Pa ja sam za avgust planirao nesto slicno! Manje dana, ali u osnovi vrlo slicno. Bilo bi jako, jako lepo ako bi se skupilo drustvo. Sa nekih 4-5 motora vec je zabava zagarantovana. Ja doduse nisam planirao da kampujem, ali cu zbog drustva i motora izgleda i kamper postati I na kraju sugestija: pitanje da li za Bukurest treba 2 dana. Ja sam bio - grad je lep i zanimljiv, ali urban. Nema velikih saobracajnih guzvi. Celo popodne i vece (sa spavanjem u nekom hotelu/hostelu) je sasvim dovoljno...

Bravo i za snimke i za montazu i za muziku...

Bravo kivuz- super su fotke! Hebes mast na objektivu, ovako su mi fotke jos draze...

Tacno, sve si lepo rekao. Podmazivac lanca veoma malo prlja tocak, nista vise nego sto ga prlja sprej za podmazivanje, a cak je to ulje mnogo lakse ocistiti sa tocka. Komoditet koji se dobija na duzim voznjama, ali i generalno je toliko veliki da sam siguran da je posle crash barova, scott najbolje ulozenih 100eur u motor. Ne vredi objasnjavati onima koji ne kroiste - sve filozofije tipa prlja tocak, skup itd. padaju u vodu pred uzivanjem voznje, umesto nerviranja oko lanca. A ja motor svakog vikenda neuporedivo, ali neuporedivo vise isprljam svojom voznjom nego sto ono malo scott nabaci na felnu - koju svakako posle svakog vikenda moram da perem;))

A ja bih njegov (gremlinov) stav nazvao normalnim razmisljanjem odraslog coveka. Ali to sam samo ja;).

Da, zaista - bilo je super. Prava nagrada za odbijanje da se odustane usled kise. Inace, neki od nas (da se zabelezi;)) su forsirali Soko grad, Drinu i Ljuboviju (sa sve regatom) jos u subotu, po kisi i blatu. Ako se kivuz organizuje , imamo i slike kao dokaz. Inace, nas 3 motora smo se posle rucka vratili preko Valjeva, pa putem Valjevo-Sabac (hteli da probamo taj hvaljen put - odlicno, samo mnogo slicno auto-putu) i svratismo u manastir Kaona. Ljudi moji, kakav raj na zemlji ('ajde kivuz, salji te slike;). I na kraju - moram i ja da uputim veliko HVALA organizatorima. Gostoprimstvo, ambijent, gulash, logorska vatra, sir i kajmak i sve drugo su i najzahtevnije ostavili bez materijala za zalbe. A mene licno je najvise impresionirala ta zelja da gosti ponesu dobar utisak o jednom projektu (etno sela) koji je ocigledno zivotni projekat i san jedne cele porodice. Ja cu ljudi da vas preporucujem svima i u svakoj prilici...

Ipak da bi postojala prava informacija - montaza scott-a nije p... dim, vec zahteva spretnost i cak neko znanje mehanike (npr. vezivanje na vakuum). Tebi je to verovatno jednostavno, uvek je bilo i bice spretnih ljudi, ali velikom broju vozaca nije i u tom smislu mnogo bolje je da to uradi neko ko je vec montirao sistem (npr. PEGAZ). Inace, montaza mog scott-a je u pegazu trajala 1.5h, pa ti vidi da li neuki amater to moze za 1h. ja, recimo, sigurno ne bih mogao.

Ovo potpisujem od prvog do poslednjeg slova.

Pa moram da stignem svetle Stromerske uzore ...

Scott jeste jeftiniji, ali ne radi bolje. Naravno, ako pricas o vakuumskom scott-u. Esystem radi po slicnom principu kao pro-oiler, ali nije jeftiniji;)), a plus je i noviji proizvod (pa je ocekivati decje bubice). Glavna mana konkretno pro-oilera je sto montazu moras da obavis sam, a za scott-a imas pegaz u NS. To je ogromna i vazna razlika, jer nisu svi vicni sa instalacijom, a montaza uopste nije trivijalna. Naprotiv.

Ljudi, hvala na podrsci. Ja volim da pisem ovakve putposie, jer zaista sve prozivim jos jednom. Izgleda da je motor za poneke od nas istinski sveti gral - izvor mladosti i nepresusne energije.

