a situacija je izgledala previše strmo. Nastavljamo kuda se vidi... A onda nastavljamo i kuda se ne vidi. Sada smo došli u poziciju da vidimo Šator sa druge strane, ali to nije kraj kretanja. Vozim po travi, ali je ta trava obrasla oko kamenja. Veoma čudan osećaj. Gaziš travu a truckaš po kamenu koji ne vidiš. Uzgred, uopšte nije sitan kamen. I onda smo došli do nekog kraja. ...

S početka te travnato-kraterske deonice smo videli skroz prihvatljiv put koji se odvajao u levo i nakon stotinka metara vodio skoro paraleno uzbrdo sa našim. Medjutim, ko zna (a ja ne znam) kuda vodi taj put. Hajde da probamo tim paralelnim putem, možda je samo alternativna obilaznica onim kraterima. Bio je tim putem još veći dugotrajan uspon te ja opet bejah oduševljen Kliksovim moćima. Danas je pravi letnji vreo dan i ona guma izmedju izduva i njegovog nosača počinje opet da se “čuje“ usled kombinacije - dodaj gas/duga uzbrdica/letnja vrućina. Hvataj onu prostranu hladovinu pod stogodišnjim Hrastom jer smo i mi počeli da obgorevamo i da se “čujemo“. Eh što volim ovakve pauze. Oznojen se zavališ u hladovinu, pljugica, vodica, keksić, mir, cvrkut ptičica, mirisi razni, i pogled. Jes’ da ima nekih ogromnih crnih mrava, al’ se razbežaše kad su nas omirisali. Ohohoho, pa sad kad ostadosmo sami, možemo da se uzemljimo opušteno. Vidi, ako ne umeš da se zagledaš u drvo i da ga presvučeš pogledom od dna do vrha i nazad, ili tvom oku ne prija plavičasta boja planinskog razredjenog vazduha, onda Enduro možda i nije za tebe. Mislim, džabe trošiš energiju u borbi sa nevoljama kao što su: kamen, visoka trava, blato, prašina, vrućina, bube, žedj, znoj, bolovi mišića i ko zna još kakve nekomforne situacije. Ja bih u ovoj hladovini i sa ovim big mravima (što pobegoše) ostao večno, al' me trznuše neki glasovi od nekud. Čovekov glas se daleko čuje u tišini prirode, pa tako čusmo tamo negde iznad nas da nismo sami. Rekao bih po slušnom senzoru da su udaljeni 400-500 pravolinijskih metara. Leškarili smo tu još pola sata napijajući se lepotom, a glasove smo i dalje čuli. Konsultovasmo trek i G.Earth te konstatujemo da se ova alternativa posle 300 metara spaja sa našim putem. Super! Sedamo na Kliksa i peglamo opet dugačku uzbrdicu. Očigledno ulazimo u trek. I dalje je uspon, ali bez velikog nagiba. Vrlo je malo trave po sredini, bar u odnosu na početni deo, i u kolotrazima je fin tucanik. Ušli smo u nisku šumu i bez nekog napora provezli par krivina, a onda pred očima - BENG! Da se ne lažemo, nisam se ja uplašio zbog mene. Imam ja toga, i još grdjeg u Glindži, ali mi Aida, osim sto sedi iza mene, stalno lebdi nad glavom u vidu crvene lampice. Nije to ništa negativno, već normalan čovek ne može da se otme brizi koliko god da se odupire. Pa kako će na onaj intervju ako ne bude mogla da obuče minić!? Ništa nisam izustio, samo pomislih - 'ajmo sad Mali. Kratko potapanje ogibljenja kao da sam sâm i gaščina! Po izlasku na vrh i inertnom kretanju Aidinog tela, pretpostavih da je zažmurila, sto je malčice nepovoljno uticalo za oštro skretanje u desno, ali je sve prošlo sasvim ok, pa je i ne pitah ništa u vezi toga. Uglavnom, iskočismo na ovaj lepi makadam. Već smo pod Hrastom videli da po treku imamo to oštro skretanje, ali nismo znali