Clyde
-
Broj tema i poruka
297 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: Clyde
-
Stiglo ti je za prekoracenje srednje brzine? Na kojoj deonici? Kad si napravio prekoracenje? Auto ili motor? Daj podeli malo detalja, da znamo...
-
Najavljuju, ali ih nisu ugradili. Prvobitno merenje vremena potrebnog za prolaz između dve napratne rampe mislim da je radio Institut Mihailo Pupin, i da su po tom merenju pravili sistem kažnjavanja. Što je metoda štap, kanap. Mada trenutno ne znam ni da li je aktuelno merenje između naplatnih rampi, pošto sam čuo da ih je neko oborio na sudu i za to. Verovatno su zato najavili kamere, pošto taj sistem sa vremenom između naplatnih rampi skoro da ne može da funkcioniše pošto uvek imaš neke radove na putu...
-
Možda u Italiji, kod nas sigurno ne! Kod nas je od rampe do rampe, kad se uključiš pokreneš štopericu i dok se stigneš na rampu se računa vreme za srednju brzinu. Zato i zaustavljaju posle rampi, jer se gleda vreme ulaska i izlaska sa neke deonice.
-
Sredjeno, juce sam ih kacio na brzinu pa nisam stigao lepo da ih okacim.
-
Dan 2. 26.4.2019., Ljubljana-Most na Soči-Lago di Garda Smeštaj nije ništa posebno, privatne sobe sa zajedničkim kupatilom. U njemu dosta Italijana sa decom, ekvivalent kao kad vidiš da kod nekog majstora u Srbiji dolaze taksisti na servis. Jeftino i solidno za te pare, ali odlučujemo da što pre nastavimo dalje. Idemo na Most na Soči, biramo da više ne idemo autoputevima. Slovenija uvek lepa za vožnju, vreme malo oblačno, ali zadovoljavajuće. Uživamo kako u kvalitetu puta, tako i u predelima. Relativno brzo stižemo na prvu stanicu za danas. Prilazimo gradu i parkiramo se skoro u centru, ispred nekog kafića i rešimo da prvo odmorimo uz kafu. Čim su nam noge sišle sa nogostupa i progovorili par rečenica između sebe shvatamo da smo instant atrakcija za lokalce koji sede u kafiću. Žele nam dobrodošlicu, pitaju odakle smo i jako brzo okrećemo priču na zanimljive lokalitete u blizini. Na obroncima iznad samog mesta je bio čuveni Italijanski front u toku Prvog svetskog rata, kažu da u planinama i dan danas ima mnogo istorije u vidu opreme i municije koja se može naći. Na prvu su nas ubedili da promenimo deo rute i prođemo preko prevoja iznad mesta gde su se nalazili rovovi austrougarske vojske, da tu uđemo u Italiju i onda nastavimo dalje u pravcu Lago di Garde. OK, završavamo sa ispijenjem kafe, pozdravljamo se i krećemo da vidimo most. Pitamo za lokaciju, kažu pa tu odmah pored kafića. Dolazimo do mosta i tek tad nam ništa nije jasno. Kameni most nekih 10m dužine, asfalt obična ulica. Kad se mesto zove po nekom lokalitetu očekuješ da će lokalitet biti nešto posebno, most to svakako nije, ali je jezero sve nadoknadilo. Priroda je zaista divna, još lepše je videti kako se Slovenci odnose prema njoj. Nastavljamo preko prevoja, odlučujemo da ne stajemo jer i vreme počinje da bude kritično što se kiše tiče, a sa puta i nismo bili dovoljno fascinirani frontom i bunkerima. Svakako je bila lepa vožnja, put, priroda i krivine. Ništa više i ne tražimo. U Italiju ulazimo na mestu gde je nekada postojao najmanji granični prijelaz koji sam video. Skoro pa baraka koja je sada pusta i samo tabla napominje da smo prešli u drugu zemlju. Spuštamo se preko Udina i odlučujemo da opet ubrzamo do sledeće destinacije autoputem. Krećemo i negde između Venecije i Vićence na autoputu kreće ozbiljan pljusak. Srećom bili smo na par stotina metara od pumpe i odmah stajemo da navučemo kišna odela. Za nama kreću da pristižu kolege raznih nacionalnosti pa uz obavezno ćaskanje spremamo se i nastavljamo dalje. Deluje da će padati do kraja dana, već razmišljam kako od šetnje