...kiša je upravo počela da sipi, ali odlučili smo da na to ne obraćamo pažnju. Bar ne dok ne dostigne nivo većeg pljuska;). Dakle, krećemo auto-putem, rutom do isključenja kod Stare Pazove, zatim starim putem St. Pazova, Inđija, do skretanja za Krušedol-Bešku. Hiljadu puta izvoženo još Beverlijem,), dosadno, ali taman da se razbudimo i uđemo u ritam. Na skretanju hvatamo pravac ka Krušedolu. Ovde valja reći da, iako najmanje 15-ak godina vozim preko Fruške Gore, nikada nisam skrenuo sa puteva preko Iriškog venca, ili sa starog novosadskog puta;)). Plan je, dakle, bio da tu nepravdu ovoga puta ispravimo. I počinjemo od Krušedola. Neposredno posle skretanja sa starog novosadskog puta predeo postaje zanimljiviji. Ređaju se novi zasadi vinove loze pored puta – vidi se da se podno Fruške Gore sve više budi stara vinogradarska tradicija. Uživam u prizoru koji me raduje. Ubrzo stižemo u selo Krušedol. Uspavano selo na sporednom putu. Hvatamo, bez oklevanja, pravac ka čuvenom manastiru Krušedol. Manastir Krušedol želim da vidim već jako dugo. Veoma značajan manastir, čak mnogo više u svetovnom nego crkvenom smislu. U njemu je sahranjen Arsenije Čarnojević, kao i Knez Milan Obrenović i Kneginja Ljubica. Dolazimo u manastir: Manastir je prelep, sa prelepim ružičnjakom u punom cvetu. Sveštenik u crkvi nam je kratko ispričao istoriju manastira i poželeo sreću. Još jedna fotografija, koja govori o atmosferi: Mirno i prelepo.

Nestabilno vreme traje već nedeljama. Iako me to do sada nije omelo u planiranim vožnjama i iako mi je rešenost da se ne osvrćem na vremenske prognoze priroda do sada vratila neverovatnom poštedom od većih pljuskova u vožnji, ovaj vikend je bio drugačiji. Plan da na vožnju ovog vikenda krenem sa gospođom;), kao i udružene činjenice loše vremenske prognoze i njenih stavova prema mokroj odeći i vetru u istoj rečnici;), uslovila je da se ne udaljavamo previše od kuće;). Ništa zato – i neposredni komšiluk obiluje mestima koje valja doživeti, a uz malo duha avantura je čak i iza ćoška. I tako padne odluka: prvi dan plan je da obiđemo celu Frušku Goru, grebenskim putem i pridruženim grananjima, onda da se spustimo na Dunav, pa da se pored Dunava vratimo do Sremskih Karlovaca, a onda opet pored Dunava, malo poznatom rutom preko Slankamena, Surduka i Belegiša, pa Starih i Novih Banovaca stignemo na prenoćište kući. Drugi dan ideja je da sremskom Posavinom pronađemo skriveni put da Šapca, a onda srpskom Posavinom, preko Obrenovca i Vranića stignemo u Baćevac u jednu čuvenu kafanu na kasni ručak, pa onda nazad kući. Većinu ovih puteva, puteljaka i malih mesta već dugo sam želeo da vidim, fragmente sam već znao, ali iako su mi praktično u komšiluku, pogotovo off-road delove nisam nikada prošao. Ukupna ruta je bila nešto ispod 500km, ravnomerno raspoređenih na dva dana, ali na način da u slučaju većih pljuskova nismo dalje od sat-dva od kuće (ah, žene i kompromisi koje činimo zbog njih;)). Bilo je i planiranih off-road segmenata (koji su se na kraju pokazali kao vrhunska zabava), dobre klope i dovoljno vremena za promenu planova u letu. Pa, da krenemo – evo nas, dan I, kako se na izlasku iz Beograda, na novom novosadskom putu, spremamo na start:

Svaka cast tebi brate - ali deliti ovakve savete je jako neodgovorno. Kao prvo Alexa - bez iskustva u saobracaju generalno, nemoj odmah na takav put. Znaci, ako nisi duze vozio auto negde (npr. na more), kreni lagano sa kracim turama (do 200km, manje opterecenim putevima van grada). Kad naucis gde je granica sigurnosti, onda pici dalje... Nije stvar u tome da ce SIGURNO nesto da ti se desi do mora. Stvar je u tome da takav put (pogotovo klasicnom rutom), sa tako malim iskustvom, povecava rizik da ti se nesto desi. A rizik ti nije potreban na pocetku. Jer, ako vozis motor 15 dana, ti jos ucis da menjas brzine (ovo kazem iz licnog iskustva;)). Da ne pricamo o krivinama, rizli, kretanju na uzbrdici, radovima na putu, kolanama itd. Laganica, nauci svoje granice i granice masine, nemoj da budes povodljiv i samo napred... Pusti qrcenja drugih, nikada na pocetku nemoj preko onoga sto ti deluje ok.

Nije noviji koncept masine.Novo je samo elektronsko ubrizgavanje. Preko 150km/h trosi sintetiku.Kod mene ne jer je jos u razradi ali kod drugih DA.Probacemo sa polusintetikom.... Crash bar(preporuka he GIVI) ti preporucujem.Tezak je dosta. Slazem se... Ja sam na preporuku majstor Joce na prvom servisu stavio polu sintetiku i mogu reci da sam zadovoljan potrosnjom. Na trenutnih 4400km motor skoro ne trosi ulje. Na predstojecem servisu definitivno ostajem kod polu sintetike...

Bravo! Uzivao sam citajuci. Inace, delimo ljubav prema vinu;)).

Auh... sjajna tura! Svaka cast na zelji i resenosti da se snovi ostvare. Bravo! Srecan put & odlican provod.

Ma mozes... Samo kad nije kisa. Inace, mnogo gori je (bar po kisi) drugi deo off-road-a ka Grabovcima, iako je put mnogo, mnogo siri - potpuno je izlokan traktorima, pa kada ima bara prol;azis kroz prave bazene na putu. Preko 20 bazena ukupno, a najmanje 3 puta su mi noge isle kroz blatnjavu vodu;)). Ipak, ova rute je IZUZETNO zanimljiva i predlazem je za bar jednu od grupa...

Ja sam za vikend, kao deo ture po Sremu i dalje Sabac, Obrenovac, kafana u Bacevcu;)), prosao ceo put pored Save do Sapca. Tura je Surcin-Jakovo-Progar-Kupinovo-Obedska Bara-Obrezje- sjajan off-road do Grabovaca - Platicevo i dalje magistralom do Sapca. ovo bi mogla da bude odlicna ruta i za Mackov kamen! Kako sam upoznao puteve kao svoj dzep, slobodan sam za konsalting;)) Ako stignem okacicu ceo putopis, ali za sada samo fotka sa off-road dela pored Obedske bare (po kishi je malo zahebato za motor mog gabarita sa suvozacem, ali i po pravom pljusku prohodno!):

Kada si vec na buvljaku kupi i metalne uticnice za upaljac i metalne U kontakte koji ce ici na kleme akumulatora. Na taj nacin neces morati nista da lemis, vec kabl samo klestima krimpujes za nastavke. Takodje, cela instalacija je onda veoma uredna, tj. izgleda kao da si u nekom servisu montirao;)). Ako neces da koristis kompresor za pumpanje guma (sto ti ja IPAK preporucujem, jer nikad se ne zna;)), onda ti ne treba osigurac od 15A, tj. bice ti dovoljno i samo 5A za GPS i mob.

