E sad kisetina... nikome malo vode i blata nije skodilo;)), a uz malo duha nista nije nedostizno. A bar si mi ti bio dezurni izgovor pre zenom za moje ucestale avanture;)). Dve slike sa poslednjeg vikenda, Homoljske planine od Crnog vrha ka podnozju: Na drugoj se vidi da sam sve to i preziveo

Momci - nemojte da se opterecujete. Bice sigurno odlicno, a vas trud je vec sada za respekt. A ko ide da zamera - bolje i da ne ide. Ja vam vec unapred kazem HVALA uopste na ideji i prilici za jos jedan sjajan vikend!

Previse! Dotegni lanac da bude po specifikaciji. Ili idi u servis da obave taj posao, ali ga dotegni...

Savrseno! Baci obavestenje kada postane dostupno & veliko HVALA na trudu...

Bravo! Pravi primer da covek nosi avanturu u sebi i da je sve drugo sporedno. Jos jednom - bravo!

Nemojte na PP, ima puno zainteresovanih. Evo, na primer i ja... Ako zafali mesta i/ili treba jos neki mirror, javi se na PP. Mogu mnogo toga da organizujem. Naravno, samo ako nije u pitanju copyrighted materijal.

Ma jok... samo ti se cini;)) Al' ako opet kukas da ti trese taj tvoj jednocilindras, vise se ne uvazava (posto ti vise nije prvi put;))

Ja sam na prvom servisu na 1000km lepo pitao majstora (Joca, PROFIMOTO, meni preporucen Suzuki servis) sta da stavim. On kaze: "pa mnogi insistiraju na sintetici, a ja vezem konja gde mi gazda kaze"). Ja ga pitam a sta bi ON stavio, a covek mi kaze polusintetiku i ja uradim tako. Kao sto rekoh, na 4400km meni je ulje i dalje blize punom, nego low nivou i ostacu pri ovoj preporuci...

Dalje je do Šapca rutina: Grabovac, Platičevo, Šabac. Brzo i blizu. Našli smo svoj put, sve vreme prateći Savu! Osećaj avanture i ispunjenja je veoma prisutan... Na Šabac JP pumpi brzo tankovanje, pa standardnom rutom pravac Obrenovac. Uz put se ukazuje TENT B, rana na licu zemlje u pitomoj posavini: Prolazimo Obrenovac i neposredno iza grada, posle prelaska Kolubare, skrećemo ka Jasenaku i Vraniću. Ovaj mali lokalni put sam ceo život hteo da prođem, jer predstavlja lepu i zanimljivu prečicu od Save do Ibarske magistrale. Nekoliko lepih uspona i silazaka, dosta loš put i nekoliko nezgodnih i neobeleženih skretanja – tek uz malo sreće i raspitivanja stigosmo u Vranić. Od Vranića do Ibarske magistrale rutinski, širokim putem, a onda se samo prepreči preko Ibarske i pravac Baćevac. Tražimo „Zornića kuću“ i zasluženi kasni ručak! Što ti je privatna inicijativa – već od Ibarske svako skretanje (a ima ih jedno 4-5;)) obeleženo putokazima za kafanu. Pod tim uslovima, nemoguć zadatak postaje lako ostvariv i ubrzo smo na cilju. Ali! Da uvek neko ali sreću kvari, dokaz je i nastala situacija: negde od Aranđelovca dolazi mega oluja. Olujni oblaci, grmi i seva, prosto vidiš kišnu zavesu. Tu moja draga odluči da joj je dosta kiše, pa makar i zbog ručka;)), pozdravimo se i odmah oprostimo od portira, ne stignemo ni da slikamo ambijent, već po gasu i beži kući. U Beograd stižemo a da nas kiša nije uhvatila. Ostadosmo bez ručka u etno fazonu, i završismo sa sendvičima kući;)). Sreća da je bilo bar onog jakog sremskog doručka... Dan II, izgledao je nekako ovako: Ukupno 230km, zanimljive off-road deonice, lepa mesta od kojih svako može da bude ideja za prijatno popodne. I sve to u neposrednom komšiluku. Valja upoznati svoj kraj! Eto, čak i kada čovek ne putuje preko sveta, uz malo dobre volje može se organizovati lep vikend i na kućnom pragu.