po jezeru i Sirmioneu večeras nema ništa, ali posle nekih 20km izlazimo iz oblaka. Nerealno je kako u ovakvim situacijama prija sunce. Ovo je najčešća slika nekoliko narednih dana, a gorivo u Italiji skupo kao krv... Lagano stižemo, smešteni smo u Pozolengu, nekih 15-tak minuta vožnje od Sirmionea. Ostavljamo stvari, oblačimo civilku i idemo u obilazak. Parkiramo blizu ulaza u stari grad gde ima parking, a parkiranje za motocikle je besplatno. Kapija na ulazu u stari grad dominira i iza nje se krije jako lepo turističko mesto u kom siguran sam svako može naći nešto zanimljivo. Jako je interesantno kako se grad smestio na “prstu” koji se pruža u jezero. Ima mnogo turista, ali dominira naš jezik. Čuje se na svakom ćošku,svi spajaju praznike. Biramo neki mali restoran i sedamo na večeru, naravno gostimo se tradicionalnom pastom, zatim još malo šetnje i onda nešto što sam dugo čekao. Italijanski sladoled! Zadovoljstvo za sva čula. Počinje da se smrkava, i odmah kreće da rapidno pada temperatura, ipak smo u podnožju Alpa. Žurimo nazad u smeštaj pošto nas čeka još dosta posla večeras. Rutu za sutra i dalje nemamo, vremenska prognoza nas muči. Trudimo se da izaberemo najbolji dan za Alpe i da pokušamo da izbegnemo kišu koja tih dana u Beogradu besomučno pada. Prognoza kaže sutra je taj dan, za Alpe prognoza vedro i bez padavina, dok ostatak Italije ima šareno vreme. Prvo biramo mesto za smeštaj, da ne bude previše blizu, ali ni previše daleko da možemo da probamo što više prevoja da osvojimo pre kraja dana. To sada više i ne zavisi od nas... Izbor pada na Malono, malo mesto relativno blizu Paso Gavije tako da možemo da biramo svoju sudbinu u toku vožnje, kao i to koliko ćemo se zadržavati ukoliko budemo želeli da stanemo negde. Kilometraža tek preko 200km, za onih preko 900km koje smo prešli u prva dva dana deluje kao sitnica, ali ovo je dan napravljen da uživamo. Odlučujemo da sa Garde krenemo preko zapadne obale na Madonu di Kampiljo za “zagrevanje(bilo je sve-samo to ne)”, pa kad pređemo preko Paso del Tonale odlučimo da li ćemo pokušati da krenemo na Paso Gaviju ili da nastavimo da se spuštamo ka Malonu. Za prekosutra nam onda ostaje otvorena opcija da krenemo za Bormio, da krinušemo naš trud jednim pogledom na “zmije” Stelvija pošto smo i dalje u toj regiji ili da bacimo peškir u ring. Ovde završavamo dan željno iščekujući buđenje i polazak.
-
Ne brinite, ipak je naslov Stelvio, al' za malo. Ne za puno! Pritisao posao, ali stize nova epizoda jako brzo.
-
Pa da krenemo...
-
Već neko vreme imam želju da odvezem Stelvio, jedan od najpoznatijih prevoja u Evropi, tačnije još od kako sam gledao emisiju “Top Gear” i njihov izbor za najbolje puteve za vožnju u Evropi. Naravno odmah sam krenuo sa vrha liste, Transfagarašan je odvezen te godine, a Stelvio ostao u glavi kao želja za svaku sledeću sezonu koju svake godine u maju podgreje Điro koji često rutom prolazi preko ovog slavnog vrha. Tako je bilo i pred početak ove sezone, u glavi samo jedna misao. Da ova godina bude TA. Kada smo videli da sa dva dana odmora krajem aprila i početkom maja zbog praznika možemo da spojimo preko 10 dana na putu znali smo da ćemo to iskoristiti da protegnemo gume. Naravno odmah je krenulo planiranje, Italija nam je uvek lepa destinacija za vožnje i izbor je bio jednoglasan, iako u tom glasanju postoje samo dva glasa. "Copy/Paste" Skype prepiske (oko ovakvih stavi najviše komuniciramo dok smo oboje na poslu) sa predlogom rute je izgledao ovako: 1. dan - 25.4., cetvrtak, Beograd-Ljubljana 2. dan - 26.4., petak, Ljubljana-poseta Iszono mostu(ili tako nesto )-Venecija 3. dan - 27.4., subota, Venecija 4. dan - 28.4., nedelja, Hristos Voskrese! Tucanje, pa polazak. Venecija-Sirmione 5. dan, 29.04., ponedeljak, Sirmione-Stelvio 6. dan, 30.04., utorak, Stelvio-Lugano-Komo, 100% Alpi-100% krivinarenje 7. dan, 1.5., sreda, Srecan praznik rada!, Komo-jezerca u okolini-rostilj u Monci-Milano 8. dan, 2.5., cetvrtak, Milano, samo to i nista vise... 9. dan, 3.5., petak, Milano-Trst, dosta autoputa, pa malo farke 10. dan, 4.5., subota, Trst-Beograd, citaj utrnuce mi dupe od autoputa... 