Da, uticnice za jahte su ubedljivo najbolji izbor. Vodootporne su, imaju dupli klik, veoma kvalitetno radjene i vrlo jeftine. Ja sam stavio dve u paraleli, za ukupno 6e;)). Inace, moze - da se veze na sasiju motora, ali za tim nema prevelike potrebe. Moze i direktno na - akumulatora, to je sigurnije. Osigurac obavezno. Ko hoce, osim za GPS i mob, da koristi uticnicu i za kompresor i/ili punjenje akumulatora, treba da stavi osigurac od 12.5A ili 15A. Ko hoce 2 uticnice, neka naravno vezuje u paraleli.

Pa, tako se i ponasam . Meni se cini, verovatno posle Beverly-ja koji je imao em automatik, em nerealno elastican motor, da na niskim obrtajima motor nekako brbolji;)), ali ako tako treba - ok onda... U stvari, vec sam se na sve i navikao (ipak je za manje od 2 meseca bilo relativno intenzivnih 4k+ km), pa mi vise nista i ne smeta. A sto se broja auspuha tice - mojoj dragoj i ovaj jedan je mnogo;)) (kad sedne da se vozi).

Video sam da pises o tome u svom putopisu. Gde bi to moglo kod Nas da se uradi? Ne znam da li je poboljsanje samo na 1000-ki ali i ja primecujem na dl650 mrmljanje na niskim obrtajima, a za voznju na kvacilu su mi objasnili da tako mora;))). Predlog?

Po mojoj evidenciji (trip metru;) presli smo ukupno 1252km, od vrata do vrata. Izgleda da si bio lenj nocom;))... Doduse, postoji i faktor blizine Chubure i daljine NBgd od mesta polaska/dolaska;))

Bravo! Bravo! Bravo! PS: a oprema je prva liga

Uze mi rec sa tastature...

Vec sam se prijavio, ali 'ajde i ovako: 1. Najzli 2. thelord 3. korniSh1 4. Hacky 5.Saxi + suvozacica 6. Fibra+suvozacica 7.Tomislav+KTM 8. Mrxfon + suvozacica 9. Kivuz 10.Vlajko+Olja 11.Jager+Goga (sa sve sissybarom ) 12. Peki i Sladža 13.Joska+Zuza 14. 3OPAH 15. Six i Bilja 16.Glista Iz Pakla 17.Veve 18. Dexterr & Sanja (50/50) 19. Arakis i Goca (95%) 20. severian & violeta (50/50)

Dakle, hitam lošim lokalnim putem, potpuno mokrim i punim rupa prema Takovu i dalje prema Gornjem Milanovcu. Žurim, a put je klizav kao staklo. Iza Takova shvatam da je možda 10min pre mene protutnjala prava oluja i da sve one munje i gromovi nisu prošli baš svuda bez kiše. Put isparava posle olujne kiše, izuzetan prizor, morao sam da stanem i slikam: Ispred Milanovca taksista iz suprotnog smera prolazi kroz veliku baru, a ja delić sekunde nakon toga prolazim kroz blatnjavu vodenu zavesu koju je podigao. I dok mu sve po spisku i nanu naninu i sve čega sam se još setio, spuštam se direktno u centar Gornjeg Milanovca: Stigao sam na obećano piće, koje se doduše pretvorilo u ručak. Iznad Rudnika izgledalo je kao iznad Mordora;), tuklo je, sevalo, kišna zavesa se videla kao na dlanu, oblaci crni i teški... Sačekam malo, al’ pomislim, ’leba tu nema, spremim se i... ...obučem kišno odelo, pa krenem polako;). Lagano do Rudnika, tuče i seva, ali kiše nema. Idemo na Topolu. Do mesta Rudnik, dobro je, još ne pada. Jermenovci, još uvek suv. Stignem do Šatornje, na svoje iznenađenje dočekah mrak i pređoh Rudnik, a još uvek suv. Ovde je čak i put suv. Evo kako je izgledalo u Šatornji: Suvo k’o barut. Krenem ka Topoli – direktno ka oluji. Prosto vidiš kako ljušti oluja i seva. Ipak, do Topole i dalje suv. Polako stignem do Mladenovca. Mislim se, vala sad možeš i da padneš – praktično sam stigao kući;). Krenem na Mali Požarevac, pa auto-putem. Opet, izgleda 10min posle oluje. Put potpuno mokar, svuda neko granje, rampa u Vrčinu i benzinske pumpe nemaju struju! Stignem i do Bubanj potoka – nema struje. Sama rampa radi na agregatu. Redak prizor – Bubanj potok u mraku: Sve vreme, dakle, na ivici oluje, a na mene ni kap kiše nije pala! Sreća prati hrabre;)). Stižem kući, mrtav umoran, nakon skoro 14h ukupno i 351km, ali pun energije. Ovu turu većim delom valja ponoviti. Tele je na kraju celodnevne vožnje bilo musavo i blatnjavo, kao nikada pre: PS: startni broj sa relija i dalje ponosno stoji (pozdrav žutoj grupi!). I na kraju rekapitulacija: Cela tura bila je tačno 351.2 km. Od toga više od 50% potpuno novi putevi za mene. Predivni predeli, negde oko 25km off-road ukupno. Puno srce! Drugarima veliko hvala na društvu, a ostalima – pridružite nam se sledeći put. Bez obzira na vremensku prognozu! - KRAJ -

