Ovo nije putopis, ovo je dan mog zivota dat Vama na uvid.
Dogovor je bio da za vikend napravimo neku jednodnevnu voznju, malo da izadjemo iz grada, povdemo lepse polovine negde da uzivamo svi zajedno. Sledeci vikend idemo na regatu u Ljuboviju, planiramo motorom, pa taman da se supruga malo provoza, odavno nije, navukla je neki strah… Taman da se opusti malo u zenskom drustvu.
Nalazimo se oko pola 10 na Steku, na brzinu dogovaramo rutu, Dunavska magistrala je u planu, i krecemo. Autoput do Bubanj potoka, pa na Lestane, Grocku ka Smederevu, posle Petrovac i prva pauza Srebrno jezero. Na celu kolone Sale, kumov drug. Sa njim na Diverziji 900 Natasa. Iza njih vozim ja sa zenom, pod nama Fazer 600, pa kum Vlada sa devojkom Andrijanom na Hornetu 600. Na kraju nase male kolone Voja, drug iz Backog Petrovca na Apriliji Caponord 1000. Ritam malo jaci od onog sto zelim sa zenom na motoru, ali OK, pratimo, ne reskiram u obilazenjima, guzva je, i posle oko sat ipo vremena stizemo na Srebrno jezero. Vreme idealno, mada najavljuju pakao za danas, pa sam prvi put na voznju krenuo u bermudama, patikama i majci, suskavac u koferu, kao i donji deo trenerke, kornjaca na ledjima, rukavice i protektori na meni. Nije mi vruce, kao obicno pod punom opremom... Zena je u farmerkama, gore teksas jakna, pojas i protektori, oladila me je na keca kada sam je ubedjivao da ponesemo moto jaknu za nju. Sedamo na pice, uzivamo u jezeru, vremenu, zabavno je, konacno cemo malo protegnuti noge, prosetamo, pojedemo sladoled mi koji smo doruckovali, oni koj nisu klopaju u restoranu. Oko 13h krecemo dalje, idemo na Golubac, put idealan, krivine taman kako treba. Prolazimo Golubac, tvrdjava izgleda impozantno, Dunav jos fenomenalnije, obozavam miris vode! Dok prolazimo kroz tunele kod Golupca osecam da mi se patike lepe za nogostupe, ulepio sam djonove necim, u istom trenutku vidim Saleta kako isred mene rukom pokusava da proveri sta mu se desava sa cipelom, skracujem razdaljinu i vicem da stanemo, svi smo se izgleda ulepili na nesto! Stajemo, malo vode, malo vlazne maramice, nekako se dovodimo u stanje da mozemo da vozimo, da nas lepljiva stopala na kocnici i menjacu ne ometaju, nije bilo naivno. Posle 5-10 minuta pauze krecemo dalje ka Lepenskom viru i Kladovu, dogovor je da oni ubrzaju ritam, vozi im se, Vlada i ja cemo svojim ritmom pa cemo se vec naci negde. Vlada isto pokusava da ubrza, promasuje jedno dve krivine posteno, izlece skoro u kontra smer, ja se vozim poslednji, i ja sam ubrzao, ali se trudim da ne divljam, suvozacica mi je bas plasljiva, a trebalo bi svi da uzivamo, pa iz sve snage pazim da vozim sigurno. Vlada je posle oprezniji u krivinama, na pravcu zavrne gas, ja ne dizem iznad 90km/h, ali ne smanjujem mnogo ni u krivinama, pa mi ne bezi znatno. Posle nekih 7km, kolona, saobracaj stoji, mi migavac i lagano obilazimo, peske ka nama vidim da dolaze Sale i Voja, pokazuju nam da stanemo na prosirenje levo od puta. Stajemo, silazimo sa motora i ostavljamo zene da sacekaju, posle nekih 50m vidim motor i nesto crno na putu, lici na jaknu ili mozda pantalone pod nekako cudnim uglom, jos par motorista stoji sa strane. Shvatam da ono nije samo oprema, kolega motorist... Nema mu spasa, a sto je najgore, niko nema domet na telefonu... U soku smo, nikom ne prija prizor, kolegi koji je vozio sa njim dajemo vodu i cokoladicu da ne padne u nesvest, kaze da je kamion Bugarskih tablica isekao krivinu, drugar je izgubio kontrolu i pao, odleteo u stene i odbio se nazad na put. Vracam se do motora, zene kao zene radoznale, sve vole da znaju, trudim se da foliram, kazem ma saobracajka, ne mozemo da prodjemo, sve ce biti OK. Kamiondzija iz kontra smera koji je parkiran gde su nasi motori pita je