11. dan, 5.5., nedelja, neko usisava kucu, nego odmara dupe Draga znam gde stoji usisivac, a i kako se ukljucuje. Ne brini necu se povrediti, samo ti odmori! P.S. Ako hoces da platimo zenu da cisti, mozemo i preko Bosne nazad 10. dan , 4.5., subota, Trst-Mrkonjic Grad, da upoznas i ostale lepote Bosne, najvecu si upoznala 11. dan, 5.5., nedelja, Mrkonjic Grad-BeoGrad Plan je usvojen i krenulo je gledanje lokacija za smeštaj. Početkom aprila otvaram temu na forumu u predlozima za putovanja kako bih od kolega dobio još neku korisnu informaciju i eventualno dodatnu ideju šta voziti i videti usput. I onda onaj osećaj kad si mali i neko ti uzme baš onu igračku sa kojom si želeo da se igraš. Vremenska prognoza za kraj aprila i početak maja više liči na kraj novembra, kako temperaturom, tako i padavinama. Ostajemo optimistični, nadamo se da će meterolozi promašiti kao i mnogo puta do sada, ali ipak odlučujemo da malo promenimo rutu. Zbog poslovnih obaveza smo morali da je skratimo za dan. Rešili smo da potpuno izbacimo Milano, jedan dan u tako velikom gradu ne znači previše. Umesto njega odlučujemo se za Veronu, dosta manji grad i bliži Veneciji pa tu možemo da uštedimo jedno noćenje. Takođe, zbog vremenske prognoze odlučujemo da rezervišemo noćenje za samo prva dva dana i to u Ljubljani i na Lago di Gardi, a da u povratku idemo u Veneciju. Rutu ćemo praviti usput, zavisno od raspoloženja i vremena koje nas bude pratilo i koje ne obaćava. Krenule su završne pripreme na motoru, stavljena nova zadnja guma, odrađen servis i zamena svih tečnosti, odrađen update mapa na navigaciji(@Alekre-hvala), motirana nova vazdušna sirena i čeka se četvrtak 25.4. da konačno krenemo. Dan 1. 25.4.2019., Beograd-Ljubljana Plan je da završimo sa poslom, malo ranije po mogućstvu, i pošto smo se spakovali prethodno veče da samo obučemo moto opremu i krenemo. Za dan polaska sam ostavio samo da dopunim oiler dok sam na poslu. Dan je savršen, sunčan i nije mnogo toplo. Skidam bočnu plastiku ispod koje stoji oiler i iz nje ispada još jedan šraf. OK, dopunim oiler i krećem da tražim od čega je šraf. Posle par minuta skapiram da je od nosača kofera, kao i da su ostali popustili kad smo montirali zadnju gumu i nešto nameštali na repu i nosačima. Odlučujem da je bolje da posle posla na brzinu svratim do majstora posle posla, da mi još jednom proveri sve i da dotegnemo sve lepo. Završavam posao i idem pravo kod majstora, ona me zove da kaže da je zaglavila sa poslom i da neće skoro, od ranijeg polaska nema ništa. Stižem kod drugara-majstora, po starom dobrom Marfiju on nije tu. Zovem ga, kaže dođi sutra, ja kažem ako uspeš da joj objasniš zašto nećemo noćas stići u Ljubljanu nije problem. Stiže za 15 minuta, dotežemo šrafove, samo je jedna koji je ispod sedišta i rama problematičan. Nikako da uspemo da uhvatimo ugao da ga zašrafimo, pokušavamo sve, skidamo džek sa reglera, podižemo rezervoar ne bi li napravili prostora da uhvatimo ugao da ga lepo stegnemo. Posle nekih pola sata uspevamo i to, spremni smo, ali već uveliko nestrpljivi. Kući, brzo presvlačenje, kačenje bočnih kofera i krećemo. Planirali smo da krenemo oko 15h, sad je 17h, ali naravno to ne može da nam pokvari optimizam. Izlazimo