Dan II Budim se rano, jer danas me čeka Stara Planina i više od 450km raznovrsne vožnje. Hotel u kome sam prespavao (1950din sa dobrim doručkom, bajkeri dobrodošli i u grupama) ima odličan i čuvan parking: Posle brzog doručka i kratkog fotografisanja Pirota, već u 9h sam na vidikovcu iznad grada. Panorama Pirota: Krećem ka Zavojskom jezeru. Jezero je udaljeno svega 20-ak km od Pirota, a ja ga nikada nisam video. Inače, čuveno je po vanredno čistoj vodi i načinu nastanka. Naime, Zavojsko jezero jedino je jezero u Srbiji nastalo koluvijalnim procesom – srpski rečeno, urvinsko jezero. Branu nastalu prirodnim klizištem kasnije su proširili ljudi i tada je voda iz Zavosjkog jezera cevima sprevedena do reverzibilne HE Pirot. Solidan put, neopterećen i pun krivina odličan je za razbuđivanje. Stižem do jezera, a pogled puca: Posle kraćeg piknika, krećem na planiranu off-road deonicu. Umesto povratka u Pirot i dolaska na Staru Planinu asfaltnim putem, plan je ispod brane proći šumskom deonicom uz reku Visočicu i izbiti na padine Stare Planine ispod Babinog zuba. Krećem, spuštam se ispod brane: Podloga puta je krupno kamenje, a spust je veoma strm. Za mene i Stroma ni malo naivno: Tako je nekih 2km, a onda podloga puta postaje zemlja, mada blatnjava i raskvašena. Ali na blato sam već navikao i ova promena me opušta: Posle još nekoliko km, put je sasvim korektan a priroda sve vreme predivna: Dolazim i do jednog proplanka, u senci stena gde pravim kratak odmor. Na stenama je grafit koji me svojom groteksnošću zabavlja: Nastavljam dalje, prateći Visočicu. U jednom trenutku na samom zemljanom prelazu (prevlaci) preko reke, odlučujem da stanem i uslikam za vas svu tu lepotu: Niz neko kamenje i stene spuštam se do reke sa idejom da se tu umijem u potpuno čistoj vodi: Posle nekog vremena (ukupna off-road deonica traje oko 1h), dolazim do uskog, ali veoma solidnog asfaltnog puta: Ovim putem moguće je stići do sela Topli Do, a onda još jednom off-road deonicom od oko 20km, teškim i strmim usponom doći do samog planinarskog doma ispod Babinog zuba. Ipak, odlučujem da o’ladim;) – sam sam, a neki ljudi koje sam zaustavio (išli „u ribu“) mi kažu da je uspon veoma strm i pun oštrog kamenja. Signal mobilne telefonije ostavio sam još kod Zavojskog jezera i odlučujem da dalje ne iskušavam sreću koja me je do sada na off road deonicama pratila. Na usponu, ako mi Strom eventualno negde padne, neću tih 230kg moći sam da podignem. Krenem dakle, obilazno sa druge strane oko 50km, asfaltnom (bar tako karta kaže) deonicom, ovim uskim putem do Temske, a onda preko Kalne. Iza Kalne, skrećem ka vrhovima Stare Planine. U daljini su Babin zub i Midžor: Počinje uspon. Put je na momente veoma loš: Na momente i sjajan: A na momente nema puta (bar ne asfaltnog;): Šalu na stranu – za godinu-dve put će u potpunosti