šta mu prethodi. Nije Aida uspela mnogo da se raduje pobedi i već u sledećem momentu smo čuli da neko vozilo nailazi tim makadamom uz bučno pumpanje obrtaja. Po zvuku nije kamion i već sam počeo da brinem da ide prebrzo i da nas neće primetiti kad izleti iz krivine koja je bila na dvadesetak metara iza nas. Brže-bolje sedam na Kliksa i pomeram se još malo napred. I zaista, doleće neki beli Suv sa kamionskim prostorom za teret. Nosi veliki kamionski točak. Malo se iznenadio momak koji je vozio, ali nas je uočio na vreme. Kaže da su mu prijatelji ostali u kvaru sa kamionom, pa žuri da im pomogne. Krećemo i mi za njim i nakon 500 metara nailazimo na... Evo nama opet pauze. Momci su iz Livna. Vuku drva, prvoklasnu robu. Legalan posao eksploatacije šume sa jedne strane, i plansko pošumljavanja sa druge strane. U Bosni je drvna industrija jedna veoma važna grana privrede. Veoma važna, ali i veoma teška. Na koliko problema nailaze ljudi koji se bave tim poslom, znaju samo oni. I rizik tog posla je veliki. Osim što može da te spljeska drvo koje pada jer ti se možda zaglavila noga u žbunju pa nisi stigao da se skloniš na bezbedno, ima tu još sijaset opasnosti... pukao lanac na testeri, pukla guma na kamionu, ili ne daj Bože kao pre desetak godina – nagazio kaminom na zaostalu minu. Drvoseče danas rade sa naprednom mehanizacijom, ali to i dalje ne umanjuje rizike. Rade neprekidno u smenama od 7-10 dana, organizuju kampove u šumi i za to vreme su totalno posvećeni poslu. Za njih ne postoji pojam vrućina ili zima. Samo noću ne rade. Setite ih se kada god pogledate u komad vašeg nameštaja, ili lepe izlakirane drvene stepenice u vašem hodniku. Aida i ja smo imali veliku čast da razgovaramo sa ovim momcima i saznamo delić njihove istine. Aj' sad skidaj točak u ovoj nedodjiji na +30C. Da, pitali su i oni nas po nešto. Pitali su nas ko smo i odakle. Pitali su nas da li nam se svidja njihov kraj. Pitali su nas kojim putem smo došli. Sve smo im rekli i sve im je bilo drago. Ali, kada su čuli odakle smo ispali na ovaj put, pozdravili su sve Benduraše koji su prošli od Grkovaca ka ovamo jer su svi prošli kroz minsko polje, kao i mi maločas. Do duše - očišćeno je, pa je i tabla sklonjena. Al' aj' ti znaj da nije ostala još koja. Zbog toga se onaj put odavno ne koristi, a zbog toga su bili i oni krateri zarasli u travu. E sad, pošto mi malo prebledesmo od te konstatacije, okrete rodjak priču kako nas je Goran namerno poslao tim putem, te ja videvši da nas zajebava, šutnem klocnu ispod točka i krenem da mu otpustim ručnu kočnicu na kamionu. Skoči ko oparen i izvinjava se što nema rakiju, pa mi gura kokakolu pod nos u znak izvinjenja. Ma *ebla te kokakola, što se truješ sa tim *ranjem! Cela priča je bila naravno u šaljivom tonu, ali ona da je kamion baš na ovom putu naišao na minu i da je vozač sada invalid, je istinita. Malo me deprimira ta situacija sa minama po Bosni uopšteno. Te ima tabla, ali tu nema mina (to vlasnik poseda plaši prolaznike da mu ne gaze), te nema tabla, al' pazi možda ima mina. Pa kako da pazim!?! Nije mi bilo drago što im se probušila guma, ali mi je bilo veliko zadovoljsto što smo malo popričali. Kada je skinut točak, provukoh Kliksa pored kamiona i poželesmo jedni drugima svako dobro. …