na Rakovički put, penjemo se na Topčidersku zvezdu i lagano spuštamo ka Mostaru. Gasi mi se kilometar sat, motor i dalje radi bez problema, na autoputu je haos i rekoh ajde da pređemo Gazelu pa ću stati međutim motor se gasi na samom spuštanju sa Mostara na autoput. OK, skidam sa kontakta, vraćam, ništa. Motor mrtav, ni da zucne. Pošto je prilikom montiranja sirene njena jačina već pravila problem i probila osigurač jednom rešim da je otkačim i proverim osigurače. Skidam jaknu prvo, pošto je ful oprema na nama, a na suncu raditi u njoj nije baš prijatno. Zatim skidam sedište i bočnu plastiku ispod koje su osigurači, svi su na broju, živi i zdravi. I onda mi kroz glavu prođe šta smo zaboravili, regler... Vraćam džek na svoje mesto, kontakt, motor i dalje mrtav, ne vergla i upalio je “check engine” lampicu. OK sad mi već treba savet, da li je naše putovanje gotovo i pre nego što smo realno krenuli. Zovem majstora, kaže upali ga na gurku, obrisaće grešku i biće sve OK. Skidam bočne kofere, guram motor par metara u nazad i puštam ga nizbrdo ka malom parkingu ispod same Gazele, stvarno pali i briše grešku. Penjem se nazad, stajem ali na ponovno dodavanje gasa motor se gasi. Naravno akumulator je prazan. Ona već zabrinuto gleda, previše je znakova da ne treba da krenemo, da nas ne ide tog dana. Toliko smo željno iščekivali polazak i sad je već sve ozbiljno upitno. Pokušavam da razmišljam logički, većina problema je kreirana našim rukama i nema uplitanja “više” sile. Još jednom gravitacija pali agregat, navlačimo opremu, stavljamo bočne kofere i krećemo kroz gužvu Gazele početkom praznika u 18h. Dogovor je da, ako bude sve OK neko vreme, nadamo se da će se akumulator napuniti pa da probamo da li će motor da upali sam pre granice. Ako i taj test prođemo, nastavljamo. Stajemo da sipamo gorivo pre granice, pre toga sam proverio paljenje. Pali na “vrh” ključa. Naravno od tada sve radi kao sat, do kraja puta je samo predeo pod nama. Ovo nam je uvek najdosadniji deo puta, ali štedimo vreme za neke lepše predele. Gas i sem stajanja na pumpama i kratkog zadržavanja na granici uz mrke poglede ljudi u automobilima već oko 23h smo bili u smeštaju u Ljubljani. Skidamo opremu, kako sa motora tako i sa nas i nakon napornog i dugačkog dana brzo tonemo u san. Nismo ni slikali, ni snimali ovaj deo puta, pa ostaje da mi verujete na reč. Nastaviće se...
- 32 odgovora
-
- 13
-
-
-
@Alekre Radi, malo na mišiće pošto iz nekog razloga ne izbacuje slike kod isključenja sa auto-puta, ali generalno nije da previše koristim auto-put. Uglavnom baš ovaj deo rute pogotovo kad je Monte Baldo bio zatvoren i morao sam da menjam rutu u pokretu ispeglao je i preračunao je odmah najbolju opciju. Hvala na cimanju još jednom! Sutra idemo na novih 550km posle današnjih 10km peške po Veneciji.
-
Svaka čast za predlog, put Rivereto-Schio je čisto uživanje, iako je bilo mokro, hladno i dosta snega pored puta na prevoju bilo je uživanje voziti! Brze krivine, dobar asfalt, put nije opterećen, za svaku preporuku! Krenuli smo i na Monte Baldo pre toga, popeli se za grtalicom! Navodno treba da bude otvoren od maja, ali neće to ići tako lako. Gurali smo do nekih 1500mnv, dotle su očistili. Posle toga slika Fazera kako hladi gume u snegu i silazak na niže nadmorske visine. Veče pre toga je padao sneg, vidi se da stalno čiste, ali je tamo i dalje zima. Dva dana pre toga smo popeli Madonu Di Kampiljo, Tonale, koji su na većoj nadmorskoj visini. Ali osećaj dok ljudi sedaju na žicu da idu na skijanje, a ti prozujiš na motoru, glat u reklamu za Master kard. Hvala još jednom za predlog!
-
On bacio kosku i više se ne javlja, a mi udarili u raspravu!