bizi izgrađen i uspon neće biti veći problem. Sada jeste malo loše, ali uz laganu vožnju bilo koji motor može gore. I tako iza jedne krivine, ukazuju se stene Babinog zuba u punoj svojoj lepoti: Naravno, stigao sam na usponu i da pokisnem;), ali sigurnim tempom stižem na Konjarnik – podnožje skijališta. Levo je Konjarnik i početak nove žice (četvorosedežnica) a desno se nastavlja još 10km uspon do planinarskog doma ispod Babinog zuba: I stižem na Konjarnik: Staze su odlične, VRHUNSKI zatravljene i zaštićene mrežom (skijaši znaju koliko je ovo važno, kako ne bi zimi kamenje narušavalo užitak skijanja). Zaista vrhunski odrađeno: Nastavlam uspon ka Babinom zubu. Lepota Stare Planine ostavlja bez daha: Obronci ka zapadu: I onda stižem. Planinarsku dom i mali hotel (2*) nalaze se ispod same stene Babinog zuba. Babin zub je visok 1780m nv, a jsa sam trenutno na nekih 1600m nv: U blizini se vidi i Midžor, jedan od najviših vrhova Srbije (2169m nv). Prelep i pitom: Do Midžora se može peške. Ja na žalost nemam vremena (uspon i povratak traju oko 5h). Ali zato neki Poljaci, koji kampuju ovde, imaju: Za info: osoblje hotela i planinarskog doma nema ništa protiv kampera, a ja sam video bar 3 dobre lokacije za kampovanje. Parkiram motor i odlazim na ski staze. Još jednom se uveravam da su vrhunski, vrhunski odrađene: Dugo sam proveo na ovom mestu. Veoma prijatno, sveže, lepota gde god pogledaš. Pogledajte jednu panoramu: Vreme počinje da se kvari: Dan je dobro odmakao, mene čeka puno kilometara do Beograda i sa setom se opraštam od ovog mesta, sedam na motor i krećem. Spuštanje niz Staru planinu (oko 30km), preko Kalne i Tgovošta do Knjaževca – veoma ugodna vožnja. Od Knjaževca klasično – preko Svrljiga stići što pre do Niša. U Nišu se zaustavljam na tankovanju i ručku. Poznato mesto „Kod Rajka“ – u samom centru u kaldrma ulici kod Kalča – odlična klopa za sitne pare. Pogledajte šta ima za ukupno 400din;): Siti i motor i ja;), krećemo polako ka Beogradu. Na izlazu iz Niša saobraćajni udes – vozač crvene sportske Kawe zakucao se u bankinu. Sreća ok je – mada dosta izgreban. Nije nosio ni kacigu, ni opremu (šorts i treger majca). Kaže da je ok i da mu ne treba pomoć. Ja se mislim još jednom – ljudi, pamet u glavu: oprema, oprema i uvek oprema! Već je kasno (iza 19h) i krećem auto-putem. Strom guta kilometre kao od šale. Volim ovaj motor! Od šume i blata, strmog kamenja i prolaska kroz vodu, do krstarenja auto-putem. Kiša, vrućina, prašina, blato, asfalt – samo gura napred. Za dva dana, ukupno 862km i više od 20h na motoru – a mene jedva da su zabolela leđa! Šte reći, osim ponoviti – volim ovaj motor... I evo me stižem na NBG, pred svoju garažu. Žena izašla da me sačeka, pa me slikala kako stižem: Ovoliko sreće i energije može da vam donese samo motor! Puno srce, do sledeće vožnje. KRAJ