Vraćamo se na glavni put. Pravac Obedska bara. Kiša opet počinje, pada sve jače i jače. Ja, iz solidarnosti sa svojom gospođom koja nema kišno odelo, ostajem u letnjim rupičastim pantalonama i do Obedske bare sam skroz mokar. A tamo, opet Sunce: Inače, poslednja slika lepo prikazuje terminalni stadijum prirodnog procesa: od kraka reke do rukavca, od rukavca do mrtvaje, od mrtvaje do bare, od bare do laganog isušenja i onda do polja. Donji deo Obedske bare, koji vidite na slici, je negde u predposlednjoj fazi ovog procesa. Inače, u mnogo lepšem stanju, iako i ona ubrzano gubi vodu, je Carska bara kod Zrenjanina (pa, ako ste ljubitelj prirode i ptica, eto ideje za lep izlet). Put pored Obedske bare je jako lep. Uživamo, malo u putu, malo u Suncu koje nas suši;). Laganom vožnjom stižemo u Obrežje. Gotovo na svakom koraku rode podižu mlade. Lep prizor: Od Obrežja ideja je da počne malo avanture. Off-road deonicama treba stići do Grabovca i tako potpuno, uz Savu i Obedsku baru, preprečiti do Šapca! U centru sela se raspitujemo za put, kako bi potvrdili izvodljivost ideje. Neki ljudi malo vrte glavom, ali nam jedan meštanin potvrđuje da se motorom može (autom jok;). Skrećemo u centru sela ka Savi i hvatamo pravac do šume. Do šume je inače korektan asfalt. Ipak, ulazak u šumu znači i prestanak asfaltnog puta i početak makadama. U suvim uslovima, ovaj put bi bio sasvim korektan. Problem predstavljaju brojne bare, sa blatnjavom vodom koje preprečuju put celom „širinom“ i gde niti vidite koliko je duboko, niti šta je u tim kraterima (veliko kamaenje, neravnine itd.). Ipak, nema povratka! Lagano krećemo. Evo kako je to izgledalo. Put je veoma uzak i zato ne mogu da prođu automobili: Inače, u samoj šumi ima jedno nezgodno i potpuno neobeleženo skretanje. Moram da priznam da smo tu skrenuli onako na sreću, sa 50/50 verovatnoćom da smo pogodili pravi put. Na sreću, skrenuli smo na pravu stranu;)... Nakon off-road deonice od nekih 20-30min, izbija se na uzak asfaltni put. Put vodi pored same Obedske bare i očigledno je pravljen kao pristup brojnim osmatračnicama: Posle nekoliko km, da bi se stiglo do Grabovaca čeka nas još jedna off-road deonica. Ovde je put mnogo širi, ali je potpuno izlokan, verovatno traktorima. Takođe, počinje i pravi pljusak;). Iako je ova deonica dugačka svega oko 3km, meni je bila jako neprijatna. Pljušti kiša, preko 20 bazena celom širinom puta, širokih i po 10m, nepoznate dubine i stanja na dnu;)). Najmanje 3 puta su mi noge išle kroz vodu... Neprijatno i nije nam bilo do slikanja. Ipak, kapiram da po suvom ova deonica nije ni najmanji problem. Stižemo u Grabovce, pokisli i blatnjavi do kolena, ali ponosni kroz šta smo prošli! Upravo tada prestaje i kiša;)).

Idemo dalje, prolazimo Progar i napuštamo teritoriju grada Beograda. Na samoj granici uže Srbije i Vojvodine, ponovo se odvajamo sa puta i odlazimo na obalu Save, kako bi posetili po meni verovatno najlepšu plažu na Savi od Beograda do Sremske Mitrovice – tzv. „Tarzan plažu“. Zašto Tarzan? Zato što postoji nekoliko konopaca okačenih na drveće iznad vode kojima možete skakati pravo u Savu. Takođe, postoji i odličan kafić: U neposrednoj blizini je i rukavac, koji predstavlja dobru lokaciju za celodnevno pecanje (budući da je uvek u senci): Prelazimo u Vojvodinu, a ona nas pozdravlja iznenadnim letnjim pljuskom. Do Kupinova, koje je udaljeno manje od 10km potpuno smo mokri, a u Kupinovu suve ulice;). Ipak, ne dozvoljavamo da nam se raspoloženje pokvari. Ideja je da u Kupinovu skrenemo sa puta i off-road deonicom stignemo opet na obalu Save. Ovde bi trebalo da postoji skela koja vozi preko Save do srpske strane, negde iznad Obrenovca, tačnije do mesta Skela (logično;). Pokazuje se da off-road deonica nije off-road, nego je to manje od 2km makadamskog auto-puta;) i da se do skele stiže laganom vožnjom kroz lepu brezovu šumu: A tamo, zaista skela. Vozi na parni sat, poslednji polazak iz Kupinova u 18h, mogu motori: Beležimo ovu činjenicu za neke nove ture i lep alternativni način za prelazak Save... Inače, u samom Kupinovu postoji lepa etno kafana, a u blizini je i Crkva majke Angeline. Vreme se kvari i olovni oblaci dolaze iz pravca TENT-a B:

Nastavljamo naš kišni vikend i vožnju po neposrednom, ali manje poznatom komšiluku. Gde smo bili i kako smo se proveli u Danu I, možete pročitati ovde: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37893.0 Drugog dana ideja je da se uhvatimo Save i malim sremskim mestima i off-road deonicama pronađemo skrivenu i malo poznatu rutu za Šabac. A onda da uhvatimo pravac ka Baćevcu i u njemu ka čuvenoj kafani „Zornića kuća“ na zasluženi kasni ručak ili večeru, kako nam već bude prolazno vreme... Jutro je bilo divno, sunčano, temperatura idealna. Evo nas kako, kod bloka 61 na Novom Beogradu, napuštamo urbanu zonu Beograda i hitamo ka Surčinu: Kroz urbanistički haos Surčina prolazimo lagano. Iza Surčina glavni put nastavlja ka Bečmenu i Petrovčiću i dalje u Vojvodinu, a mi se odvajamo ka Jakovu. U centru sela skrećemo na sporedni put. Idemo da posetimo salaš „Stremen“, na kome postoji prelepa ergela konja i gde možete provesti popodne u jahanju i odmoru. Ovo mesto zaslužuje sve pohvale, a nalazi se svega 30min od Beograda: Nakon posete „Stremenu“ nastavljamo ka Savi i izbijamo na samu obalu. U daljini se vidi železnički Ostružnički most: Postoji i lep ponton za kupanje: Inače, ovde je potrebno reći da se do ove tačke može stići od Bloka 45 na Novom Beogradu samim savskim nasipom. Do Ostružnice je to asfaltni put na samom nasipu, a od Ostružnice do Jakova solidan zemljani put. Tu off-road deonicu nebrojano puta sam provezao i biciklom i Beverlijem;). Vraćamo se u centar Jakova i neposredno posle sela odvajamo se ponovo na lokalni put koji vodi do manastira Fenek. Ovaj prelepi manastir na obodu bojčinske šume poznat je kao mesto u kome se posle sloma prvog srpskog ustanka, sa svojom neposrednom pratnjom, krio vožd Karađorđe. Inače, radi se o velikom i lepom, tipičnom sremskom manastiru: Posle kraće pauze i obilaska manastira, nastavljamo dalje. Neposredno ispred Progara, nalazi se jedno od najlepših beogradskih izletišta – Bojčinska šuma. Na ulazu u šumu postoji velika i lepa letnja pozornica (info za ljubitelje: 10.7. koncert Zvonka Bogdana) i veoma lep etno restoran. U samoj šumi možete provesti ceo dan u prijatnoj šetnji i, ponekad, jahanju. Evo kako izgleda ambijent i restoran: U restoranu ostajemo na sremskom doručku: švargla, kavurma, šunka, sremski sir... Cene korektne, klopa 8/10.