Pogled sa vrha Kablara je fenomenalan: Gore smo se zadržali nekih pola sata: A tamo smo, zadovoljni, i malo pozirali: Povratak na dole protekao je rutinski. Predrag i ja, koji smo ostavili poslednjih 100m uspona neosvojenim, nismo imali problema i lako smo sišli do asfalta. Ostali su solidarno spuštali motor po motor, pazeći da neko ne prokliza. Bez većih problema i oni su se spustili. Vreme se ubrzano kvari i gledamo kako u daljini seva, a gusti, crni oblaci se navlače. Ipak, raspoloženje ni za trenutak ne popupšta. Asfaltom, sa druge strane Kablara, vraćamo se do doline Kamenice. Napravili smo pun krug! Kroz fantastičnu prirodu i prelepe predele. Malim, lokalnim putevima, uz nekoliko grešaka i mnogo raspitivanja;), hvatamo nekako pravac ka Savincu. Tamo je kafana „Kod Mića“, koja nam je preporučena za ručak. Ponovo prolazimo podno Suvobora, dok sitna kišica počinje da rominja. Shvatamo da vozimo na samoj ivici oluje. Ipak, u Savinac dolazimo a da nismo pošteno ni pokvašeni. Kasnije će se ispostaviti da je to ujedno i jedina kiša koja nas je zakačila. U tom trenutku bio sam ubeđen da nam ne gine ozbiljno tuširanje. I, pravo da vam kažem, nije me ni najmanje bilo briga;)) Dakle, stižemo u Savinac, malo mesto podne Suvobora, svega 5km od Takova, mesto sa lepom crkvom i sa dve kafane: Tu se fotografišemo, zadovoljni i puni utisaka. Ekipa mala, ali odabrana. Redom: Predrag, Sale, Gixxerk6 (Dule), Severian i Smiloss (Miloš). Oni ostaju na, kako je ispalo, odličnom ručku, a ja preko Takova hitam ka Gornjem Milanovcu. Obećao sam ženinoj sestri da ću da svratim na piće;)), a ta obećanja valja ispuniti... Nastaviće se...