Od prošlog vikenda pripremam u glavi ovu vožnju. Nikada nisam bio na Homoljskim planinama, a takođe nikada ni na Staroj Planini. Interesovanje za ovo drugo još više je podstaknuto mojom strašću za skijanjem (koja je ništa manja nego strast prema motorima). Dodatno sve to povežem sa željom da posetim Pirot, mesto gde sam služio Slobinu vojsku ). I tako – odlučim da je vikend 4/5 jul pravi vikend za ovaj plan! Vremenska prognoza me ovog leta uopšte ne zanima, budući da ukoliko čovek odluči da obraća pažnju na istu, onda nikad ne bi ni isterao motor iz garaže. Oni koji su hteli sa mnom nisu mogli, oni koji su mogli nisu hteli (posle im je bilo žao), a čak je i Viki ostala kući – kompromis kako bi išli zajedno na Mačkov kamen (dala mi da od 3 vikenda izaberem 2 u kojima ćemo ići na vožnje zajedno ). I tako, krenem sam – subota 4. jul, 8h ujutro, polazak sa OMV pumpe u Bloku 70. Naoružan kartama i večitom željom: Ruta auto-putem do Požarevca, rutinski samo pojesti kilometre što pre. Posle toga idem ka Petrovcu na Mlavi. Radujem se unapred, taj grad sam isključivo zbog imena uvek hteo da vidim. Jašem 10min iza kiše i stižem u Petrovac: Pauza protiče u čekanju da kiša pobegne ka jugu. Tankovanje goriva i krećem. U daljini se već naziru Homoljske planine – tamo idem (!): Sa prvim obroncima ulazim u klisuru Mlave. Put je odličan za vožnju, malo se i prosušio. Ubrzo stižem do prvog od dva manastira na ovoj deonici koje sam planirao da vidim. Manastir Gornjak, pored same Mlave, uklesan u stenu. Definitivno ambijent da se približite Bogu: Idemo dalje – čeka me još mnogo kilometara. Na oko 45km od Petrovca na Mlavi nalazi se Trška crkva. Prelepa crkva iz 14. veka, koja ima i malu zajednicu monaha: Sve vreme prateći tok Mlave, kroz veoma živopisne predele polako stižem do Žagubice. U Žagubici je vrelo Mlave, a to sam obavezno hteo da vidim. Na samom vrelu postoji odličan motel (spavanje sa doručkom 1200din, bajkeri, čak i veće grupe, su dobrodošli): Ovde odlučujem da ostanem na ručku (odlična i jeftina pastrmka, ima i roštilja). Ubrzo, vreme se kvari i ja žurim da ovoga puta pobegnem od kiše. Sedam na motor, napuštam Žagubicu i počinjem brzi uspon ka Crnom vrhu. Put je na momente odličan, a uglavnom solidan, tek sa retkim lošim deonicama. Vreme je vrlo sparno, pred kišu. Na samom Crnom vrhu počinje kiša. I onda odjednom: kolona na putu, policija - zatvoren put zbog brdskih auto trka;) i to do 19h uveče. Može se nazad do Žagubice, pa okolnim putem preko Jasikova do Bora. Ili 20km kroz šumu, off road deonicom. Šta mislite šta sam izabrao? ) Ovde treba reći da je pljusak već dobro prašio i da je taj put kroz šumu bio veoma raskvašen. Ipak, našao sam neke drvoseče;) koje su mi potvrdile da se može proći motorom. Imao sam i dobru kartu (to sam bar u tom trenutku mislio;). Nije mi bilo svejedno da krenem sam – od Crnog vrha već nije bilo signala mobilne telefonije, a dovoljno je pucanje gume da se čovek nađe u problemu. No, činjenica da je bilo još veoma rano (rano popodne) i avanturistički duh su odneli prevagu. I tako krenem ja: Ovo što se vidi, na žalost, nije tvrd makadam, već veoma raskvašen sitan šljunak/pesak i vožnja Stroma u tim uslovima je dosta teška. Stajanja na takvim deonicama nema, jer motor odmah krene da tone. Put je bio sve više raskvašen: Ali je zato priroda, čak i po kiši, na proplancima između deonica šume, bila divna: Put – od lošeg ka gorem. Najmanje 4-5 račvanja i skretanja, potpuno neobeleženo, karte sada više nisu ni za q*. Samo osećaj i zdrava logika. Digresija: tu se setim i Diskaverija i svih onih emisija o preživljavanju – samo prati reku nizvodno i mora se pre ili kasnije stići do civilizacije;)). Smejem se sam sebi i nekako lakše podnesem neizvesnost izbora putanje na slepo;) Na momente put je bio potpuna kaljuga: Ipak, lagano uz zdravu dozu respekta, sve sam preživeo. Posle nešto manje od 20km dolazim do lokalnog asfalta: Zaustavim neki auto da potvrdim gde sam, a oni me gledaju onako kaljavog i kažu: „a ti si malo bio u prirodi“). I tako posle 15-ak km vožnje asfaltom, stignem na borsko jezero: Na borskom jezeru bajkerski skup (zato sam i uključio to u putanju): Kako je moj off-road potrajao (sve ukupno oko 2h;) ne stižem na planirani susret sa 3OPAH-om – čovek već krenuo ka Beogradu. Ništa zato, odlazim da prvi put u životu vidim Bor. Ovo je strogi centar grada;): Od Bora ubrzavam – već je kasno, a do Pirota je daleko. Teška srca odlučujem da propustim defile i odmah hitam ka Zaječaru. Od Zaječara u Knjaževac (kratak odmor) i lokalnim putem preko Trgovišta i Temske, obroncima Stare Planine hitam ka prenoćištu u Pirotu. Sa puta se u daljini već ukazuje Stara planina: Neka, neka, mislim se - tebe ću detaljno prešpartati sutra. U Pirot stižem posle nekih 400km, tačno pošto je pao mrak: Odlazak u hotel, raspakivanje, opet na motor – tankovanje i pumpanje guma (rasturio me onaj off road;)), pa u grad. Grad je lep i za njega me vežu mnoge, mnoge uspomene iz vojske, ali to je neka druga priča... Nastaviće se...