I tako, evo mene srećnog i zadovoljnog, na polasku iz Karlovaca: Ceo dan je bio jako prijatan i, iako se već smrkavalo, nismo bili previše umorni. Tako odlučimo da, umesto klasičnim povratkom kući, stvar začinimo malo zanimljivijom rutom: do Inđije klasično, a onda idemo ponovo Dunavom. Dakle, od Inđije, pravac Slankamen. Posle malo lutanja, pogodimo pravi izlaz iz Inđije. Shvatim da prolazimo pored mesta najveće muzičke ispale kojoj sam uživo prisustvovao i mestu najvećeg pljuska kojeg sam uživo nezaštićen doživeo – poljani pored Inđije na kojoj je održan koncert Pepersa;)). Zaraslo u korov. Baš kako mu i dolikuje. Da nikome skoro ne padne na pamet da tamo ponovo organizuje koncert;). Polako stižemo do Novog Slankamena. Na izlazu iz istog hvatamo lokalni put ka Surduku. Veoma uzak, loš put, ali prav kao strela i pust. Može se voziti dosta brzo. Takođe, shvatam da se tim putem, samo u suprotnom smeru, može sve do Beške, uz jedan mali i lagani off-road od max 10km. Znači da se iz Beograda, skoro celim putem uz Dunav može do Fruške Gore! Ova spoznaja ostaje da bude iskorišćena za veliku vojvođansku turu koju negde u glavi pripremam. Dakle, pored Dunava dolazimo u Surduk. U Surduku postoji veoma zanimljiva etno kafana „Kućica u Sremu“. Šteta – siti smo. Mesto je veoma zanimljivo i ostaje zabeleženo za neku buduću prigodu. Sada vec po mrklom mraku preko Belegiša, a zatim Starih i Novih Banovaca polako stižemo u veliki, prljavi grad. Grubo rečeno, ruta za Dan I, izgledala je nekako ovako: Tura po komšiluku, dan I, ukupno 245km. Mnogo lepih predela, praktično iza ćoška. Po Fruškoj Gori puno prilika i za off-road (koga zanima), prelepi Dunav, dobre kafane i klopa. Lep dan, svima na dohvat ruke. Preporučujem! Gde smo bili i kako smo se proveli u Danu II, pogledajte ovde: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37894.0

Od Koruške može se svega 13km na zapad, pa mostom preko Dunava u Bačku Palanku i dalje u Bačku (pažnja: prolazi se oko 2km kroz Hrvatsku oko Iloka, pa je potreban pasoš i zeleni karton za motor). Ipak, ovo ostavljamo za neki drugi put i mi Dunavom krećemo ka Novom Sadu. Ne grešimo – nikada nisam prošao ovuda a kraj me očarava, naročito malo mesto Banaštor na samoj obali Dunava. Izuzetno prijatna vožnja traje sve do Beočina. Tu očaranost prestaje i ustupa mesto zgroženosti. Čuvena cementara je u tom kraju kao otvoreni čir na koži. Bolno neodgovarajuća! Preko Sremske Kamenice dolazimo pred Novi Sad. U smiraj dana, pred nama puca panorama Novog Sada: Ne zadržavamo se u Novom Sadu, već Petrovaradinom stižemo u Sremske Karlovce. Ova varoš podno Fruške Gore na mene svaki put ponovo ostavi dubok utisak. Prelepo: Inače, u gradu je upravo festival u pravljenju kuglofa, pa sve vrvi od ljudi i događaja: Pravimo pauzu i uživamo. Vreme je prelepo, sada već ceo dan, na jutarnju kišu smo već davno zaboravili. Festivalske tamburice sviraju uživo, a mi dozvoljavamo sebi obilan i zaslužen dezert;).

Razlog zašto sa na Dunav spuštamo baš u Koruškoj je lokalna čarda koja nam je preporučena za ručak. Preporuka se, na naše veliko zadovoljstvo, ispostavlja kao pun pogodak! Lep ambijent, na samoj obali Dunava preko puta Šašićeve Ade, sa pogledom na Veliku Adu kod Bačke Palanke, samo su uvertira za sjajnu klopu! Meni je kratak, ali kome treba veći izbor od riblje čorbe i 3-4 vrste sveže rečne ribe: Punih stomaka, spremamo se na pokret. Još jedan pogled na ambijent čarde, sa prelepom baštom:

Nastavljamo grebenskim putem ka Zmajevcu. Na sve strane izletnici roštiljaju. Izgleda da ima još onih koje vreme nije omelo u želji da vikend izmeste iz grada! Stajemo da slikamo panoramu sremske strane sa Fruške Gore: Malo navigacije, u pokušaju da nađemo off-road prečicu do Ledničkog jezera: Uzgred, bili smo opremljeni pešačkom turističkom kartom Fruške Gore, koja se pokazala kao neprocenjiva. Možete je kupiti na svim turističkim info pultevima. Mi smo je imali od ranije, budući da planiramo već dugo ovu turu;) Na Brankovcu, ispred Crvenog čota, stajemo da slikamo predivnu panoramu severozapadnih padina Fruške Gore ka Dunavu. U pozadini se vidi južna Bačka. Predivan prizor: Od Crvenog čota put se iznenada menja na bolje. Odličan asfalt, brze krivine, put je skoro potpuno prazan. Odlična, izuzetna vožnja! Sreću donekle samo kvare, pazite sad (!), rojevi pčela koje nebrojani pčelari dovode ovde na ispašu. Na momente smo prolazili direktno kroz rojeve i mogu vam reći - nije ni malo prijatan osećaj;). Put, kao na traci, vodi preko još jednog izletišta – Letenke, pored grgurevačke pećine i papratskog dola (zona I stepena zaštite, opet prelepa priroda) do raskrsnice puta za Sremsku Mitrovicu. Krećemo u suprotnom smeru - ovde napuštamo Nacionalni park i počinjemo spuštanje ka Dunavu. Put je i dalje odličan za vožnju. Lagano, preko Sviloša, stižemo na samu obalu Dunava, u mesto Koruška:

Nastavljamo dalje i penjemo se lagano na početak grebenskog puta, koji samim grebenom ide celom dužinom Fruške Gore. Plan je da prođemo upravo njime. Ulazimo u Nacionalni park. Iako je put veoma loš i zahteva sporu vožnju, to je sasvim odgovarajuće budući da je priroda čarobna! I kiša je stala, Sunce se odnekud pojavilo, a nama je raspoloženje takvo da pevamo glasno na motoru. Pogledajte kako je izgledao put i priroda pored: Čarobnom vožnjom stižemo do prvog bitnog vrha – Crni čot. Poznat prizor, posledica qrčenja sa NATO-om, predajnik radi i u ovakvom stanju: Neposredno pored je hotel Norcev. Ovde pravimo prvu pauzu. Hotel je na dobrom mestu i u veoma dobrom stanju, ima bazen i solidno je sređen. Ipak, neopravdano skupo piće, tako da ga treba izbegavati. Pogled na hotel: Nastavljamo veoma prijatnu vožnju. Spomenik i Iriški Venac su svima poznati, pa nećemo mnogo trošiti reči na njih. Ipak, prilažem slike, da ilustrujemo izuzetnu uređenost poznatih delova Fruške Gore. Sve čestitke odgovornima:

...kiša je upravo počela da sipi, ali odlučili smo da na to ne obraćamo pažnju. Bar ne dok ne dostigne nivo većeg pljuska;). Dakle, krećemo auto-putem, rutom do isključenja kod Stare Pazove, zatim starim putem St. Pazova, Inđija, do skretanja za Krušedol-Bešku. Hiljadu puta izvoženo još Beverlijem,), dosadno, ali taman da se razbudimo i uđemo u ritam. Na skretanju hvatamo pravac ka Krušedolu. Ovde valja reći da, iako najmanje 15-ak godina vozim preko Fruške Gore, nikada nisam skrenuo sa puteva preko Iriškog venca, ili sa starog novosadskog puta;)). Plan je, dakle, bio da tu nepravdu ovoga puta ispravimo. I počinjemo od Krušedola. Neposredno posle skretanja sa starog novosadskog puta predeo postaje zanimljiviji. Ređaju se novi zasadi vinove loze pored puta – vidi se da se podno Fruške Gore sve više budi stara vinogradarska tradicija. Uživam u prizoru koji me raduje. Ubrzo stižemo u selo Krušedol. Uspavano selo na sporednom putu. Hvatamo, bez oklevanja, pravac ka čuvenom manastiru Krušedol. Manastir Krušedol želim da vidim već jako dugo. Veoma značajan manastir, čak mnogo više u svetovnom nego crkvenom smislu. U njemu je sahranjen Arsenije Čarnojević, kao i Knez Milan Obrenović i Kneginja Ljubica. Dolazimo u manastir: Manastir je prelep, sa prelepim ružičnjakom u punom cvetu. Sveštenik u crkvi nam je kratko ispričao istoriju manastira i poželeo sreću. Još jedna fotografija, koja govori o atmosferi: Mirno i prelepo.