l' mrtav? Mislim se ne lezi na sred puta, na suncu, a mi parkirali, cekamo da odmori. Precutkujem odgovor... Uspevamo da pozovemo pandure i hitnu, par vozaca automobil nece da ceka, voze slalom izmedju tela i motora, koliko ljudi mogu biti bahati?! Jos malo ostajemo da vidimo da li je drugi motorista OK, neke kolege ostaju sa njim, vidimo da vise ne mozemo da pomognemo, i samo zelim da devojke sklonim odatle. Okrecemo se nazad, vozimo svi kao posrani, nikom nije do toga, stajemo na prvoj pumpi, tankamo gorivo i pravimo pauzu. Sedimo na nekim stepenicama u hladu, razmisljamo da li su nas lepljivi djonovi spasili i pokusavamo da potisnemo slike iz podsvesti, jos dosta asfalta je ispred nas! Pada dogovor da krenemo na Zdrelo, preko Kuceva, Zagubice, pa na Petrovac na Mlavi i Pozarevac. Promasujemo put, jednom, jos jednom, idemo najgorim putevima koje je ovaj svet video, rupa na rupu, zakrpa na zakrpu, poremecen nam je ritam, postaje mucenje. Rupe nas rastresle, sve to traje satima sad, vec jedno dva sata lutamo Homoljskim planinama, sela slabo ima, i ona koja su tu nema mnogo ljudi. Krece i glad, krenuli smo u 9h od kuce, njih troje je jelo na Srebrnom jezeru, nas cetvoro samo kuci. Gubi se koncentracija, gledam kako kum promasuje redom krivine, ni meni nije lakse, zamalo da izleti u jednoj serpentini, vidim da mu je lose. Pusta me ispred njega, da ga vodim, gadjamo prostor izmedju rupa, nema ga mnogo! Trnu ruke, trudim se da fokus drzim na maksimumu, ne moze jos dugo ovako lose da bude, nadam se... Vidim da su svi pred pucanjem, stajemo na nekom poravnjaju, bacamo opremu po travi, lezemo na istu, Andrijana ima problem sa diskusom, jedva hoda, Rada bleda, pije neke lekove, nije jela, pao joj secer, Vlada kaze da je glava u haosu, boli ga, ne moze da drzi koncetraciju. A ja? Ja sam u sorcu i majci, platio svoj komfor opekotinama od sunca na rukama, od rukavica do kratkih rukava i na butinama izmedju kraja bermuda i pocetka protektora na kolenima. Pece razbija, ali cutim i trudim se da se smeskam. Sam sam sebi kriv… Tada im i priznajem da me je pcela pocepala po grudima jos kad smo se okrenuli od nesrece, zaoku sam izvadio tek na pumpi. Ne znam koliko dolazimo sebi, dogovor je do prve prodavnice, da Rada nesto pojede, malo da se osvezimo, pa do prvog restorana! Stajemo u sledecem selu, prodavnica opremljena kao luksuzni supermarket, svega ima. Uzimamo neke grickalice, Plazmu i vodu, malo se okrepljujemo i krecemo dalje. Konacno izlazimo na malo bolji put, ali ne zadugo, krece silazak sa Homolja, i ja ono nisam doziveo, vozim u krivini, obaram motor, a asfalt je toliko naboran i ispucao da korman ili ce se otrgnuti ili ce mi iscupati ruke koliko trza! Malo okrepljenje nam je dalo dovoljno snage da preguramo tu deonicu, izlazimo konacno na magistralni put. Nadam se restoranu, sanjam ga otvorenim ocima, vidim sa strane gomila automobila mislim se to je to. Vec vidim, posto je ribnjak pored, kako mi pastrmka krasi tanjir, ali Sale i Natasa nastavljaju da jezde, ni traga od stop svetla. U glavi haos, kako moral brzo opadne u takvim situacijama, nizu se restorani, oni ne staju, meni dodje da ih srusim sa motora, da ih stignem, vicem! Dosta voznje, treba mi pauza. I konacno, vidim Natasa pobedonosno podize ruku, to je kafana koju su hteli, Debeli hlad. Sto se mene tice, mogla je bilo koja… Stajemo, narucuju se pogaca, sir i kajmak za odmah, pastrmka za kasnije. Brzinom svetlosti pogaca(vrela i preukusna) i kajmak koji se topi na njoj nestaju u nasim ustima. Ne kazu za dzabe zdravlje na usta ulazi! Posle pola sata stize i pastrmka, preukusna, mi gladni, a on vrela! Tantalove muke... Duvam, hladim i u pauzama trpam, nije da ne uzivam, ali trenutak je takav da to vise nije bitno.