U principu svi su u pravu: tacno je da Suzuki ne prepisuje bazu ulja, pa moze i polusintetika i sintetika. Meni licno, zbog nacina kako koristim motor vise prija polusintetika - naime, ja ne vozim dugo na visokim obrtajima, ali zato idem na duge ture cesto i sam i vazno mi je da minimizujem potrosnju ulja. A ziv sam primer da polusintetiku skoro uopste ne trosi... Rezime je: sta god sipali, budite svesni okolnosti, cesce proveravajte nivo ulja (pogotovo ako sipate sintetiku) i sve moze...

Iako su drugi to vec ucinili - moram i ja da te pohvalim: ODLICNE slike i vec se vidi taj avanturisticki duh;)). Bravo!

E sad kisetina... nikome malo vode i blata nije skodilo;)), a uz malo duha nista nije nedostizno. A bar si mi ti bio dezurni izgovor pre zenom za moje ucestale avanture;)). Dve slike sa poslednjeg vikenda, Homoljske planine od Crnog vrha ka podnozju: Na drugoj se vidi da sam sve to i preziveo

Momci - nemojte da se opterecujete. Bice sigurno odlicno, a vas trud je vec sada za respekt. A ko ide da zamera - bolje i da ne ide. Ja vam vec unapred kazem HVALA uopste na ideji i prilici za jos jedan sjajan vikend!

Previse! Dotegni lanac da bude po specifikaciji. Ili idi u servis da obave taj posao, ali ga dotegni...

Savrseno! Baci obavestenje kada postane dostupno & veliko HVALA na trudu...

Bravo! Pravi primer da covek nosi avanturu u sebi i da je sve drugo sporedno. Jos jednom - bravo!

Nemojte na PP, ima puno zainteresovanih. Evo, na primer i ja... Ako zafali mesta i/ili treba jos neki mirror, javi se na PP. Mogu mnogo toga da organizujem. Naravno, samo ako nije u pitanju copyrighted materijal.

Ma jok... samo ti se cini;)) Al' ako opet kukas da ti trese taj tvoj jednocilindras, vise se ne uvazava (posto ti vise nije prvi put;))

Ja sam na prvom servisu na 1000km lepo pitao majstora (Joca, PROFIMOTO, meni preporucen Suzuki servis) sta da stavim. On kaze: "pa mnogi insistiraju na sintetici, a ja vezem konja gde mi gazda kaze"). Ja ga pitam a sta bi ON stavio, a covek mi kaze polusintetiku i ja uradim tako. Kao sto rekoh, na 4400km meni je ulje i dalje blize punom, nego low nivou i ostacu pri ovoj preporuci...

Dalje je do Šapca rutina: Grabovac, Platičevo, Šabac. Brzo i blizu. Našli smo svoj put, sve vreme prateći Savu! Osećaj avanture i ispunjenja je veoma prisutan... Na Šabac JP pumpi brzo tankovanje, pa standardnom rutom pravac Obrenovac. Uz put se ukazuje TENT B, rana na licu zemlje u pitomoj posavini: Prolazimo Obrenovac i neposredno iza grada, posle prelaska Kolubare, skrećemo ka Jasenaku i Vraniću. Ovaj mali lokalni put sam ceo život hteo da prođem, jer predstavlja lepu i zanimljivu prečicu od Save do Ibarske magistrale. Nekoliko lepih uspona i silazaka, dosta loš put i nekoliko nezgodnih i neobeleženih skretanja – tek uz malo sreće i raspitivanja stigosmo u Vranić. Od Vranića do Ibarske magistrale rutinski, širokim putem, a onda se samo prepreči preko Ibarske i pravac Baćevac. Tražimo „Zornića kuću“ i zasluženi kasni ručak! Što ti je privatna inicijativa – već od Ibarske svako skretanje (a ima ih jedno 4-5;)) obeleženo putokazima za kafanu. Pod tim uslovima, nemoguć zadatak postaje lako ostvariv i ubrzo smo na cilju. Ali! Da uvek neko ali sreću kvari, dokaz je i nastala situacija: negde od Aranđelovca dolazi mega oluja. Olujni oblaci, grmi i seva, prosto vidiš kišnu zavesu. Tu moja draga odluči da joj je dosta kiše, pa makar i zbog ručka;)), pozdravimo se i odmah oprostimo od portira, ne stignemo ni da slikamo ambijent, već po gasu i beži kući. U Beograd stižemo a da nas kiša nije uhvatila. Ostadosmo bez ručka u etno fazonu, i završismo sa sendvičima kući;)). Sreća da je bilo bar onog jakog sremskog doručka... Dan II, izgledao je nekako ovako: Ukupno 230km, zanimljive off-road deonice, lepa mesta od kojih svako može da bude ideja za prijatno popodne. I sve to u neposrednom komšiluku. Valja upoznati svoj kraj! Eto, čak i kada čovek ne putuje preko sveta, uz malo dobre volje može se organizovati lep vikend i na kućnom pragu.