Nestabilno vreme traje već nedeljama. Iako me to do sada nije omelo u planiranim vožnjama i iako mi je rešenost da se ne osvrćem na vremenske prognoze priroda do sada vratila neverovatnom poštedom od većih pljuskova u vožnji, ovaj vikend je bio drugačiji. Plan da na vožnju ovog vikenda krenem sa gospođom;), kao i udružene činjenice loše vremenske prognoze i njenih stavova prema mokroj odeći i vetru u istoj rečnici;), uslovila je da se ne udaljavamo previše od kuće;). Ništa zato – i neposredni komšiluk obiluje mestima koje valja doživeti, a uz malo duha avantura je čak i iza ćoška. I tako padne odluka: prvi dan plan je da obiđemo celu Frušku Goru, grebenskim putem i pridruženim grananjima, onda da se spustimo na Dunav, pa da se pored Dunava vratimo do Sremskih Karlovaca, a onda opet pored Dunava, malo poznatom rutom preko Slankamena, Surduka i Belegiša, pa Starih i Novih Banovaca stignemo na prenoćište kući. Drugi dan ideja je da sremskom Posavinom pronađemo skriveni put da Šapca, a onda srpskom Posavinom, preko Obrenovca i Vranića stignemo u Baćevac u jednu čuvenu kafanu na kasni ručak, pa onda nazad kući. Većinu ovih puteva, puteljaka i malih mesta već dugo sam želeo da vidim, fragmente sam već znao, ali iako su mi praktično u komšiluku, pogotovo off-road delove nisam nikada prošao. Ukupna ruta je bila nešto ispod 500km, ravnomerno raspoređenih na dva dana, ali na način da u slučaju većih pljuskova nismo dalje od sat-dva od kuće (ah, žene i kompromisi koje činimo zbog njih;)). Bilo je i planiranih off-road segmenata (koji su se na kraju pokazali kao vrhunska zabava), dobre klope i dovoljno vremena za promenu planova u letu. Pa, da krenemo – evo nas, dan I, kako se na izlasku iz Beograda, na novom novosadskom putu, spremamo na start:

Svaka cast tebi brate - ali deliti ovakve savete je jako neodgovorno. Kao prvo Alexa - bez iskustva u saobracaju generalno, nemoj odmah na takav put. Znaci, ako nisi duze vozio auto negde (npr. na more), kreni lagano sa kracim turama (do 200km, manje opterecenim putevima van grada). Kad naucis gde je granica sigurnosti, onda pici dalje... Nije stvar u tome da ce SIGURNO nesto da ti se desi do mora. Stvar je u tome da takav put (pogotovo klasicnom rutom), sa tako malim iskustvom, povecava rizik da ti se nesto desi. A rizik ti nije potreban na pocetku. Jer, ako vozis motor 15 dana, ti jos ucis da menjas brzine (ovo kazem iz licnog iskustva;)). Da ne pricamo o krivinama, rizli, kretanju na uzbrdici, radovima na putu, kolanama itd. Laganica, nauci svoje granice i granice masine, nemoj da budes povodljiv i samo napred... Pusti qrcenja drugih, nikada na pocetku nemoj preko onoga sto ti deluje ok.

Nije noviji koncept masine.Novo je samo elektronsko ubrizgavanje. Preko 150km/h trosi sintetiku.Kod mene ne jer je jos u razradi ali kod drugih DA.Probacemo sa polusintetikom.... Crash bar(preporuka he GIVI) ti preporucujem.Tezak je dosta. Slazem se... Ja sam na preporuku majstor Joce na prvom servisu stavio polu sintetiku i mogu reci da sam zadovoljan potrosnjom. Na trenutnih 4400km motor skoro ne trosi ulje. Na predstojecem servisu definitivno ostajem kod polu sintetike...

Bravo! Uzivao sam citajuci. Inace, delimo ljubav prema vinu;)).

Auh... sjajna tura! Svaka cast na zelji i resenosti da se snovi ostvare. Bravo! Srecan put & odlican provod.

Ma mozes... Samo kad nije kisa. Inace, mnogo gori je (bar po kisi) drugi deo off-road-a ka Grabovcima, iako je put mnogo, mnogo siri - potpuno je izlokan traktorima, pa kada ima bara prol;azis kroz prave bazene na putu. Preko 20 bazena ukupno, a najmanje 3 puta su mi noge isle kroz blatnjavu vodu;)). Ipak, ova rute je IZUZETNO zanimljiva i predlazem je za bar jednu od grupa...

Ja sam za vikend, kao deo ture po Sremu i dalje Sabac, Obrenovac, kafana u Bacevcu;)), prosao ceo put pored Save do Sapca. Tura je Surcin-Jakovo-Progar-Kupinovo-Obedska Bara-Obrezje- sjajan off-road do Grabovaca - Platicevo i dalje magistralom do Sapca. ovo bi mogla da bude odlicna ruta i za Mackov kamen! Kako sam upoznao puteve kao svoj dzep, slobodan sam za konsalting;)) Ako stignem okacicu ceo putopis, ali za sada samo fotka sa off-road dela pored Obedske bare (po kishi je malo zahebato za motor mog gabarita sa suvozacem, ali i po pravom pljusku prohodno!):