Idemo dalje - avantura se nastavlja: Već je kasno i moramo da izaberemo da li ćemo motorima da osvajamo vrh Ovčara ili Kablara. Pokušavamo da se orijentišemo. Sreća imamo GPS, model gixxerk6;): Kocka je bačena – idemo na Kablar. Razlog je bolji pogled, a bolje nam se uklapa i u planove za ručak. Vozimo putem usečenim u stenu direktno iznad jezera. Ko je vozio magistralom ka Užicu možda je i zapazio taj mali put sa druge strane jezera. Krajolik je predivan, vreme se još drži, a manastiri se nižu jedan za drugim. I onda, odjednom, nailazimo na fantastično kupalište, sa predivnim kafićem i malom plažom. Pravi mali raj na zemlji: Jedva, ali jedva, smo odoleli iskušenju da se okupamo u još nečem osim znoja lica svog;). Posle kratkog odmora nastavljamo i posle svega nekoliko km dolazimo u Ovčar banju. Uključenje na glavnu magistralu, tek da prođemo novoizgrađeni tunel i odmah nakon njega odvajamo sa desno, a uspon na Kablar počinje. Put je makadamski, tek na momente naiđe naki prastari već razgrađen asfalt, a onda i to prestaje. U jednom trenutku naš „GPS“ nam signalizira da smo promašili skretanje i da moramo da se vratimo nazad: Hvatamo „pravo skretanje“ i posle oštrog uspona 5 urlajućih motora završava čoveku pravo u dvorištu. Ništa zato, ponovo se okrećemo: Ponovo silazimo, pa se ponovo vraćamo na pravi uspon. Meni motor opet igra na sve strane, ali sada sam se već navikao, lako ga kontrolišem i sve više mi se cela stvar i sviđa;)). Miloš, koji vozi iza mene, svedok je jednog većeg proklizavanja (sada znam i zašto ne treba pred samu krivinu na makadamu oštro šaltati u niže;). U planini nailazimo na osveženje. Sreća, sreća, radost: Mene zezaju kako mi ne smeta da idem gore-dole na ovom off-road delu. Čudno, ali u pravu su;). Osmeh govori: Put je makadamski i sasvim ok, a tamo gore idemo – vrh Kablara. Već smo pri kraju uspona: Ponovo izlazimo na asfalt, hvatamo prilaz sa druge strane, a onda se vraćamo na šumski put da samog vrha. Ovoga puta off-road je ozbiljan, pogotovo u poslednjih 500-ak metara. Podloga je veoma, veoma rastresita zemlja, pomešana sa sitnim i krupnim kamenjem, a glavni problem u tim uslovima su krivine: Predrag i ja ostavljamo motore nekih 100m pred vrhom, pre poslednjeg veoma oštrog uspona, dok ostali uspevaju da ispenju do samog vrha! Momci, svaka čast! Posebni respekt zaslužuje Sale, koji je uspeo da popne i SPUSTI Fejzera sa/na vrh Kablara. Čovek je legende i da ga citiram: „priznaću da mi treba enduro kada negde gde vi prođete ja ne prođem“)). Sale, na vrhu sa Fejzerom: Nastaviće se...

Izuzetno zadovoljan! Provezao sam i reli u toj opremi i zaista je veoma univerzalna. Od 6C na Kopaoniku do 35C po Suncu. Odlican odnos cena/kvalitet...