-
Definitivno je da više ne rade članstvo za motocikle. Samo što ja imam člansku kartu dok se ne vratim sa puta, pošto oni svoje zaposlene nisu obavestili... Takođe ne postoji ni jedno osiguranje ili slični pružalac ovakvih usluga u zemlji koji daje podršku za motocikle.
-
Saga se nastavlja, juče su me zvali iz AMSS-a u Rakovici. Da dođem i vratim im člansku kartu koju su mi dan pre toga izdali!
-
Desilo se upravo ono sto sam ocekivao, otisao sam u AMSS poslovnicu u Rakovici, dao saobracajnu i 2550 dinara i dobio clansku kartu odmah... Lud zbunjenog, mislim da im firma ne funkcionise bas najbolje u smislu interne komunikacije. Ja verujem da oni stvarno vise ne rade opciju za pomoc na putu za motocikle, ali da poslovnicama to niko nije objasnio. Bilo kako bilo, ne daj Boze da zatreba zovem i kazem ja sam clan, vi ste me uclanili...
-
Tako je mozda nekad bilo, sad je pravno-sudski sistem napravljen da uzima pare i to obicno od onih koji su neiskusni i neinformisani u pravnim igrarijama. Kad budes iskusio "pravdu" danasnjeg sudskog sitema na svojoj kozi shvatis koliko si u stvari naivan. Oni koji imaju dovoljno novca mogu da kupe slobodu...
-
@leonh Odakle si? Moj ti je predlog da kontaktiras advokata, ako si iz Bg-a ima ih vise nego dovoljno koji mogu da ti pomognu, a da te ne kosta nista...
-
Ja vam kazem sta mi se desilo prosle nedelje kada sam uplatio clanarinu AMS-u preko njihovog web shopa. Sutradan su me zvali, rekli da ne rade za motore vise clanstvo i da posaljem podatke da mi vrate novac koji sam uplatio. Bas cu danas da odem do AMS u Rakovici da vidim sta ce mi licno reci... Mislim da vise ni oni ne znaju sta rade! Takodje sam ranije imao clanarinu za ovaj motocikl...
-
Gde to? U AMSS? Da moze ne bi mi vratili pare...
-
Moram da vaskrsnem temu, posto mi ne zivimo u zemlji nego u tunguziji. Uplatim juce clanstvo u AMSS za pomoc na putu, danas me zovu da mi vrate pare posto usluga nije dostupna za motocikle. Znaci Auto MOTO savez ne prima motocikle u svoje clanstvo. Ne bude mi tesko, krenem redom da zovem sva osiguravajuca drustva i ostale koji pruzaju ovu vrstu usluge. Posle vise od 10 poziva apsolutno niko nema u ponudi varijantu pomoci na putu koja moze da se uplati za motocikle. Ne znam sta reci osim strasno... Gradjani nizeg reda!
-
Primljeno k' znanju za Belaggio, a bilo bi lepo posetiti Guzzi muzej. Nadam se da će biti vremena i prilike, kao i da će raditi tih ne radnih dana...
-
Juce mi je stigla crvena kao iz drugog posta teme, cuje se kao nezdrava! Javljam kada uspem da je smestim negde na motor kakvi su utisci.
-
Veciti, ali to je bio sarkastican komentar. Znam da ce snega biti, ne znam samo u kojoj meri pa zato pitam. Cisto da znam da li cu uopste moci da krenem na neki prevoj. Stelvio se zvanicno otvara 1.6., mada Passo Gavia moraju oni da ociste ranije zbog Gira. Definitivno ovaj put sto si rekao ce biti uvrsten u rutu, deluje jako zanimljivo. Bar toga u Italiji ne nedostaje...
-
Za live cam znam, gledao sam ih, ali trenutno može samo sneg da se vidi! Sve će to da se otopi za dve nedelje!
-
Hvala za info, imam onu mapu sa prevojima u .pdf formatu. Ovaj sajt dosta pomaze. Ja sam do sada isao samo leti, kad ovolikih problema sa snegom nije bilo...
-
Gledao sam da su nekih godina otkazivane etape na Giru sredinom maja jer je padao sneg, tako da je moguce. Ali to su bas ekstremi. Svakako planiram da se dobro spremimo, i svaka informacija znaci. Ako budemo mogli preko Stelvia sigurno cemo posle uci u Svajcarsku, na povratku nazad. Mada planiranje rute dosta tesko ide kad ne znas da li ce prevoj biti otvoren ili ne... Da li ti se desilo da neki prevoj bude zatvoren i da ne mozes da prodjes?