Mrak lagano krece da pada, Rada je trebalo u pola 9 da bude u ordinaciji(stomatolozi rade kad imaju pacijente), sat pokazuje 8, mi smo u Zdrelu ispred Petrovca na Mlavi. No way Hoze! Krecemo lagano, Rada i ja smo zajedno prosli veci deo zapadne Srbije, Taru, Drinu i jos dosta kilometara na motoru zajedno, u poslednje vreme je navukla strah, slabije se vozi sa mnom. Znam da se najvise plasi voznje po mraku i autoputa. Kompletiracu joj skolu straha za danas, vozicemo se do kuce po mraku, prvo magistralom, onda i autoputem! Oblacimo se dobro, kazem joj ako ti bude hladno lupi, pa cemo stati, ima jos opreme u koferima. Ima jet kacigu, znam da ne stiti od vetra najbolje, ubedim je da stavi fantomku iako je negodovala. Andrijana prelazi na Caponorda sa Vojom, diskus boli do ludila, a sediste udobnije nego na Hornetu.Voznja ide nekako, teramo koliko mozemo, ne srljamo, znamo da nas stize umor, pitam je da li je OK, kaze vozi, samo me odvezi kuci! Nesto ispred autoputa cujem je kako prica nesto, smanjujem brzinu i pitam da ponovi, kaze prica sama sa sobom... Stajemo ispred naplatne rampe, silazimo sa motora svi, i ona puca. Smrzla se, dosta joj je svega, ne zeli nikada vise! Oblacimo je, svako je dao po nesto opreme koja je staljala u koferima, dobro je tapaciramo i dogovor je da ja vodim na autoputu, oni ce za mnom. Krecemo, drzim izmedju 110 i 130km/h, ne zelim neki sleper u dupetu, niti da automobili fijucu oko mene, a i znam da ce sada izdrzati sve, i da vozim duplo brze, samo da stigne kuci. Ostali idu za mnom, plan je da stajemo na Nisovoj pumpi u MML, pre iskljucenja za Plavi most. Malo je hladno, malo toplo na autoputu, temperatura seta bukvalno 10 stepeni gore dole, ali nekako se priblizavamo. Najvise volim spustanje sa Begaljickog brda, i kad vidim Avalski toranj. Taj osecaj da sam blizu kuce svaki put, a dosta putujem, mi u grudima izazove posebnu emociju. Stajemo na pumpu, stanje je malo bolje. Par reci za kraj, jos po neki utisak, pozdravljamo se i svako svojoj kuci. 23h, parkiram ispred zgrade, brz tus okrepljuje telo, bez reci lezemo u krevet i trudimo se da zaspemo sto pre, svako sa svojim mislima u glavi. Sutra je nov, radni dan.
I zelis li i dalje da budes bajker, pitam sebe? Ne znam, iskreno, znam da cu i dalje pokusavati...
Poginulom kolegi zelim mir Boziji i siroke nebeske drumove.
Drugar je zavrsio IT akademiju, vezba dosta sam, interesuje ga posao, pa samo da proverim da li ima svrhe da se prijavljuje posto realno jos nije za samostalan rad?!