Krećemo, dakle, iz Pranjana i sledimo rukom crtanu mapu. Preko brane, skrećemo i kratkim usponom dolazimo do početka šumskog puta kojim bi po mapi trebalo da krenemo. Stanje i veličina puta;)) čine nas malo sumnjičavim, pa pronalazimo neke obližnje kuće u želji da potvrdimo mapu. Dva nezavisna izvora potvrđuju gixxer-u i meni da smo na pravom putu. Znači – pravo u šumu! Da li sam napomenuo da je meni to prvi off-road u životu? Nisam? E, pa – meni je taj skok u šumu bio prvi off-road u životu. I tu ono što neko nazva „bilo je tu i blagog off-roada“ meni postade početak ultimativne avanture i navale adrenalina;). Put je prvo bio solidan, ali onda je naglo počeo da se kvari. Poslednja nizbrdica na izlazu iz šume, dolazila je posle krivine od 90 stepeni. Mnogo krupnog kamenja, a ispod rastresita zemlja. Svih 230kg mog ABS stroma plesalo je kao turska trbušna plesačica, jer je zadnji kraj leteo na sve strane. Predrag i Miloš, vozeći iza mene bili su svedoci ove predstave. Slike, iz razloga elementarnog preživljanje, iz ove faze ne postoje;)). Ipak, motor je sve vreme ostao pod kontrolom. Na izlazu iz šume, izbili smo na reku Kamenicu i na sasvim solidan makadam. Evo kako je to izgledalo: Meni je taj makadam sada izgledao kao auto-put;). Prešli smo i nekoliko drvenih mostića: A, evo i mene. Kako je malo potrebno čoveku za sreću, mada se i grč još vidi na licu;): Vraćamo se na asfalt. Lagano, sledeći uputstva i često pitajući za smer, pronalazimo staru trasu Ćire. Trasa vodi od reke Kamenica, kroz 2 tunela, direktno do ovčarsko-kablarske klisure. Tuneli su jako zanimljivi. Veoma niski i uski, akustični (pitajte nas kako to znamo;)), kamioni verovatno i ne mogu da prođu. Evo ga izlaz iz dužeg od dva (dužina oko 550m): I tako, najzad izbismo na poznatu ovčarsko-kablarsku klisuru i prizor koji uvek izaziva divljenje: Osmesi na našim licima najbolje svedoče kroz šta smo prošli i sa koliko energije su nam predivna priroda i avanturistička ruta uzvratili: Pred nama je Kablar... Nastaviće se...

Dakle, krećemo preko Suvobora, sa idejom da pronadjemo skretanje za selo Ba. Put je sada već veoma solidan, a mi tražimo asfalt koji skreće na levo. U jednom trenutku nailazimo na novoizgrađeni put, doduše veoma uzak (jedna uska traka). Skrećemo i vozimo 10-ak km. Put se grana na više strana, naravno nigde putokaza, niti bilo koga živog. Hvatamo jedan, pa drugi, pa treći krak i svaki put završavamo u nečijem dvorištu, bez daljeg puta;). Na kraju, jedan domaćin nam objašnjava kuda i kako za selo Ba. Shvatamo da moramo da se vratimo skroz iza Ravne Gore. Umesto toga, odlučujemo da krenemo ka Pranjanima, ali dužim putem – kroz Koštuniće. I tako, najzad stižemo u čuvene Koštuniće: Ništa specijalno, selom dominira propali etno kompleks sa hotelom (u pozadini na gornjoj slici naših motora). Tu se čujemo sa ostatkom ekipe. Natankovali su gorivo i čekaju nas u Pranjanima, u sjajnoj etno kafani „Lipov lad“. Nastavljamo dalje i bez daljeg lutanja stižemo u Pranjane. Tako smo prejahali Suvobor, uzduž i popreko. Stigli na njemu da se izgubimo i pronađemo. Nekoliko puta;)). Stižemo u „Lipov lad“. Ovo mesto preporučujem od sveg srca, ako se zadesite u tom kraju: Raspoloženje je na visini, vreme je i dalje sjajno. Na licu mesta plebiscitarno usvajamo dalju rutu – pravac ovčarsko-kablarska klisura, a onda Kablar i/ili Ovčar i to do vrha, pa onda negde na klopu. Od navigacije imali smo gixxer-ovu pešačku;) turističku kartu Kablara i moju auto kartu Srbije u razmeri 1 prema (jedno) 10 miliona;). No, od negde se tu stvorio i kolega bajker (zanimljiv tip, vozi Viraga i odličan za razgovor). Tu smo mi, za razliku od svih normalnih i razloženih ljudi koji znaju gde idu i gde vode putevi kojima planiraju da idu, odlučili da izvesnost zamenima za malo avanture. I odlučimo tako da iz Pranjana, nekim putevima kroz šumu, pa pored reke Kamenice izbijemo na staru trasu Ćire koja bi trebala da nas dovede direktno do ovčarsko-kablarske klisure, ali sa one kontra, manje poznate strane,). Evo nas, dakle, u „Lipovom ladu“ kako nam lokalni kolega bajker crta rutu: Eh, da sam znao šta nas čeka;)... Nastaviće se...