Vraćamo se na glavni put. Pravac Obedska bara. Kiša opet počinje, pada sve jače i jače. Ja, iz solidarnosti sa svojom gospođom koja nema kišno odelo, ostajem u letnjim rupičastim pantalonama i do Obedske bare sam skroz mokar. A tamo, opet Sunce: Inače, poslednja slika lepo prikazuje terminalni stadijum prirodnog procesa: od kraka reke do rukavca, od rukavca do mrtvaje, od mrtvaje do bare, od bare do laganog isušenja i onda do polja. Donji deo Obedske bare, koji vidite na slici, je negde u predposlednjoj fazi ovog procesa. Inače, u mnogo lepšem stanju, iako i ona ubrzano gubi vodu, je Carska bara kod Zrenjanina (pa, ako ste ljubitelj prirode i ptica, eto ideje za lep izlet). Put pored Obedske bare je jako lep. Uživamo, malo u putu, malo u Suncu koje nas suši;). Laganom vožnjom stižemo u Obrežje. Gotovo na svakom koraku rode podižu mlade. Lep prizor: Od Obrežja ideja je da počne malo avanture. Off-road deonicama treba stići do Grabovca i tako potpuno, uz Savu i Obedsku baru, preprečiti do Šapca! U centru sela se raspitujemo za put, kako bi potvrdili izvodljivost ideje. Neki ljudi malo vrte glavom, ali nam jedan meštanin potvrđuje da se motorom može (autom jok;). Skrećemo u centru sela ka Savi i hvatamo pravac do šume. Do šume je inače korektan asfalt. Ipak, ulazak u šumu znači i prestanak asfaltnog puta i početak makadama. U suvim uslovima, ovaj put bi bio sasvim korektan. Problem predstavljaju brojne bare, sa blatnjavom vodom koje preprečuju put celom „širinom“ i gde niti vidite koliko je duboko, niti šta je u tim kraterima (veliko kamaenje, neravnine itd.). Ipak, nema povratka! Lagano krećemo. Evo kako je to izgledalo. Put je veoma uzak i zato ne mogu da prođu automobili: Inače, u samoj šumi ima jedno nezgodno i potpuno neobeleženo skretanje. Moram da priznam da smo tu skrenuli onako na sreću, sa 50/50 verovatnoćom da smo pogodili pravi put. Na sreću, skrenuli smo na pravu stranu;)... Nakon off-road deonice od nekih 20-30min, izbija se na uzak asfaltni put. Put vodi pored same Obedske bare i očigledno je pravljen kao pristup brojnim osmatračnicama: Posle nekoliko km, da bi se stiglo do Grabovaca čeka nas još jedna off-road deonica. Ovde je put mnogo širi, ali je potpuno izlokan, verovatno traktorima. Takođe, počinje i pravi pljusak;). Iako je ova deonica dugačka svega oko 3km, meni je bila jako neprijatna. Pljušti kiša, preko 20 bazena celom širinom puta, širokih i po 10m, nepoznate dubine i stanja na dnu;)). Najmanje 3 puta su mi noge išle kroz vodu... Neprijatno i nije nam bilo do slikanja. Ipak, kapiram da po suvom ova deonica nije ni najmanji problem. Stižemo u Grabovce, pokisli i blatnjavi do kolena, ali ponosni kroz šta smo prošli! Upravo tada prestaje i kiša;)).