Vreme je predivno i temperatura još nije previsoka. Nakon 20-tak km izuzetno prijatne i krivudave vožnje stižemo na Ravnu Goru: Na Ravnoj Gori pridružuje nam se i Sale, tako da je ekipa sada kompletna. Pravimo veoma prijatan odmor u kafani na samoj Ravnoj Gori: Ja sam najzad uspeo da doručkujem. Kajgana sa ravnogorskim sirom bila je veoma jaka. Verovatno stavljaju pretop od pečenja u istu, budući da je veoma ukusna;)), ali i da nisam bio gladan do kasnog popodneva. Šta god da je – ko se zadesi tamo preporučujem i mesto i doručak. Ostatak ekipe degustira lokalne produkte koji se konzumiraju u kratkim čašama;). Kako je gixxerk6 sa gorivom bio na rezervi, a Predrag i ja smo želeli da vidimo i selo Ba, pao je dogovor da Sale, Miloš i gixxer direktno preko Suvobora odu na prvu pumpu u Pranjane, a da nas dvojica malo lutamo po Suvoboru i onda se nadjemo u Pranjanima. Na polasku, dobili smo i drugaricu. Moram priznati da nikada nisam video umiljatijeg konja (i koji ne vadi glavu iz kutije za prtljag;)): Nataviće se...

Detaljan putopis i fotografije možete videti u sledećoj temi: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37553.0 ...

Reli kroz Srbiju 09 je završen pre nekoliko dana, a novi vikend je već dolazio. Nekoga su svrbeli točkovi, neko je planirao off-road ali je vremenska prognoza kvarila planove, a neko je i neplanirano završio u ekipi. Bilo kako bilo, nakon dogovora u temi http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=37415.0 i okvirno isplanirane rute, sa čvrstom odlukom da krenemo bez obzira na olujno nevreme koje su sve prognoze jednoglasno najavljivale za posle podne, okupljanje je počelo u 8.45h na OMV pumpi Ada. Mašine su natankovane, vozači manje-više:)), a pokušaj fotografisanja odlučnom akcijom sprečio je revnosni službenik obezbeđenja pumpe. Pumpa je dakle, ostala sigurna, a mi smo se sa drugim delom ekipe (gixxerk6 i Miloš) koji je pristigao iz Železnika, našli na izlazu iz Beograda: Put je krenuo pored Save, ka Umci i Obrenovcu, pa kroz Tamnavu. Ja sam, u neku ruku, 50% poreklom iz tih krajeva i uvek volim tuda da prođem. Dakle, Obrenovac – Stubline – Ub – skretanje na magistralu ka Valjevu (Stolac). Put je prilično dobar i kolona se polako uhodavala, iako smo na početku više delovali kao lastiš nego kao kolona:)). Inače, kolona je bila veoma heterogena, toliko da je više i nemoguće zamisliti. Jedan vozač položio za A kategoriju pre 2 meseca, nas dvojica koji imamo po oko 10-15K km na motoru i gixxerk6 koji razne motore vozi preko 20 godina. Ipak, uz malo tolerancije i fleksibilnosti, već negde oko Uba smo ušli u ritam i počeli da dišemo sinhronizovano... Kod mesta Divci, neposredno ispred Valjeva, skrećemo ka Mionici i dolazimo podno Suvobora. Tu pravimo prvu kratku pauzu: U maloj prodavnici kupujemo gorivo:), ali ovoga puta za vozače i dok u subotnje jutro predstavljamo atrakciju za lokalne mušterije, pravimo plan kuda dalje. Gixxerk6 (Dule) daje amandman na rutu koji se plebiscitarno usvaja i skrećemo ka Ravnoj Gori. Počinje lagani uspon, put je uzak i prepun rupa, na momente i makadamski, ali ne predstavlja veći problem. Zato je priroda divna: Nastaviće se...